Renesansa u zamci kulture

 

RENESANS U ZAMKU KULTURE
a moglo bi i
RENESANSA U ZAMKI KULTURE

 

U sred smo renoviranja našeg planinskog doma. Izbeglice smo već danima u sopstvenoj kući. Deo stvari iz prizemlja nam je u bratovljevom delu, a nameštaj sa sprata, naslagan na sredini sobe u prizemlju. Nešto od stvari je i na terasi. U bratovljevom delu, preko njegovih i uz njegove stvari naslagani su nam: rasklopljena ugaona garnitura, dušeci, poddušek, frižideri, šporet, kuhinjski elementi… Nemamo gde ni da se svučemo ni da se presvučemo. Dovijamo se kako znamo i umemo.

Svako veče gutam prašinu da prosečem put kroz novonastali šut do našeg kupatila u kome nastavljamo tvrdoglavo da održavamo ličnu higijenu (je l' se to tako zove?). Brat ima kupatilo, ali nam je kod njega sve nekako tesno, ne samo kupatilo, iako su i kupatilo i soba i predsoblje i šupa istih dimenzija kao kod nas.

Garderoba nam je natrpana jedna preko druge.

Provlačimo se između nameštaja, sudaramo se sami sa sobom.

A tek krevet! Navikli smo da spavamo u našem dva sa dva – možemo u njemu da se baškarimo koliko nam je volja bez pomisli da ćemo jedno drugom u snu zabiti koleno u slabine.

Bratovljev krevet nam je uzan. Kako u njemu njegova ajša i on spavaju kad dođu ponekad vikendom, nije mi jasno. Jutros pred zoru, okrećući se u njihovom krevetu, mlatnuo sam laktom svoju gospu po sred čela. Sirota, premorena od kućevnih poslova u prostoru koji nije njen, tako je dubokim snom spavala da se od mog udarca nije ni pomerila.

U pola metra sa pola metra ispred sudopere, jedva je stao jedan ormarić i na njemu naša indukciona ploča. Za šporet već nije imalo mesta.

Gospa je po celi dan u toj rupi, otud zaliće i odliće majstore, kuva im kafu, zavlači se, izvlači, odlazi u predsoblje, vadi majstorima pivo iz frižidera, stavlja novo da im se hladi, postavlja im ručak, usisava trošice kad završe. Prostorna teskoba je više umara od zalitanja.

Kad zaspi, spava mrtvim snom. Zato je moj udarac nije probudio.

Dobro da je nisam klepio po nosu. To bi je sigurno rasanjivilo, a ja nakon toga više ne bih zaspao.

U takvim zatvorskim uslovima, pokušao sam po povratku iz Banje da zapišem utiske sa koncerta ansambla „Renesans“ održanog 30. jula u „Zamku kulture“ u Vrnjačkoj Banji, ali mi misli nisu funkcionisale. Oči su mi se sklapale, što od naporne noćne vožnje, što od celodnevnog umora boravljenja sa majstorima. Jednako tako i narednih večeri.

Preko dana je to bilo neizvodljivo. Svakog časa majstorima nešto treba dodati, ili „skoknuti“ do Brusa i kupiti materijal koji nedostane.

Mada, iskreno, ne mogu da se usredsredim na pisanje čak i da nađem vreme i prostor gde bih seo, Ovo nije moje stvaralačko okruženje. Drugo je kad sam negde na putu, na odmoru, tad mi nije problem ni ležeći na mobilnom da pišem.

Danas je Ilindan, crveno slovo u crkvenom kalendaru. Nijedan majstor na taj dan ne radi pa ni naši. Prilika je da konačno sednem i sa laptopom u krilu zabeležim to što je trebalo odmah da se zabeleži.

⁎⁎⁎

U osam uveče, tridesetog jula, onako premoreni kao da smo sami krpili rupe u zidovima i sami molerisali, skoknusmo gospa i ja preko brda do Vrnjačke Banje, duši svojoj oduška da damo. Tričavih pedeset seda i po kilometara, ili što bi Gugl rekao, jedan sat i šesnaest minuta do tamo, i toliko isto nazad.

Još sunce nije zašlo kad smo se ispred „Zamka kulture“ parkirali, tačnije kad smo zabili kola u živicu dvorišta Zamka.

U Zamku se održava završno veče „21. Međunarodnog festivala klasične muzike“. Festival će zatvoriti, ko drugi nego slavom ovenčani, nenadmašni ansambl „Renesans“, pod rukovodstvom nesmirenog Ljube Dimitrijevića, bez koga „Renesansa“ ne bi bilo, a ni našeg zadovoljstva da uživamo u oživljenim notama davnih vremena. Dovoljno je, čini ti se, samo Ljubinu svirku na fruli ili flauti da slušaš, zadivljen njegovim dečačkim poskakivanjem i mlaćenje telom presavijanjem u struku, i to sa frulom ili flautom na usnama, pa da ti veče bude ispunjeno srcem koje oduševljeno otkucava. Kao da je pajac koga ruka mađioničara pokreće odozgo potezanjem konca. Neodoljivo me podseća na onu čuvenu crnu siluetu frontmena grupe Džetro Tal, Ijana Andersona, na kojoj Ijan stoji na jednoj nozi i svira flautu. Ko je od koga ukrao fazon ne znam. Biće pre da su pokrali Ljubu pošto, ako je verovati veštačkoj inteligenciji, silueta flautiste, kao simbol Džetro Tala, pojavila se tek krajem osamdesetih, a Ljuba izvodi svoj mlateći performans sigurno već više od pedeset godina. Samo sam čekao kad će, sa flautom na usnama, da podigne jednu nogu, osloni se njome na drugu, pa da slika bude potpuna i bez konca koga odozgo neko povlači.

Pajaca na koncu od drveta, isto takvog, majka nije htela da mi kupi kad sam se sa osam godina u Vrnjačkoj Banji oporavljao od žutice. Prodavao ga je jedan drvodelja na uličnoj tezgi. Ofarbao mu je bio odelce i kapu šarenim, cirkuskim bojama „na kocke“. Zatražio sam ga samo jednom, uprkos želji. Za razliku od mog brata, kad mi jednom kažu „ne“, budem povređen i više ne tražim; niti bih ga uzeo da mi ga posle kupe. Majka je imala razlog što me je odbila. Znala je da bih ga, kao i svaku igračku koju dobijem, odmah rašrafio, da vidim ima li još nečeg u njemu, sem konca koji ga pokreće.

Ljubu zaista, kao da je neka nevidljiva ruka odozgo pokretala, ili ga je zla veštica (možda i dobra) vretenom odzada podbadala. Nije stao od kad je kročio na pozornicu do poslednje odsvirane numere. Klanjanje publici na kraju se ne računa.

Ne, nismo došli zbog njega, bez obzira na pajaca iz detinjstva čiji sam zov osećao. Od studija, kad sam prvi put čuo ime ovog čarobnoj ansambla, vukla me je želja da ih uživo čujem (i tako čitavih 50 godina!). Došli smo zbog Marije Milosavljević, ćerke naše komšinice iz Drenjaka, mastera svirke na flauti, specijalizanta operskog pevanja i nastavnice muzike u Frankfurtu (ab Majna). Dotad sam Mariju slušao samo preko snimaka sa Jutjuba, Instagrama i Fejsbuka, ili sa DVD-a koji mi ostavi kad sa ćerčicom dođe u posetu majci.

Znam je otkad je curetak bila. Zovem je Vrabac, zbog njenog cvrkutavog glasa. Svejedno, ne malo je bilo moje iznenađenje kad sam, u „Zamku kulture“, čuo uživo njen sopran. Jedno je snimak, a sasvim drugo živ odjek glasa u akustičnom ambijentu. Dotad sam je uživo slušao samo kad svira na flauti.

Imao sam utisak da su se nebesa otvorila. Njen, ili božanski glas kroz nju, svejedno, odzvanjao je mojim ušima i nosio me u visine.

Mogu samo da pretpostavim kako su joj se mama i tata topili od ponosa, jer i oni su bili tu, i sve komšije i prijatelji koji su mogli doći.

Jedva smo posle koncerta, gospa i ja, objasnili njenom tati zašto ne možemo sa njima u kafanu da proslavimo Vrapčev nastup. Čekala nas je duga vožnja kroz noć preko Goča do našeg Drenjaka, i to po mrklom mraku. Dok se budemo vratili, biće skoro ponoć.

Jeste da je zlatna tepsija punog meseca sjajila nisko nad planinom, ali je strmi put, pun serpentina, vodio kroz gustu šumu. Da su nam se kojim slučajem ugasila svetla, prst pred okom ne bismo videli. Ni najtanji zračak mesečevog bledila nije uspevao da se probije kroz gustinu bukovih krošnji.

⁎⁎⁎

Svi članovi ansambla su bili super, naročito je bio super više nego izvanredni perkusionista, kome nisam zapamtio ime, a nije ga bilo ni na reklamnom letku. Bez njegovog udaranja u tarambuku, svirka Ljubine družine ne bi imala boju, ne bi zvučala renesansno. Ovako, čak su i naše narodne pesme sa Kosova i Metohije koje su izveli, uz njegovo tarambukisanje, zvučale renesansno.

Dobra je to svirka bila, ta renesansna muzika.

⁎⁎⁎

Moram da se ispovedim. Iako o svim članovima Renesansa mogu samo hvale nizati, druga pevačka muza, (sem našeg Vrapca, razume se), po imenu Nikolina Kovačević, prosto me je bila opčinila. Volim, brate, vatrene ženske, jedre, iz kojih život vrca. Pokreti Nikolininih ruku, pokreti tela, vragolasti ples, preleti očiju kojima publiku umiva, njeno zavodničko osmehivanje, lagano sklapanje kapaka koje hipnotiše, duge trepavice ispod kojih ti se čini da samo tebe gleda, sve to čoveka skrozira, ne samo pogled njenih crnih oka. Jedino operisan muškarac neće oseti da mu uz taj performans krv struji, neće osetiti da mu zazubice rastu. Pravi muškarac bi se i bez popa ispovedio; bez imalo griže savesti bi rekao: „Za doručak bih je pojeo“.

Pevala je Nikolina i vatrom plesala jednako dobro kao Vrabac, ali drugačije. Nije ni čudo što sam na toliko fotografija i video snimaka pokušavao da je ulovim u okce kamere, što anfas, što iz profila. Živa kakva je, neprestano mi je iskakala iz objektiva.

Ljuba je, siguran sam, namerno uvrstio Nikolinu u ansambl ne bi li i oni koji su samo još u duši mladi, doživeli renesansu svojih čula.

Lukav li si, Ljubo, renesansni majstore!

© 2026 Branimir Perić

 

 

Mami za njen 46. rođendan

 

smešan je ovaj svet
uzdasi i žudnje zajedno mu niču
tuga i sreća skupa ga prate
a život
samo velika laž 

trajanje bez povratka

 

mama
vidiš li me
da znam još uvek me vidiš
na peronu sam nekom mama
gužva je tu
vozovi tutnje
ne znam koji je moj
gužva paklena
 
gledam te mekane bilijarske lopte
gledam ljude
košmare kretanja
ne znaju gde idu
a sigurni su
nekuda moraju stići
 
na peronu sam mama
vozovi ovde tutnje bez stajanja
bez kočenja
hukte sve brže
 
ipak neko uspe da uskoči
sretnik ili
krivi voz
 
sve me zbunjuje
cik-cak putanje ljudi
vraćanje na isto
vozovi što ispuste paru kada do nas dođu
 
do šina još nisam stigao mama
ali znam
uskoro ću biti nad njima
ili na njima
 
para je suviše bela mama
vidiš li me
ja tebe skoro ne
 
a još juče sam bio dete
još juče si bila devojka
a danas
danas je deka na samrti
danas vozovi tutnje
 
već sam na ivici perona
opet me je dim obavio mama
vidiš li me još
 
čujem zviždi
far u daljini
 
mama zbogom
ovo je moj voz izgleda
i moja para
moja kvaka na vratima
mama zbogom
ovo je moj voz
 
magla me obavija mlečna
skočio sam
za nešto se hvatam
krenulo je
samo što ne znam
na kojoj je strani lokomotiva
niti te vidim mama
više te ne vidim

mama!

 
© Branimir Perić

 

Naslovna ilustracija bajke DUH I DELO

Borba između duha i dela opsedala je pisce od kada pisana reč postoji. O tome kako jedno bez drugog ne može pisani su eseji, držane propovedi, recitovane pesme, komponovane opere. Sve to naći ćete u bajci DUH I DELO, drugoj po redu u knjizi Branimira Perića BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU. Bajka je pisana je sa idejom da je čitaju odrasli i pismena deca. Stariji dečak o kome priča bajka, pokušao je da se izolacijom od sveta i sopstvenom nadogradnjom bez ijednog učinjenog dela uzdigne do bogova, a njegov mlađi brat, probisvet, to isto je pokušao kroz ružna dela i osvajanja. Oboje vraća „k poznaniju pravom“ njihova puno mlađa sestra, dajući i njima i nama životnu lekciju.

DUH I DELO

Dva brata i sestra

 

Daleko, preko najviše planine na istoku, gde puste ravnice smenjuju usamljena brda i vrletima svojih vrhova nadvisuju divlju travu, mati i otac, ubogi siromasi, rodiše dva sina. Prvi je na svet došao Vi Lin, Duh obilja, a nepune dve godine kasnije Mun Laj, Mesec koji se vraća. No, kako se sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im u-mesto hrane daruje porod, kad je starijem bilo dvanaest godina, rodila im se i kći. Njoj su nade-nuli ime Tie Lu, Iskra, da im makar nešto zasvetli u sumoru nemaštine.

Vi Lin je od rođenja bio kržljavo i bolešljivo dete. Tek kad mu se brat rodio, zdravlje mu se malo popravilo, valjda zato što su sad manje paž-nje obraćali na njega a više na novorođenče, ali je svejedno ostao mršav, bled, skoro proziran. Posle druge godine je tek prohodao, a i onda se nije puštao od majke: čvrsto se držao ručicama za njene halje, te je, sa njim tako zakačenim, jedva uspevala kućne poslove da obavlja. Od sise joj se odbio već posle trećeg meseca. Hranili su ga kozjim mlekom, kasnije i mlekom magarice ne bi li ojačao. Na silu su mu sipali kašice od gnječenog voća i povrća u usta, zatvarali mu nos da proguta a ne ispljune. Progovorio je tek sa četiri godine i to najpre o-ponašajući zvuke životinja, vetra, grgolj potoka. Priroda mu je bila bliža nego ljudi. Bio je i ostao tiho dete. To se nije promenilo ni kad je porastao. Dok su drugi dečaci jurcali po poljima, šutali krpenjaču, pravili lukove i strele i takmičili se u gađanju, on je stajao po strani, odlazio do potoka da posmatra vodu kako teče, ili se peo do usamljenog drveta na brdu povrh njihove kuće. Drvo je imalo široku krošnju, kao stvorenu da se pod njom sedi. Oslonjen leđima na njegovo stablo, sate je provodio u ugodnoj hladovini, zagledan u daljinu. Nisu ga terali ništa po kući i oko kuće da radi. Bojali su se da, onako nejak, ne ispusti čabar sa mlekom, ne ritne ga krava, ili se ne zaglavi u blatu pomogne li majci i ocu u sadnji pirinča. Sa bivolom da ore tek nije bilo govora – za držanje pluga trebale su čvrste ruke i neko veće težine, a ne vejka od deteta kakav je on bio

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Dve crkve i njihove porte

 

Pre neko veče obilazio sam detinjstvo: portu oko crkve Lazarice u kojoj smo trčali kros, u kojoj mi je bila osnovna škola, u kojoj se nalazila fiskulturna sala "Partizana", ispred sale fudbalsko igralište na male golove, a iza nje kula Cara Lazara (kulu smo tako zvali, ne francuski, stranski kako je danas prekrstiše oni koji se stide sopstvenog jezika: "Don Žon"). Kula Cara Lazara je bila i ljubavničko mesto. U njoj smo se krili kad igramo žmurke, u njoj smo nalazi neke čudne luft-balone, koje su blesavci među nama naduvali. Fuj!

Sledećeg jutra, već sam se pentrao po brdima iznad Drenjaka na Kopaoniku i za kontrast snimio crkvicu na čuki. Podno nje, u udolini, leži selo Livađe. Crkvicu su seljani zidali godinama, najmanje deset puta duže nego car Lazo svoju dvorsku, Lazaricu. Prošle godine su je završili. I ona ima portu, ali nema kulu sa luft-balonima. Umesto kule ima zastakljenu baraku sklepanu od dasaka. U njoj se svake subote, kad ništa ne ulove, zapijaju domaći lovci i pevaju, a uglavnom ništa ne ulove. Njihovo arlaukanje se čuje jače od crkvenih zvona. Dok nije crkvica napravljena, znali su da se zapiju na groblju. Svašta da pomisliš. Srećom po njih ne love noću. Srećom ne koriste ni luft-balone.

 © 2026 Branimir Perić

 

Nesvakidašnja torta za rođendan

 

 

Hajde sad, pošteno, da li je iko od pisaca za rođendan dobio ovakvu tortu? Umesto svećica, na štapiću, u tortu zabodene slike korica njegovih knjiga. Dobro, de, ima među njima i korica jedne knjige koja tek treba da izađe, ali poklonu se ne zadiže suknja.

Ne mogu sakriti koliko sam bio zatečen. Nisam mogao da se dignem sa stolice, a kamo li poslastičarku-darodavca da zagrlim i poljubim.

Ovu nesvakidašnju kreaciju zgotovila je vlastoručno moja sestričina, inače moj najubojitiji podbadač za pisanje – baš tako: najubojitiji. Malo-malo pa zvrc telefon, malo-malo pa poruka: „Ujko, znaš li ti koji je datum! Rok sam ti dala, nemoj da si ga slučajno prekoračio!“

Prva reakcija, kad se dostavljač sa tortom i ovim srce slamajućim buketom na njoj pojavio, nije bilo moje širenje očiju od želje i nesvesno mljackanje, kako uvek reagujem pred slatkišima, već je bilo da sam najednom čuo u glavi uzvikivanje Čkalje, našeg legendarnog Kruševljanina, kad je, u onom čuvenom televizijskom skeču, zvučno snimljenim i na gramofonskoj ploči, kao piljar na sav glas pozivao kupce da kupe njegovu robu (kako to samo davno beše!): „...Navali narode! Navali na papričice! Sveže, taze kod čika Laze! Prste da poližeš bez mas' u slas'! Ćerka da gleda, majka da jede, na ćerku da ne dava!“

Eto, sad je meni došlo da se kao Čkalja nad svojom tezgom razderem: „Navali narode! Navali na knjige! Slatke, slane kod čika Brane! Uzdah da ispustiš, njih da ne ispuštaš! Ćerka da gleda, majka da čita, dok ne pročita ćerci da ne da!“

Navali narode, obradujte pisca makar za njegov rođendan i naručite što vam srcu drago!

© 2026 Branimir Perić

 

 

Skakač

 

Zaključio sam da je moja najnovija knjiga, BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU, bolji skakač nego skakač u šahu. Kod onog u šahu znaš kud sve može skočiti i njegov naredni skok možeš predvideti. Kod ovog mog skakača to nije moguće. Ako ste pratili moje objave, videli ste da je skočio do Floride pa skočio do Dragačeva, Beograd da ne pominjem – uzduž i popreko ga je ispreskakao, a sad, zamislite, preskočio vrle nam bivše zapadne republike, poslednjom mećavom zavejane Alpe, u Nemačkoj Minhen, Štutgart, Frankfurt, Keln i obreo se, ni manje ni više nego u centru, nekada (bilo pa prošlo) po rudnicima uglja i Krupovim fabrikama slavne Rurske oblasti, Esenu.

Ovoga puta, moj skakač nije skočio sam. Sa svojim ukoričenim sestricama, objavljenim u prethodne dve godine, skočio je iz torbe ranoranioca čika-cuštela (po naški, čika-dostavljača), pravo u naručje frau Jasne. Obradovana Frau Jasna nije odolela, nego ih je odmah, onako još u bademantilu, na grudi privila, pa kad se obukla, na posao da krene, sa njima se u naručju i uslikala. Nije joj ni to bilo dovoljno, nego je skakača sa njegovim sestricama, uslikala i u zagrljaju lutki svoje unuke, za koju su BAJKE do Esena preletele Alpe i skoro celu Nemačku.

Ako želite da skakač skoči i do vas, i poželite da i vašu sliku sa njim u rukama objavim, prilažem vam upitnik koji će vam reći kako možete skakača i njegove sestrice da naručite.

Uživajte u čitanju, frau Jasna, takođe i vi kad vam ovako skakač, možda i sa sestrama, bude iz torbe čika-dostavljača u naručje uskočio.

© 2026 Branimir Perić

 

 

Šetanje domaće životinje

 

Posle sedam dana vratili smo se iz Beograda u naš Drenjak. Na njušci Raje, mačora moje gospe, nova ogrebotina Komšija koji ga je hranio dok nismo bili tu, kaže da mu je svraćala neka više bela nego crna mačka. Misli da je to možda majka od mlađanog Rajinog drugara, Kmeke, koga sam pred prvi sneg skupio lopatom sa puta. Biće da je ipak u pitanju mačor, jer Raja se sa mačkom ne bi tukao. Palo bi vrečanje, posebno pred zoru, od koga bi se komšiji digla kosa na glavi. Komšija i komšinica poriču da ih je, dok nismo bili tu, išta budilo. Moja gospa ne krije zadovoljstvo. Ogrebotina je nesumnjivi dokaz da Raja nije peder.

Komšija je čekao da se mi vratimo, pa je sad on na kratko otputovao. Moja gospa, eno je, već pola sata šeta na povocu njihovog kućevnog psa (da zapišne poneko ćoše, žbun, točak od auta i drugom komšiji, koji zimi nije tu, dvorište pođubri). Posle će kuci, pre nego što ga vrati u kuću, blatnjave šape vlažnom maramicom da obriše i, ako je počela kiša, krzno osuši peškirom da mokar „ne zebne“. Njenom Raji tako nešto nije potrebno. Njemu je majka „rodila bundu“, a zima mu je ispod bunde navukla nepromočivu podbundu. Za šape će već sam da se pobrine. Uostalom, sačekaće on na simsu kuhinjskog prozora dok se ta šetnja ne završi.

Ovo sa šetnjom komšijske kuce je tante za bupe. Tako se mi komšije iz Drenjaka uzajamno pomažemo: hranimo i šetamo domaće životinje onome ko nije tu. Dobro je što nam sličnu pomoć ne traži i komšija sa brda. On gore, osim preživelih mačaka i lovačkih pasa, ima krave, kokoške i poneko svinjče.

Kad već pomenuh svinjče, ni gospin se Raja u pogledu hrane ne razlikuje mnogo. Otkad se ovde vreme iz minusa promenilo u plus, kao da je iz gladi izašao. Kakav god da je, nek mi je gospi živ i zdrav, makar se i u svinjče premetnuo. Gospa će biti zadovoljna, a zadovoljan ću biti i ja. Zadovoljstvo ne samo da se prenosi nego se i uvećava – kad zatreba. 

© 2026 Branimir Perić

 

Zaturavanje

 

Moja je gospa izvukla maločas iz nekog budžaka staru kutiju od čizmica. U njoj je našla plavo pakovanje deterdženta za ručno pranje, „Biljana“, onog koga je OHIS Skoplje još sa raspadom Jugoslavije prestao da proizvodi. Začuo sam samo kliktaj ushićenja i likovanje kad je dotrčala da mi svoje otkriće pokaže.

Kažu da svaka kuća ima prosečno šezdeset pet paukova koji se kriju po ćoškovima, rupama i raznim budžacima.

Pauci se ne daju uporediti sa mojom gospom. Budžake u koje ona zna da zavuče stvari, ni pauci, ma u kolikom broju da se okote, nisu u stanju sve da pronađu i u njih se posakrivaju. Kad ona nešto negde ostavi, to ni sveti bog, sem slučajno, više ne nalazi.

Osim „Biljane“, iz volšebne kutije, očigledno pronađene u nadahnuću potrage za nečim sasvim desetim, ruke moje gospe-pauka izvadiše još sedamnaest žileta sa drškom, ala „Bic“, od dva do šest nožića, što u celofanskom pakovanju što nezapakovanih (koje je kupovala usput, kad kupuje nešto drugo, misleći da ih u kući više nema). Takođe je izvadila i pakovanja „cik-cak“ vate, u količini otprilike za dva stoga sena (i to proizvedeno pre raspada Jugoslavije), kao i jedan superbrzi lepak koji se, što bi rekla moja sestra od tetke, tokom svih ovih godina verovatno već „skamenjosao“.

Bravo za moju gospu! Očekujem da će, u nekom narednom nadahnuću bauljanja po budžacima, otkriti i ponešto od onoga što sam i sam zaturio.

Paučinu ne pletu samo pauci, već i naši mozgovi, s tom razlikom što pauci pamte gde su šta smotali. 

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

---

 

Jutarnje oglodavanje

 

Skoro da nema jutra da se ne ponovi isto. Jutarnji sam tip, ona je noćni. Kad se meni hoće, njoj se po pravilu neće. Preko dana kuva, sprema, čisti, brčka nešto, a ja, kad je vidim tako zajapurenu, baš tad mi dođe. Ali, čik joj priđi. Bolje ne pomišljaj. Da li će joj sutra biti žao kada me stigne Rakićevo vreme?

„Kad pomislim, draga, da će doći vreme / Kad za mene neće postojati žena... Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada...“

Malo joj je trebalo. Bolje da sam joj majku opsovao nego što sam ove stihove izrecitovao.

„Vi, muškarci, samo na to mislite!“, bez podizanja pogleda, siknula je, nagnuta nad čarapama koje štopuje.

„Na koje 'to'?“, pravim se lud.

„Na seks, kako 'na koje'?!“, zaškrgutala je.

„To nema kod nas, to ima samo u inostranstvu“, citirao sam Đuzu Stojiljković iz davnog TV skeča, u kome on i Seka Sablić kao klinci, sede na klupi i klate noge. „To što oni zovu seksom, kod nas je nagon za produženjem vrste“, zaključujem učeno.

„Da, jednokratno produženje! A mi smo te koje posle, celog života brinemo o održavanju vrste!“, uzvratila je još učenije.

„Ništa, onda“, uzdahnuo sam. „Odoh ja u ve-ce.“

 

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Plakanje

Sinoć, pred spavanje, imali smo plakanje. Doduše, bilo ga je svakog dana pomalo, unazad već osam dana. Toliko gospinog mačka nije bilo. Sinoć, devetog od nestanka, stoka se vratio. Gospa nije mogla da se zaustavi od plakanja. Plakala je i kad smo legli u krevet. Evo je i jutros od uzbuđenja ne može da se smiri.

Sinoć smo gledali zajebanciju od filma „Devet života“. Sa mačkom u glavnoj ulozi, razume se. Mačak u filmu, skače sa simsa, a gospin mačak, gle, eno ga na simsu našeg kuhinjskog prozora. Posle osmog dana od nestanka!

Isti je to onaj mačak kome smo se borili za život pre sedam meseci. Tačno u dan kad mu je čika veterinar skinuo šine iz vilice, opet je, nesreća, napravio belaj i doneo plakanje gospi mi.

Nestao je one noći kad se spustila najveća vejavica u Drenjak i zasula okolna brda snegom do kolena i hladnoćom minus bestraga. Nestajao je on i ranije, ali nikad više od jednog dana. Drugog bi se već pojavio na simsu prozora. Dva metra visina nije za njega ništa da skoči.

Narednog dana po nestajanju gospi su se oči već punile suzama. Trećeg dana je znala da se sa njim „opet“ nešto desilo. Smrznuće se. Po ovako dubokom snegu neće umeti da se vrati.

Tako je i prošlog maja nestao. A posle tri dana, kad ga je gospa već oplakala, dovukao se sav krvav, sa  okom ispalim iz duplje. Neka ga je strvina na drumu zveknula kolima. Ko zna koliko je dugo od udaraca ležao onesvešćen u jarku. Neverovatno da se takav uopšte povratio i dovukao do kuće. A posle kažu samo zatucani veruju da mačka ima devet života!

Do avgusta su bile trajale borbe da ga, sa dve operacije vratimo u koliko-toliko normalno stanje. U prvoj mu je izvađeno oko i vilica pritegnuta šinom, ne bi li mu se sastavila po sredini, između očnjaka, i mogla da sraste. Drugom mu je umetnuta nova šina, jer je, idiot, već narednog dana po operaciji, onako, sav polomljen, i šinom uheftan, došao da nam se pohvali sa ulovljenim puhom u zubima. Šinu je razglavio. Ne verujem da ga je anestezija držala i tog drugog dana toliko ošamućenog da nije bio svestan da ga vilica boli. Kako je takav, sa desnim očnjakom izvaljenim u stranu i drugim skoro do korena polomljenim, puha uopšte savladao, i kako je sa takvom, polomljenom vilicom, uspeo puhu da slomi vrat, sam sveti bog zna. Da ga jede sigurno nije mogao.

Tri meseca kasnije, tek u avgustu, bila su mu izvađene šine iz vilice – čika doca, veterinar, nije mogao pre, a kad je mogao otišao je sa porodicom na odmor. Čak i da mu je izvadio kad je trebalo, sa takvom vilicom i bez prednjih zuba, više nije mogao da jede omiljene mu granule. Umesto granula, gospa ga je hranila samo najfinijom ribom iz konzerve. Više zbog toga, pravdala se, da mu se povrati sjaj dlake, jer je mesecima bio ulepljen od krvi i blata iz jarka, uprkos gospinom intenzivnom svakodnevnom trljanju vlažnom krpom. Siromah, sam sebe nije mogao da liže – šine mu nisu dozvoljavale da dovoljno isplazi jezik, a verovatno su ga i bole. Smrdeo je od te ribe na kilometar, a i tako bi smrdeo bez samočišćenja. Nikakva krpa jezik ne može da zameni.

Ah da, i bubna opna mu je bila pukla od udarca kola. Cela glava mu je bila u čvorovima – nije bilo dela na kome mu se nisu napipavali šavovi nakrivo srasle lobanje.

Posle vađenja šina, miran je bio pet meseci. Čitavih pet meseci! Trzao sa na zvuk svakog vozila koje gore drumom protutnji. Srećom, nije više smrdeo – jezik je sad mogao lepo da izbaci i da se umiva do mile volje. Mislili smo da bez kastriranja konačno imamo mirnog mačka.

Hoćeš vraga. Došle su poslebožićna hladnoća i vejavica. Napolju je pucalo drvo, a gospinom mačku proradiše hormoni! Zaboravite na februar kao mačinji mesec. Ovde februar počinje u januaru. A i on je zaboravio da se plaši automobila, jer u šajatenje do sela i zaseoka nema drugog puta do pretrčavanja preko asfalta.

Maločas se vratih iz pošte. Pričam upravniku za gospino plakanje, odnosno osmodnevni nestanak njenog ljubimca, a upravnik kaže: „E, da si ti čuo vrečanje kod nas u selu! Deset dana nismo mogli noću da spavamo.“

Jutros, još nisam ni ustao da se obučem i odem do pošte da pošaljem kupcima naručene knjige, a čujem dole, moja gospa već hrani na prozoru svoju zver.

Kad se stoka sinoć bila vratila, čim se sa mene skinuo i prešao da usmrdava moju gospu, zgrabio sam telefon i javio vest prijatelju, štamparu. Štampar u kući ima mezimca bul-terijera, a na poslu čopor mačaka. Lud sto gradi, zato su se on i moja gospa odmah prepoznali. Kad je čuo da se jednooki vratio, od ganutosti se sav raspilavio. Inače, svakog dana je, do sinoć, slao poruke i tešio moju gospu. Siguran je, veli, da će Raja (tako je ime nesmajniku) da joj se vrati. Ispričao sam mu po redu sve kako se zbilo, kako sam u sred filma sa mačorom krajičkom oka opazio senku na prozoru. Požalio sam mu se i kako nam cela soba sad smrdi na štalu, ovce, balegu, brabonjke, seno, sve one divne, štalske miomirise. Prijatelj se zacenio od smeha, veli: „Pa rekao sam vam ja da će da se vrati! Momak našao čobanicu-macu, a kod čobanica nema začas da obaviš posao. Na selu mora da se radi!“ Smejali smo se obojica do suza. Mi se smejemo od zajebancije, a gospa plače od radosti. Češće se i mnogo više plače od radosti. Tuga se skriva, gutaju se suze. Radost suze ne skriva. Nije te ni stid što mator plačeš.

Tri puta sam prao ruke pošto sam ga sa prozora skinuo. Nakon trećeg puta mi se i dalje činilo da još uvek na ovce mirišu. U stvari, mirisao mi je džemper. Ko je makar jednom prošao pored štale ili ovaca, zna da se taj miris, i bez da si išta dotakao, uvlači u nozdrve, nikakvim se išmrkavanjem dugo ne da izbaciti.

Kako sam bio otvorio prozor, bacio mi se u naručje.  Stao je besomučno da trlja glavu o mene i zavlači je u moje šake. Prevrtao mi se u naručju, istezao šape, pružao nokte i grabio njima po džemperu naviše. Uspinjao se po meni do vrata, gnjura mi njušku ispod okovratnika, boo me onim strčećim očnjakom. Preo je i sa uživanjem po meni razvlačio štalsko đubre iz svog ulepljenog krzna. Nije mu to bilo dosta. Sa mene je prešao u naručje moje gospe. Ništa on što ga ona stiska, što ga kvasi suzama i smrdljivog ljubi. Stiskala ga je i na srce privijala kako mene nikad nije. Umalo stiskom da mu oduzme poslednji život.

Kad ga je spustila na pod, ne bi li otišla da mu u kupatilu otvori konzervu sa omiljenom ribom, nastavio je da se trlja o tepih. Trljanje o tepih mu je omiljena disciplina u petoboju. Čim bi nam na prevaru upao u kuću, zna se: valj-valj po tepihu, pa noktima greb-greb. Zar o miraz moje majka oštriš kandže, nesrećo! Ne samo o tepih, već i uz naše noge. Mačinja posla. Moraćemo posle izliva njegove strasne ljubavi, tepih da nosimo kod Pede na pranje. I Peda ima mačke. Razume se u te stvari. Šajati i njegov mačak po štalama.

Radosna vest je, naravno, morala da se razglasi svima koji su ovih osam dana gospu telefonom i preko društvenih mreža tešili. Nije se skinula sa telefona. Umalo i Raju od radosti da zaboravi. Bilo je tu i konstruktivnih predloga. Na primer da Raju okupa. Taman posla, vrisnula je, pa da napolju na ovoj hladnoći dobije upalu pluća. Mace su upalama sklone. Ma sklone su one upali mozga, škrgućem u pozadini. Mislio je taj na čobanice, a ne na tebe ucveljenu, koja ga 'lebom 'raniš.

Bila je ubeđena da je završio kao njegov drugar, Kmeka (mlađi mačak koga ni nakon dva meseca od nestanka nije bila prežalila). Prevrnuo sam bio celu okolinu Drenjaka, silazio i do potoka da ga nađem. Gazio virove. Kad je pre osam dana Raja bio nestao, molila me je da Raju nikako ne idem da tražim. Ako ga vidiš kad lunjaš po brdima (ubeđena je bila da ću ga u nekom smetu naći smrznutog), prećuti, pravi se da ga nisi našao! Kmeku sam bio lopatom skupljao sa asfalta. Njoj je samo ta slika bila pred očima. Samo da Raja nije Kmekine sudbine. Lakše bi joj nekako bilo da se smrzao.

Raja ipak nije bio Kmeka. Kud je preživeo lomljenje lobanje i vilice, pucanje bubne opne, ispadanje oka, i usput tri primljene anestezije, posebno druge od koje umalo nije kviknuo, a i one treće kad nam je, dok ga još nije sasvim obalila, pobegao sa improvizovanog operacionog stola na našoj terasi pa smo ga čika doca, veterinar, i ja vijali po dvorištu, spuštali se niz strminu do potoka i tek ga tamo, među visokom barskom travom, potpuno ošamućenog našli. Sam sveti bog zna kakvu mu je samo anesteziju dala čobanica-maca i to daljinsku, kad je po onoj vejavici i snegu dubokom preko pola metra uspeo da doskakuće do nje, a uz nju da zaboravi svoju svetu zaštitnicu, gospu mi, i na prozoru njene slasne riblje zalogaje. Šta li je tamo jeo pitanje je, pitanje je i da li je uopšte jeo, a jeo jeste, jer posle osam dana, koliko ga nije bilo, vratio se jedva nešto malo mršaviji. Njegov deda nam je tako isto nestajao, doduše nikad više od dva-tri dana. Vraćao se iz švaleracije osušen, upalih rebara, kao da je dvadeset dana skapavao od gladi. „Zar ti ništa nije dala da jedeš, sram je bilo?!“, grdila ga je kobajagi moja gospa.

Za razliku od dede, Raji je, čobanica-maca, osim anestezije, nema sumnje, i hranu davala. Kad si ti osam dana preživeo čobanicu-macu, mislim se, imaš ti više od devet života. Videćemo za koji mesec koliko ste ih zajedno, ti i čobanica, još napravili, kad nam seljaci budu, onako, u prolazu, vaše mačiće u Drenjak ubacivali. Letećeš zajedno sa njima iz Drenjaka, kad te na špicaru budem natakao, obećavam ti! Pst, samo da me gospa ne čuje! A i da imam srca.

Gle, već manje smrdiš!

© 2026 Branimir Perić

 

Trava do grla došla

Juče, skoro u isto vreme kao pre petnaest dana prošetah istom stazom na Banjici. Otada trava porasla još više, nikom od zaduženih ni na kraj pameti da joj skrati zulufe. Gradonačelnik ima preča posla – treba da razradi novu firmu. Više nije početnik, ispraksao se. Niču mu firme ko pečurke iako kiša ne pada.

Gvirnuh iza žive ograde u Bijino dvorište. Računam, bar oni šišaju. Jok. I njima važnije nešto drugo. Pojedine vlasi trave s obe strane ograde porasle skoro do grla (ove s ove strane sam merio, one s one nisam smeo, da otud ne premere mene). Trava dušu dala za seksanje – gola zadnjica ti se ne bi videla iz nje. Pod uslovom da ne zgaziš u kučeću kaku (ako i kucovi smeju više da zalaze u nju).

Travnata neka vremena došla.

© Branimir Perić

Objavljene knjige Branimira Perića - korice i cene

 

Objavljene knjige Branimira Perića

Korice i cene

BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU

– bajke –

 

Izdavači: Suza Dream, Drenjak, Kopaonik i KK21, Smederevska Palanka, 2025

Cena: 1.000 dinara + poštarina

---

DAH U OGLEDALU

– priče – 

 

Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2025

Cena: 800 dinara + poštarina

---

DUGA – zanete pesme

– pesme – 

 

Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2024
Cena: 450 dinara + poštarina

---

NESTANAK STRUJE – gorke pesme

– pesme –

 Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2024

Cena: 450 dinara + poštarina

---

JABUDAKANIJA – pesme za smeh i plač

– pesme –

Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2024

Cena: 400 dinara + poštarina

---

CRTEŽ BIBER JANOŠA

– roman –

Narodna knjiga, Beograd, 1997

Cena: 700 din.  plus poštarina

– rasprodato u knjižarama, autor ima još nekoliko primeraka –

---

ALKAZAR

– priče –

 Bagdala, Kruševac, 1980

Cena: 500 din.  +  poštarina

– rasprodato, može se naći samo kao natikvarno izdanje –

 

Opis i tehnički detalji knjiga Branimira Perića

 

Kako naručiti knjige

1. Preko veb-knjižara i portala kao što su: Kupindo, Korisna knjiga, KupujemProdajem i drugih.
2. Porukom izdavaču ili autoru u inboks (Inbox) na Facebook, LinkedIn, Instagram, YouTube, Tik Tok, X...
3. Slanjem popunjenog upitnika za naručivanje knjiga izdavaču na  mejl suza.dream@outlook.com

 

Upitnik za naručivanje knjiga doniranjem

Iskopirajte kod sebe upitnik, popunite ga i pošaljite na mejl suza.dream@outlook.com, izdavaču, ili pošaljite kroz poruku autoru ili izdavaču u inboks (inbox) društvene mreže na kojoj autor ili izdavač imaju otvoren profil (Facebook, Instagram, LinkedIn, You Tube, X...)

 

  

BAJKE u Dragačevu

 

Pre nekoliko dana BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU su preletele Atlantik i sletele na Floridu. O tome sam vam već pisao. Evo ih sada u zapadnoj Srbiji! Ovoga puta nisu letele. Žuti poštanski kombi ih je odvezao do Turice u Dragačevu!

Čika poštara su sa radošću dočekala deca! Da li su, nestrpljiva, koverat koji im je pružio, odmah otvorila, ili su sačekala da im se mama vrati s posla, ne znam. Zato znam da mi je srce htelo da iskoči iz grudi kad su mi od njihove mame stigle fotografije. Sa fotografija su se na me smešile bistre oke jednog švrće i njegove starije seke. Na jednoj slici švrća je u rukama držao BAJKE, u drugoj koverat u kojoj su stigle. Njegova seka je bila na trećoj. U rukama nije držala BAJKE. Umesto BAJKI, držala je samo jednu, mnogo vredniju – njega!

Bilo je to možda i jače lupanje srca nego kad mi je iz Nort Palm Biča stigla fotografija sedokosog Italijana sa BAJKAMA u rukama.

Jedva čekam da mi mama ove mile dečice napiše kako su bajke doživljene, a posebno kako je, osamdeset godina mlađi švrća od mog čitaoca sa Floride, doživeo ono što će mu mama, ili njegove puno godina starije seke i bata tek čitati. Bistar je to momak, možda već ume i sam pokoje slovo da sriče. Za neku godinu će sigurno čitati bolje od deke sa Floride, kome naš jezik nije maternji, ali je ne manje znatiželjan.

Mamice ovog momčića, piši mi što pre!

© 2026 Branimir Perić

Naslovna ilustracija bajke POTRAGA TA SVRHOM

 

POTRAGA ZA SVRHOM

 

 

Čobanče

 

 

Bio jednom jedan mali čobanin koji je svoje detinjstvo provodio čuvajući stoku u planini. Od stoke je imao ovce, koze, krave i jedno magare. Takođe i šarova. Svaka domaća životinja je ovde imala svoju svr­hu: ovce su davale vunu, koze sir, krave mleko, a šarov je, kad zatreba, čobančetu bio produžena noga i produženi štap da prikupi raštrkanu stoku. Jedino magare nije imalo svoju svrhu. Bilo je jogunasto kao i svako magare. Znalo je da se ukopa u mestu, ni da mrdne kad čobanče sa ispaše potera stoku na konačište. Znalo je i da skakuće oko čobančeta, da ga gura njuškom, da mu ne dâ da završi venčić od cveća koji plete, ili ručak koji jede, ili bilo šta drugo čime se zanimao. I baš zato što nije imalo svrhu, zvali su ga Svrha. Šuntavo ime kao i samo magare što je bilo.

Iako je magare bilo takvo kakvo je bilo, mali čobanin je od svih svojih životinja njega najviše voleo. Kad god bi mu dugouhi prišao, a prilazio mu je stalno, šašolio ga je iza ušiju kao da je kucov, češkao po sapima, golicao po trbuhu. Jer dlaka mu je bila svilenkasta, prosto je mamila ruku da je gladi – kao da je dlaka zeca a ne običnog magarca. Boja joj je bila mrka, na suncu skoro crna.

Svrha je na sapima imao poveći beleg u obliku ptice raširenih krila koja hoće da poleti. Kad se mali čobanin zanese i duže netremice gleda u magare, pričinjavalo mu se da krila ptice oživljavaju, da se pomeraju, šire, kao da se beleg pretvara u pravu pticu. Iz belega, u prohladnim jutrima, para nije izlazila kao što je koža magareta isparavala tamo gde nije bilo belega, ili se isparavanje pod kosim zracima sunca, zbog beline šare, nije primećivalo. Da magare zaluta među hiljade drugih magarića, po tom belegu bi ga nepogrešivo poznao.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

Prednja koirca BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU u latinici i ćirilici

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.