Pesma o vrištanju

O  vrisku bih sele da ti pišem
o vrisku iz droba
što žari tali i rastače
vrisku puti mojih
jalovih maštanja
neplodnih buncanja
vapaja
ištenja i poraza htenja
 
Sve u meni vrišti poodavna
vriskovima jada
rastače se telo
Čak i da sam kučka u teranju
psi bi se već skinuli sa mene
a od skakanja njinih ja se okotila
Poređenje glupo znam
jer piska se iz vriska
psi najviše boje
vrištanjem iskusih
 
Vrišti mi sele celo telo
vrišti vlas na glavi
grudi
creva
bѝlo
U vrištanje se pogled izlučio
svi mi dani vrištanjem protkani
Ko ne vrisne kad ga stvarnost lupi
kad tad izvrištaće vrisak propušteni
Svako ali ne i ja
Uzalud se mučim
uzaluda kunem otrovane reči
kada se osvrnem
šta to za mnom osta
šta me sutra čeka
Vrisak sele
vrisak
 
Tako ti je sele jer ne vrisnuh
onda kad pametni vrište
Svi moji vrisci prekasno stigoše
Kad te majka rodi tad se vrisne
tad se uči
i na vriske navikava
A ja se upustih
zablesavih
sve misleći cveće cveta
potočići teku
pčele zuje
i slavuja luga glas se čuje navek
Tako prođu sele života lude
koje se probude
kad u njima već provrištalo sve je
 
Móre
nećeš više
sakupiću snagu
i vazduh u grudi
jednim ću vriskom bespoštednim
sve vriskove svoje prokletinje
u nužnik ko izmet da sjurim
Znam
znam šta ćeš mi reći
smrdi
pazi da se ne okužiš
gledaj i smrad neka ode
tiho se prikradaj
skoči iznebuha
 
Oprez sele samo oprez
i bez eha
da tim zadnjim vriskom
nove vriske bez pasa ne skotim
ilʼ pospale one ne razbudim.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Život je kabare
In memoriam Aleksandru Vidoviću

  

Prekjuče je umro moj drug, Aleksandar Vidović. Ne pamtim da me je nečija smrt tako pogodila. Biva to tako sa iznenadnim smrtima, neočekivanim, smrtima dragih nam osoba. Svetli mi njegov osmeh pred očima i znam da ću ga i bez zamišljanja, uvek pred sobom moći da osvetlim. Nije imao srebrni zub, ali kad se nasmeje onim svojim bisernim osmehom, sjaji iz njega kao srebrni zubi u nekog dona; kakvi srebrni, od belog zlata, ili čak platine, jer don Vidović nije mogao da se smeje običnim osmehom, već samo plemenitim. Jednako tako sam ga i doživljavao: otmenog, odmerenog, bez ikada ijednog ispada, jer ispadi ne priliče aristokratiji, ili bar ne aristokratiji duha. Veseo a suzdržan, naizgled ozbiljan, ali uvek spreman na šalu, šalu da ispriča i da te čika, kroz šeretski osmeh, dok nešto radi, kao usput te bezazleno provocira. Pravi aristokrata, dostojanstven, a širok, kakva samo duša u plemenitog aristokrate može biti.

Umro je najveći zaljubljenik pozorišta koga sam znao. I ljubitelj vina, razume se. To jedno bez drugog ne ide. Nema te predstave koju nije gledao i drugarima preporučivao. „Ako nisi ovu gledao, obavezno da je pogledaš. Nećeš se pokajati!“, još i sada čujem metalni odjek njegovog glasa preko telefona. Znao je da me zove ne samo za predstave koje je gledao, nego i za one u najavi. Voleo je i mjuzikle. Sve što se na daskama izvodi je voleo. Mjuzikli idu uz vino. Još kako. Sve predstave idu uz vino. Ne razumem zašto ih uz predstave ne poslužuju, već samo uz kabaree.

Vidim njega i sebe, pre bezmalo dvadeset godina – a mnogo duže drugujemo – kako u društvu naših gospa sedimo za stolom u pozorištu na Slaviji i raznežujemo se pesmama koje recituje i peva Goran Sultanović: one koje drugi pevaju recituje, a one koje recituju peva. Takav je bio i Vidović kroz život: pesnik koji peva i pevač koji recituje (jedan drugog smo oduvek zvali po prezimenu, nikad imenu, valjda podsvesna želja, ako se oslovljavamo kako studenti oslovljavaju jedni druge, bićemo kao večni studenti, večno mladi).

Znao je on mene da zove i zbog drugih stvari, ne samo zbog pozorišta. Jedan takav poziv nikada neću zaboraviti i večito ću mu zbog njega biti zahvalan. „Slušaj, da ne bi čuo od nekog drugog: glasao sam protiv toga da ti se dete zaposli kod nas, da znaš! Ali ne zato što ne vredi, nego zato što je naša firma suviše mala za nju. Ona ti je toliko pametna, tako visprena, sa toliko znanja da je za nju i svet premali. Eto, da znaš.“ Danas je moja Ana među najcenjenijim inženjerima u američkoj firmi broj jedan na polju umrežavanja i zaštite telekomunikacionih mreža. Hvala ti, druže moj. Ti si video ono što su drugi samo naslućivali, ili nisu hteli da priznaju. I ne samo kad je Ana u pitanju.

Kad neko umre dvostruko žalimo, dvostruko patimo. Ne samo zbog njega koga više nema, nego i zbog sebe. Jer njegovim odlaskom kao da nam je neko otkinuo deo tela, i to naživo, bez anestezije. Kao da se ugasila svetlost koja nam je obasjavala prošlost, njen najlepši deo, zatamnila sećanje na vreme kad smo bili najsrećniji, najbezbrižniji. Kakav nam to okrutni manijak otkida delove tela? Ako je tačno da je energija samo oblik postojanja materije i obrnuto, zar onda i duša nije deo našeg tela, zar amputacijom nečeg od sebe ne amputiramo i deo duše? Kako da se smeješ svom sećanju, da se raduješ najveselijim sličicama iz prošlosti kad znaš da nekoga sa tih slika samo na tim slikama još ima? Najveselijem srcu dođe da zarida nad tim koga nema i nad sobom koga ima bez njega.

Tuga. Još tužnije je što će sedišta u pozorištima na kojima je do sada sedeo moj drug, sedeti neko drugi, koji možda i neće uživati i voleti predstave kao što ih je on voleo. Mjuzikle će pevušiti umesto njega neko drugi. Goranu Sultanoviću aplaudirati neko drugi. Znao je Gorana da dovede i na proslave svoje firme, i celo „Pozorište na Terazijama” da zakupi samo da bismo mi, njegovi prijatelji i drugari mogli skupa sa njim da uživamo u predstavama koje su njega obarale s nogu. Život je kabare, druže moj, ništa drugo. Zasmejavaće i uveseljavaće neke druge i kad nas više ne bude. Život je kabare, okrutan i divan, raskošan i tužan u isto vreme, smućkan od svega, baš kao što je pevala i Lajza Mineli: „Life is a cabaret, old chum“. Ne sećam se da li smo pričali nekad o Lajzi Mineli pa se ne sećam da li je ona bila tvoj broj – a i da jeste, bio si džentlmen do kraja – ali sam uveren da je kabare, sa njom u glavnoj ulozi, zaigrao na nekom od naših Brodveja, sigurno bi ga gledao i u njenom izvođenju uživao. Zajedno bismo.

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranicu teksta na ovom sajtu odakle je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.