Plakanje

Sinoć, pred spavanje, imali smo plakanje. Doduše, bilo ga je svakog dana pomalo, unazad već osam dana. Toliko gospinog mačka nije bilo. Sinoć, devetog od nestanka, stoka se vratio. Gospa nije mogla da se zaustavi od plakanja. Plakala je i kad smo legli u krevet. Evo je i jutros od uzbuđenja ne može da se smiri.

Sinoć smo gledali zajebanciju od filma „Devet života“. Sa mačkom u glavnoj ulozi, razume se. Mačak u filmu, skače sa simsa, a gospin mačak, gle, eno ga na simsu našeg kuhinjskog prozora. Posle osmog dana od nestanka!

Isti je to onaj mačak kome smo se borili za život pre sedam meseci. Tačno u dan kad mu je čika veterinar skinuo šine iz vilice, opet je, nesreća, napravio belaj i doneo plakanje gospi mi.

Nestao je one noći kad se spustila najveća vejavica u Drenjak i zasula okolna brda snegom do kolena i hladnoćom minus bestraga. Nestajao je on i ranije, ali nikad više od jednog dana. Drugog bi se već pojavio na simsu prozora. Dva metra visina nije za njega ništa da skoči.

Narednog dana po nestajanju gospi su se oči već punile suzama. Trećeg dana je znala da se sa njim „opet“ nešto desilo. Smrznuće se. Po ovako dubokom snegu neće umeti da se vrati.

Tako je i prošlog maja nestao. A posle tri dana, kad ga je gospa već oplakala, dovukao se sav krvav, sa  okom ispalim iz duplje. Neka ga je strvina na drumu zveknula kolima. Ko zna koliko je dugo od udaraca ležao onesvešćen u jarku. Neverovatno da se takav uopšte povratio i dovukao do kuće. A posle kažu samo zatucani veruju da mačka ima devet života!

Do avgusta su bile trajale borbe da ga, sa dve operacije vratimo u koliko-toliko normalno stanje. U prvoj mu je izvađeno oko i vilica pritegnuta šinom, ne bi li mu se sastavila po sredini, između očnjaka, i mogla da sraste. Drugom mu je umetnuta nova šina, jer je, idiot, već narednog dana po operaciji, onako, sav polomljen, i šinom uheftan, došao da nam se pohvali sa ulovljenim puhom u zubima. Šinu je razglavio. Ne verujem da ga je anestezija držala i tog drugog dana toliko ošamućenog da nije bio svestan da ga vilica boli. Kako je takav, sa desnim očnjakom izvaljenim u stranu i drugim skoro do korena polomljenim, puha uopšte savladao, i kako je sa takvom, polomljenom vilicom, uspeo puhu da slomi vrat, sam sveti bog zna. Da ga jede sigurno nije mogao.

Tri meseca kasnije, tek u avgustu, bila su mu izvađene šine iz vilice – čika doca, veterinar, nije mogao pre, a kad je mogao otišao je sa porodicom na odmor. Čak i da mu je izvadio kad je trebalo, sa takvom vilicom i bez prednjih zuba, više nije mogao da jede omiljene mu granule. Umesto granula, gospa ga je hranila samo najfinijom ribom iz konzerve. Više zbog toga, pravdala se, da mu se povrati sjaj dlake, jer je mesecima bio ulepljen od krvi i blata iz jarka, uprkos gospinom intenzivnom svakodnevnom trljanju vlažnom krpom. Siromah, sam sebe nije mogao da liže – šine mu nisu dozvoljavale da dovoljno isplazi jezik, a verovatno su ga i bole. Smrdeo je od te ribe na kilometar, a i tako bi smrdeo bez samočišćenja. Nikakva krpa jezik ne može da zameni.

Ah da, i bubna opna mu je bila pukla od udarca kola. Cela glava mu je bila u čvorovima – nije bilo dela na kome mu se nisu napipavali šavovi nakrivo srasle lobanje.

Posle vađenja šina, miran je bio pet meseci. Čitavih pet meseci! Trzao sa na zvuk svakog vozila koje gore drumom protutnji. Srećom, nije više smrdeo – jezik je sad mogao lepo da izbaci i da se umiva do mile volje. Mislili smo da bez kastriranja konačno imamo mirnog mačka.

Hoćeš vraga. Došle su poslebožićna hladnoća i vejavica. Napolju je pucalo drvo, a gospinom mačku proradiše hormoni! Zaboravite na februar kao mačinji mesec. Ovde februar počinje u januaru. A i on je zaboravio da se plaši automobila, jer u šajatenje do sela i zaseoka nema drugog puta do pretrčavanja preko asfalta.

Maločas se vratih iz pošte. Pričam upravniku za gospino plakanje, odnosno osmodnevni nestanak njenog ljubimca, a upravnik kaže: „E, da si ti čuo vrečanje kod nas u selu! Deset dana nismo mogli noću da spavamo.“

Jutros, još nisam ni ustao da se obučem i odem do pošte da pošaljem kupcima naručene knjige, a čujem dole, moja gospa već hrani na prozoru svoju zver.

Kad se stoka sinoć bila vratila, čim se sa mene skinuo i prešao da usmrdava moju gospu, zgrabio sam telefon i javio vest prijatelju, štamparu. Štampar u kući ima mezimca bul-terijera, a na poslu čopor mačaka. Lud sto gradi, zato su se on i moja gospa odmah prepoznali. Kad je čuo da se jednooki vratio, od ganutosti se sav raspilavio. Inače, svakog dana je, do sinoć, slao poruke i tešio moju gospu. Siguran je, veli, da će Raja (tako je ime nesmajniku) da joj se vrati. Ispričao sam mu po redu sve kako se zbilo, kako sam u sred filma sa mačorom krajičkom oka opazio senku na prozoru. Požalio sam mu se i kako nam cela soba sad smrdi na štalu, ovce, balegu, brabonjke, seno, sve one divne, štalske miomirise. Prijatelj se zacenio od smeha, veli: „Pa rekao sam vam ja da će da se vrati! Momak našao čobanicu-macu, a kod čobanica nema začas da obaviš posao. Na selu mora da se radi!“ Smejali smo se obojica do suza. Mi se smejemo od zajebancije, a gospa plače od radosti. Češće se i mnogo više plače od radosti. Tuga se skriva, gutaju se suze. Radost suze ne skriva. Nije te ni stid što mator plačeš.

Tri puta sam prao ruke pošto sam ga sa prozora skinuo. Nakon trećeg puta mi se i dalje činilo da još uvek na ovce mirišu. U stvari, mirisao mi je džemper. Ko je makar jednom prošao pored štale ili ovaca, zna da se taj miris, i bez da si išta dotakao, uvlači u nozdrve, nikakvim se išmrkavanjem dugo ne da izbaciti.

Kako sam bio otvorio prozor, bacio mi se u naručje.  Stao je besomučno da trlja glavu o mene i zavlači je u moje šake. Prevrtao mi se u naručju, istezao šape, pružao nokte i grabio njima po džemperu naviše. Uspinjao se po meni do vrata, gnjura mi njušku ispod okovratnika, boo me onim strčećim očnjakom. Preo je i sa uživanjem po meni razvlačio štalsko đubre iz svog ulepljenog krzna. Nije mu to bilo dosta. Sa mene je prešao u naručje moje gospe. Ništa on što ga ona stiska, što ga kvasi suzama i smrdljivog ljubi. Stiskala ga je i na srce privijala kako mene nikad nije. Umalo stiskom da mu oduzme poslednji život.

Kad ga je spustila na pod, ne bi li otišla da mu u kupatilu otvori konzervu sa omiljenom ribom, nastavio je da se trlja o tepih. Trljanje o tepih mu je omiljena disciplina u petoboju. Čim bi nam na prevaru upao u kuću, zna se: valj-valj po tepihu, pa noktima greb-greb. Zar o miraz moje majka oštriš kandže, nesrećo! Ne samo o tepih, već i uz naše noge. Mačinja posla. Moraćemo posle izliva njegove strasne ljubavi, tepih da nosimo kod Pede na pranje. I Peda ima mačke. Razume se u te stvari. Šajati i njegov mačak po štalama.

Radosna vest je, naravno, morala da se razglasi svima koji su ovih osam dana gospu telefonom i preko društvenih mreža tešili. Nije se skinula sa telefona. Umalo i Raju od radosti da zaboravi. Bilo je tu i konstruktivnih predloga. Na primer da Raju okupa. Taman posla, vrisnula je, pa da napolju na ovoj hladnoći dobije upalu pluća. Mace su upalama sklone. Ma sklone su one upali mozga, škrgućem u pozadini. Mislio je taj na čobanice, a ne na tebe ucveljenu, koja ga 'lebom 'raniš.

Bila je ubeđena da je završio kao njegov drugar, Kmeka (mlađi mačak koga ni nakon dva meseca od nestanka nije bila prežalila). Prevrnuo sam bio celu okolinu Drenjaka, silazio i do potoka da ga nađem. Gazio virove. Kad je pre osam dana Raja bio nestao, molila me je da Raju nikako ne idem da tražim. Ako ga vidiš kad lunjaš po brdima (ubeđena je bila da ću ga u nekom smetu naći smrznutog), prećuti, pravi se da ga nisi našao! Kmeku sam bio lopatom skupljao sa asfalta. Njoj je samo ta slika bila pred očima. Samo da Raja nije Kmekine sudbine. Lakše bi joj nekako bilo da se smrzao.

Raja ipak nije bio Kmeka. Kud je preživeo lomljenje lobanje i vilice, pucanje bubne opne, ispadanje oka, i usput tri primljene anestezije, posebno druge od koje umalo nije kviknuo, a i one treće kad nam je, dok ga još nije sasvim obalila, pobegao sa improvizovanog operacionog stola na našoj terasi pa smo ga čika doca, veterinar, i ja vijali po dvorištu, spuštali se niz strminu do potoka i tek ga tamo, među visokom barskom travom, potpuno ošamućenog našli. Sam sveti bog zna kakvu mu je samo anesteziju dala čobanica-maca i to daljinsku, kad je po onoj vejavici i snegu dubokom preko pola metra uspeo da doskakuće do nje, a uz nju da zaboravi svoju svetu zaštitnicu, gospu mi, i na prozoru njene slasne riblje zalogaje. Šta li je tamo jeo pitanje je, pitanje je i da li je uopšte jeo, a jeo jeste, jer posle osam dana, koliko ga nije bilo, vratio se jedva nešto malo mršaviji. Njegov deda nam je tako isto nestajao, doduše nikad više od dva-tri dana. Vraćao se iz švaleracije osušen, upalih rebara, kao da je dvadeset dana skapavao od gladi. „Zar ti ništa nije dala da jedeš, sram je bilo?!“, grdila ga je kobajagi moja gospa.

Za razliku od dede, Raji je, čobanica-maca, osim anestezije, nema sumnje, i hranu davala. Kad si ti osam dana preživeo čobanicu-macu, mislim se, imaš ti više od devet života. Videćemo za koji mesec koliko ste ih zajedno, ti i čobanica, još napravili, kad nam seljaci budu, onako, u prolazu, vaše mačiće u Drenjak ubacivali. Letećeš zajedno sa njima iz Drenjaka, kad te na špicaru budem natakao, obećavam ti! Pst, samo da me gospa ne čuje! A i da imam srca.

Gle, već manje smrdiš!

© 2026 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa stranice ovog sajta sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.