Šetanje domaće životinje

 

Posle sedam dana vratili smo se iz Beograda u naš Drenjak. Na njušci Raje, mačora moje gospe, nova ogrebotina Komšija koji ga je hranio dok nismo bili tu, kaže da mu je svraćala neka više bela nego crna mačka. Misli da je to možda majka od mlađanog Rajinog drugara, Kmeke, koga sam pred prvi sneg skupio lopatom sa puta. Biće da je ipak u pitanju mačor, jer Raja se sa mačkom ne bi tukao. Palo bi vrečanje, posebno pred zoru, od koga bi se komšiji digla kosa na glavi. Komšija i komšinica poriču da ih je, dok nismo bili tu, išta budilo. Moja gospa ne krije zadovoljstvo. Ogrebotina je nesumnjivi dokaz da Raja nije peder.

Komšija je čekao da se mi vratimo, pa je sad on na kratko otputovao. Moja gospa, eno je, već pola sata šeta na povocu njihovog kućevnog psa (da zapišne poneko ćoše, žbun, točak od auta i drugom komšiji, koji zimi nije tu, dvorište pođubri). Posle će kuci, pre nego što ga vrati u kuću, blatnjave šape vlažnom maramicom da obriše i, ako je počela kiša, krzno osuši peškirom da mokar „ne zebne“. Njenom Raji tako nešto nije potrebno. Njemu je majka „rodila bundu“, a zima mu je ispod bunde navukla nepromočivu podbundu. Za šape će već sam da se pobrine. Uostalom, sačekaće on na simsu kuhinjskog prozora dok se ta šetnja ne završi.

Ovo sa šetnjom komšijske kuce je tante za bupe. Tako se mi komšije iz Drenjaka uzajamno pomažemo: hranimo i šetamo domaće životinje onome ko nije tu. Dobro je što nam sličnu pomoć ne traži i komšija sa brda. On gore, osim preživelih mačaka i lovačkih pasa, ima krave, kokoške i poneko svinjče.

Kad već pomenuh svinjče, ni gospin se Raja u pogledu hrane ne razlikuje mnogo. Otkad se ovde vreme iz minusa promenilo u plus, kao da je iz gladi izašao. Kakav god da je, nek mi je gospi živ i zdrav, makar se i u svinjče premetnuo. Gospa će biti zadovoljna, a zadovoljan ću biti i ja. Zadovoljstvo ne samo da se prenosi nego se i uvećava – kad zatreba. 

© 2026 Branimir Perić

 

 

 

Mimoze na Banjici

 

Ljudi, procvetale mimoze kod nas na Banjici! Stiže nam proleće! Jesʼ da je juni na izmaku, i da se juli već sprema u niskom startu, ali proleće je proleće, kad došlo, dobrodošlo, poklonu se u zube ne gleda, posebno ne suncu zubatom kakvo danas provire. Konačno i mi malo da se ogrejemo. U Herceg Novom i Boki mimoze procvetaju još u januaru, a u februaru im u čast već feštu prave. Joj što volim kad hercegnovljanske mažoretkinje izbace one svoje butkice! Umeju i naše Beograđanke, jošte kako. U Beogradu su cure mimoze. Kad one razgolite svoje pliskove, kad zadignu kosice, kad ostanu samo u bratelama, znamo pouzdano da je stiglo to željno iščekivano proleće. Nema lepših cvetova nego kad se u Beogradu raspukne akvarijum – mimoze na sve strane izlažu suncu svoja telašca, sisiće, guziće, nogice, ali se za razliku od hercegnovljanskih ne zatvaraju kad im priđeš. Otvorene su to duše, blagorodne.

„Kakve te mimoze spopale i to u sred Beograda!“, buni se komšija. Dobro, de, komšija, što si na kraj srca. Pusti me da se bar malo zanosim. Možda i nisu mimoze, alʼ se žute ko mimoze. Žuto ti je, ako si zaboravio, boja ljubomore. Zavidim svima onima koje sad sunce greje, zavidim svima pred kojima butkice uveliko već sevaju. Mi smo u duši pagani, komšija, iako smo i pored naših tolikih bogova pristali i Bogu da se klanjamo. A šta je glavna odlika pagana, komšija? Predrasude, dabome. Sujeverje. Crna mačka, merdevine, crveno slovo i tako to. E, pa od tog doba naše pra vere potiče i verovanje u žutu boju. Žuta boja je moja boja. Nije ona samo boja ljubomore, već i boja izazova. Tebe možda izazivaju ove bakute koje se ko golubovi gaćani razmileše na prvi zračak sunca po kvartu, a mene, vidiš, samo žute mimoze. Zato, pusti me, čoveče, da uživam i zamišljam da su ovo zaista mimoze. Vrti ti glavom koliko hoćeš, ali nemoj da me zoveš upomoć ako začuješ festivalsku muziku a iza ćoška solitera ti iskoče razgolićene mažoretkinje. Kuku onda, kuku dabome.

Taman to komšiji rekoh, kad gle, od pijace zaurla razglas. Ječe svi soliteri, tresu im se prozori. Približava se. Komšija i ja izdužismo šije, ali od kontejnera još ne vidimo šta to vrapce razjuruje. U jednom trenutku muzika se smanji. Umesto nje, iz razglas uši probi glas sa ciganskim naglaskom: „Staro gvožđe, stare akumulatore, mašine, lonce, šerpe, sve staro, kupujemo, prodajemo!“

Šta se smeješ?! I mi cigani imamo dušu.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.