Dve crkve i njihove porte

 

Pre neko veče obilazio sam detinjstvo: portu oko crkve Lazarice u kojoj smo trčali kros, u kojoj mi je bila osnovna škola, u kojoj se nalazila fiskulturna sala "Partizana", ispred sale fudbalsko igralište na male golove, a iza nje kula Cara Lazara (kulu smo tako zvali, ne francuski, stranski kako je danas prekrstiše oni koji se stide sopstvenog jezika: "Don Žon"). Kula Cara Lazara je bila i ljubavničko mesto. U njoj smo se krili kad igramo žmurke, u njoj smo nalazi neke čudne luft-balone, koje su blesavci među nama naduvali. Fuj!

Sledećeg jutra, već sam se pentrao po brdima iznad Drenjaka na Kopaoniku i za kontrast snimio crkvicu na čuki. Podno nje, u udolini, leži selo Livađe. Crkvicu su seljani zidali godinama, najmanje deset puta duže nego car Lazo svoju dvorsku, Lazaricu. Prošle godine su je završili. I ona ima portu, ali nema kulu sa luft-balonima. Umesto kule ima zastakljenu baraku sklepanu od dasaka. U njoj se svake subote, kad ništa ne ulove, zapijaju domaći lovci i pevaju, a uglavnom ništa ne ulove. Njihovo arlaukanje se čuje jače od crkvenih zvona. Dok nije crkvica napravljena, znali su da se zapiju na groblju. Svašta da pomisliš. Srećom po njih ne love noću. Srećom ne koriste ni luft-balone.

 © 2026 Branimir Perić

 

 

Šetanje domaće životinje

 

Posle sedam dana vratili smo se iz Beograda u naš Drenjak. Na njušci Raje, mačora moje gospe, nova ogrebotina Komšija koji ga je hranio dok nismo bili tu, kaže da mu je svraćala neka više bela nego crna mačka. Misli da je to možda majka od mlađanog Rajinog drugara, Kmeke, koga sam pred prvi sneg skupio lopatom sa puta. Biće da je ipak u pitanju mačor, jer Raja se sa mačkom ne bi tukao. Palo bi vrečanje, posebno pred zoru, od koga bi se komšiji digla kosa na glavi. Komšija i komšinica poriču da ih je, dok nismo bili tu, išta budilo. Moja gospa ne krije zadovoljstvo. Ogrebotina je nesumnjivi dokaz da Raja nije peder.

Komšija je čekao da se mi vratimo, pa je sad on na kratko otputovao. Moja gospa, eno je, već pola sata šeta na povocu njihovog kućevnog psa (da zapišne poneko ćoše, žbun, točak od auta i drugom komšiji, koji zimi nije tu, dvorište pođubri). Posle će kuci, pre nego što ga vrati u kuću, blatnjave šape vlažnom maramicom da obriše i, ako je počela kiša, krzno osuši peškirom da mokar „ne zebne“. Njenom Raji tako nešto nije potrebno. Njemu je majka „rodila bundu“, a zima mu je ispod bunde navukla nepromočivu podbundu. Za šape će već sam da se pobrine. Uostalom, sačekaće on na simsu kuhinjskog prozora dok se ta šetnja ne završi.

Ovo sa šetnjom komšijske kuce je tante za bupe. Tako se mi komšije iz Drenjaka uzajamno pomažemo: hranimo i šetamo domaće životinje onome ko nije tu. Dobro je što nam sličnu pomoć ne traži i komšija sa brda. On gore, osim preživelih mačaka i lovačkih pasa, ima krave, kokoške i poneko svinjče.

Kad već pomenuh svinjče, ni gospin se Raja u pogledu hrane ne razlikuje mnogo. Otkad se ovde vreme iz minusa promenilo u plus, kao da je iz gladi izašao. Kakav god da je, nek mi je gospi živ i zdrav, makar se i u svinjče premetnuo. Gospa će biti zadovoljna, a zadovoljan ću biti i ja. Zadovoljstvo ne samo da se prenosi nego se i uvećava – kad zatreba. 

© 2026 Branimir Perić