Naslovna ilustracija bajke DUH I DELO

Borba između duha i dela opsedala je pisce od kada pisana reč postoji. O tome kako jedno bez drugog ne može pisani su eseji, držane propovedi, recitovane pesme, komponovane opere. Sve to naći ćete u bajci DUH I DELO, drugoj po redu u knjizi Branimira Perića BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU. Bajka je pisana je sa idejom da je čitaju odrasli i pismena deca. Stariji dečak o kome priča bajka, pokušao je da se izolacijom od sveta i sopstvenom nadogradnjom bez ijednog učinjenog dela uzdigne do bogova, a njegov mlađi brat, probisvet, to isto je pokušao kroz ružna dela i osvajanja. Oboje vraća „k poznaniju pravom“ njihova puno mlađa sestra, dajući i njima i nama životnu lekciju.

DUH I DELO

Dva brata i sestra

 

Daleko, preko najviše planine na istoku, gde puste ravnice smenjuju usamljena brda i vrletima svojih vrhova nadvisuju divlju travu, mati i otac, ubogi siromasi, rodiše dva sina. Prvi je na svet došao Vi Lin, Duh obilja, a nepune dve godine kasnije Mun Laj, Mesec koji se vraća. No, kako se sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im u-mesto hrane daruje porod, kad je starijem bilo dvanaest godina, rodila im se i kći. Njoj su nade-nuli ime Tie Lu, Iskra, da im makar nešto zasvetli u sumoru nemaštine.

Vi Lin je od rođenja bio kržljavo i bolešljivo dete. Tek kad mu se brat rodio, zdravlje mu se malo popravilo, valjda zato što su sad manje paž-nje obraćali na njega a više na novorođenče, ali je svejedno ostao mršav, bled, skoro proziran. Posle druge godine je tek prohodao, a i onda se nije puštao od majke: čvrsto se držao ručicama za njene halje, te je, sa njim tako zakačenim, jedva uspevala kućne poslove da obavlja. Od sise joj se odbio već posle trećeg meseca. Hranili su ga kozjim mlekom, kasnije i mlekom magarice ne bi li ojačao. Na silu su mu sipali kašice od gnječenog voća i povrća u usta, zatvarali mu nos da proguta a ne ispljune. Progovorio je tek sa četiri godine i to najpre o-ponašajući zvuke životinja, vetra, grgolj potoka. Priroda mu je bila bliža nego ljudi. Bio je i ostao tiho dete. To se nije promenilo ni kad je porastao. Dok su drugi dečaci jurcali po poljima, šutali krpenjaču, pravili lukove i strele i takmičili se u gađanju, on je stajao po strani, odlazio do potoka da posmatra vodu kako teče, ili se peo do usamljenog drveta na brdu povrh njihove kuće. Drvo je imalo široku krošnju, kao stvorenu da se pod njom sedi. Oslonjen leđima na njegovo stablo, sate je provodio u ugodnoj hladovini, zagledan u daljinu. Nisu ga terali ništa po kući i oko kuće da radi. Bojali su se da, onako nejak, ne ispusti čabar sa mlekom, ne ritne ga krava, ili se ne zaglavi u blatu pomogne li majci i ocu u sadnji pirinča. Sa bivolom da ore tek nije bilo govora – za držanje pluga trebale su čvrste ruke i neko veće težine, a ne vejka od deteta kakav je on bio

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

 

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

Ne tako davno, visoko u planinama, između dva velika mora koje zovemo okeanima, živeo je dečak po imenu Katuri, Onaj koji lovi. Međutim, tako ga nije zvala ni njegova mama. Za sve ukućane je bio Uri, Neukroćeni, kako mu je mama kao bebi tepala. Sa godinama koje su ga izduživale, pokazalo se da mu nadimak Neukroćeni itekako pristaje. Bio je nestašan, samo bi se igrao, bušio nešto, uvezivao, sastavljao, deljao; čas je bio na livadi, trkao se sa psom, čas u kuhinji smetao majci; verao se po drveću, stenama, penjao na krov – oko njega je uvek moralo nešto da se dešava. Deka mu je s razlogom uz to Uri dodao i nadimak, Potro. Kako na španskom „potro“ znači ždrebac, to je Uri Potro, Neukroćeni Ždrebac. Ipak, za potrebe ove priče zvaćemo ga samo Uri – lakše se pamti.

Kućica u kojoj je Uri sa svojima živeo bila je podignuta na najvišem brdu njihove planine. Planina nije imala neko posebno ime. Jednostavno su je zvali Vasan Kulu, Naša planina. Do kućice se nalazila štala. U nju su noću zatvarali životinje da ih ne odnese kakav gladni jaguar. Ispred štale je bio tor. U toru su travu prežvakavale dve koze, dve ostrižene ovce i jedan mačo (tako u Urijevom kraju zovu mužjake lama). Među njima je dan provodilo i jedno magare za dovlačenje drva iz šume, takođe i jedan dugodlaki šarov koji je u uglu dremao, a kad ne drema, uz mača je pazio da stoka na ispaši ne odluta. Desno od štale se nakrivio obor. U brlogu ispred njega, umazane blatom, hladile su se jedna svinja i jedan vepar. Imali su Urijevi i nekoliko koka, čak i dve ćurke koje su danju kljucale po dvorištu, a noću se pele u kokošinjac kraj obora.

Čitavo to njihovo malo imanje zvalo se Akila Uta, Orlovo gnezdo. Ime mu je dao davno još neko od Urijevih predaka. Nalazilo se skoro pod hrbatom njihove planine, takoreći nebu pod oblake.

Pošto smo se upoznali sa Urijem i Orlovim gnezdom, red je da se upoznamo i sa članovima Urijeve porodice.

Mama Urijeva se zvala Ačivaku, Voda koja svetli. Bila je lepa i okruglog lica kao mesec u bistrim noćima kad zaljubljen u sebe posmatra svoj odraz u vodi.

Tata se zvao Jukumari, Medved, ali mu je Urijeva mama nadenula drugo ime. Zvala ga je Jujaki, Hladan i miran, jer je bio hladan i miran ma šta da se oko njega dešavalo. Imao je strpljenja kakvo nije imao nijedan od ukućana. Uri se po njemu mogao da pentra do mile volje, da ga bode nogicama, davka, vuče za kosu, boksuje i do beskonačnosti ispituje granice njegovog strpljenja. Ako bi se mama na svog muža zbog nečeg ljutila (što mamama nije teško), Jukumari nije uzvraćao, nije pokazivao da primećuje njenu ljutnju, bio je hladan kao planinski potok.

Deki je bilo ime Sankujuk, Plemenito srce. Ako se zna koliko je prema Uriju pokazivao ljubavi, koliko trpeljivosti na sva dečakova zapitkivanja, sa kolikom ga je predanošću učio lovačkom umeću, povrtarstvu, sadnji useva, svemu što će mu trebati kad dođe vreme da se o svojoj porodici stara, onda je deki dato upravo ono ime koje mu odgovara.

Urijevoj baki je ime bilo Antavara, Boja oblaka na zalasku sunca. Uri je voleo svoju baku. Baka je bila njegova glavna zaštitnica od mamine srdžbe kad u vragolijama pretera.

Na kraju pomenimo i onu koje nema, zbog koje je Uri silno patio što mu je mama nije rodila. Zvao ju je Vajtamaju, Cvetna reka. Vajtamaju je bila, pogađate, Urijeva nerođena sestra. Tugovao je zbog toga, verujem, i više nego što tuguje drugo neko dete uskraćeno za brata ili sestru. Kasnije, kad su kupili lamu, zamišljao je da je duh njegove sestrice u toj lami, posebno kad se lama zagleda u njega ogromnim okama i dugim trepavicama, a ne retko ga i poljubi. Vajtamaju je u njoj, niko nije mogao da ga razuveri.

E, sad kad znamo ko je Uri, ko su članovi njegove porodice i kako izgleda Orlovo gnezdo, možemo konačno da krenemo i sa našom pričom. 

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

 

Skakač

 

Zaključio sam da je moja najnovija knjiga, BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU, bolji skakač nego skakač u šahu. Kod onog u šahu znaš kud sve može skočiti i njegov naredni skok možeš predvideti. Kod ovog mog skakača to nije moguće. Ako ste pratili moje objave, videli ste da je skočio do Floride pa skočio do Dragačeva, Beograd da ne pominjem – uzduž i popreko ga je ispreskakao, a sad, zamislite, preskočio vrle nam bivše zapadne republike, poslednjom mećavom zavejane Alpe, u Nemačkoj Minhen, Štutgart, Frankfurt, Keln i obreo se, ni manje ni više nego u centru, nekada (bilo pa prošlo) po rudnicima uglja i Krupovim fabrikama slavne Rurske oblasti, Esenu.

Ovoga puta, moj skakač nije skočio sam. Sa svojim ukoričenim sestricama, objavljenim u prethodne dve godine, skočio je iz torbe ranoranioca čika-cuštela (po naški, čika-dostavljača), pravo u naručje frau Jasne. Obradovana Frau Jasna nije odolela, nego ih je odmah, onako još u bademantilu, na grudi privila, pa kad se obukla, na posao da krene, sa njima se u naručju i uslikala. Nije joj ni to bilo dovoljno, nego je skakača sa njegovim sestricama, uslikala i u zagrljaju lutki svoje unuke, za koju su BAJKE do Esena preletele Alpe i skoro celu Nemačku.

Ako želite da skakač skoči i do vas, i poželite da i vašu sliku sa njim u rukama objavim, prilažem vam upitnik koji će vam reći kako možete skakača i njegove sestrice da naručite.

Uživajte u čitanju, frau Jasna, takođe i vi kad vam ovako skakač, možda i sa sestrama, bude iz torbe čika-dostavljača u naručje uskočio.

© 2026 Branimir Perić

Objavljene knjige Branimira Perića - korice i cene

 

Objavljene knjige Branimira Perića

Korice i cene

BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU

– bajke –

 

Izdavači: Suza Dream, Drenjak, Kopaonik i KK21, Smederevska Palanka, 2025

Cena: 1.000 dinara + poštarina

---

DAH U OGLEDALU

– priče – 

 

Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2025

Cena: 800 dinara + poštarina

---

DUGA – zanete pesme

– pesme – 

 

Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2024
Cena: 450 dinara + poštarina

---

NESTANAK STRUJE – gorke pesme

– pesme –

 Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2024

Cena: 450 dinara + poštarina

---

JABUDAKANIJA – pesme za smeh i plač

– pesme –

Izdavači: KK21 i Suza Dream, Drenjak, Kopaonik, 2024

Cena: 400 dinara + poštarina

---

CRTEŽ BIBER JANOŠA

– roman –

Narodna knjiga, Beograd, 1997

Cena: 700 din.  plus poštarina

– rasprodato u knjižarama, autor ima još nekoliko primeraka –

---

ALKAZAR

– priče –

 Bagdala, Kruševac, 1980

Cena: 500 din.  +  poštarina

– rasprodato, može se naći samo kao natikvarno izdanje –

 

Opis i tehnički detalji knjiga Branimira Perića

 

Kako naručiti knjige

1. Preko veb-knjižara i portala kao što su: Kupindo, Korisna knjiga, KupujemProdajem i drugih.
2. Porukom izdavaču ili autoru u inboks (Inbox) na Facebook, LinkedIn, Instagram, YouTube, Tik Tok, X...
3. Slanjem popunjenog upitnika za naručivanje knjiga izdavaču na  mejl suza.dream@outlook.com

 

Upitnik za naručivanje knjiga doniranjem

Iskopirajte kod sebe upitnik, popunite ga i pošaljite na mejl suza.dream@outlook.com, izdavaču, ili pošaljite kroz poruku autoru ili izdavaču u inboks (inbox) društvene mreže na kojoj autor ili izdavač imaju otvoren profil (Facebook, Instagram, LinkedIn, You Tube, X...)

 

  

BAJKE u Dragačevu

 

Pre nekoliko dana BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU su preletele Atlantik i sletele na Floridu. O tome sam vam već pisao. Evo ih sada u zapadnoj Srbiji! Ovoga puta nisu letele. Žuti poštanski kombi ih je odvezao do Turice u Dragačevu!

Čika poštara su sa radošću dočekala deca! Da li su, nestrpljiva, koverat koji im je pružio, odmah otvorila, ili su sačekala da im se mama vrati s posla, ne znam. Zato znam da mi je srce htelo da iskoči iz grudi kad su mi od njihove mame stigle fotografije. Sa fotografija su se na me smešile bistre oke jednog švrće i njegove starije seke. Na jednoj slici švrća je u rukama držao BAJKE, u drugoj koverat u kojoj su stigle. Njegova seka je bila na trećoj. U rukama nije držala BAJKE. Umesto BAJKI, držala je samo jednu, mnogo vredniju – njega!

Bilo je to možda i jače lupanje srca nego kad mi je iz Nort Palm Biča stigla fotografija sedokosog Italijana sa BAJKAMA u rukama.

Jedva čekam da mi mama ove mile dečice napiše kako su bajke doživljene, a posebno kako je, osamdeset godina mlađi švrća od mog čitaoca sa Floride, doživeo ono što će mu mama, ili njegove puno godina starije seke i bata tek čitati. Bistar je to momak, možda već ume i sam pokoje slovo da sriče. Za neku godinu će sigurno čitati bolje od deke sa Floride, kome naš jezik nije maternji, ali je ne manje znatiželjan.

Mamice ovog momčića, piši mi što pre!

© 2026 Branimir Perić

 

Andersen iz Lazarevog grada

 

Jednom u jednoj zemlji koja je če­sto menjala ime a nije menjala sebe, u vreme kad se dugotrajna jedna nevolja bila stišala, a u predvečerje novih nevo­lja, u samom srcu prestonog grada te zemlje navikle na neprilike, a ipak neotporne na njih, sišao sam u tajanstveni podrum, nalik mestima gde su nekada mađioničari održavali svoje predstave, i tamo susreo čoveka koji je izgledao kao direktor neke firme, kao poslovni čovek, a opet i kao šmeker, prilično pametan, ne neka kuvana noga kakvi direktori umeju da budu, a koji je tamo, u toj maloj, ali tako misterioznoj sali da se činilo kao da je veoma prostrana, predstavljao svoj, tad aktuelni roman, bajkovitog naslova „Crtež Biber Janoša“.

Ja ne umem da pišem bajke tako dobro kao Branimir Perić, ne umem verovatno uopšte ni da ih pišem, ali sam zato uživao u njegovom bajkotvornom zborniku pod naslovom Bajke za veliku i malu decu, koji sam, zahvaljujući autorovom poverenju i dobroj volji, imao prilike da pročitam u rukopisu. To jest, malo i lažem, no u bajkama se malo mora i lagati: pročitao sam je već prelomljenu i spremnu za štampu, ali mi se ta mogućnost, ipak, ukazala kao privilegovanom čitaocu, jednom od prvih.

Branimir Perić je pisac koji je uzjahao veliki talas, moglo bi se reći da je surfer, ali ja bih, iz čisto literarnog ugla, rekao da to što on radi i što danas jeste, pre može biti opisano kao sinteza čoveka koji surfuje, okeana koji se talasima nameće kopnu i neke ajkule koja, ispod valova, ševrda, njuška i preti surferu. Taj talas ovaploćen je pravom kreativno-izdavačkom invazijom Kruševljanina Perića, čiju sam pisačku bujicu već jednom opisao kao stvaralački cunami. U vrlo kratkom vremenskom rasponu, objavio je tri zbirke pesama – Nestanak struje, Duga i Jabudakanija – i vanserijsku knjigu pripovedaka  Dah u ogledalu.

Ali to nije bio kraj jedne bajke. Nego tek početak Bajki. Ovih, o kojima ovde pišem. Namenjenih deci, sad velikoj ili maloj – postoji li, ruku na srce, bitna razlika.

Ako se „sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im umesto hrane daruje porod“, kako Perić veli u bajci „Duh i delo“, moglo bi se reći da se sa samim Perićem sudbina blagonaklono poigrala, ostavivši ga u stanju relativnog blagostanja, a darujući mu fabulozan slovni porod. Sve je to kao u snu, uveren sam i znam, jer znam da je to stvarno kao u snu kad ti izađe nova knjiga, kad odeš kod štampara i drhturiš dok presa reže prvi primerak. Mogu da zamislim kako je kad toliko toga odjednom izbaciš iz sebe, pa tolike knjige lansiraš za nekoliko meseci, takoreći, i kako drhturiš, i kako se srećan, i kako se izgubiš, i kako si i euforičan i setan, i veseo i zbunjen, i u iščekivanju nečega, nečega nejasnog, nečeg što će doneti vreme koje dolazi, kada tebi neznane ruke budu te knjige držale i tebi neznane oči ih čitale.

Baš tako autor Bajki za veliku i malu decu i piše: „Priču sam ovu snio, a kako je snio, verno je iz sna preneo, pićem istine zalio i vama na korist doneo.“

Perić je svetski pisac, i individualno i kolektivno. Objasniću ovu čudnovatu rečenicu. Kolektivno je svetski pisac jer svoje bajke, koje su gdegde vrlo obimne pripovetke pa i pravi kratki romani, ume da utemelji i na motivima predanja starosedelaca dalekih zemaljskih predela, Okeanije, recimo („Ples srca“), ili Latinske Amerike („Darivanje“ i „Vala, najbrži trkač“). Individualno je svetski pisac, ili baš svetski bajkopisac zato što su njegove priče veće, prostranije i dublje nego što će biti upamćene; u njima ima mnogo toga što će nastupajući bajkoljubivi naraštaji skraćivati i nekako smeštati u slikovnice i prigodne, količinski podešene tekstiće za lektiru i udžbenike iz srpskog za više razrede osnovne ili niže razredne srednje. Ne znam da li ste čitali originalne bajke Hansa Kristijana Andersena u prevodu Stanislava Vinavera. Kad to čitate, to što je Andersen i kako je Andersen pisao, gotovo se preplašite, jer tu ima hiljadu nekih detalja kojih u skraćenim, prigodnim verzijama, vama od detinjstva poznatim – nema.

Slično kao kod Hansa Kristijana biva i kod našeg bajkotvorca Perića.

Priče se moraju pričati od početka, to svi znamo, ali mnogi među nama ne obraćaju pažnju na to da priča, kao takva, nije zaseban entitet. Kao ni čovek, ni priča nije ostrvo. Oslanja se na neku prethodnu priču i čini most ka nekoj budućoj priči. Autor Bajki za veliku i malu decu nam na to skreće pažnju: „Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji“, veli on u bajci „Ples srca“, za koju nije ni preterano ni netačno reći da je svojevrsna kosmogonija.

Završna bajka u ovoj zbirci, njen epilog, njena coda, nosi naslov „Srodne duše“ i predstavlja, uistinu, svojevrsno određenje, definiciju Perićevog književnog manira i svetonazora. Tradicionalno i klasično on s modernim i ovovremenskim spaja gotovo neprimetnim šavovima. Imamo utisak da čitamo nekog stranog, dalekog pisca, a on nam piše na srpskom, i tu je, možemo se rukovati s njim.

Bajke za veliku i malu decu preporučujem čitaocima od srca, ali i od mozga, jer biti pametan, pored ostalog, znači ne propustiti dragocene knjige koje objavljuju naši savremenici, knjige koje napiše i obnaroduje čovek koji je ovde, s nama, a čije će delo nadživeti i njega i nas.

Владимир Д. Јанковић

У Београду, 7. септембра 2025