Mačji problem

 

Ko je imao bilo kakav kontakt sa našim seljacima, a nije među njima duže boravio, lako bi se prevario i zaključio da su seljaci, posebno ovdašnji, bezdušni. Ali, da li je tako, ili je nešto drugo u pitanju?

Uzeću za primer slučaj oko koga se, ne samo kod nas, već na svetskom nivou, diže namerna halabuka. Radi se o ugrožavanju prava životinja na dostojan život. Najviše je prašine vezano za prava pasa i mačaka, što je razumljivo, jer halabuču oni iz gradova. Osim pacova, vrabaca, golubova i čavki seračica, psi i mačke su, ako se ne varam, i poveljom Ujedinjenih nacija priznati kao sustanovnici gradova, ljudima takoreći ukućani. Od svih tih kućnih, ispred kućnih i krovnih ljubimaca, „bezdušnost“ seljaka najočiglednije se ispoljava kad su pitanju mačke – lupaju gumenim čekićima grinpis sudije. Čim mače dovoljno poraste da mu se pogledom ispod repa može pouzdano utvrditi pol, ako je muško, seljak će ga zadržati (treba neko ambare od miševa, puhova i zmija da brani), ali ako je žensko, sudbina mu se zna: u kutiju pa iz kola nama se u Drenjak ubaci. Tako odstranjena  buduća okotnjača treba u stvari da im bude zahvalna. Dok mi, negdašnji vikendaši, nismo ovde podigli naselje, kutiju su sa ženskim mačetom (nekad i muškim – ako ih se okoti više) bacali u potok. Kad se dance kutije raskvasi (taman negde kod sledećeg sela), mače (ako ima sreće da se pre toga ne udavi) zapliva prema obali i zakmeči pred vratima neke seoske domaćice slaba srca, pod uslovom da pre toga ne omasti brk neki pas ili lisica (mačetom, ne gospođom – sa gospođama se naslađuju kurjaci, tako bar piše u bajkama).

I hajd sad, kaži da seljaci nisu milostivi! Zar mačićima takvim postupanjem ne daju šansu da prežive? Njihovi stari su, za razliku od njih, taj dlakavi problem drugačije rešavali. Kako koje mače iz majke izađe, zavrnu mu šiju, ili ih babe sačekuju i odmah tu, kraj mačke, u kofu sa vodom udave. Stvar je u preživljavanju, koje je drugo ime za pragmatičnost. Vrsta je to prirodne selekcije.

Zamisli šta bi bilo da se ne otarase te „ženskadije“! Za koju godinu, ma kakvi za koju, već za godinu dana, ne bi imao gde da zgaziš. Mace znaju i četiri puta godišnje da se mace (prvi put kad imaju samo nekoliko meseci – još dok majku sisaju!). Kako jedna mačka u proseku okoti četiri mačeta, nakon godinu dana eto seljacima devedeset četiri nova mačeta! Kako onda da ne budu pragmatični!

Nego, ovo me podstaknu na jedno drugo razmišljanje. Zašto nam zamreše sela? Ovde devojku ne možeš da nađeš ni dukatima da zveckaš. „A s kim pa da se ženim, sa ovcom, kravom, krmačom?“, jadaju se prestareli seoski momci (većina je preterala četrdesetu). „Sa školovanja se iz grada nijedna ne vraća. Neće da budu seljanke.“ A da se one ne uplašiše svojih baba?! Šta ako i njih neko ubaci u kutiju pa niz potok? Jeste da se ovdašnji živalj hrani zdravom hranom, ali se uvrnutost hrani nečim drugim. Ako je uopšte ima, granica između (ne)milosrdnosti i praktičnosti ti je, brajko moj, tanka, baš tanka. Nemoj samo da me pitaš kako tu stvar mi u Drenjaku rešavamo.

  

KRAJ

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

S Rusom jednom od staza

  

Konačno, posle više od petnaest godina, ponovo pređoh ovu stazu. Trebalo je da dođe Rus iz Sibira pa da mi se takva prilika ukaže. A prilika, kad nekome možeš da pokažeš ono što ti je drago, prilika je muke vredna.

Staza je duga nekih sedam-osam kilometara. Visinska razlika koju treba preći (tačnije uz uspon jezik plaziti i niz drugi se u povratku skotrljati) iznosi oko tri stotine metra. Mačji kašalj za planinare, ali kad u grupi imaš nekog ko svakog časa staje nešto da uslika, da obere koju šljivu, jabuku, kupinu, onda te već posle kilometar-dva noge i kičma opominju da im (nogama i kičmi) i nisi neki prijatelj sa tolikim stajanjem pod ručnom i čekanjem da se sibirske oči i usta nadive našeg zelenila, upiju dovoljno boja, oslade ukusa i kroz kristalno okce mobilnog telefona, Sibircima posle, kad se majčici Rusiji Rus vrati, bar slikom raj ovdašnji dočara. A ni njegova pratilja nije ništa bolja sa zastajkivanjem i uslikavanjem. U stvari, teško da joj i on, takav kakav je, svime zadivljen, može parirati.

Nekog pretpostavljam i mogu prevariti da je ovo napor neizmerni koji samo budala, na trideset stepeni, po suncu sebi priređuje, ali kad vidite po kojim se sve čukama i vrletima lokalni seljaci frezama, traktorima i balirkama za seno veru, a da uspone i nispone pri tom osećaju kao moja draga njenu kaldrmu (za koju se pupčanom vrpcom vezala), svako bi se posramio i glavu pred njima pognuo. Kako da tim istim seljacima objasnim zašto sam se posle pet sati pešačenja jedva dokopao kreveta, a jutros do deset jorgan grlio? Nikako! Mada, razumeju oni nas građane – uveseljavamo ih. Ne kriju smešak dok sa nama razgovaraju i onako nas seljački, sitno potkecavaju. Vala i neka. Zaslužili smo. Ne samo zbog njih, nego zbog sve ove lepote u kojoj retki od nas (i to samo ponekad) znaju (i mogu) da uživaju.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početak ovog teksta na sajtu sa koga je skinu, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.