Jarak
Desilo se iznenada,
znaš. Najpre nisam znao šta je probudilo to mučno sećanje u meni i otkud baš
ono da mi padne na pamet. Ništa rekoh, glupo je razmišljati. Nikada ne silim
mozak na izbacivanje rešenja kada to ne uradi iz prve. Opustim se, dozvolim
senima prošlosti i njima izazvanim osećanjima da mi se sami motaju po glavi. Iz
takve gužve uvek ispadne odgovor. Kao što ćeš videti i sada se pojavio – ali ne
sam od sebe.
Čitao sam Hakslija, „Vrli novi svet“. Upravo sam
završavao jedan pasus kada se, podstaknuta Hakslijevim rečima, u meni stala da
praćaka misao. Zapravo, nisam siguran da li se desila po završetku ili u toku
čitanja pasusa, tek desila se. „Vrištanje beba najednom promeni svoj
ton. Bilo je nečeg očajničkog, gotovo suludog u tim oštrim i isprekidanim
kricima što su ih ispuštale. Njihova mala tela su se trzala i kočila, udovi se
cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ Upotrebim li logiku, sled
radnji nije mogao da se odigra nikako drugačije nego tako što je izdajnička
psiha povezala nekako ovaj detalj iz Hakslijeve knjige sa tobom, i u sumornom
bljesku, izbacila sećanje na tebe. Ali kakvo! Sećanje u kojem skičiš, kovitlaš
prašinu, pružaš ruke, tupćeš nogama…
Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica.
Kišno i tmurno vreme obljubilo nebo. Još neko je sa nama. Njega ne razaznajem.
Prešao je preko jarka pre nas i tamo, malo niže, čeka. Miris devojke se raširio
za njim, golicav i opor, pomešao se sa šuštanjem svilenih čarapa ispod suknje.
(Verovatno je bila devojka. Ili su mi se miris i šuštanje čarapa ubacili iz
nekog drugog sećanja.) Ti još uvek stojiš sa druge strane. Ja već prešao, čekam
da i ti preskočiš. Gledaš me podsmešljivo, malo nakrenute glave (kokoške tako
izvijaju vrat dok strepe šumove). Napućila si usne zajedljiva i cinična (nemaš
kvarne zube, a kvarno se smejuljiš). Usne ti se malo rastvaraju, ruke zauzimaju
polupodignut stav – pružaju se prema meni. Sličiš mačku spremnom da skoči,
možda čak i žabi pred kreket. Ruke ti zamlatarale vazduhom, pištiš i pijučeš.
Kobajagi si bespomoćna, strah te „dubine“. „Bilo je nečeg očajničkog,
gotovo suludog, u tim oštrim i isprekidanim kricima što su ih ispuštale.“ „Periću,
prenesi me!“ Iskrivila si se i zgrčila u zanosu glume. „Njihova mala
tela se trzala i kočila; udovi se cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ „Periću,
prenesi me!“ Sa lica ti se ne skida obešenjački smešak. Zalutali zrak svetla ti
pleše po vlažnim zubima (i oblaci znaju da svetle). Ljupka i otužno grozna,
mislio sam, magarac – ni Simonac mi nije bio ravan.
Toliko sam te mrzeo tog trenutka da mi se, u punom
zadovoljstvu srozavanja, sama od sebe stvorila slika zbivanja sa naše poslednje
đačke ekskurzije. Nemoćni kojima uši gore od poniženja imaju neodoljivo potrebu
da se dodatno kažnjavaju posezanjem za scenama iz prošlosti u kojima su se
bljutavo osećali. Ili nisko.
Sećaš se? (Ali gluposti, kako se možeš setiti – to
je bila muška šala, vi za nju niste znale.) Kupili smo u Ljubljani pakovanje
prezervativa. Spremni za rodeo raspakovali smo gumu i razvili je da izgleda što
ubedljivije kad je Simonac bude napipao u džepu i zbunjen izvukao. (Simonac je
bio ludo zagrejan za tebe. Ali, kao i svaki grmalj smotan i trapav, nikako da
skupi hrabrost da ti to i kaže – u odsudnom trenutku samo pogne glavu, zacrveni
se, pa se brže bolje maša džepa, vadi maramicu i briše nos.) Čak smo mu bili
namestili i da u vožnji sedi do tebe.
Na jednoj pauzi neko je gumu neprimetno ubacio
Simoncu u džep (onaj odakle vadi maramicu). Dok je autobus tandrkao kroz noć,
upaljači su uporno svetleli nad vašim glavama. Nestrpljivi, iščekivali smo
trenutak kad će Simonac, uplašen da ti iskaže ljubav, zavući ruku u džep da
izvadi maramicu, pa da već jednom zaurlamo i padnemo u ekstazu od smeha i
ludila, da ga dovedemo dotle da počne da deli šamare unaokolo, da psuje i
sikće, onako prigušeno i sebi u bradu, kako već to samo on ume...
Prošla je ponoć i ništa se nije desilo. Svi su bili
razočarani, besni na Simonca, besni i prebesni. Jedino sam ja mudro ćutao. A
zar je trebalo da im kažem, zar je trebalo da priznam da sam gumu Simoncu
ubacio tako spretno u džep da me je osetio? Zar je trebalo da kažem i da me
nije udario a da je mogao, već da me je, odozgo sa stepeništa autobusa, samo
pogledao, i to takvim pogledom, da i danas pamtim onu užasnu bol u njegovim
vodnjikavih očima? Zar je sve to zaista trebalo reći? Tako sam se glupo bio osećao,
glupo kao i u sceni nad jarkom, samo što tada nije bilo Simonca da zuri u mene,
umesto Simonca bila si ti, ti koja mi se smešiš ispod oka, prepredeno, malo i
podmuklo, smešiš se ne prestajući da skičiš poput praseta u oboru.
„Vriskanje beba najednom promeni svoj ton.“ Iznenada si prestala da cviliš i prešla preko
potočića sama. Nije te ništa u tome smetalo, nije te ništa razočaralo, bilo je
sasvim logično da te neću preneti. Kažem „bilo“, jer danas više nije, danas ne
mogu da shvatim mnoge stvari, ne mogu da shvatim ni svrhu tvog iskanja, ni
zadovoljstvo koje si time sebi priuštila. Da se još jednom to desi sigurno bih
razumeo, kao što je sigurno i da bih te preneo, a još je sigurnije da te više
nikada ne bih spustio. Sećanje je podvala sopstvene duše, podla i pokvarena.
Nema ničeg goreg nego kad ti iz prošlosti ispliva takva scena. Ili još gore:
nepovezani fragmenti scena. Jedino da plačeš nad njima – da ih se otreseš ne
možeš. A i što bi ih se otresao. Zaljubljen sam u svoja sećanja makar i bolna,
pa i sećanja na tebe. Zaljubljen sam u sve što nisam, zaljubljen u sve što
nemam.
Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica.
Kišno i tmurno vreme obgrlilo nebo, ali nisam siguran. Sve gledam kao u snu.
Ili možda samo tebe i zemlju. Blato. Još neko je sa nama...
KRAJ
© 1974,
2022 Branimir Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to
isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i
prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez
izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne
vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta
suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.
Priča je
objavljena priča "Jarak" je objavljena u zborniku odabranih
radova sa književnog konkursa "Banatsko pero" 2022." Izdavač:
Biblioteka "Branko Radičević" sa istoimenim književnim klubom,
Žitište, decembar 2022.
Priču su odabrali
književnici: Radivoje Šajtinac, dr Slavomir Gvozdenović i Vitomir Teofilović.
