 |
| Ilustrovao Branimir Perić |
Bajka o Vali, najbržem trkaču
CAREVINA
Davno, vrlo davno, na početku civilizacije, u jednoj carevini u kojoj ljudi još nisu bili otkrili točak, jer im nije ni trebao, živeo je jedan mladić po imenu Vala. Vala je važio za najbržeg trkača u carevini. Nije on bio trkač iz hobija, niti trkač na sportskim takmičenjima. Njemu je trkač bilo zanimanje. Prenosio je poruke od jednog vojnog utvrđenja do drugog.Bila je to veoma velika carevina. Trebalo je neprekidno trčati mesec dana da bi se stiglo sa jednog njenog kraja na drugi. Razume se, carevi trkači su prelazili tu razdaljinu za mnogo kraće vreme, a naš junak, Vala, kao najbrži među njima, za još kraće.
Carevina se prostirala od slabo naseljenih
planina na istoku, do gotovo vertikalnih litica koje su se spuštale u
zapenušano more na zapadu, od visokih planinskih lanaca pod snegom na severu do
beskrajne visoravni na jugu prekrivene gustim šumama. Gotovo celu carevinu su
činile planine obrasle šumom. Travnata brda na kojima pase stoka i nizine duž
reka pretvorene u njive bile su retkost.
Imala je carevina puteve, ali su bili tek toliko
široki koliko da prođe nosiljka sa carem. Gde je tle bilo ravnije i moglo da
bude blata – a to su samo kratke deonice, uglavnom uz carevu palatu – putevi su
bili popločani kamenom. Dalje od palate, umesto puteva, vodile su pešačke
staze, pele su se uz planine, vijugale visovima, izbijale na prevoje i opet sa
druge strane krivudale preko planina. Staze su bile prilagođene samo za trkače
i hod životinja koje prenose robu iz jednog carskog okruga u drugi.
Jahali su carevi podanici i konje, jahali i
magarce, ali na kraćim rastojanjima, uglavnom blizu palate i sedišta okruga,
oko kojih je iskrčena šuma i ima livada. Da se poruke prenose na konju, ili
jašući neke druge životinje, nikom nije padalo na pamet, jer su šume bile
neprohodne, a i da nisu, svaki i najlošiji trkač će pre stići trčeći okolo šume
nego se konjem provlačiti kroz nju.
Carstvo je bilo veliko i bogato. Zato je
privlačilo razbojnike i divlja plemena, a okolne carevine su želele da ga
porobe i domognu mu se bogatstva. Car je zato na svim granicama držao dobro
obučene i do zuba naoružane granične jedinice, a u okruzima uvek spremnu
vojsku.
Poruke između vojnih jedinica prenosili su
trkači. Brže i pouzdanije sredstvo od trkača bilo je nezamislivo u takvoj
planinskoj i šumom prekrivenoj carevini. Da bi carevina uvek imala odmorne
trkače, car je na svaka dva sata trčanja postavio vojno utvrđenje sa posadom u
kojem su dežurali odmorni trkači da trče dalje umesto onih koji do stanice
dotrče. Poruke su trkači nosili u izdubljenim čaurama od trske, čvrsto
privezanim za pojas, kako bi im ruke bile slobodne da trče brže i sa manje
zamaranja.
VALA BOLEĆIVA SRCA
Ne zato što je bio najbrži trkač, nego zato što je bio najmlađi, Vala je bio carev miljenik. Ali, Vala je imao jednu slabost: bio je previše osetljiv kad naiđe na nekog u nevolji. Ma bio to čovek, životinja ili biljka, srce ga je zaustavljalo. Prekidao bi trčanje i priskakao u pomoć. Zaboravio bi tog trenutka na poruku koju nosi, njenu važnost i koliko je bitno da se isporuči na vreme. Tek kad pomogne, kad je siguran da unesrećeni može dalje sam, ili uz nečiju pomoć, setio bi se poruke. Zbog toga je često išao na raport kod starešine i bio kažnjen.
Jednom, je tako, trčeći kroz šumu, ugledao u
opalom lišću drozdića ispalog iz gnezda. Toliko se goluždravko uplašio Valine
senke nad sobom, da glas nije mogao da pusti. Samo je nemo otvarao svoj žuti
kljun, i u dnu ogromnih usta, većih od glave, u prazno upravljao šiljati jezik.
Možda ga Vala ne bi ni video da mu pažnju nije
skrenula nestaškova mama. Pištala je i skakala iznad Vale sa grane na granu.
Vala se zaustavio i mlađanog drozda podigao iz opalog lišća.
„Polako, malecni, neću ti ništa,“ šaputao mu je.
Držeći ga na dlanu, okrenuo je drozdića na leđa.
Širio mu je pažljivo krila i ispravljao nogice.
„Dobro je,“ sa olakšanjem je odahnuo, „nije
slomio koščice pri padu.“
Praćen izbezumljenim letom majke, držeći drozda u
jednoj ruci, popeo se na drvo. Srećom pa se drozdovi gnezde nisko. Nežno je
spustio ptića između njegove braće i sestara.
Umesto da odmah siđe sa drveta i požuri da
nadoknadi propušteno vreme, ostao je gore. Uglavio se pored gnezda između dve
grane. Ostaće tu dok se ne uveri da je sa malim sve u redu.
Drozdica se tek sad izbezumila od ludila. Dosad
se bojala samo za ispalog ptića, a sad se bojala i za ostalu svoju decu
„Neću im ništa,“ umirivao je Vala. „Čim se uverim
da će ti se dete oporaviti, odlazim.“
Konačno je jadničak pustio glasić. Umirila ga je blizina
braće i sestara. Vala je odahnuo i pomilovao ga zadovoljno kažiprstom po
temenu, a onda i glavice ostalih goluždravaca u gnezdu. Spustio se sa drveta i
nastavio trčanje. Bio je zadovoljan. Nije mnogo mario što će dobiti grdnju od
starešina kad bude stigao na odredište.
Drugom jednom prilikom, trčao je po stazama
susednog okruga. Nosio je carevu poruku za tamošnjeg upravnika. Leto je te
godine bilo toplije nego prethodne. Brzo se na vrućini žednelo. Velika
nadmorska visini na kojoj je ležala carevina slabo je pomagala.
Skrenuo je sa staze do potoka da se napije vode.
Nije ni dva gutljaja progutao, kad ga je prenulo
bolno cviljenje iz čestara kojim se završavala šuma. Poruka može da pričeka,
ali njegovo srce ne može. Kako da nastavi sa trčanjem a da ostavi bilo koga u
nevolji, ma bio to i vuk? Bez razmišljanja se zaputio prema čestaru. Zaobišao
je poslednji grm i ugledao klopku koju mora da je tu postavio lokalni lovac. U
klopci nije bio vuk, nego divlje prase. Čeljust klopke mu je uhvatila nogu.
Mama mu nije mogla pomoći pa ga je ostavila. Među životinjama nema mnogo razmišljanja:
žrtvuj jednog da bi spasio ostale. Da je ostala sa njim, a lovac se vrati,
ustrelio bi i nju i ostale njene mladunce.
Vala je znao da je ljudima u šumi potrebna hrana,
ne bi inače postavljali klopke. Ipak, patnja jadnog praseta previše je bila
bolna za njegovo osetljivo srce. Nije mogao da ga ostavi.
Stigao je na odredište sa zakašnjenjem. Opet je
dobio grdnju starešine. Svejedno ga to ni sad nije opametilo.
Vraćao se jednom sa zadatka. Nosio je povratnu
poruku. Trčao je kroz mračnu šumu stoletnih stabala. Taman se primicao izlasku,
svetlost se već videla, kad je otud začuo riku. Mlado drveće se na izlazu iz
šume povijalo i uz praske kršilo. Iz iskustva je znao da to neka ljuta, golema
životinja, juri nekog. Ili možda nju napada i povređuje grabljivica pa ranjena
u panici beži i krši stabla. Iako mu je srce naredilo da pojuri i vidi može li
se kome tamo pomoći, iskustvo ga je zaustavilo. Ranjenoj velikoj životinji se
nikako ne prilazi.
Tek kad se zvuk borbe udaljio, odvažio se i
krenuo prema izlazu. Da, bio je to baš dobar okršaj, videlo se. Nije nemoguće
ni da su se mužjaci tukli oko ženke.
Na samom izlazu iz šume naišao je na drvo
izvaljeno iz korena. Nije bilo sasvim palo, nego ga je u padu zaustavilo mlađe
o koga se oslonilo. Savilo ga je skoro do zemlje. Sirotan pod njim samo što
nije pukao od tereta.
„Valo, ovo je posao za tebe,“ komandovalo je
srce.
„Preseći ću palo drvo iznad ovog mladog. Samo
čime?“ češkao se Vala po glavi.
Sa sekirom je lako, ali je nema. Ima jedino nož.
Nož? Daj šta daš. Uvek je bilo i biće: snađi se sa onim što imaš.
Zabio je vrh noža u koru drveta i od nje otkinuo
parče.
„Može!“, obradovao se.
Nakon kore prešao je na tkivo ispod. Tu je već
teže išlo: bilo je žilavo. Nije odustajao. Dva kuvanja žitne kaše se mučio.
Najzad se začulo krckanje.
Odskočio je. Stablo se na mestu sečenja
rascepilo. Deo iznad mladog drveta je pao, a mladac se, olakšan, pridigao,
taman toliko da je iskliznuo ispod drugog dela izvaljenog stabla i odskočio
naviše.
S ponosom je Vala pogledao svoje delo. Doduše,
mladac se nije sasvim ispravio. Vremenom će ga unutrašnji sokovi podići.
Pomogao mu je u pravi čas.
Stigao je na odredište tek u večernjim satima.
Starešina je bio više nego besan. Odredio mu je desetodnevni pritvor.
Eto, takav je Vala bio. Srcu svome nije mogao da
kaže ne.
VALA RAZOČARAVA CARA
Jednog dana, pre svanuća, car je pozvao Valu u
palatu. Jedva je carev paž Valu probudio.
Trkači su doneli vest da su carstvu granice
napadnute. Neprijatelj pokušava da se kroz Zapadni okrug probije do careve
palate. Car je spremio hitnu poruku vojnim starešinama u sedištima okruga, kao
i starešinama pograničnih jedinica, kako da organizuju odbranu. Vreme je
kratko. Svaki trenutak kašnjenja povećava opasnost za carevinu. Čuo je on za
sve Valine prestupe. Veruje da ga je poslednji zatvor opametio. Od Vale nema
bržeg u carstvu. Ovo trčanje je kao stvoreno za njega. Treba samo da zna da
neće biti usputne zamene trkača, nema zaustavljanja da predahne.
„Trči za mene, Valo,“ rekao je car. „Trči
brže i dalje nego što si ikada do sada trčao!”
„Trčaću za tebe, o, veliki care!” uskliknuo je
Vala, ganut što car nije izgubio poverenje u njega.
„Želim da nema nikakvog ometanja ovoga puta! Šta
god da se desi, ne smeš stati,” upozorio ga je car.
„Razumem, veliki care! Trčaću kao vetar! Žmureću
na sve oko sebe!”
„Hodi, sinko, da te zagrlim. Naše carstvo je sad
u tvojim rukama!“, skoro da se rasplakao car. Nije car više bio mlad, a stari
ljudi lakše suze puste nego mladi.
Vala je krenuo u trk sa poletom kakav odavno nije
imao. Čaura sa porukom mu je bila čvrsto privezana za pojas. Pipao je nekoliko
puta dok je trčao.
Bilo je prohladno. Zora tek što nije počela da
rudi. Zelenelo se nebo na istoku. Petlovi su kukurikali. Slavuji su se svojim
cvrkutom opraštali od noći. Budila su se seoska domaćinstava. Konji su rzali
pokušavajući da se ugreju, koze im se pridruživale povremenim meketom. Sa
visokih stabala i okolnih stena dozivale su se krupnije ptice. Javljale su se
pospano i sitnije. Hladan vetar je duvao kroz krošnje i rasterivao maglu koja
se dizala iz šume. Nebo se od istoka već bojilo i plavetnilom izgurivalo crnilo
noći. Još uvek nevidljivo sunce razlivalo je svetlost po nebu i svojim prvim
zracima doticalo obrise brda.
Vala je trčao bez ogrtača, samo sa pregačom oko
pasa. Jeste se stresao kad je iz carske palate istrčao, ali je znao da će se
već do prve šume ugrejati. Dok se sunčeva svetlost odozgo ne razlije, sve što
je mogao da vidi u tami koja se nije predavala, bio je sivi kamen carskog puta
po kome trči. Njega će uskoro zameniti seoski zemljani put, pa vijugava staza
uz planinu. Mnogo, mnogo još sati trčanja leži pred njim do prvog starešine.
Prolazili su sati. Dan je odavno već gospodario
prirodom. Sunce je pržilo, ali se Vala na to nije obazirao. Trčao je bez
odmora, trčao kao da mu je to poslednje trčanje u životu. Svog cara ne sme
izneveriti. Poverenje se teško stiče, a lako gubi. Zastajao je samo da bi se iz
usputnih potoka i hladnih izvora napio vode i umivanjem se rashladio.
Ispunio bi Vala svoj zadatak, ostao bi do kraja
Vala od poverenja, Vala od reči, da ga neobičan krik nije zaustavio. Začuo se
sa dna strmine iznad koje je upravo trčao. Za krikom je usledio jecaj.
Vala je zatresao glavom kao da hoće da se
oslobodi nečega što ga protiv volje spopada. Kao kad se probudiš u sred nekog
strašnog sna i trzajem bi glave da ga izbaciš iz glave.
„Ne osvrći se Valo!“, zakukao je. „Srce ne varaj
me! Moram ostati čvrst! Ne smem cara razočarati! Ne ovoga puta!“
Hteo je da produži dalje. Silio se da pruži
korak. Uzalud. Jecaj ga je hipnotisao. Nalivao mu je olovo u noge i skraćivao
korak.
„Šta je to? Liči na pticu, a ne bih rekao da je
ptica? Ne deluje mi ni kao životinja, mada umeju i životinje tako da se
oglašavaju?“
Umesto jecaja, sad se začuo plač.
„Ljudsko biće!“, prolete Vali kroz glavu. „Da me
to demoni ne navlače? Otkud ljudsko biće u ovoj divljini i u toj dubini? Šta te
briga, Valo. Pruži korak. Udalji se što pre, znaš sebe!“
Ali Vala, odani carev trkač, najbrži trkač, više
nije bio u njemu. Vala, veliko srce, duša koja tuđe duše u nevolji oseća, bio
je sad taj koji je upravljao njegovim rasuđivanjem.
Poleteo je niz strminu u pravcu plača. Skakao je
sa stene na stenu kao jarac. Jedino je zastajao i hvatao se za grudi kad usput
odvali koji labaviji kamen. Srce mu se u strahu stezalo. Pratio je buku koju
kamen pravi dok se odbija od stene i survava u dubinu. Ti zvuci su mu se
zarivali u srce.
„Samo da ne pogodi unesrećenog!“, šaputao je
moleći se.
Ugledao je na jednoj steni onesvešćenu staricu.
Ležala je preko nje. Verovatno je stena zadržala da ne odleti još niže. Noga
joj je bila slomljena, videlo sa na prvi pogled. Stajala je neprirodno.
„Verovatno se od boli onesvestila,“ mislio je
Vala.
U tom se starica osvestila i jauknula.
Vala se u tri skoka našao kraj nje. Seo je na
stenu i uzeo joj glavu u krilo.
Starica ga je zahvalno pogledala. Uz napor od
bola rekla mu je da se omakla dok je brala lekovito bilje.
„Šta sad sa ovom starom da radim?“ pitao se Vala.
„Koliba mi je gore povrh strmine,“ stenjala je
starica. Noga ju je toliko bolela da nije mogla da je pomeri.
„Nema ti druge, Valo, nego je odnesi do kuće.
Srce ti je reklo da pomogneš, sad neka ono pomogne tebi uz stenje sa staricom
na leđima!“, kao prekorevao je sebe, a grudi su mu se nadimali od radosti što
je, eto, posle ko zna koliko vremena opet u prilici nekome da pomogne.
Čučnuo je pored stene. Rekao je nesrećnoj ženi da
se nagne napred i obgrli ga preko desnog ramena. Uhvatio ju je čvrsto za ruku.
Naginjao se napred i odgurivao drugom rukom, dok nije osetio da mu je sva
staričina težina prešla na leđa. Nesrećnicu je svaki njegov pokret boleo.
Više je bauljao uzbrdo nego što se penjao.
Prateći staričina uputstva doneo je do kolibe.
Namestio joj je nogu. Bio je vešt u tome. Odsekao
je grane tvrdog drveta i nogu učvrstio njima. Drvo je dobro uvezao da ne može
da se pomera, a da krv ispod struji i hrani nogu.
Ostao je sa staricom sve dok nije bio siguran da
joj je noga dobra i da može dalje sama da se služi. Za to vreme je, pun
radosti, lovio po planini divljač, a u potoku pastrmke. Brao je hranljiva zrna
trava, mleo ih i kuvao kašu. Od zeljastog bilja je gotovio ukusne čorbe.
Povređena noga je tražila kvalitetniju hranu da bi što brže zarasla.
Prvih večeri, da bi starica i pored ječanja
kako-tako zaspala, pričao joj je kao malom detetu. Bile su to priče o caru,
carevoj palati i šta se sve dešava u carevini. Pričao joj je i o svom poslu
trkača, kuda je sve trčao, šta mu se sve dešavalo, kako je zarađivao grdnju od
starešine kad ne stigne na vreme, pa i kako je dospevao u zatvor.
Ko zna dokle bi ostao uz staricu i koliko bi je
još noći pričama uspavljivao, da mu jedne večeri, u sred priče, nije proletela
strašna misao kroz glavu.
„Poruka!”, skoro da je kriknuo kao ono starica
kad je nogu slomila.
Oblio ga je hladan znoj. Pipnuo se za pojas.
Pipao se sa obadve ruke. I pozadi. Tražio po kolibi. Čak i staricu sa ležaja
dizao. Čaure sa porukom nije bilo.
„Gde mi je poruka!?“, dahtao je. „Izgubio sam
poruku!”, kukao je.
Skočio je i zapalio baklju. Jutro ne može da
čeka.
„Bako, ti spavaj. Ja idem da tražim čauru!“,
rekao je i sa bakljom istrčao u noć.
Laknulo mu je. Čaura sa porukom je bila kraj
stene na kojoj je zatekao staricu. Od staričinog ječanja nije čuo kad mu je
ispala. Dobro da nije odletela u dubinu. Verovatno se odrešila dok je ženu
dizao.
Sav radostan ustrčao je kao koza do staričinog
doma, uprkos noći.
Staricu je, naravno, zatekao budnu. Morao je da
joj sve potanko ispriča zašto se toliko uplašio za poruku. Požalio joj se i da
je poruku trebalo odavno da odnese, ali je njena noga bila važnija, dodao je uz
osmeh.
Valina priča je pogodila sirotu ženu. Bila je
očajna što je svojom nespretnošću prouzrokovala njegovo kašnjenje. Plašila se
da bi Vala zbog toga sad mogao biti kažnjen. A što je neprijatelj u
međuvremenu, verovatno, već zauzeo pola carevine, to joj nije prošlo kroz
glavu.
„Moraš da ideš!“ rekla je. „Slobodno me ostavi.
Noga mi je sad mnogo bolje, osećam. Sa štapovima koje si mi izdeljao mogu sama
da se krećem.”
Čim je počelo da se razdanjuje, Vala je krenuo na
put. Trčao je bez zaustavljanja. Nije stao ni kraj jednog potoka vodu da pije,
niti vodom sa ijednog izvora da se rashladi.
Pred samo stizanje do utvrđenja, gde je prvom od
starešina trebalo da preda poruku, ugledao je trkača kako mu dolazi u susret.
„Jesi li ti Vala?“ upitao je trkač dahćući.
„Ja sam. Zašto pitaš?“
„Zato što su do nas stigle vesti da ćeš da
zakasniš. Srećom, car je za tobom poslao još jednog glasnika sa istom porukom
koju si nosio.”
Valu pogodiše reči koje je čuo. Ako, to je i
zaslužio! Jadan je on trkač kad ni car u njega nema poverenja! Ne samo da nema
poverenja, nego mu više Vala neće biti ni miljenik!
„I-i je li neprijatelj pobedio?“, jedva je skupio
snagu da priupita trkača.
„Ne, taman posla!“, rekao je trkač. „Naprotiv, mi
smo pobedili. Isterali smo ga, a one što smo zarobili, teško smo kaznili.
Zarobili smo i njihovog kralja. Sve ovde piše,“ lupio se trkač o čauru na svom
boku. „Nosim dobre vesti našem caru.”
Kad je Vala čuo da je u trkačevoj čauri poruka za
cara, i još da je poruka o pobedi, kao da ga je kroz najcrnje oblake sunce
obasjalo.
„Molim te, tako ti svega,“ suznim očima se
obratio trkaču. „Dozvoli mi da mu tu poruku ja odnesem! Doveka ću ti biti
zahvalan.“
Trkač je znao da je Vala carev miljenik. Znao je
da Vala posle ovoga neće dobro proći. Znao je i da je Vala sažaljiva srca, da
nikada neće ostaviti čoveka u nevolji ma na kakvom zadatku bio. Kao da se neka
čestica Valinog plemenitog srca otkačila od Vale i pala na trkača. Omađijan
Valinim milosrđem, odrešio je čauru sa svog pojasa i predao je Vali.
„Neka ti je sa srećom!“ rekao mu je.
Vala je pojurio kao vetar nazad u palatu, kao da
ga orlovi na krilima nose.
Pustili su ga pred cara. Plavio ga je ponos što
je on taj koji svom vladaru poruku o pobedi donosi. Istovremeno u duši je
osećao crva. Razjedao ga je stid. Neće se ovom porukom iskupiti, kad je onu,
carevu, dopustio drugom da je preda. Potpuno je proigrao carevo poverenje.
Od stida je držao oborenu glavu. Ma kakvu kaznu
car da mu odredi, ništa to neće biti prema kazni koju mu je sopstvena savest
već odredila – kajanje. Dopustio je da mu volja srca bude jača od volje
dužnosti.
„Oprosti mi, veliki care,“ obratio se vladaru
pogleda uprta u pod, „oprosti što sam te izneverio!“
Car se nagnuo prema Vali.
„U svom srcu ti opraštam,“ tiho je rekao samo da
ga Vala čuje. „Ali ti ne mogu oprostiti što si mi oduzeo najbržeg trkača.
Carevini ne trebaju trkači koji provode nedelje pored puta, slušajući svoje
srce, umesto da slušaju mene.“
Vala se osećao kao da mu se tavanica sručila na
glavu.
Car se podigao sa trona.
„Obznanjujem!“, začuo se njegov glas od koga
zidovi zadrhtaše. Sve oči se upreše u njega. „Proglašavam Valu prognanim iz
carske palate, iz svakog grada, svakog sela! Niko da mu se nije obratio, niko
pomoć da mu je pružio, niko sa njim da je progovorio. To je kazna koju mu
dodeljujem i tako će biti.“
VALA DOBIJA POKLON
Nisu se seljani bojali Vale, znali su svi za
njegovo meko srce. Oni kojima je pomogao, to nisu zaboravljali. Bojali su se
carevog gneva. Carska se reč ne sme pogaziti.
Jadni Vala, nije imao kud drugo nego da ode što
dalje od ljudi, daleko, u još nenastanjene krajeve, gde ga niko neće
proganjati, prepoznati, kamenom se na njega bacati ni pse na njega puštati.
Nije se osvrtao da ne bi plakao za poznatim predelima koje napušta, za dragim
ljudima. Hodao je oborene glave ne gledajući kuda ide. Ugasile su mu se sve
želje. Nije imao želju ni da trči, iako mu je trčanje bila najveća strast i
život. Hranio se bobicama, jeo presne gljive, glodao koru sa drveta kao zec,
paso travu kao ovca, brstio lišće kao koza, hteo je sebe što više da kazni.
Prolazili su meseci. Omršavio je, upali su mu
obrazi, pogled mu se od gladi mutio. Morao je štapom da se podupire kako bi na
nogama stajao i da se o štap oslanja kad hoda da bi mu štap ravnotežu davao.
Otišao je toliko daleko od ljudskih naseobina da više nije znao gde se nalazi.
Snaga ga je sve više napuštala. Sve češće je
morao da stane, da sedne na kakav kamen ili palo drvo da se odmori.
Donele su ga noge pod jednu lipu. Bilo je kasno
popodne, bližilo se veče, a lipi vreme kad joj se miris kao dim širi daleko i
opojnošću mami želju da se pod njom sedne, sklope oči i otpočine.
Dugo je tog dana Vala pešačio, umorne su Vali
noge bile. Miris se lipe osetio mnogo pre nego što je do nje stigao, a kad je
stigao obradovao se. Tog dana se bio baš umorio. Hladovina lipa ga je mamila i
mirisom verovatno na njegovo raspoloženje uticala.
Spustio se i svoje umorna leđa na nju naslonio.
Samo će za trenutak da sklopi oči pa će nastaviti dalje još malo da hoda dok
mrak sasvim ne padne, mislio je.
Ali je lipa mislila drugačije: opiću ga tako
dobro da se do jutra neće probuditi.
Zaspao je Vala pod lipom tako tvrdim snom da se
iz sna do jutra zaista nije budio. Ujutru, dok ga je san još držao, osetio je
kroz kapke da mu neka svetlost pada na oči. Podigao je u polusnu šaku da se od
nje zaštiti. Onako sanjiv otvorio je kapke. Mora da se sunčev zrak probio kroz
krošnje i pospanog ga draška, pomislio je.
Jeste bio sunčev zrak, ali nije dolazio odozgo,
nego pravo ispred njega. Odbijao se od nečega sa susednog brda. Sijalo je nešto
tamo obasjano sjajem u šta ne može da se gleda.
Odupro se o štap i ustao. Morao je da otkrije šta
je to.
Uputio se kroz šumu uzbrdo pravcem u kom je
procenio da se to što sija nalazi.
Posle pola sata šuma se otvorila. Drveće je
zamenila čistina. Na sred čistine stajala je palata. Ogromna palata. Blistala
je na suncu kao da je sva od zlata. Sunčeva svetlost koja se od njenih zidova
odbijala bila je ta koja ga je zaslepljivala.
„Kako je tako sjajnu nisam video kad sam sinoć
dole dolazio?“, čudio se Vala.
Zlatni stubovi sa utisnutim figurama držali su
joj trem ispred ulaza. Neobično visoki zidovi dodirivali su joj nebo. Vrata su
joj bila širom otvorena, a unutrašnjost se od spoljašnjeg svetla nije videla,
izgledala je crno. U dnu crnila, sjala se neka svetlost.
Bez razmišljanja je kročio unutra, kao da ga je
nešto vuklo.
Zapljusnula ga je hladnoća. Osećao je i kroz
tabane. Nalazio se u ogromnoj dvorani koja, ovako iznutra, i nije izgledala
tako crna kako se činilo spolja. Stubovi su podupirali visoki plafon. Kao oni
što drže trem ispred ulaza i ovi su bili od zlata sa utisnutim bezbrojnim
figurama po sebi. Bilo je tu muškaraca, žena, dece, domaćih i divljih
životinja, žita, vinove loze, grožđa, voća svakojakog. Sa plafona se odnekud
gore probijao sunčev zrak i padao na visoko postolje u dnu dvorane. Obasjavao
je na njemu nešto što Vala od sjaja nije mogao da zaključi šta je.
„Ne nije ovo palata!“, sinulo je Vali. Ovo mora
da je hram nekog njemu nepoznatog božanstva. Ali kog? Ko ga je ovako
veličanstvenog sagradio? Car Valin nije. Toliko se udaljio od careve palate da
mora da je već u nekoj tuđoj zemlji. Davno je iz carevine izašao.
„A šta ako ovo nije hram nego zaista palata njemu
nepoznatog boga? Možda demona?“, pomislio je i trnci mu uz kičmu ustrčaše. Od
te pomisli kosa mu se na glavi podigla.
„Stvarno, šta ako je ovo palata nekog zlog
boga?!“, prestravio se Vala same svoje pomisli.
Bacio se na zemlju i zavapio:
„O moćni, bože, koji da si, poštedi mene grešnog!
Toliko sam ti jadan da ti moj život ništa ne vredi ako ga uzmeš!“
„Podigni se, Valo!“, začuo je glas koji nije
dopirao iz nekog određenog pravca, nego se činilo da dolazi odasvuda, iz
stubova, sa plafona, iz poda. „Preda mnom se ne pada ničice,“ nastavio je glas,
„preda mnom se ne kleči, preda mnom se suze ne rone, već se stoji uspravno,
podignute glave, pogleda otvorena, široka srca, diše se slobodno, široko,
duboko. Ja sam tvoj Bog, onaj koji je stvorio ovaj svet i tebe u njemu, tvog
cara takođe, sve njegove podanike i carevinu mu da caruje dao. Ustani!“
„O, Bože, znao sam da to jedino ti možeš biti!“,
zavapio je Vala kad je shvatio sa kim razgovara.
Ako od koga može zaiskati iskup za sve loše što
je učinio, jedino mu ga Bog stvoritelj može dati.
„Oprosti mi bar ti, Bože!“, zakukao je lupajući
glavom o kameni pod. „Oprosti na sve loše što pod svodom nebeskim tvojim u
slabosti svojoj učinih! Oprosti meni grešniku! Zanemario sam svoju dužnost,
izdao svog cara, izigrao sam poverenje koje mi je pružio!“, zaplakao je Vala
gorko. Lokva suza se širila pod njim.
„Ustani, Valo! Prestani da plačeš, izbaci očaj iz
sebe! Ne budi tužan, nemaš više potrebe da se okrivljuješ. Ustani, ohrabri se!
Ja, kao Bog tvoj, nemam šta da ti zamerim. Sve što si činio, činio si iz srca
kojeg sam, u svrhu tog činjenja, u tebe i ugradio. Onaj koji je imao da ti
zameri i pred kim si bio grešan zbog dužnosti koju si zanemario, jedino je car
tvoj. Ali znaj, car je tamo u svojoj palati jednako tužan kao ti što si ovde
tužan. Njegovo je srce, kao i tvoje, toplo i sposobno da prašta. Podario sam mu
isto kakvo ga i tebi podarih. Vrati se caru svome u palatu njegovu. On će te
još jednom uzeti u službu svoju, ponovo trkač njegov da budeš. Oprašta ti car
tvoj. Iako nisi uspeo kao trkač, uspeo si pred božjim sudom na druge načine.
Pratio sam te od kako si se rodio. Video sam da si činio bogougodna dela, uboge
si pomagao, bolesne lečio, unesrećene iz nesreće izbavljao i za to ću te
nagraditi, jer ti si moj poslanik na zemlji, umesto mene dobra dela činiš.”
Vala nije mogao da veruje šta ga je snašlo. Bog
stvoritelj mu se lično obraća! Pa to ni sveštenici carevine nisu doživeli!
„O, hvala ti, dobri moj Bože,“ ustao je Vala.
Klanjao se na sve strane odakle mu se činilo da je sve božji glas izlazio.
„Hvala ti do neba tvojega i groba mojega, hvala! Ali kako da budem siguran da
se neću ponovo o dužnost svoju ogrešiti uz svu plemenitost i dobrotu tvoju koju
si mi usadio, o, Bože?“
„Pogledaj na ono postolje u dnu dvorane,“ reče
božji glas dopirući i dalje niotkuda i od svakuda.
Vala usmeri pogled prema postolju. Od
blještavosti sunčevog zraka koji je tamo nešto osvetljavao i dalje nije mogao
da razazna o čemu se radi. Htede da korakne prema postolju, ali nije znao sme
li.
„Da, idi tamo slobodno,“ prepoznade Bog njegovu
nameru. „Na postolju je moj poklon za tebe. Zaslužio si ga svojim milosrđem.
Uzmi ga. On je tvoj spas.“
Vali kao da je neka sila pomogla da se uspravi.
Osećao se kao da ne stoji. Nije stigao da se začudi. Štap mu je ispao iz ruke i
zatandrkao se po zlatnom podu. Noge ga više nisu bolele. Lagan kao dečkić
koračao je prema obasjanom postolju. Već je mogao da vidi šta je to. Nikad ne
bi pomislio. U svetlosti sunčevog zraka kupao se par sandala.
„Sa ovim na nogama“, progovorio je opet Bog,
„treba samo da poželiš na kom bi mestu hteo da budeš, i u trenu ćeš biti tamo.
Ovo su čarobne sandale, za tebe sam ih stvorio. Od sada ćeš obavljati svoju
dužnost trkača bez bojazni da te u njoj nešto omete. Kad nisi na dužnosti iste
te sandale nosiće te onima kojima je pomoć tvoja potrebna, tako ćeš i srcu
svome moći da udovoljiš. Obuj ih.”
Vala je pružio ruke ka sandalama. Dotakao ih je
bojažljivo najpre samo prstom. Zaista stvarne behu. Od čvrstog materijala su
bile sačinjene, i to takvog koga ni vreme ni putevi po kojima trči neće
pohabati. Vezao ih je i video da mu savršeno stoje – naravno kad ih je Bog za
njegovu nogu sačinio.
Uspravio se da se zahvali Obućaru, ali hrama oko
njega više nije bilo. Nestali su rezbareni stubovi, visoki zidovi, plafon.
Nestao je i pod od zlata na kome je do tad klečao dok je sandale vezivao.
Umesto na zlatu, stajao je na zemlji, umesto u hladovini hrama, pod krošnjom
lipe pod kojom je sinoć zaspao.
„Bože, da li sam sve ovo sanjao?“ podigao je
glavu prema nebu. Nebo je ćutalo. Glas koji mu je do malo čas govorio više se
nije čuo.
„Valo,“ uštinuo se, „jesi li ti sve ovo pod ovom
lipom sanjao?“, upitao je samog sebe.
Na nogama je osetio sandale. Sudeći po sandalama,
nije sanjao. Jednako nije verovao sebi da ih vidi, ni svojim nogama da ih
osećaju. Trupnuo je jednom pa drugom nogom, trupnuo sa obe. Ne bi mu to
dovoljno, nego se sagao i dodirnuo ih.
„Zaista sandale!“ Njegovom čuđenju nije bilo
kraj. „Ako nisam sanjao kako to da sam do maločas bio na brdu, a sad sam ovde?
A ako sam sanjao, otkud sandale na meni? Najbolje je da proverim jesu li obične
ili magične? Odnesu li me tamo gde poželim, verovaću snu, ako me ne odnesu,
onda je to neko, dok sam spavao, šalu sa mnom zbijao pa mi ih je navukao?“
Jednu je samo želju imao, onu koju je želeo sve
vreme svog izgnanstva. Nju će poželeti.
Udahnuo je duboko vazduh i zažmurio.
„Ako ste čarobne, odnesite me u palatu cara moga!“, reče glasno i sandale ga odneše.
VALA SE TRKA
Dok si lupio dlanom o dlan Vala se umesto ispod lipe našao u predvorju careve palate. Pozdravio je zbunjene stražare ispred ulaza u dvoranu u kojoj car prima posetioce. „Otkud se ovaj stvorio,“ čudili su se stražari, „kad do malopre nije bio ispred nas?“ Toliko su se zbunili da ga nisu zaustavili. Vala je, pun sigurnosti koja mu je ispunjavala grudi, kročio u dvoranu i uputio se pravo caru. Koračao je odlučno preko mozaikom ukrašenog poda, kao vojnik koji s poletom ide da brani svoju carevinu. Noge ga više nisu bolele.
Car se jednako zbunio kao njegovi stražari kad ga
je video. „Kako su smeli da ga propuste kad sam ga prognao i povratak mu
zabranio?!“, ljutnuo se. Ljubav prema njegovom negdašnjem miljeniku je ipak
bila jača. Pustio je Valu da se približi.
Vala se zaustavio ispred carevog trona i učinio
propisani naklon. Uspravio se. Gledajući cara pravo u oči hrabro mu se obratio:
„Veliki care, došao sam da u tvom srcu
ponovo probudim naklonost prema najboljem trkaču koga si ikad imao i koga ćeš
ikad imati. Tražim da me ponovo primiš u službu. Tražim da me postaviš za
trkača na najtežim stazama. Nikad mi se više neće desiti da me srce vodi ispred
dužnosti. Nikad mi srce više neće pažnju skrenuti sa zadatka koji si mi
poverio. Nikad te više neću razočarati. Evo, ovoga časa, svečano ti se
zaklinjem,“ rekao je i stavio ruku na grudi kako je rečeno da se zakletva daje.
„Ako tako ne bude, neka mi ode ova glava sa ramena!”
Car se raznežio na ove reči svog miljenika. Draga
mu je bila njegova kuraž. Svejedno, pred dvorjanima nije hteo da se otkrije,
nego je zadržao strog izraz lica. Skupljenih veđa da bi izgledao što mrkije,
obratio se Vali, ali glasno da ga čuje ceo dvor:
„Vrlo dobro. Kako sam ja milosrdan car i
prihvatam da svako ko radi može i da pogreši, čak i car, evo, da vidimo ko je
od nas dvojice pogrešio, ja koji ću ti ponovo ukazati poverenje, ili ti koji si
prekršio moju zapovest i vratio se na dvor uprkos zabrani. Ali, kako ne bih
ispao lakoverni car, staviću te na probu. Dužnost trkača ću ti dati tek kad se
uverim da si zaista u stanju da održiš reč. Ako nisi zaboravio, sutra je dan
kad svake godine biramo najboljeg trkača carevine. Iako si najmlađi, do sada si
pobeđivao i svojim pobedama stekao moju naklonost. Tačno u podne pojavi se
sutra i pridruži osmorici najboljih trkača koje sam odabrao. Bićeš deveti među
njima. Dokaži da si to što tvrdiš da jesi. Do završetka trke skidam zabranu
tvog boravka u palati i carevini! Kako sam rekao, tako neka bude!”
Osvanuo je lep i sunčan dan. Vala je te noći
slatko spavao. Još je slađe doručkovao. Vrteo se po palati, silazio na trg,
opet se vraćao. Jedva je dočekao podne.
Još pre podneva na trgu ispred palate počela je
da se okuplja masa sveta. Dvorjani su ispunili balkone i zidine oko trga. Svako
je hteo sve da vidi. Kako se koji njihov ljubimac pojavljivao, klicali su i
bodrili ga.
Tačno u podne, kad je senka stuba na kome se
vijorio carev steg stopila sa stubom, car se pojavio na terasi pred ulazom u
palatu. Masa ga je pljeskom i usklicima pozdravila. Careva zlatna odežda se
presijavala na suncu. Svetlucanje rubina, safira, smaragda i ostalog dragog
kamenja kojim su plašt i carska kapa bili prošiveni, činili su da je njihov
vladar izgledao kao da nije sa ovoga sveta. Ličio im je na božanstvo sa nebesa
za koje se zna da postoji, ali ga niko nije video.
„Trkači!“, viknuo je odozgo car. „Svako od vas
nosi u čauri poruku za upravnika Gornjeg okruga. Morate mu je predati lično u
ruke. Na putu vas neće čekati zamena. Da trči sa zamenama može svaki trkač. Ali
vi niste svaki trkač. Vi ste moji najbolji trkači. Vama zato pripada čast većeg
izazova. Ako trčite najkraćom stazom, sedište Gornjeg okruga je na četvrtinu
dana od nas, znate to dobro. Kad ovde sunce bude počelo da zalazi, pozdravićemo
povratak prvog od vas koji se vrati sa upravnikovim odgovorom. Da ne biste
došli u iskušenje da ne odete do tamo, već lažan odgovor da vratite, iako sam
uveren da nećete varati, upravnik će vam u čauru ubaciti odgovor koji unapred
znam. Sad zauzmite svoje mesto i čekajte zvižduk mog stegonoše! Srećno trkači
moji!”
Nakon ovih carevih reči sve se utišalo. Sunčeva
senka još je bila zalepljena za stub sa stegom. Napetost se osećala u vazduhu.
Zuj mušice si mogao da čuješ. Svako od trkača je znao put do Gornjeg okruga.
Barem oni stariji. Ko zna koliko puta su je pretrčali. Ali je to bilo uglavnom
od stražarske kule do stražarske kule. Niko je do sada nije prešao odjednom
celu. Za svakog od njih je ovo bio izazov, ne samo ispit izdržljivosti i
brzine.
Grudi su se trkačima nadimale. Disali su duboko.
Trčaće za cara. Čast koja se samo izabranima pruža. Niko se od njih nije plašio
neuspeha. Svako je bio uveren da će baš on pobediti.
Car je klimnuo glavom stegonoši koji je sa
koštanom pištaljkom u ruci stajao spreman i čekao na carev znak. Zvižduk je
zaparao vazduh. Trkači su poleteli poput risa kad se baca na plen.
Vala je potrčao sa njima. Jedno vreme ih je
pratio. Staza je počela da se zavlači u brda. Malo-malo sve više je zaostajao.
Kad su mu toliko odmakli da ih je izgubio iz vida, sišao je sa puta. Ušao je
dublje u šipražje i pod jednim zgodnim drvetom prilegao. Ležao je tako,
otprilike koliko je bilo potrebno dvema žitnim kašama da se zaredom skuvaju.
Tek toliko da ne bude sumnjivo što će brzo prevaliti zadati put kad ga čarobne
sandale budu ponele. Nakon što se u njegovim mislima i druga kaša skuvala,
ustao je i otresao sa sebe popadalo lišće. Zauzeo je trčeći položaj i duboko
udahnuo.
„Čarobne sandale moje, odnesite me u sedište
Gornjeg okruga!“, naredio je.
Dok si lupio dlanom o dlan, već je stajao pred
upravnikom Drugog okruga. Upravnik se iznenadio da ga tako rano vidi. Pročitao
je carevu poruku i već pripremljenu svoju zapečatio u čauru da je Vala caru
vrati.
Čim je iz sedišta Istočnog okruga odmakao i do
jedne šume dotrčao, Vala je opet sišao s puta i kroz šipražje došao do šume.
Našao je zgodnu hladovinu i tu legao da sačeka dok stazom prema Gornjem okrugu
ne protrče trkači koji trče za njim.
Nije prošlo mnogo, eto ti i njih. Protrčao je
prvi, a za njim, jedan za drugim, ostali. Čulo se njihovo tabananje i dahtanje
stazom.
Čim je poslednji prošao i Vali se iz vida
izgubio, Vala je ustao. Otresao je lišće sa sebe, opet zauzeo trčeći položaj,
opet pogledao u svoje sandale i izdao novu naredbu:
„Čarobne sandale moje, nosite me do poslednje
šume ispred palate cara mojega i u šumi se toj zaustavite!“
Dok si lupio dlanom o dlan, već se našao tamo gde
je sandalama naredio da ga donesu. Opet je sišao sa staze, opet prošao kroz
šipražje do šume, opet odabrao drvo pod njim da legne i opet u mislima skuvao
zaredom dve žitne kaše. Kad je sa kuvanjem završio, izašao je iz šume i, umesto
čarobnim sandalama da izda naredbu da ga do dvorca prenesu, potrčao je prema
palati sopstvenom snagom.
Do palate je stigao kad je suncu ostalo malo više
od tri spojena dlana da prevali preko neba dok ne dodirne planine na zapadu i
završi svoje putovanje za taj dan. Na trgu sa kog je trka počela, nikog nije
bilo. Niko nije očekivao da će se neko od trkača tako rano vratiti. Uz
stepenice koje vode u carevu palatu, bio je podignut podijum i na njemu već
postavljeni instrumenti na kojima će carevi muzičari svirati kad se večeras
bude slavilo u čast najbržeg trkača.
Carevog stegonoše nije bilo, a ni njegove
pištaljke da objavi Valin povratak. Vala se popeo na podijuma sa instrumentima
opkoračio bubanj i iz sve snage stao da udara po njemu. Dvorjani su, zagolicani
bubnjanjem koje nikako nije prestajalo, izleteli napolje i načičkali se po
balkonima i zidinama palate. Nisu mogli da veruju svojim očima da dole vide
trkača koji se toliko pre zalaska sunca vratio. Čuli su i okolni seljaci bubanj
sa trga i spazili dvorjane na zidinama, pa su potrčali da i oni vide šta se to
na trgu dešava. Svi su vrteli glavom. Nisu mogli čudu da se načude.
„Nije moguće da je Vala rastojanje do Gornjeg
okruga i nazad tako brzo pretrčao! A Gornji okrug je još na planinama, zato se
i zove Gornji! Nije prošlo ni pet kuvanja žitnih kaša zaredom od kad je odavde
potrčao!”
Izašao je i car iz palate privučen prvo bubnjem
pa žamorom na trgu. Prišao je ogradi terase da bolje osmotri. Kakva ga je samo
radost obuzela. Njegov ljubimac je prvi stigao! Topio se od milja. Znao je da
će Vala biti taj koji će pobediti. U svom srcu je osećao. Samo, i caru je bilo
sumnjivo da je za pet uzastopnih kuvanja žitnih kaša uspeo da stigne. Pretilo
je da se Vali njegova podvala sa produžavanjem vremena u hladovini obije o
glavu. „A šta ako nesmajnik nije uopšte trčao? Šta ako je odustao pa sad pravi
dole komediju? To ne liči na njega, barem ne na onog Valu koga ja znam. Ali
zašto se smeje tako radosno ako je odustao?“
Vala je zaista bio radostan, i više nego
radostan. Prestao je sa bubnjanjem. Prekrstio je ruke na grudi i podigao bradu.
Naduo se od ponosa. Da je paun raširio bi rep i s njim se po trgu šetao. Oči su
mu blistale, svetlele se ko lusteri u carevoj palati kad im upale sveće.
Širokim stepenicama koje vode u palatu ustrčao je do cara. Kleknuo je i pružio
mu čauru.
„Evo odgovora na tvoju poruku, veliki care,”
rekao je glasno da ga i dole na trgu čuju.
„Uraaaa!“, prolomi se aplauz sa zidina palate i
od gomile okupljenog naroda. Ura prihvatiše planine i udesetostručiše usklike
ehom. Nebo se od sreće obojilo narandžasto, a golubovi sa krova palate uplašeno
zalupaše svojim krilima i poleteše uvis.
Car je uzeo čauru, otpečatio je i pročitao
poruku. Zaista je Vala stigao do upravnika Gornjeg okruga! Zaista je najbrži
trkač od svih trkača koji carevinom poruke nose! Car podiže obe ruke da utiša
svetinu i progovori dovoljno glasno da ga i oni na zidinama čuju:
„Proglašavam Valu za najbržeg trkača u carevini!
Od sad pa nadalje trčaće samo za mene i moje će poruke prenositi!“
Vala, naravno, nikome nije rekao da su čarobne
sandale te koje su zaslužne za njegovu pobedu. Ni caru nije rekao, ni
roditeljima svojim. Mada je car nagađao da je viša sila neka, nema zbora, u to
umešana. Još više je u to počeo da veruje kad je Vala i u buduće razdaljine
pretrčavao za vreme za koje nijedan trkač koga je majka rodila nije bio u
stanju da pretrči. Mogao je car da je hteo od Vale da izvuče istinu. Carski
tamničari su vični od svakoga priznanje da izvuku, pa i ono za koje ni onaj od
koga izvlače nije znao da ga zna. Ali kako svog najbolje trkača, svog miljenika
nije hteo da povredi, ostavio je Vali da tajna bude samo njegova.
Sa svojim čarobnim sandalama Vala je sada imao
dovoljno vremena da ispunjava dužnosti koje mu se povere i dovoljno vremena da
pomogne svakome kome je njegova pomoć potrebna. Više nije bilo bojazni da će,
prepuštajući se srcu, sa porukom kasniti.
Tako je Vala trkač, ponovo zadobio carevo
poverenje. O njemu, carevom najbržem trkaču, koji je uspeo da usaglasi otkucaje
svog srca sa dužnošću, nadugačko i naširoko se pričalo, ne samo u carevini,
nego i daleko izvan nje. Pričalo se sve do današnjih dana, kad je ova priča
stigla i do mene.
KRAJ
©
2024 Branimir Perić
Tekst
može biti preuzet i objavljen samo u delovima i uz obavezno poslato obaveštenje
autoru o preuzimanju i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz
navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne
stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se
preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje,
kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja
kršenje autorskih prava.
Bajka
je pisana po motivima peruanske narodne priče iz doba Inka.
