Nona Marija se pokajala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

 

Sutradan pošto se majka porodila sa Edijem (Eddy), otac je morao na posao. Za izostanak nekoliko dana uzastopce, a ne biti sam bolestan, dobijao se otkaz. Majka je ostala sama sa malom decom i tek rođenom bebom. Meni je bilo jedanaest godina, dovoljno da shvatim koliko je iznemogla. Tata je na vreme pisao njenoj majci, nona Mariji, poslao joj bio i telegram, ali ona nije došla. Ljuta je bila na oca. Izbacio je bio iz kuće kad mu je rekla da je dete njenog sina sin direktora i da ga zato ne tera da joj glanca cipele kao što je mene svakodnevno terala. Ljutina je bila jača od ljubavi prema vlastitoj kćeri i majčinskog nagona da joj se nađe oko porođaja.

Onako izmučena višednevnim porođajem, majka je ustala iz kreveta i rekla mi da naložim vatru i stavim dosta vode da se greje. Zahvatio sam nekoliko puta vodu iz cisterne i napunio sudove koje mi je rekla. Dok se voda grejala, iz spavaće sobe sam izneo u dvorište gomilu krvavih čaršava i drugog rublja.

Zamotana u nekoliko šalova majka je počela prati. Pralo se tada sa daskom. Daska se stavi u korito, nasloni se na stomak, a onda se rublje preko rebraste površine daske sapunja i trlja. Prosto. Samo što te posle danima bole i krsta i ruke.

– Mama dame che mi lavo! Mama, daj da ja perem! – molio sam je.

Na moje cviljenje odgovarala je ćutanjem. Prala je i plakala.

U neko doba čuo sam topot konjskih kopita. Pogledao sam preko zida koji je ograđivao naše dvorište. Fijaker!

– Forsi xe la Nona! Možda je nona! – rekao sam s nadom majci.

Kao da me nije čula. Nije ni glavu podigla. Prala je i dalje sa ono malo snage što je još imala u sebi. Jedino što su joj suze još jače tekle.

Fijaker je stao ispred naše kapije. Iz njega je sišla nona. Bila je obučena u tamno-sivu haljinu. Imala je i šeširić na glavi.

Fijakerista je ovoga puta skinuo samo jedan kofer. Isplatila ga je i ušla u dvorište. Kad je videla majku kako pere, potrčala je.

– Ninice, moja! – uzviknula je s mešavinom prekora, saosećajnosti i pokajanja. Još mi i danas odzvanjaju u ušima te njene reči, jedine dve koje je ikad izgovorila na hrvatskom. Od ta tri osećanja smešanih u njenom uzviku, ne znam koji je trebalo da bude iskren. Želim da verujem da su bila sva tri, jer ipak, rodila je tu ćerku: majka koja rodi ne može da ne oseća brigu za svoje dete. A ta njena ćerka je u tom trenutku upravo uvijala jedan od čaršava i cedila ga. Podigla je svoje izmučeno i isplakano lice, podigla pogled prema njoj i jedva čujnim glasom rekla:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ako se ne udaljite odalamiću vas ovim da ćete odleteti tamo odakle ste došli! Gde ste bili kad sam vas zvala, kad sam vapila: „Majko, dođite, pomognite mi!“

Ali nona nije ustuknula. Uhvatila je čaršav, bokom je počela da je gura i potiskuje od daske. Onako iznemogla, majka nije imala snagu da joj se odupre. Uzeo sam je za ruku. Plačući zajedno sa njom, odveo sam je u sobu i pomogao joj da legne u krevet.

Nona Marija je napolju nastavila da pere a ja sam se vratio i nastavio da zahvatam i donosim vodu.

Pre njenog dolaska, zbog toga što majka nije mogla sama, nekoliko dana nisam odlazio u školu. Opravdao sam to uverenjem koje je nabavio otac, ne znam ni od koga ni kako.

Uveče, kad se otac vratio s posla i ugledao u kući nonu, lice mu je dobilo takav izraz kao da je video avet.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Šta tražite ovde? Gde ste bili dok vas je ćerka zvala?…“ – izlio je iz sebe svu ogorčenost koja mu se nakupila. Glas mu je prosto režao od ljutine.

Kad je čula oca, a naročito takav njegov glas, majka je ustala i molila ga da se smiri.

Začudo, ovoga puta, za razliku od prethodnih kad digne nos, nona niti je šta rekla, niti je otišla da se zaključa u moju sobicu iz koje me izbace dok je ovde.

Sve se, srećom, završilo samo na tome. Nona je ostala, a tata se nadalje trudio sa njom da ima što manje posla. Život se polako vraćao u normalu. Izuzev nekoliko puta kad sam stizao iz škole. Mada, kad je nona u pitanju, i to je bila „normala“. Počevši od kapije do ulaznih vrata zaticao sam „postrojeno“ neoprano posuđe: tanjir, kašike, kutlaču, šerpu, viljuške, lonac, itd. Ne mogu da tvrdim da je „postrojavanje“ bilo baš tim redom, ali znalo se da sam ja taj koji je morao sve to da pokupi, odnese u sudoperu i opere. Majka se još oporavljala od porođaja pa smo je svi u kući, koliko god nam je to dopuštala, štedeli. Iako je nona bila tu, nastavio sam da obavljam glavninu kućnih poslova umesto majke, kao i pre noninog dolaska, uključujući i pranje sudova. Noni nije palo na pamet da me u nečemu bar odmeni.

To sa „postrojavanjem“ prljavih sudova, počelo je da se dešava kad se majka bila dovoljno oporavila da je mogla na duže da boravi van kuće. Najčešće kad je išla u prodavnicu, ili da nabere naramak suvaraka za šporet, ili subotom u Monfalkon da sačeka oca kako bi u gradu pokupovali što im je potrebno (tata je subotom primao platu; tad je radio do trinaest časova). Za to vreme su sa nonom u kući ostajali trogodišnja Ester, tek rođeni Edi i, nikako ne mogu da se setim da li i Egle, ili je u to vreme bila u sanatorijumu. Dešavalo bi se to ko zna dokle da se nisam požalio roditeljima. Onda je prestalo.

Nona se kod nas zadržala do iza Nove godine. Od nas je otišla, kao što je to uvek činila, malo u Goricu kod sina, odatle se vraćala vozom za Trst, a od Trsta brodom u Pulu. 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:

Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić 

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča".

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 34-36

 

Nona Marija je nestala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teče“)

 

Desilo se jednom da je nona Marija nestala. Bila je u to vreme već prevalila osamdesetu godinu.

Mamina i tatina kuća je bila pravi „azilum pekatorum“ (latinski: asylum peccatorum: utočište grešnika). Kome god da ustreba smeštaj, srce moje majke, široko kao more, uvek bi se sažalilo.

Te 1960. godine, kod mojih se sa svojom šestomesečnom ćerkom privremeno preselila Olga Damjani. Olgi nije bilo prvi put da je u „azilumu pekatorumu“ moje majke. Imala je petnaest godina kad je iz Montone u Istri, trbuhom za kruhom sišla u Pulu i odsela kod svoje rodice, u kući do mojih roditelja. Kad se rodica odselila, ostala je bez smeštaja. Moja majka se, naravno, sažalila i primila je u kuću. U kući su je svi zavoleli. Ostala je par godina dok nije pronašla muža i preselila se nedaleko od mojih. Rodila je kćer. Kad je detetu bilo šest meseci, muž je napustio. Ponovo se našla na ulici, ovoga puta sa bebom u naručju, bez sredstava za život. Gde će drugde nego nazad u „azilum pekatorum“ moje majke. Za stradalnike je u njemu uvek bilo mesta. To što ne bude dovoljno za ovdašnje, nije važno. Kad je u kući beba i velika kuća postaje tesna.

Tiskali su se moji tako u kući sa Olgom i njenom bebom danima, dok jednom mama i tata nisu upitali mog najmlađeg brata, Enija, da li bi išao da spava kod none. Nonina kuća se nalazila u dnu vrta, pedesetak metara daleko. Živela je sama. Iako joj je kuća bila mala, više kućerak, moglo se u njoj naći kakvog-takvog prostora za spavanje, za razliku od „azilum pekatoruma“ mojih roditelja.

Svake večeri, Enio je odlazio noninoj kući, a ujutru, kad sunce dobro odskoči i glad ga probudi, ustajao je i, nazad, istim putem kroz vrt, utrčavao majki u kujnu.

Sa dolaskom bebe u „azilum pekatorum“, nona je prilično proredila svoje dolaske mojima. Sama je kuvala i hranila se, moji joj po tom pitanju nisu bili potrebni.

Prošlo je dosta vremena od njenog poslednjeg obilaska „aziluma“. Sasvim dovoljno da moji primete da je već dugo nije bilo.

Jednog jutra, još onako krmeljivog, mama i tata su upitali Enija za nonino zdravlje. Enio je slegnuo ramenima. Kako bi to on mogao znati? Viđaš li ti nju uopšte? Ne. Pa, kad si je poslednji put video? Nikada je nije video. Kad dođe da legne ona je već legla, a kad ustane, ona je već ustala. Tako mesecima. Po mraku je nemoguće da je vidi – nona nema struju.

Moji su se zabrinuli. Otišli su do none. Nisu je zatekli. Čekali su je do podneva. Od podneva su se dali u poteru. Tražili su je najpre po bližoj, a onda i po daljoj okolini. Raspitivali su se kod suseda, piljara, prodavaca kikirikija i mandola na rivi. Gde je sve nisu tražili. Kao da je u zemlju bila propala. Preturali su joj i po stvarima ne bi li otkrili kud je mogla otići. U stolu su joj našli pasoš. Znači, nije otputovala u inostranstvo. Miliciji su prijavili njen nestanak.

Prošlo je sedam dana u brizi i neizvesnosti. Svašta su pomišljali. Jednog jutra – iznenađenje: eto ti none na kapiji. Sasvim normalna, odmorna, ništa joj ne fali.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Pa gde ste dosad bili, mama?! – zaskočila je moja majka.

– Iero in ospedal. U bolnici – odgovorila je nona sasvim opušteno, kao da se to, da nestaje, dešava svakog dana.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Kako, u bolnicu, kad smo Vas i tamo tražili?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! E, vi ste tražili Mariju Načinović, a ja sam se prijavila sa devojačkim prezimenom, Marija Vlačić!

– Perché? Zašto?! – zbuniše se moji.

– Per farve dispeto! Vama iz inata! – dobacila im je preko ramena nona. Provukla se između majke i oca i otišla u svoju kućicu.

Tipična nona. Do kraja je ostala ista.

 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:
Montona (Montona d'Istria) je italijanski naziv za istarsko mesto Motovun.
Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 31-33