Nona Marija se pokajala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

 

Sutradan pošto se majka porodila sa Edijem (Eddy), otac je morao na posao. Za izostanak nekoliko dana uzastopce, a ne biti sam bolestan, dobijao se otkaz. Majka je ostala sama sa malom decom i tek rođenom bebom. Meni je bilo jedanaest godina, dovoljno da shvatim koliko je iznemogla. Tata je na vreme pisao njenoj majci, nona Mariji, poslao joj bio i telegram, ali ona nije došla. Ljuta je bila na oca. Izbacio je bio iz kuće kad mu je rekla da je dete njenog sina sin direktora i da ga zato ne tera da joj glanca cipele kao što je mene svakodnevno terala. Ljutina je bila jača od ljubavi prema vlastitoj kćeri i majčinskog nagona da joj se nađe oko porođaja.

Onako izmučena višednevnim porođajem, majka je ustala iz kreveta i rekla mi da naložim vatru i stavim dosta vode da se greje. Zahvatio sam nekoliko puta vodu iz cisterne i napunio sudove koje mi je rekla. Dok se voda grejala, iz spavaće sobe sam izneo u dvorište gomilu krvavih čaršava i drugog rublja.

Zamotana u nekoliko šalova majka je počela prati. Pralo se tada sa daskom. Daska se stavi u korito, nasloni se na stomak, a onda se rublje preko rebraste površine daske sapunja i trlja. Prosto. Samo što te posle danima bole i krsta i ruke.

– Mama dame che mi lavo! Mama, daj da ja perem! – molio sam je.

Na moje cviljenje odgovarala je ćutanjem. Prala je i plakala.

U neko doba čuo sam topot konjskih kopita. Pogledao sam preko zida koji je ograđivao naše dvorište. Fijaker!

– Forsi xe la Nona! Možda je nona! – rekao sam s nadom majci.

Kao da me nije čula. Nije ni glavu podigla. Prala je i dalje sa ono malo snage što je još imala u sebi. Jedino što su joj suze još jače tekle.

Fijaker je stao ispred naše kapije. Iz njega je sišla nona. Bila je obučena u tamno-sivu haljinu. Imala je i šeširić na glavi.

Fijakerista je ovoga puta skinuo samo jedan kofer. Isplatila ga je i ušla u dvorište. Kad je videla majku kako pere, potrčala je.

– Ninice, moja! – uzviknula je s mešavinom prekora, saosećajnosti i pokajanja. Još mi i danas odzvanjaju u ušima te njene reči, jedine dve koje je ikad izgovorila na hrvatskom. Od ta tri osećanja smešanih u njenom uzviku, ne znam koji je trebalo da bude iskren. Želim da verujem da su bila sva tri, jer ipak, rodila je tu ćerku: majka koja rodi ne može da ne oseća brigu za svoje dete. A ta njena ćerka je u tom trenutku upravo uvijala jedan od čaršava i cedila ga. Podigla je svoje izmučeno i isplakano lice, podigla pogled prema njoj i jedva čujnim glasom rekla:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ako se ne udaljite odalamiću vas ovim da ćete odleteti tamo odakle ste došli! Gde ste bili kad sam vas zvala, kad sam vapila: „Majko, dođite, pomognite mi!“

Ali nona nije ustuknula. Uhvatila je čaršav, bokom je počela da je gura i potiskuje od daske. Onako iznemogla, majka nije imala snagu da joj se odupre. Uzeo sam je za ruku. Plačući zajedno sa njom, odveo sam je u sobu i pomogao joj da legne u krevet.

Nona Marija je napolju nastavila da pere a ja sam se vratio i nastavio da zahvatam i donosim vodu.

Pre njenog dolaska, zbog toga što majka nije mogla sama, nekoliko dana nisam odlazio u školu. Opravdao sam to uverenjem koje je nabavio otac, ne znam ni od koga ni kako.

Uveče, kad se otac vratio s posla i ugledao u kući nonu, lice mu je dobilo takav izraz kao da je video avet.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Šta tražite ovde? Gde ste bili dok vas je ćerka zvala?…“ – izlio je iz sebe svu ogorčenost koja mu se nakupila. Glas mu je prosto režao od ljutine.

Kad je čula oca, a naročito takav njegov glas, majka je ustala i molila ga da se smiri.

Začudo, ovoga puta, za razliku od prethodnih kad digne nos, nona niti je šta rekla, niti je otišla da se zaključa u moju sobicu iz koje me izbace dok je ovde.

Sve se, srećom, završilo samo na tome. Nona je ostala, a tata se nadalje trudio sa njom da ima što manje posla. Život se polako vraćao u normalu. Izuzev nekoliko puta kad sam stizao iz škole. Mada, kad je nona u pitanju, i to je bila „normala“. Počevši od kapije do ulaznih vrata zaticao sam „postrojeno“ neoprano posuđe: tanjir, kašike, kutlaču, šerpu, viljuške, lonac, itd. Ne mogu da tvrdim da je „postrojavanje“ bilo baš tim redom, ali znalo se da sam ja taj koji je morao sve to da pokupi, odnese u sudoperu i opere. Majka se još oporavljala od porođaja pa smo je svi u kući, koliko god nam je to dopuštala, štedeli. Iako je nona bila tu, nastavio sam da obavljam glavninu kućnih poslova umesto majke, kao i pre noninog dolaska, uključujući i pranje sudova. Noni nije palo na pamet da me u nečemu bar odmeni.

To sa „postrojavanjem“ prljavih sudova, počelo je da se dešava kad se majka bila dovoljno oporavila da je mogla na duže da boravi van kuće. Najčešće kad je išla u prodavnicu, ili da nabere naramak suvaraka za šporet, ili subotom u Monfalkon da sačeka oca kako bi u gradu pokupovali što im je potrebno (tata je subotom primao platu; tad je radio do trinaest časova). Za to vreme su sa nonom u kući ostajali trogodišnja Ester, tek rođeni Edi i, nikako ne mogu da se setim da li i Egle, ili je u to vreme bila u sanatorijumu. Dešavalo bi se to ko zna dokle da se nisam požalio roditeljima. Onda je prestalo.

Nona se kod nas zadržala do iza Nove godine. Od nas je otišla, kao što je to uvek činila, malo u Goricu kod sina, odatle se vraćala vozom za Trst, a od Trsta brodom u Pulu. 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:

Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić 

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča".

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 34-36

 

Glancanje noninih cipela

(Odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

Godine 1938. završio sam peti razred osnovne škole. Došlo je leto. Ester je već imala tri godine. Ubrzo pošto su Egle pustili iz bolnice stigla je nona Marija.

Kad god je dolazila kod nas, a uglavnom je to bilo leti, nona Marija je sa sobom vukla dva kofera. U jednom se nalazila odeća, a u drugom su bile spakovane same samcijate cipele! Utoliko je to bilo neobičnije jer preko leta je cipele retko kad obuvala: nosila je uglavnom papuče. No, bez obzira na to, moja je dužnost bila da ih svakog dana glancam.

Jednoga dana, sestra Egle i ja smo sedeli u senci velikog oraha ispred naše kuće. Glancali smo nonine cipele. Nas dvoje smo voleli da provodimo vreme zajedno. Radim li nešto što bi mogla i Egle, odmah se prihvatala da mi pomogne. Bila je vešta u glancanju cipela. Za razliku od mene, umela je da glanca povlačeći četku u oba pravca: i napred i nazad. Kod mene je to išlo samo napred. Čim pokušam unazad, drveni deo četke mi udari u cipelu i četka mi ispadne iz ruke.

U toku glancanja Nona je imala običaj da nas obilazi i kontroliše kako radimo. Tako je i sada bilo. Došla je i stala iznad nas. Zagledala je svaku od cipela, a onda je uperila prst u jedan par:

– A queste daghe la patina! Ove da namažeš imalinom! – rekla je zapovednički.

Prekinuo sam glancanje i podigao pogled prema njoj:

– Ma, nona, ieri le iera bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darghe la patina? Ma, nona, juče su bile dobre, niste ih nosili, zašto danas da ih mažemo?

Nona me je strogo pogledala i odbrusila:

– Fa come che te digo, e no sta risponder! Uradi kako sam rekla i ne pričaj!

Istog momenta sam bacio četku i cipelu koju sam držao i skočio na noge.

– Nona, la sa cosa: o via Lei, o via mi! Znate šta, nona, ili odlazite Vi, ili ću otići ja! – podbočio sam se i viknuo ljutito.

To što sam rekao i način kako sam rekao nonu je strašno uvredilo. Okrenula se i brzo koliko su joj papuče dozvoljavale, otišla u svoju sobicu i zaključala se. (Zapravo, bila je to moja sobica. Morao sam da joj je ustupam kad god je dolazila. Još jedan razlog što je nisam trpeo.)

Majka je bila u kujni. Po držanju none, koja je protutnjala pored nje ne pogledavši je, zaključila je da se napolju nešto desilo. Izašla je iz kuće i upitala šta je bilo. Sestra joj je sve ispričala. Od ljutine majki su izbili crveni pečati po licu. Bez reči me je dograbila za ruku i uvukla u kuću. Bila je već počela uveliko da se širi od nove trudnoće (nosila je mog brata, Edija), pa se osim dodatne zajapurenosti još i zadihala. Dohvatila je sa nape iznad ognjišta vrbov prut „koji ujeda a koske ne lomi“ i zasvirala po meni. Uskoro sam bio šareniji od zebre. Predveče kad je otac stigao s posla, ispričala mu je šta se zbilo. Sad je na oca došao red da me i on malo „poduči“ lepom vaspitanju. Izvukao je kaiš iz pantalona, pa ti je ona majkina jutrošnja svirka vrbovim prutom došla kao uvertira – otac je kaišem odsvirao glavni koncert.

Nakon što se na moju zadnjicu spustio i poslednji takt „končerta grosa“, otac je sav crven u licu „od svirke“ otišao i pokucao na vrata sobice iza kojih se zaključala nona odakle celog dana nije izlazila:

– Mamma, la versi la porta! Mama, otvorite vrata! – pozvao je.

Nona nije odgovarala. Otac je šutnuo nogom vrata. Viknuo je da će ih razvaliti ako smesta ne bude otvorila. Tek onda je otključala vrata, ali ih nije otvorila: samo ih je malo odškrinula. Krila se iza njih.

– Cosa xe? Šta je? – upitala je s druge strane.

– Ma, nona, ieri le ieva bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darge la patina? Dobro, mama, kada idete u Goricu kod Karla, da li vam Đino glanca cipele? – upitao je otac. Glas mu je podrhtavao od srdžbe koju se trudio da uguši. Đino je bio moj brat od ujaka, stariji od mene osamnaest meseci, Karlo je bio njegov otac, nonin srednji sin.

Da je nona Marija tog trenutka prećutala odgovor, ili bar nešto drugo da je rekla umesto onog što je rekla, ne bi se dogodilo ništa, otac bi se posle nekog vremena smirio i sve bi se završilo na tome (par dana bi nas samo moje pruge i modrice, dok ne nestanu, podsećale na mamin „končertino“ i očev „končerto groso“. Ali nona je izgovorila to što je izgovorila i desilo se što se desilo:

– Gino xe fio de un diretor! Đino je sin direktora!

Ljudi moji, da ste samo mogli videti mog oca kad je to čuo! U deliću sekunde nestalo je sve krvi iz njegovog lica: pobeleo je kao kreč. Provukao je ruku kroz odškrinuta vrata i nonu dograbio za okovratnik. Izvukao je besno iz sobe i zaurlao:

– Fora de sta casa finche mi no la go butada for a son de piade in tel cul! Napolje iz ove kuće, napolje dok vas nisam šutom u dupe izbacio!

Majka je pritrčala. Uhvatila je oca za ramena. Molila ga je da se smiri. Znajući ga, koliko je bio ljut bila je sigurna da bi svoju pretnju ostvario.

– Ciameme el tassi! Pozovite mi taksi! – rekla je nona kad joj je otac najzad pustio okovratnik.

– Non dubiti lo camero! Hoću, hoću, ne brinite! – odgovorio je otac.

Nona se povukla u sobicu, a otac i majka su počeli da skidaju šolje za kafu i mleko sa nape koja je nadvisivala seosko ognjište. Vadili su iz njih sitniš što ga je majka odlagala kad joj ostane od kupovine. Otac se potom zaputio u selo da telefonom pozove taksi stanicu. Taksi stanica se nalazila u varošici Ronki, oko pet kilometara daleko od nas. Kad je dobio vezu i kad su primili porudžbinu i rekli mu okvirno vreme kad će taksi stići, napomenuli su da će morati da plati za vožnju noćnu tarifu, pošto je već bilo prošlo šest sati popodne, a od šest kreće noćna tarifa. Otac je odgovorio:

– Vi paghero non solo la tariffa notturna, bensi anche la settimanale, o mensile, solo venite e portate la via dai miei occhi! Platiću vam ne samo noćnu tarifu, već ako treba i nedeljnu i mesečnu, samo dođite da je odvedete odavde!

Taksi je stigao oko dvadeset časova. Nona je već bila spakovala kofere. Izašla je iz kuće bez pozdrava. Nije nas ni pogledala. Ušla je u taksi s nosem podignutim u nebo. Otac je njene kofere preneo do taksija i pošto ih je vozač stavio u prtljažnik, platio je vozaču unapred za vožnju. Umesto da to bude sitnišem napabirčenim iz šolja nad napom, platio mu je papirnim novcem. Kad je ono otišao da telefonira taksi stanici, zamolio je gostioničara da mu ukrupni sitniš. Sramota ga je bilo da kao kakav prosjak taksisti daje kovanice.

– Eco, maestro, questo xe per el servizio, i la porti e la scari gi a „Ronchi Nord“! Evo, maestro, ovo je za vožnju, a nju – pokazao je palcem unazad na nonu – ostavite na stanici Ronki Sever! – rekao je i pružio taksisti novac. Ostalo mu je bilo nešto sitniša koji se nije mogao ukrupniti pa mu je dao i to. – La bevi un bicer de vin quando che el finira el turno, de piu no go. Popijte čašu kad završite smenu, više nemam da vam dam!

Čim je taksi pošao, otac se vratio u kuću. U kući je vladala atmosfera kao da je neko umro. Majka je sedela za stolom, odsutno je iščačkavala prstom nešto iz stola što nije ni postojalo. Tiho je plakala. Otac je prišao ognjištu i jednu po jednu praznu šolju vraćao nazad na napu. Ređao ih je u liniju tek da se nečim uposli. Ostali smo bili potpuno bez para. U tom trenutku u našem domu nije se mogla naći ni kovanica od pet centi. Sestra Ester je bila mala da bi nešto shvatila, ali je zato Egle plakala zajedno sa mamom. Nisam se usuđivao da se pomerim: ćutao sam zavučen u najtamniji ugao sobe i trljao svoje pruge i otekline, a imao sam ih više nego zebra i tigar zajedno.

 © 2025 Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča"

Slika prednje korice romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u časopisu "Beogradski krug kredom, broj 26, mart 2025. Beograd, strane 47-50

Prednja korica časopisa "Beogradski krug kredom" br. 26