Željan sam da pročitam veselu pesmu na internetu. Sve neke tugovanke. Ovo je reakcija na jednu takvu pesnikinju i njenu pesme.

 

Može li biti pesnika bez tuge

 

Prepune su mreže pesnika (uglavnom ženskih) koji drugo ne znaju nego samo tužne stihove da nižu. Toliko je jada, propuštenih prilika, neostvarenosti, ostavljenosti, bola, očajanja i drugih oblika razdiranja duše u svakoj od njihovih pesama da bi nebo, ume li da čita, od silnog čemera neprestano kišu lilo i od saosećanja sa njima nikad se ne bi razvedrilo i suncu dopustilo da nas kravi. Zar je moguće da samo bol čini pesnika? Zar je moguće da samo očaj i tuga beskrajna od normalnog čoveka pesnika naprave? Zar su samo pesme namenjene deci jedine spašene od tog mraka? (Mada se desi da neka zacrnjena dušica nema meru pa i među dečje pesme suzu pusti.) Zar je moguće da su samo autistični srećni? Zaista, pišu li autistični pesme? Znate li nekog? Voleo bih njihove stihove da vidim. Sa otvaranjem interneta otvorile su se i pesničke dveri: nikad više onih koji su pesnika u sebi otkrili – a sve im pesme crne! Hajde što si ti crn pesniče, ali zašto ti je stalo da i druge svojim crnilom mastiljaviš? Zar misliš da će ti crnilo biti manje crno ako njime i druge škropiš? Da su takvi tugovanci bar dobri pesnici, da izliv njihove žmrćkavosti ima pesničke vrednosti pa neka ih, nek po nama bez samilosti crne pahulje veju. Ruku na srce, desi se da se i među tim crnim dušama pojavi neko (bolje reći neka) kojoj nije mesto na društvenim mrežama, nego u knjigama (da su im pesme vedre mogle bi i u čitanke). Pokušavao sam nekoliko tih retkih, crnih bisera da navedem, makar da jednu pesmu napišu sa suncem, cvetovima, grgoljem potoka, leptirima, pticama poj, molio ih da u sebi otkriju radost života i svojim pesničkim umećem, zaista umećem, jer ga nesumnjivo imaju, pokažu bar sebi da i takve pesme umeju da heklaju. Avaj, samo sam trošio sebe. Eto, na primer, tu skoro otkrih na mreži jednu pesnikinju sa talentom, naravno izneverenih nada, neuzvraćene ljubavi, svi joj stihovi kukanje, jadikovke. Pretražio sam internet – već je podosta godina kako svoju tugu po mrežama rasejava. U redu da to ponekad čini, ali ona svakog dana, ama baš svakog dana za svih tih podosta godina izruči bar jednu svoju pesmu očaja i razbaca je po internetu. Pisao sam joj, izazivao je da pokuša sa nečim vedrim sebe i nas da obraduje, makar da malo „svetlosti pusti u krug“. Uzalud. Do juče. Juče je zaista pokušala tako nešto da napiše, ali samo pokušala. Pevajući o pravdanju i praštanju grešaka zaljubljenosti svejedno je opet tužila. Nisam odoleo, živa sam duša, imam i ja pravo da budem izazvan. Na tu njenu pesmu, u komentar ispod nje, otrgle su mi se sledeće verse (o mom talentu za pesme ne sudite, ja sam samo prozni pisac).

Zablude su teške da postoji svet bez greške.

Zablude su teške da se ne voli bez greške.

Zablude su teške da se može bez greške.

Zablude su teške da smo rođeni bez greške.

Zablude su teško da se kroz život probija raketom a ne peške.

A najveća je greška znaj, da su rođena braća daj i naj.

Šta mislite, može li se postati pesnik bez tuge u sebi, bez razočarenja? Da li je duša koja krvari ta koja pesnika načini pesnikom? Satiričare ne navodite, jer i oni su pesnici tuge. Ni humorističare – oni se humorom brane.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Greška

Čovek je naopako biće, polazim od sebe. Svestan sam da je ta mlada lastavica odletela iz mojih ruku. Okružila se bila nevidljivom barijerom u koju sam se bespomoćno zaletao kao noćni leptir u upaljenu sijalicu. Leptir za sijalicu misli da je sjaj sunca. Ja nisam mislio ništa. Zaletao sam se opsednuto. Njeno već zrelo telo, njene plave oči, pogled ispod nakrenute glave, bili su za mene sjaj jači od sijalice, plamen koji bukti i mene leptira prlji. Istovremeno, tinjalo je u njoj neugašeno detinjstvo. Bila je neiskvarena, čista dušica, mlada kožica koju život još nije izgrebao kandžama. Ta dvojnost me je opčinjavala.

Znam da sam je izgubio, ali se u meni sve protivi. Utroba mi se okreće, klobuča, stišće me iznutra. Od pomisli na nju stomak me boli. Da mi je uspelo da joj probijem barijeru samo za trenutak, uveren sam, sijalica me ne bi oprljila, ni sveća, ni oganj – bila bi sva moja i nikad ničija više.

Nikako da se pomirim sa tim da neću biti taj u koga će se zaljubiti. Ne mogu a da ne pomislim da će moja lastavica, koliko sutra prhnuti uvis i nekoj protuvi, tamo gde se vratila, uleteti u ralje. Zavoleo sam to neiskvareno biće, ćure što ništa ne zna, pa bih i sa ove daljine da je zaštitim. Vreme ne leči, vreme truje. Strašno boli sujeta.

Nije mi jasno gde sam pogrešio. To nikada i nije jasno. Možda u tome što sam pomislio da tek iznikla stabljika može da ponese plod?

Bila je zaista dete. Dete u ženi. Kad mi se opirala detinje se branila: „Moje drugarice znaju šta je ljubav. Za mene je to suviše rano.“

Ne zaboravljam one koje su mi značile. Znam da neću ni nju. Sećaću je se više nego drugih devojaka. Sećaću se tog četrnaestogodišnjeg deteta što dođe kao pupoljak, a mojom krivicom, tamo gde se vratila, bez mene počinje da cveta i insekte mirisom privlači. Razgnevim se od same pomisli. Podsvesno sam je svojim pritiskanjem na behar naveo: ”Mala moja, nije ti rano – nisi više devojčica, nisi ni devojka, žena si i te kako!” Reči su te koje oblikuju. Trag im ostaje urezan čak i kad se ne upamte.

KRAJ

© Branimir Perić

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је ски, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије.