Nona Marija je nestala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teče“)

 

Desilo se jednom da je nona Marija nestala. Bila je u to vreme već prevalila osamdesetu godinu.

Mamina i tatina kuća je bila pravi „azilum pekatorum“ (latinski: asylum peccatorum: utočište grešnika). Kome god da ustreba smeštaj, srce moje majke, široko kao more, uvek bi se sažalilo.

Te 1960. godine, kod mojih se sa svojom šestomesečnom ćerkom privremeno preselila Olga Damjani. Olgi nije bilo prvi put da je u „azilumu pekatorumu“ moje majke. Imala je petnaest godina kad je iz Montone u Istri, trbuhom za kruhom sišla u Pulu i odsela kod svoje rodice, u kući do mojih roditelja. Kad se rodica odselila, ostala je bez smeštaja. Moja majka se, naravno, sažalila i primila je u kuću. U kući su je svi zavoleli. Ostala je par godina dok nije pronašla muža i preselila se nedaleko od mojih. Rodila je kćer. Kad je detetu bilo šest meseci, muž je napustio. Ponovo se našla na ulici, ovoga puta sa bebom u naručju, bez sredstava za život. Gde će drugde nego nazad u „azilum pekatorum“ moje majke. Za stradalnike je u njemu uvek bilo mesta. To što ne bude dovoljno za ovdašnje, nije važno. Kad je u kući beba i velika kuća postaje tesna.

Tiskali su se moji tako u kući sa Olgom i njenom bebom danima, dok jednom mama i tata nisu upitali mog najmlađeg brata, Enija, da li bi išao da spava kod none. Nonina kuća se nalazila u dnu vrta, pedesetak metara daleko. Živela je sama. Iako joj je kuća bila mala, više kućerak, moglo se u njoj naći kakvog-takvog prostora za spavanje, za razliku od „azilum pekatoruma“ mojih roditelja.

Svake večeri, Enio je odlazio noninoj kući, a ujutru, kad sunce dobro odskoči i glad ga probudi, ustajao je i, nazad, istim putem kroz vrt, utrčavao majki u kujnu.

Sa dolaskom bebe u „azilum pekatorum“, nona je prilično proredila svoje dolaske mojima. Sama je kuvala i hranila se, moji joj po tom pitanju nisu bili potrebni.

Prošlo je dosta vremena od njenog poslednjeg obilaska „aziluma“. Sasvim dovoljno da moji primete da je već dugo nije bilo.

Jednog jutra, još onako krmeljivog, mama i tata su upitali Enija za nonino zdravlje. Enio je slegnuo ramenima. Kako bi to on mogao znati? Viđaš li ti nju uopšte? Ne. Pa, kad si je poslednji put video? Nikada je nije video. Kad dođe da legne ona je već legla, a kad ustane, ona je već ustala. Tako mesecima. Po mraku je nemoguće da je vidi – nona nema struju.

Moji su se zabrinuli. Otišli su do none. Nisu je zatekli. Čekali su je do podneva. Od podneva su se dali u poteru. Tražili su je najpre po bližoj, a onda i po daljoj okolini. Raspitivali su se kod suseda, piljara, prodavaca kikirikija i mandola na rivi. Gde je sve nisu tražili. Kao da je u zemlju bila propala. Preturali su joj i po stvarima ne bi li otkrili kud je mogla otići. U stolu su joj našli pasoš. Znači, nije otputovala u inostranstvo. Miliciji su prijavili njen nestanak.

Prošlo je sedam dana u brizi i neizvesnosti. Svašta su pomišljali. Jednog jutra – iznenađenje: eto ti none na kapiji. Sasvim normalna, odmorna, ništa joj ne fali.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Pa gde ste dosad bili, mama?! – zaskočila je moja majka.

– Iero in ospedal. U bolnici – odgovorila je nona sasvim opušteno, kao da se to, da nestaje, dešava svakog dana.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Kako, u bolnicu, kad smo Vas i tamo tražili?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! E, vi ste tražili Mariju Načinović, a ja sam se prijavila sa devojačkim prezimenom, Marija Vlačić!

– Perché? Zašto?! – zbuniše se moji.

– Per farve dispeto! Vama iz inata! – dobacila im je preko ramena nona. Provukla se između majke i oca i otišla u svoju kućicu.

Tipična nona. Do kraja je ostala ista.

 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:
Montona (Montona d'Istria) je italijanski naziv za istarsko mesto Motovun.
Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 31-33