Kučka Džesika i prizivanje detinjstva

 

  

Kučka Džesika i prizivanje detinjstva

 

„Perići, pošta!“ doziva poštar ispod terase. „Otkud ti, čika poštare? Nije te odavno bilo?“ „Potpišite, moliću fino, ovde! Ništa ne treba da platite, sve je plaćeno!“ Divno je kad ne mora da se plati, a još divnije kad ti poštar donese knjigu tešku pola kilograma u kojoj je objavljeno i nešto tvoje! Dvojezična antologija na srpskom i nemačkom, tvrdih korica i sa belom vrpcom za obeležavanje (umalo vrpci da se zamerim da je ne pomenem). Knjiga je debela čitavih 536 strana! Podseti me na „Anatomski atlas“, udžbenik sa druge godine medicine mog brata, sa kojim smo budili kučku Džesiku kad nam u sred noći hrkanjem ne dâ da spavamo. Najslađe joj je bilo da nam hrče ispred vrata. Srećom pa se u to vreme nije noću jurilo u ve-ce. Kakvo bi to saplitanje, gaženje i cviljenje bilo dok je opkoračujemo. Buldog, ljubimica naše gazdarice Nade, a Nada naša ljubimica, naročito kad nam ušeta u kombinezonu u sobu. Otvorimo "Anatomski atlas", odškrinemo vrata pa ga iznad Džesike naglo sklopimo. Dobra neka kuca, s obzirom da joj je pasmina krvoločna. Ni da zareži, ni da nas krvoločno pogleda. Da sam ja kučka Džesika i da mi dva obešenjaka prekinu san taman dok lovim zeca i u snu galopiram šapama, pocepao bih im makar pidžame, ako ne i nešto više od toga. Sirotica, samo nas tužno pogleda i spusti ponovo glavu na šape.

No, zašto se baš kučke Džesike setih u ovom času? Valjda zato što se dvojezična antologija koju držim u ruci zove "Probudi detinjstvo u sebi" / "Vecke das  Kind in dir". Dobro, de, ako ćemo mak na konac, nije sećanje Džesike baš sećanje detinjstva, već prisećanje malo starijeg doba. Ali i studentsko doba je neka vrsta detinjstva. Sve čega se sa setom sećamo – ono kad nam se toplina razlije grudima – sećanje je na detinjstvo. Sve je detinjstvo u odnosu na sadašnji trenutak u kome živimo, čitava naša prošlost.

Antologiju je sastavila i sa zastupljenih jezika u njoj na nemački i srpski prevela književnica Dragica Šreder (Dragica Schröder) koja živi i stvara u Hildenu, Nemačka. Izdavanje su finansirali nemačka banka Šparkase (Sparkasse) i Jugoslovensko/nemačko kulturno društvo Hilden e. V. (Jugoslawisch/Deutsche Kulturverein Hilden e. V.). U knjizi je zastupljeno 86 autora sa Balkana i ostatka Evrope, a među njima, na stranama 52-55, Dragica je uvrstila i moju kratku priču za decu „Harmonija“, kako njen srpski original, tako i prevod. Priču možete pročitati klikom na link: https://branimirperic.blogspot.com/2024/06/blog-post.html 

© 2024 Branimir Perić 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Harmonija

 

 

Harmonija

 

Taman se Ivica zaigrao na podu sa igračkama, pažnju mu privuče učestalo „cin-cin, klik-klik“, „dam-dam, bap-bap“, „trlum-trlum-klink“. Ove zvuke kod bake do sada nije čuo.

„Bako, čuješ li ovo? Kao da neko nije dobro zatvorio tuš pa voda kaplje, ili mu je prolupala mašina za veš kao tebi…“

„Ništa od toga, Ivice,“ nasmeja se baka. „Komšinica iznad nas, baka Ana, odskora daje časove klavira. Verovatno to njen đak vežba.“

„Jesi li dobra sa njom?“

„Dobra sam. Zašto?“

„Možemo li kod nje!“

„Bakino luče,“ zagrli ga baka. „Da vidim koliko je sati... Hajde, obuj se. Taman se završava baka Anin čas.“

Baka Ana je bila neka fina baka. Čim su ušli u njen stan, posadila je Ivicu ispred klavira i sela pored njega. Rekla je Ivici da pritisne krajnju dirku desno. Iz klavira se čulo kao da je neko kucnuo kašikom praznu čašu. Ona je onda pritisla krajnju levo. Čulo se “hu” mede iz crtaća. Prsti baka Ane potom zaigraše po krajnje desnim dirkama proizvodeći cvrkut ptice, a kad je to učinila po krajnje levim, čulo se kao tutnjanje u oblacima posle munje. Nakon toga je stala da kucka samo po jednoj od dirki desno i istovremeno po jednoj od dirki levo. Iako su to bila dva tona, jedan jako visok i jedan jako dubok, Ivici su zvučali kao jedan.

„To se zove harmonija, sklad zvukova,“ objasnila je baka Ana. „Harmoniju imamo i u prirodi. Ako je sve u skladu, priroda je lepa, ptice su srećne, cveće miriše. Kad se sklad poremeti, nastaju oluje, gromovi tuku. Isto je i među ljudima. Ako živimo u skladu sa prirodom i jedni sa drugima, onda smo srećni. Ako između nas nema harmonije, nastaju svađe, ružne reči, padnu i ćuške. Zato se, mili moj, uvek trudi da si u skladu sa svojim drugovima i prirodom, videćeš kako onda postaje sve lepo.“

Ivica je bio srećan: naučio je novu reč. Da, od sada će sve što radi raditi u harmoniji, u skladu. Kad su se vratili u bakin stan, seo je na pod i počeo da ređa svoje igračke jednu pored druge po veličini i boji. Bio je zadovoljan skladom koji je stvarao. Harmonija je baš moćna, pomisli.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Kratka priča "Harmonija" objavljena je u dvojezičnoj antologiji "Probudi dete u sebi" / "Wecke das Kind in dir", Klub ljubitelja knjige Majdan, Kostolac, jun 2024. str. 52-55. u prevodu Dragice Šreder (Dragica Schröder). Dragica Šreder je i priređivač ove antologije.

 

 

 

 

 

(Драгица Шредер).