Kraljevi, konji i magarci

– pesma u tri pevanja –

 

Kraljevi

 
I žene prosuše nagost svoju usnulim poljima
prosuše požudne
i zacvileše:
Uzmite nas, Sinovi Božji, uzmite...
I uzesmo ih.
Bilo je to na Preobraženje
dana Gospodnjeg
kad potekoše reke brzacima žustrim
procvetaše bedra belinom zanjihana
kad raspupiše se dojke
usahle nedirnute
i zapevaše
svi zapevaše
       Mi Sinovi Božji
       stvarasmo čoveka.
 

 

Konji 

Kroz klasje sazrelo jurismo ih razdragane
i sustizasmo ih
mokre od poljubaca i rose sustizasmo ih
i uzimasmo ih
na Nebo odvlačismo
i pismo ih
do poslednje kapi pismo ih
a one grcahu
nabubrele plodonosne
od strasti grcahu
i pevahu
svi pevahu
       Mi Sinovi Božji
       ljubismo kćeri čovečije
       i ne beše nam žao

 

 

Magarci

U zlatne niti hvatale nas
sputavale nemoćne
i vijale, žitom provlačile
nezasite
žudnjom nagrižene
razvratnice pohotne lica nevinoga
I snagu našu točiše
u kristalne čaše nalivaše
isceđene
onemoćale
I ne ostaviše nas poljima usnule
već rekama na dno odvukoše
da se goste našim milovanjem
da se slade nepokretom umrtvljenim
rusalke vile zlatokose
I kliktaše
do poslednje kapi iz nas cediše
i pevaše
svi pevaše
       Mi Sinovi Božji
       ženama čovečijim

       snagu podasmo
       kajanjem široko obuzeti

 

© Branimir Perić

Pesma u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovaj blog odakle je preuzeta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma "Kraljevi konji i magarci" objavljena je u knjizi pesama Branimira Perića, "Jabudakanija - pesme za smeh i plač", KK21 i SuzaDream, Smederevska Palanka, Brzeće, decembar 2024, str. 54-55 

 Pesma "Kraljevi konji i magarci" objavljena je u knjizi "Pesnička jesen kraj Morave", Književni klub "Moravski tokovi", Trstenik, oktobar 2024, str. 194-195.

 

 

 

Srodne duše

– bajka –

 

 

Car je na mukama

Ne tako davno, u jednoj brdovitoj carevini bez mora, sa prelepim šumama i cvetnim livadama, bistrih potoka, reka i jezera, živeo je car koji više nije želeo da bude car. Maštao je da ostatak života provede ne misleći više o carevini, već samo kuda sutra na jahanje, na koju životinju hajku da pokrene, koje predele carevine da obiđe koje je propustio dok je bio car, a što da ne i svoju caricu za ruku da uzme i da šetaju kad im se šeta. Ali, želja je bila jedno, a stvarnost sasvim drugo.

Car je imao dva sina. Presto je po pravu pripadao starijem od njih dvojice. Na carev očaj, carevanje nijednog sina nije privlačilo. Stariji se bio posvetio knjigama, proučavanju bilja, životinja i kamenja i sa umnim ljudima da umne razgovore vodi. Mlađi mu je bio potpuna suprotnost. Carevanje ni njega nije interesovalo. Samo je gledao kako će sa društvom da se provodi, cure ljubi i po kafanama lumpuje. Kralj je bio zaista na muci. Da ostari na prestolu nije želeo. „Da bar sinovi hoće da se žene,“ mislio je, „nego ih to jednako ne zanima. Obojicu je već prošlo vreme kad su im se vršnjaci ženili. Bar naslednika među unucima da sačekam,“ jadao se car svojoj carici. Svaki roditelj od malena zna kakva su mu deca. Znao je i car, a opet, pusta nada da će se bar jedan od njih uzeti pameti nije ga napuštala. Najžalije mu je bilo zbog starijeg. Bez obzira na to što mu je presto pripadao, smatrao ga je sposobnijim za carevanje od mlađeg. Zalud ih je dao u najbolje vojničke i učevne škole, zalud im je dovodio umne učitelje.

Pokušao je najpre sa starijim o svojoj želji da razgovara. Svi su starijeg znali da je „bez dlaka na jeziku“, odmah kaže šta misli. To je i sad učinio. „Oče, što da se lažemo,“ rekao je ocu. „Nisam ti ja za to, znaš dobro i sam. Prepusti presto mom bratu. Odričem se svog prava u njegovu korist. Nego, ako me voliš, bolje ti meni sagradi u najvišoj kuli dvorca zvezdarnicu, zvezde iz nje da posmatram, a i da mi služi za moje oglede. Mene samo nauka interesuje, mudrost koja se u knjigama nalazi. Nećeš pogrešiti ako carevinu ostaviš mom bratu. Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“

Posle starijeg pozvao je car mlađeg sina. Mlađi ga je učtivo saslušao. Začudo, nije ga odbio! Shvata on oca, razume njegovu želju,  shvata i brata. „U redu,“ rekao je. „Prihvatam da te zamenim na prestolu, ali ne sada, oče, i ne skoro. Pusti me da još malo mladujem, da se izludim, a jednog dana kad mi provod sa drugovima bude dosadio, obećavam, sešću u tu tvoju stolicu.“

Cara ni malo ovaj pristanak nije obradovao. „Treba da istrunem na tronu dok se taj ne umilostivi i zameni me,“ jadao se. Obratio se svom savetniku, savet je tražio i od najumnijih glava carstva, svojim najbližim dvorjanima popeo se na glavu, carici takođe. Rešenje muci svojoj nikako nije nalazio. „A što ne bih mlađem bez njegovog znanja princezu neku na dvor doveo i time ga pred svršen čin stavio,“ pade mu na pamet. Setile su ga reči starijeg sina: „Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“ Odmah je otrčao da svoju ideju ispriča carici.

Carica nije bila oduševljena. „A što umesto mlađem, to ne uradiš starijem, on ti je naslednik?“, pitala je.

Car je na to mahnuo rukom. „Što me tako nešto pitaš kad znaš da nam se stariji za knjigu venčao. Ima li te koja bi htela takvog osobenjaka za muža, a da joj želja nije jedino da je caricom zovu? Ako mi takvu nađeš, poslušaću te.“

Naravno da takvu carica nije mogla naći, znala je i sama to. Suprug joj je u pravu.

Poslao je car izaslanike po svim znanim carevinama i kraljevinama, da mu se u njima o carskim i kraljevskim kćerima stasalim za udaju raspitaju.

Raspitivali su se izaslanici, proveravali lepotu i osobenosti svake carske i kraljevske udavače, sliku su njihovu caru donosili, ali caru nijedna nije bila po volji, svakoj je manu nalazio: jedna mu je imala urokljive oči, druga bila previsoka, treća ružnjikava. „Kad je već tako da ne mogu da biram, rekao je razočarano car, „hajde bar carevinu o istom trošku da proširim. Iskoristiću ženidbu svog sina na more sa granicom da izađem. Red je da i moja carevina pomorska sila bude. Ona kraljevina na jugu koja se graniči sa mojoj, jeste da nema plodne zemlje, jeste da je sva u kršu, ali ima more. Luku ću izgraditi i moćnu mornaricu napraviti. Doušnici mi javljaju da podanici njenog kralja žive u bedi, riba im je jedina hrana. Nekoliko puta su se već dizali na bune zbog poreza koje im kralj nameće, jer nema drugog načina da napuni blagajnu. Vojsku što mu granice i njega samoga čuva ne bi imao bez toga čime da plaća. Oberučke će prihvatiti moj predlog. Uz miraz kćeri pripojiće svoju kraljevinu mojoj carevini. Za uzvrat ću mu dati i dalje da kraljuje. Kćer mu nije ružna, nije ni previsoka ni preniska. Jeste da se sa slike vidi da joj je nos do neba podignut, ali je to mala cena za ono što će nam carevina uz nju dobiti.“

I bi tako. Oženio je car svog mlađeg sina, više na silu nego milom, skratio mu momačke dane. Carevinu mu je odmah predao. Carević nije imao kud, ozbiljna je stvar carevanje. Uozbiljio se, prestao je kafane da posećuje i cure juri, a i princeza za koju ga je otac oženio, vrlo mu je brzo postala trudna.

Ipak, ne beše sve dobro i onako kako je stari car priželjkivao. Nova carica, snaja njegova, pokazalo se, nadobudna je jedna mladica, nos joj je zaista do neba podignut. Na onoj slici koju mu je iz njenog kraljevstva bio doneo izaslanik, slikar joj je uhvatio pravi lik; talentovan je taj slikar, nema sumnje,  oko mu nije ni najmanje pogrešilo. Prezirna je bila prema svakome nižeg roda. Ta zaboga, ona je došla iz kraljevine koja deli istu kulturu sa dvorovima zapada! Lošom sudbinom svoga oca, morala je, iako dama, da se uda u ovu brdsku carevinu. Nikad se neće navići na njene podanike bez kulture i finoće kakvu je podanici njenog oca imaju. Ubeđena je bila da je mnogo viša nego što jeste. Od dvorskog dobavljača je tražila da joj se odeća kupuje isključivo na zapadu, ogrtala se svilom i najfinijim tkaninama sa zapada, kitila se najskupljim nakitom kojeg su izrađivali draguljari, razume se, na zapadu. U svojoj umišljenosti išla je dotle da ni konja nije htela da jaše na način kako ih ovdašnje žene jašu. Naručila je drugačije sedlo, otmeno, damsko, u kakvom dame na zapadu jašu: obe su im noge na jednoj strani konjskih sapi, a ne kao ove prostakuše konja da opkoračuju. Nije htela da sluša konjušara koji joj je govorio da to nije pametno, u takvom sedlu nije stabilna, lako može ispasti. Jahala je svakog dana, a kad nije jahala priređivala je balove i gozbe. Na gozbama su se služila najređa jela i iznosila najskuplja pića. Stari se car hvatao za glavu, carska blagajna se ubrzano praznila. Zvao je svog sina i govorio mu da tu svoju raspikuću kako zna i ume obuzda. Nastavi li ovako, neće imati uskoro od čega vojska da se plaća. „Ti znaš,“ rekao je sinu,  „čemu to onda vodi. Baciće na nas oko čak i slabije carevine, udružiće se, napašće nas i naše će se carstvo raspasti.“

Mladi car je poslušao oca. Pokušao je da urazumi svoju sve oholiju suprugu. Pozivao se na njenu trudnoću, da to kako živi i šta radi nije dobro za bebu, nije dobro ni za njih dvoje, mogu ostati bez carevine.

Naduta carica je odbijala da ga sluša. U ljutini je treskala nogom kad god bi se o tome podenuo razgovor. „Zar ja nisam carica najmoćnijeg carstva?“, ciknula bi. „Ako jesam, carska blagajna za mene mora imati para! Tačka!“ U besu bi se okrenula i otišla do konjušnice. Uzjahala bi svoju ždrebicu i ljuta kao ris, svoj bes na jadnoj životinji iskaljivala. Mamuzala ju je u slabine i nagonila u besomučan kas.

Jednom je tako od cara, muža svog, razjarena izletela. Tolikim je besom zarivala mamuze u sirotu životinju da je ova od bola njiskala i poskakivala, na svaki je udarac trzala glavom, a pena joj je letela na sve strane iz gubice. Pred jednim jarkom udarac ju je toliko zaboleo, da se propela i u mesto ukopala. Od naglog zaustavljanja, više nego od propinjanja, carica nije mogla da se zadrži u sedlu i desilo se ono na šta ju je konjušar upozoravao – iskliznula je iz sedla i tresnula na zemlju.

 

Zadatak carevog starijeg sina

Pre nego što je stari car predao presto svom mlađem sinu, ispunio je obećanje i dao da se najviša kula dvorca opremi u svemu kako je stariji carević zamislio. Carević je dobio prostor i naprave za svoje oglede kakvih je u svetu malo gde. Opremljena mu je i biblioteka. Čudne sprave strčale su iz pokretnog krova uperene prema nebu, a pomerale su se nazubljenim vitlima. Postala je zvezdarnica carevića mesto okupljanja najmudrijih glava ne samo ove već i drugih carevina. Vođene su u njoj visokoumne rasprave, držana predavanja. Svakom poštovanja vrednom čoveku bila je čast da ga carević u goste pozove i sa drugim mudracima iz svog i njihovog saznanja misli i iskustva razmenjuje.

Stari car je svom sinu opremio i privatne odaje. U najzdravijem delu kule carević je imao svoju sobu za spavanje, a u njoj krevet sa baldahinom. Iz sobe se pružao prekrasan  pogled na nebo, reku i jezero u koje se reka uliva. Slatko je spavao carević u svom krevetu mekanog dušeka, s glavom na još mekšem jastuku, pokriven pokrivačem ispunjenim paperjem. Sanjao je u takvoj postelji slatke snove. Cele bogovetne noći je u njima rasprave sa umnim glavama vodio. Sanjao je i kako plovi jezerom, čak jednom i kako leti. Nije imao briga, kako onda u snovima da ne uživa.

Jedne noći, koja se ni u čemu nije razlikovala od drugih noći, rasprava koju je sanjao, nenadano se prekinula. Namesto tog sna, careviću je započeo novi san, ali takav kakvog do sada nikad nije sanjao. Sanjao je da se u snu probudio. Gledao je u plafon. Po plafonu se šetala bleda svetlost. Naizmenično se pojavljivala i gasila. Nestane je na jednom mestu, pa se upali na drugom. Od nje soba čas zasvetli, čas opet utone u mrak. „Odraz je neke svetlosti iz sobe, nesumnjivo,“ mislio je u snu carević. „Od čega li može biti kad sam, pre nego što sam glavu na jastuk spustio, pogasio sve što svetlost daje?“

Kako se svetlost neočekivano pojavila, tako je neočekivano i nestala. Carević je nastavio da sanja pređašnji san sa umnim raspravama.

Naredne noći san sa tajanstvenom svetlošću se ponovio. Ponovio se i treće. Svake naredne noći svetlost koja se šeta po plafonu postajala je jača, sve kraće su joj bile pauze u kojima ne svetli. Četvrte noći je shvatio da to ipak nije odraz zaboravljene svetlosti iz sobe. Odašiljalo je nešto što mu leti iznad kreveta, a po plafonu se šetao njen odraz. Palila se i gasila kao svitac: čas se palila iznad kreveta levo, čas desno. Pomno je pratio pogledom. Pomerao je oči za njom kao hipnotisan.

A onda ga je oblio znoj. Shvatio je da to uopšte ne spava i ne sanja sebe u snu budnog – stvarno je bio budan! Svetlost koja se šetala nad njim bila je stvarna! Ličila mu je na sjajnu zvezdu, koja se pali i gasi, a kad svetli treperi poput prave zvezde na nebu. Obavijena je bila prozirnom maglom. Magla se uvijala oko nje i takođe isijavala svetlost, samo slabiju. Zvezda i magla su nečujno klizile vazduhom, a kad zvezda zasvetli, u sobi se sve videlo kao kad gori sveća.

Carević se u krevetu pridigao i protrljao oči. Još je uvek bio sklon da veruje da sanja. Pojačavajući i smanjujući svoj sjaj, svetlost se sad već približila skoro do njegovog lica. Nije se više gasila, samo je još uvek neznatno treperila i lelujala levo-desno.

Carević nije mogao da veruje sopstvenim očima šta vidi. Tu svetlost je isijavala sićušna ženska figura u tesno pripijenoj srebrnoj haljini, a ne zvezda. Telo joj je bilo obavijeno dugačkim prozračnim velom za koji je bio mislio da je magla. Veo se povijao za njom prateći je u lelujanju. Mogao je jasno da je vidi. U ruci je držala beličast štapić. Rukom i tim štapićem pravila je pokrete po vazduhu. Vrh štapa je ostavljao svetleći prah iza sebe. Činilo se kao da tim štapićem figura žene upravlja svojim lelujanjem. „Živa lutka i to koja leti!“, otvorio je carević usta u neverici. „Suđaja!“, nesvesno su mu prošaptale usne. Prepao se od same svoje pomisli. „Gotovo je sa mnom, došla je da mi uzme život!“, zacvileo je u sebi opraštajući se od života.

U njihovoj carevini se nisu pričale priče o vilama kao što su se u drugim krajevima poznatog sveta pričale. Umesto vila raspredane su priče o suđajama, nematerijalnim bićima koja sude ljudima. Niko ih nije video, ali je narod verovao u njihovo postojanje. Pričalo se da su one glavni krivci za nezgode koje se pojedinim ljudima katkad dešavaju. Okrivljuju ih i da stoje iza smrti onih koji naprasno umru. Poznate su po nestašlucima, čak i neslanim šalama. Iz čiste ih obesti priređuju ljudima i stoci. Uživaju da lakoverne nasamare, nekome zapale štalu, na pašnjaku nateraju ovce u beg. Znaju kravu u zaprezi da uhvate za rogove i da joj ne daju da se pomeri. Krava se tad toliko prepadne, da nije u stanju ni da zamuče. Suđaje umiru od smeha kad vide vlasnika krave da čupa kosu jer ne zna kako kravu da pokrene, a ne zna ni šta joj je. Prave one i veća zlodela. Pomute pamet nekom nesrećniku, pijancu najčešće, koji se preko polja kreće sam, vežu mu oko vrata nevidljivo uže pa ga kao marvu odvuku u najdublju jarugu i tamo mu život oduzmu. Svašta narod o njima priča, a dokaza nema. Govorilo se da su to duše nerođene dece koje su majke svojevoljno, ili zbog bolesti, ili može biti kakve nesreće pobacile, ili su im iz nekog drugog neznanog razloga umrla na porođaju. Dete umre, ali duša njegova ne umire, pređe u carstvo suđaja i tamo poprima lik i oblik odrasle osobe, onakve kako bi dete izgledalo da je poživelo i čovek postalo, samo ostaje malena, manja i od zametka kome se život ugasio, jer duše su malene, da su veće, u grudi nam ne bi stale, bilo bi im tesno, pritiskale bi nas iznutra, uzdisali bismo i stalno govorili, „duša me boli“, ne samo onda kad nas zbog patnje zaista boli.

Kad mu se sasvim približila, carevića je u nosu zagolicao isti onaj reski miris koga volimo da udišemo pošto na zemlju prsnu prve kapi kiše. Dotakla mu je nos vrhom svog štapića i progovorila. Da li je stvarno tog trenutka čuo njen sićušan a zvonak glas, ili su mu se njene reči na neki način preko štapa uobličile u glavi, svejedno je, tek carević je sasvim razgovetno čuo šta mu govori. „Da, careviću, ja sam suđaja, ali nisam došla da ti sudim niti da ti naudim. Mi sudimo samo onima koji to zasluže, ti ne zaslužuješ. Slušaj dobro moje reči i pamti ih. Imaš manje od mesec dana da spremiš sve što još u svojoj zvezdarnici nemaš kako bi se nedonošče životu prizvalo i nastavilo da živi. Pronađi u carstva i svetu najbolje vidare i babice vične izbavljenju prerano rođenih beba, smesti ih u svoju zvezdarnicu i uputi da treba danonoćno da bdiju nad sudbinom bića koga ćemo ti poveriti da ga životu privoliš i zdravog odgojiš. A sad spavaj, skupljaj snagu, trebaće ti.“ Kako je to rekla, suđaja je odvojila štapić od carevićeva nosa. Zatreperila je i vinula se prema plafonu. Pratio ju je bledi trag koji se gubi. Negde pod plafonom njena svetlost je zgasla i soba utonula u mrak.

Kad se ujutru carević probudio, rekao je sebi: „Da čudan li sam san sanjao!“, da bi tokom dana već zaboravio na njega, a zaboravio je i šta mu je suđaja naredila.

Palo je novo veče. Carević se obukao za spavanje, pokrio se perinom i zaspao spokojan kao odojče. Ali, ne leži vraže, u sred noći ponovo ga je probudila svetlost koja iznad kreveta leluja. Palila se i gasila i prilazila mu licu. „Opet onaj glupi san,“ pomislio je carević. Hteo je da se okrene i ponovo zaspi, ali ga je ubod u nos koga je osetio sasvim razbudio. „Znači tako!“, začuo je isti onaj, tanušan a zvonak, glas u svojoj glavi. „Oglušio si se o moju zapovest!“ Istog trenutka carević je osetio kako mu trnci prolaze rukama i nogama. Mišići su počeli da mu se grče. Od strašna boli u njima umalo nije kriknuo. „Nadam se da sad veruješ da ovo nije san?!“, zvonilo mu je u glavi. „Znam,“ htede da kaže. To još, činilo mu se, nije ni pomislio da izgovori, grčevi su uminuli i trnci prestali da mu struje kroz ruke i noge. „Ne volimo što smo prinuđene silom te uveriti da vremena jedva da još malo ima. Svaki izgubljeni dan zamisao našu može ugroziti. Misleće si biće, ali da ne bi misli svoje zalud razbacivao, vreme sebi i nama oduzimao, muku ću ti skratiti i objašnjenje dati. Pamti. Tvoj i naš svet su dva sveta koja paralelno postoje i traju u prostoru istom. Vaš svet je svet čoveka, naš svet je svet duša. Imate i vi ljudi dušu, ali je ona u vama za vas vezana. Imaju je i životinje, ima je i bilje. Svako je ima prema svojoj vrsti. U stomaku vaše majke mi smo te koje vam je u grudi utisnemo da vas živima učini. Na žalost, mi iz sveta našeg ne možemo se sporazumevati sa dušama koje od nas odvojimo i u vas ubacimo. Od trenutka kad su u vas utisnute, one samo  vama pripadaju, vezu sa njima više nemamo, niti se one, dogod su tamo, nama mogu obratiti, a ne možemo ni mi njima. Da bar možemo, mi koje nismo u vama, sa vama misli razmenjivati, da vas možemo upitati kako su posestrime naše, pate li ili su srećne, nego ne možemo. Možemo vas samo posmatrati i na osnovu vašeg ponašanja pretpostavke izvoditi. Tek kad umrete saznajemo kako vam je zajedno bilo, jer duše sve pamte, nikad ne zaboravljaju. Nakon smrti vaše, a mrtvi ste kad vam telo dušu ispusti, posestrime nam se iz vas vraćaju i u svetu se našem sa ostalim dušama spajaju. Praznoverja su da se samo duše pobačene dece u naš svet vraćaju i tako vraćene suđaje postaju. Istina je jedino da nam se najlakše vraćaju duše pobačene dece. Razvila su se kod vas mnoga praznoverja, nije to usamljeno. Mada u praznoverju svome znate ponešto i pogoditi. Na primer, da duše ne umiru. Zato vas i opseda želja da sa dušama umrlih možete razgovarati. To je nemoguće, kao što nije moguće ni nama, da se sa dušama u vama, u razgovor upustimo. Vaš svet i naš ne mogu opštiti. Odnosno, mogli bi, ali za to je potrebno da mi, duše, svu snagu svoju samo na opštenje trošimo. To bi nas toliko iscrplo da bi nas moglo ubiti. Šta misliš, careviću, koliko je nas snaga životnih iz sebe moralo odvojiti, koliko nas se moralo povezati i sakupljenu snagu meni predati da bih se sad tebi, samo u obliku ove svetlosti koju vidiš, mogla prikazati? Posle svakog takvog poduhvata, mi duše bolujemo dok izgubljenu snagu ne povratimo. Prodor u vaš svet nas iscrpljuje. Ne iscrpljuje nas jedino kad vam u majci vašoj dušu pozajmljujemo, niti kad nam se duša iz vas vraća. Za te namene se troši neka druga snaga koja nas ne iscrpljuje. Nemoj nas, careviću, prisiljavati da te za kaznu moramo opet mučiti, a sebe bespotrebno time iscrpljivati. Uzmi se pameti. Čim svane dan, na posao kreni. Iskustva već imaš sa oživljavanjem bića koje je životna snaga napustila. Posmatramo te odavna, još od onog trenutka kad si od oca tražio da ti zvezdarnicu prema tvojoj zamisli opremi. Pratimo i sve one koji su kod tebe dolazili, znamo šta ko od njih zna i šta može. Uz njihovu pomoć ostvarićeš naš naum postupiš li po srcu i pameti. Iako ta dva, srce i pamet, ne idu zajedno, ovoga puta će ići. Videle smo kakvo si stakleno zvono za zečiće bio osmislio, videle smo  i kad si ih, iz utrobe matere njihove skotne, nerođene izvadio. Srećom po njih pa si se našao blizu kad je zečici dvorska kuja vrat slomila. Videle smo kako si ih pod zvono stavio i od smrti ih brigom svojom izbavio. Gledale smo kako ih hraniš, daješ veštačko disanje kad im srce stane i prestanu disati, kako im kroz cevčicu ubacuješ šećernu i slanu vodicu da ih povratiš, i posle, kako se o njima kao otac staraš, sve dok nisu toliko ojačali da su se sami o sebi nastavili brinuti. Sve smo mi to procenjivale i ocenile kad smo tebe za naum svoj izabrale. Ne časi više ni čas. Manje nam je od mesec dana ostalo, kao što ti juče napomenuh. Iako vidimo budućnost i sve smo preduzele da se ostvari ono što smo videle, sa tvojom namćorastom snajom nikad se ne zna šta će joj i kad na um pasti. Ne bismo želele da ti tog trenutka spreman nisi. Kada dođe vreme objasnićemo ti šta ti je činiti. Moram se sad u svoj svet vratiti. Iscrpele smo snagu skoro svu za ovoliko dugo bivstvovanje moje u svetu vašem.“

Pošto je završila, suđaja-vila odvoji svoj štap sa carevićevog nosa i polete naviše. Njeno svetlo se ugasilo mnogo pre nego što je do plafona stigla. „Zaista je bila na ivici snage,“ pomisli carević kad soba ponovo utonu u mrak. Kroz otvoren prozor čuli su se zrikavci. Miris jasmina je ušao u sobu i zamenio u carevićevim nozdrvama miris kapima kiše isprskane zemlje. Uprkos uzbuđenju koje je doživeo, brzo je zaspao. Verovatno je i sam iscrpeo snagu, ili su suđaje-vile bacile neku čin da u san utone.

Ujutru, kad se probudio, grunulo mu je sećanje na događaj u noći. „Bilo bi lepo da je ipak bio san,“ razmišljao je. „Da, sigurno je bio.“ Bio san ili ne, nije smeo da se igra – pomisao na trnce kroz ruke i noge, i strahovitu bol od grčeva mišića, sasvim ga je rasanjivila. Nije ni doručkovao, odmah je razaslao poruke najboljima iz struke koji su mu pomagali kad je zečiće oživljavao. Obećao im je visoke nagrade ako se za dvadeset dana i nadalje koliko bude potrebno nastane kod njega sa svim svojim pomoćnicima i opremom. Jedino što još nije znao koga treba oživljavati, nedonošče neke životinje ili čoveka. Za svaki slučaj obezbedio je da mu se, kad se to desi, nađu najbolje dojilje, dve koze, krava i dve žene koje doje svoje dete a imaju mleka za još jedno. Zbunjivalo ga je jedino što je vila-suđaja pominjala njegovu snaju, caricu. Brzo je izračunao koliko je prošlo kad se u carevini slavilo na vest da je carica ostala trudna. Da, tek je na kraju petog meseca trudnoće, bar još tri će proći dok se ne porodi. Mora da je neka druga trudnica u pitanju, žena ili životinja čiju trudnoću njegova namćorasta snaja može da poremeti.

 

Kralj i kraljica u šetnji

Nekoliko godina pre nego što je našeg carevića pohodila svetleća vila u noći, tačnije tri godine pre tog događaja, u jednom dalekom kraljevstvu na severu, koje je bilo deo carevine, jer carevina se sastojala od kraljevstava, živeli su kralj i kraljica koji nisu imali dece. Kralj, iako mu je bilo dosta godina, izgledao je mnogo starije nego ljudi njegovog doba. Oronuo je bio od brige i sve više se u sebe i od sveta povlačio. Krunu svoju neće imati kome da ostavi, a gde ćeš za kralja veće brige od toga. Po godinama nije mu još bilo vreme za umiranje, ali mu se lice baš bilo izboralo, a kosa mu kao sneg postala bela. Ništa nije bilo bolje ni sa njegovom kraljicom. Jeste da je bila mlađa od njega, ali je već bila ušla u godine kada žene prestaju da rađaju. Promenio bi on kraljicu i uzeo mlađu, naslednika da mu rodi, ali je svoju kraljicu neizmerno voleo, toliko neizmerno da bi radije za njom u grob legao da joj se nešto desi. Ljubav takva ne sreće se ni među običnim svetom, a kamo li među kraljevima. Tugovali su njih dvoje što poroda nemaju, i kako su godine smenjivale jedna drugu, tuga im je sve dublja postajala i na licu trag svoj kao što se vidi ostavljala. Izgubili su volju da se raduju, više ni balove nisu priređivali niti druge kraljeve u goste pozivali. Sve ređe su i u šetnje po kraljevskom parku išli, a još ređe van njega izlazili i poljima šetali. Ne pamte kad su se poslednji put na neko brdo popeli, na livadama cveće brali, venčiće pleli i jedno drugo kitili. Dani su im sve brže leteli, a dani lete kad se ništa ne dešava, ništa ne radi već samo tuguje.

Ko zna koliko bi to njihovo beznađe potrajalo pre nego što ih smrt oboje u raku ne pozove, da jednoga jutra zrak sunca nije kroz otvoren prozor pao na njihovu bračnu postelju i kraljici, ranije nego obično, oči otvorio. Zrak nije bio sam. Sa njim je u sobu i leptir širokih krila uleteo. Lepršao je iznad kraljičine glave i posipao je prahom kad joj kosu ili lice dodirne. Nasmešila se kraljica, možda prvi put posle ko zna kolikog vremena. „Kako da se ne nasmešim na ovakvu lepotu i ovakvo rajsko šarenilo boja? Opraštam ti, leptiriću, što od tebe ne mogu spavati,“ šaputala mu je tiho, kralja da ne probudi. U grudima joj je srce igralo. „Život je ipak lep, priroda je lepa,“ pomislila je. Dobila je želju da sa kraljem izađe van, makar samo po vrtu da se prošetaju. „Hvala ti leptiriću moj što si me na lepotu van ovih hladnih zidova podsetio,“ rekla je poluglasno. Od navale radosti došlo joj je da leptira pomiluje samo da se ovaj dodirnuti dao.

Kad se kralj probudio i kad mu je želju saopštila, odmah je pristao. On uvek pristane na sve što mu njegova kraljica zatraži. Učinio bi on i više, samo da joj osmeh sreće u očima uvek može videti.

Čim su se umili i dvorjani ih za šetnju pripremili, nisu ni doručkovali, kraljica je uzela svog kralja podruku i sa njime u park išetala. „Šta ti bi, kraljice moja, da me tako sabajle bez doručka u park izvučeš?“, pitao je kralj sa smeškom. „Ne znam ni sama, kralju moj, prosto mi je došlo,“ odgovorila je kraljica. „Leptir je zacelo kriv. Tako je ljupko nad nama jutros lepršao da sam poželela kad bih  mogla i sama da poletim. U grudima mi je zaigralo, osetila sam potrebu što pre iz dvorca u prostor bez zidova da izađemo. Daj mi ruku, dragane moj, hajdemo iz parka napolje u polje držeći se za ruke kao kad smo bili mladi, kao ono prvi put kad smo posle venčanja livadama hodali.“

Dirljivo je bilo videti njih dvoje, gotovo stare, kako se za ruke vode i podmlađuju. Odnekud se pojavio onaj leptir, nad jastukom što im je jutros leteo. U šetnji im se pridružio. Lepetao je nad njima i krilima u letu katkad kosu kraljice dodirivao, kao da joj je kosa cvet. Za njim su se iz trave podigli i drugi leptiri, leptirići, plavi, žuti, prugasti, šareni, leptiri raznih veličina i boja. Kralj je video kako se kraljici lice u osmeh razvlači, a oči blistaju od radosti. Zablistale su i njegove. Smejao se i sam, smejao od srca, onako kako odavno nije. Kraljica mu je pustila ruku i potrčala za najvećim lepršankom. Pružala je ruke da ga uhvati. Leptir joj je izmicao pa joj se primicao kad god se razmak između njih uveća. Začikavao je. Pružao je i kralj ruke za drugim leptirima, a oni ga se nisu plašili. Poskakivao je da ih dohvati. Nisu primetili da se od dvorca udaljavaju i da ih leptiri prema šumi vode. A što bi primetili kad su im noge ponovo lagane, kad im grudima kao u najboljim danima životna mladost iznova struji. Cičala je kraljica kao devojčica, pocupkivala je od radosti, čas je za leptirom jurila, čas svog kralja sačekivala, za ruku ga uzimala i na grudi mu glavu prislanjala. Za leptirima su u šumu utrčali. Zaneti njihovim letom, pogleda neprestano uvis podignutog, nisu ni primetili da se ispred njih šiblje razmiče da im put napravi. Grane su se povijale i kidale paukove mreže da se u njih ne ulepe. Ptičice su se takođe pojavile, pridružile su se leptirima svojim bučnim cvrkutom, obletale su i one oko njih. Nije to bilo ni kralju ni kraljici čudno, plam ljubavi je u njima goreo, a kad ljubav plamti samo se lepota vidi i ono što srcu čini da se zaljubljenije oseća. Trčali su i poskakivali šumskom stazom, kraljica se opet osećala kao devojka, a kralj ponovo kao onaj mladić kome su je, o kako davno to beše, od roditelja njenih njegovi roditelji isprosili. Šuma se pred njima rastvorila u prelepi proplanak, zelena je trava bila njegova kakva se samo u proleće zna takva da zeleni. U travi je bilo cvetova svih boja. Nad cvetovima su letele pčele, bumbari i leptiri. Skakavci su iz trave iskakali i u skokovima se nadmetali. Od sve te lepote, srce je kralju u grudima zalupalo i želja mu se stvorila. „Hodi, kraljice moja, snaga i mladost su mi se vratili, hodi da u travu legnemo!“

Nije je trebalo dvaput pozvati. Kraljica se privila uz njega i oboje su se u travu spustili. Sklopila je kraljica oči i prepustila se poljupcima kralja svog. Nad njima su se grane počele pomerati, da propuste zrake sunca do njih, kako bi im telo sunašce jutarnje grejalo, jer jutra su u šumi hladna. Da su od ljubavne strasti mogli da misle i da su na išta drugo mogli da obrate pažnju, sem kako da se što strastvenijim poljupcima predaju, videli bi da više nisu sami. Iza stabala, sa stabala i kroz travu posmatralo ih je stotine očiju, oči koje im se znatiželjno približavaju, Bile su to oči šumskih životinja, zečeva, miševa, kornjača, veverica, poneke lije, divljeg praseta, sveg zverinja što šumu nastanjuju, pa i onih koje gmižu ili kroz travu trčkaraju.

Kad ih je najveći plam strasti prošao, kralj se ispružio na leđa i podmestio ruke pod glavu. Ona mu je legla na grudi, srećna, srećnija nego što je ikad bila. Pogled joj tek tad pao na sve te oči koje su ih posmatrale, ali se, začudo, nije uplašila. Upravo suprotno, svo to zverinje ulivalo joj je poverenje, osećala ih je kao nešto blisko, da im pripada, ili bar deo nje da im pripada. Utom je lišće ispred njih dvoje u granama zašumelo, šikara sa povila, a ptičice i leptirići su se spustili na jedan od grmova i okitili ga. Povilo se i cveće ispred grma i kao da je ka grmu krenulo. Ono najdužih vratova prišlo je grmu, stabljike su mu se skupile u dva snopića, a cvetovi njihovi raširili i na haljinu naličili. Istovremeno odozgo su se spustili bršljani i lijane. Kraljici se učinilo da, umesto grma, stvorenje ljudskog oblika vidi. Lijane su mu bile ruke, dve ptice veđe, dva plava leptira oči, rep veverice nos, a lišće grana koje se do njega sa drveća spustilo tvorilo mu kosu. Kraljica ništa nije rekla svom kralju da ga ne uplaši, niti se sama uplašila. Osećala je da im je to grmoliko stvorenje prijatelj. Radost je nije napuštala.

Kad se kralj pridigao i svoju kraljicu u obraz poljubio, stvorenja više na onom mestu gde ga je kraljica videla nije bilo, niti su se videle sve one oči koje su ih iza drveća, sa drveća i kroz travu posmatrale dok su se, sobom zaokupljeni, voleli.

Nije prošlo mnogo otada, kraljici je izostala mesečnica. Ništa čudno u tim godinama. Nisu se zabrinuli ni ona ni kralj. Njoj se već mesecima počela da proređuje, čas je imala čas je nemala. Ali kad je ni nakon tri meseca nije bilo, a stomak kraljice stao da se pupi – o radosti – kralju je došlo da presvisne, toliko je skakao od sreće, umalo ga srce nije izdalo. „Zar je moguće? Zar je moguće?!“ Ne da je moguće nego, o kralju moj, kraljica je trudna! Jedva se suzdržao da ne izljubi dvorskog vidara, kad mu je kraljičinu trudnoću potvrdio. Naredio je da telali po celom carstvu radosnu vest razglase. „Kraljevina će dobiti naslednika! Kraljica je trudna! Raduj se narode!“, vikao je kralj sa najviše kule.

Samo što je devet meseci prošlo kraljica je dobila trudove. Babice su se sjatile oko nje. Isterale su kralja i sve muškarce iz seobe gde se porađala. Zagrejale su vodu, naparile peškire i zajedno sa kraljicom stale da se napinju i duvaju ne bi li je podstakle na ono na šta su je danima pripremale. Kad je zapištalo iz kraljice izašlo dete, naslonile su se, jedne na vrata da kralj u pomami radosti ne uleti unutra, a druge su prihvatile novorođenče i pupčanu vrpcu mu isekle. Obrisale su toplim peškirima krv sa njega, ali ga kraljici nisu dale, samo su zaglédale jedna drugu i silom suzbijale očaj koji im se borio da se po licu ocrta. Kako da joj daju ovo što je rodila, kad to ne liči na bebu nego na naduvenog crva koji ima ruke i noge? Novorođenče je bilo svo u debelim faltama, počev od velike nadute glave, cele u naborima, sa klobukom oko vrata, i još dva tri oko grudi i stomaka. Ni noge mu nisu bile bez klobuka od nadute kože. Uvile su ga u pelene, samo su mu oči iz pelena virile. Oko očiju su mu se plaveli naduveni podočnjaci. Videla je kraljica po njihovoj smetenosti da sa bebom nešto nije u redu i zatražila je da je vidi. „Nemoj, o kraljice naša, bolje nemoj,“ zavapile su babice. „Iscrpeo te je porođaj. Odnećemo ga dojilji. Ona će ga dojiti dok ti ne ojačaš. Posle ga ojačanog prihvati.“ Ali koja se majka svog deteta odriče. Ma kakvu rugobu rodila, bila nakaza, bez oka, sa šest prstiju, rep da ima, pa i prase da je rodila umesto deteta, majčinska ga ljubav ne bi odbacila. Morale su da joj pruže novorođenče. Kraljica ga je privila uza se. Suze radosnice su joj kao potok lile niz lice. Razume se, kralj tako nije reagovao. Kralj je, kao i svaki muškarac što bi u takvoj situaciji, čupao kosu i naricao. Kleo je sudbinu i zlu kob koja ga je naterala da u onoj šumi mlad bude.

Na dvoru je bilo zabranjeno o porođaju i onome šta je kraljica rodila, slovo da se zucne, i to ne samo u dvoru, nego, još gore, van dvora. Smrtna kazna je pretila svakom ko naredbu kraljevu prekrši.

Udaljio se kralj od kraljice. Dete nije hteo da pogleda. Zatvorio se u kraljevske odaje, neprestano je držao lice među šakama, patio je u osami. Danima nije jeo ni pio, osušio se bio kao grana. Kad ga je žalost malo prošla, pozvao je sebi vidara i dvorskog mudraca da se posavetuju šta im je činiti, da li da se te „rugobe“ nekako otarase, ili možda postoji kakav lek koji će ga u normalno dete pretvoriti. Vidar i mudrac su slegali ramenima. Nisu znali šta je detetu i od koje bolesti boluje.

Kao što to uvek bude kad oni koji su učeni da znaju ne znaju, traži se pomoć na drugoj strani, čovek se hvata za slamku, a što se za slamku ne bi uhvatio i kralj. „Zna li iko, u ovom kraljevstvu, ili u nekom drugom, zašto je to stvorenje u takvu nakazu iz moje kraljice izašlo, zna li leka tome?“, zavapio je kralj u očajanju. „Nema nam druge, dobri kralju,“ reče dvorski mudrac, „nego da pošaljemo tragače po svetu da se raspitaju. Možda će neko od njih biti od sreće pa se sa odgovorima na tvoja pitanja vrati.“ Kralj ga je poslušao. Razaslao je tragače po svim bližim i daljim kraljevstvima, u njihovim i drugim carevinama. Naravno, tragači nisu znali o kome se raspituju, njihovo je bilo samo odgovore da nađu.

Prolazili su dani, prolazili meseci, jedan se po jedan tragač vraćao, ali nijedan od njih odgovor sa sobom nije doneo. U zlo doba tek, kad su se na dvoru već prestali nadati, eto ti ga, iz najistočnije kraljevine najistočnijeg carstva, vratio se poslednji tragač. Kralj, vidar i mudrac su odmah navalili na njega da im priča, nisu mu dali da se odmori, ni zalogajem hrane snagu prvo da povrati. „Uputili su me tamo na jednu babu,“ počeo je priču tragač, „koja živi duboko u teško prohodnoj šumi. Jedva sam se probio do nje. Začudo, znala je zbog čega sam došao. Mora da joj je javio neko od onih kod kojih sam se raspitivao. Uvela me je u svoju kolibu. Preda mnom je u bakrač usula vodu, pod bakračem vatru raspalila. Kad se voda u bakraču dobro ugrejala, uzela je iz vatre nagorelo ugljevlje i u vodu ga da zacvrči ubacila. Gledao sam svojim očima, pojurilo je ugljevlje po vodi, onako cvrčeći, vrtelo se jedno oko drugog, slepljivalo se i nekakve oblike tako slepljeno tvorilo. Pogledala je baba u njih pa pogledala u mene. »Tvoj kralj mora nazad u onu šumu u kojoj je dete začeo, « rekla je. »Neka sedne na onaj isti proplanak na kome se sa kraljicom ono onda valjao. Nek se zapilji u isti žbun gde mu je pogled bio pao kad se posle odmaranja od nadošle mladosti iz trave bio ispravio, a kojeg, zadovoljan sobom, onda nije ni primetio. U njega netremice mora da gleda. Žbun će mu reći sve.«“

Kralj je vrteo glavom, ali je dao da mu obuju čizme. Ogrnut kraljevskim ogrtačem, zaputio se kroz dvorski park pa preko livade u onu šumu. Puta kojim su on i kraljica do proplanka u šumi za leptirima i ptičicama bili trčali, sada nije bilo. Provlačio se kroz šikaru i da čizme nije imao sav bi se izgrebao. Ogrtač je na trnju poderao. Najzad je našao i proplanak na kome su „ono stvorenje“ začeli. Seo je u travu gde su onda ležali. Trava sad nije bila onako zelena, niti cveće onako šareno. Ni ptica nije bilo, ni leptira, ni onih očiju iza drveća, sa drveća i kroz travu koje su ih gledale a on nije znao da ih gledaju. Podigao je pogled i video žbun za koji je baba rekla da treba u njega da gleda. Nije joj verovao ni reč, ali očajanje kuša čoveka. Zapiljio se u njega, buljio je ne trepćući, oči su ga zapekle. „Na kakve sve gluposti pristajem,“ ljutio se na sebe, ali se naterao da još izdrži.

Nešto je počelo da se dešava. Pojavili su se leptiri i ptice su se pojavile. Opalo lišće je zašuškalo. Trava se razmicala kao da kroz nju prema grmu nešto prilazi. Sa drveća su se spustile lijane na žbun. Bršljani su se uz njega uspuzali i obmotali ga. Trava oko kralja je postala zelenija, cvetovima se osula. Cveće sa najdužim vratovima se izvilo i uz žbun privilo. Dve ptice su mu telom napravile veđe, dva plava leptira oči, a veverica repom nos. Najbliže grane su se spustile i lišćem mu kosu čoveka imitirale. Žaba je iz trave skočila visoko, do ispod repa veverice, zavukla se u žbun i tamo gde su čoveku usta iz žbuna izvirila. Umesto žbuna, bila je to sad glava nekog šumskog bića. Kralj nije znao da li da se uplaši, ili ga je bilje oko njega nekim svojim opojnim mirisom zaludelo. Skočio bi kralj i dao se u beg da mu od toliko dugog sedenja nisu noge bile utrnule. Ili ga je to neka druga sila za zemlju zalepila pa mu nije dala da se makne? Tek ga je strava obuzela kad je začuo da mu se žbun glasom kroz usta žabe obratio, ali se kraljevo nepokorno sedalo nije dalo od zemlje odvojiti. „Ne plaši se kralju svoga kraljevstva,“ rekao je grm. „U mom kraljevstvu nema straha za tebe. Ja sam gospodar šume, šumski duh, ili bog šume, kako me narod tvoj naziva. Sve životinje i sve bilje u šumi, na livadama, planinama, u rekama i jezerima, moji su podanici. Svi oni slušaju moju reč. Ako kažem da nekog rastrgnu ili otruju, rastrgnuće ga ili otrovati. Ako kažem da budu milostivi prema nekome, da mu se približe i oko njega se umiljavaju, onda će mu se približiti, umiljavati i nikakvo zlo mu neće naneti. Moj svet i vaš svet ljudi su dva sveta koja postoje jedno uz drugo, zavisimo jedno od drugog, ali na žalost niti moj svet može tvome rečima se obratiti, niti vi možete razumeti šta stvorenja mog sveta pričaju. Pomoć jedni drugima bez sporazumevanja i bez razumevanja ne možemo pružiti. Tu nepravdu će tvoj sin ispraviti. Da, ne rogači oči, ispašće ti. Tvoj sin je spona mog i tvog kraljevstva, vašeg i našeg sveta. On će razumeti šta mu životinje pričaju, razumeće o čemu biljke šume. Za uzvrat, moje životinje i svo moje bilje razumeće reči tvog sina. Tako će naša dva sveta biti u prilici jedno drugom, ustreba li, u nevolji se naći, a u prilici će biti i radosti zajedničke deliti. Tvoj sin će znati nemušti govor prirode. Za razliku od tebe, tvoj narod veruje da se jezik bilja i životinja može razumeti. Nije ti narod zatucan, nego si ti, što o svom narodu tako misliš. Jesu to predanja, ali su istinita. Bilo je u prošlosti među vama ljudima onih koji su se rađali sa moći da nemušti govor razumeju. Moj svet vekovima već čeka da se takav ponovo rodi, ali to nikako da se desi. Zato sam smislio da tebe i kraljicu preko leptira i ptica ovamo dovučem. Oni za koje svi misle da su u takvim godinama da više ne mogu dete začeti, jedini su u stanju nemuštog šaptača roditi. Sad se vrati svom sinu i svojoj kraljici, razočarani kralju. Digni glavu i ne budi više turoban. Nema razloga za to. Tvoj sin, dok ne stasa za ženidbu, neće ličiti ni na životinju ni na čoveka, ali imaj veru: postaće on kralj umesto tebe i lozu će ti umnožiti. Pod njim će tvoja kraljevina moćna postati, preuzeće carevinu, to ti jemčim ja, bog šume, bog svih životinja koje hode, gmižu, lete ili plivaju i bog sveg bilja. Ne bilo ni mene ni bilja ni životinja ako tako ne bude.“ Kako je to žbun izgovorio, iz njega je iskočila žaba, za žabom se spustila veverica, prhnuli leptiri koji su mu tvorili oči, odletele ptice, lijane i bršljani se povukli, za njima i cvetovi dugih stabljika, trava je postala manje zelena, cveće u njoj jedva da se više videlo, povuklo se i onih stotinu očiju koja su kralja posmatrale iza stabala, sa grana i kroz travu. Kralj se stresao, uhvatila ga je drhtavica. Naterao je sebe da se i pored ukočenih udova nekako pridigne. Vratio se u dvorac nazad svojoj kraljici i svom sinu, ni čoveku ni životinji. Danima je nakon toga ćutao i nije primao posete. Kad je najzad skupio dovoljno hrabrosti, prisilio je sebe kroz otškrinuta vrata u kraljičinu sobu da proviri. Jeste se stresao, ali se svejedno, na neki način osećao umirenim.

Vremenom, kralj je postajao popustljiviji prema svome nasledniku. Dozvoljavao je sebi da kraljica uvede njihovog sina u prestone odaje – naravno, kad se audijencija i kraljevi poslovi završe i u prostoriji ne bude nikoga. Kad je naduti crv od njihovog deteta napunio godinu dana, prohodao je kao i većina dece u tom dobu. Počeo je i da sriče prve reči pa se ni u tome nije razlikovao od svojih vršnjaka. Obučenog u odelce, ne računajući bundevastu glavu i kožasti klobuk oko vrata, niko ne bi primetio da mu nešto fali. Odelca su mu šili sa visokom kragnom, da sakriju klobuk. Na glavu su mu navlačili kapu koja mu je pokrivala dobar deo lica i uši, kako se dadilja ne bi strašila od njegove bundevaste glave i podočnjaka. Sa godinama je rastao. Sem po izgledu, po visini, težini i spretnosti nije se razlikovao od druge dece. Svejedno, ogradili su ga potpuno od sveta. Nisu ga puštali da se igra sa drugom decom. Svu dvorsku decu su sklanjali iz hodnika kojim on treba da prođe. Što se tiče obrazovanja kralj nije štedeo da mu se pruži najbolji odgoj, najbolji učitelji i kasnije profesori koji će mu preneti sve ono što bi učio da u školu ide. Međutim i pored predostrožnosti dešavalo se da se ipak ponekad sretne sa drugom decom. Na dvoru ih je bilo puno, uglavnom dece dvorjana. Deca su instiktivno reagovala. I pored odela koje je skrivalo veći deo njega, osetila bi da pred njima nije dete kao oni što su. Plašila su ga se. sklanjala bi se u stranu, neka bi počinjala da plaču, a neka bi mu se, hrabrija i okrutnija, rugala, pogrdno ga nazivala i svakakve gadosti mu dobacivala. Mladi kraljević ih se nije bojao, niti se tužio na takve bezosećajne ispade, samo bi ih pogledao suženih očiju, podigao bi gornju usnu da mu zubi provire, tačnije vrhovi oštrih očnjaka i zarežao bi. Zvuk tog režanja bio je potmuo, uterivao je strah u kosti zlonamernoj deci koja u svojoj zloći preteraju i nagonilo ih u beg praćen vriskom i zapomaganjem.

Jedna jedina stvar kod kraljevića ipak nije bila kao u ostale dece. Za razliku od dece pa i odraslih koji su ga se grozili, plašili, koji su osećali zebnju u njegovoj blizini, ili ako bi se susreli sa njim, životinje ga se ni malo nisu bojale. Sve mace, sve kuce, dvorski papagaji, hrčci, beli zečevi i ostale životinje koje su uz ljude živele na dvoru, trčale su mu u zagrljaj čim ga vide, čuju ga, namirišu, ili na neki drugi način osete, pokušavale su da se popnu na njega, lizale ga, kljucale, a dvorski pitoni su mu se obmotavali oko vrata. Iz kraljevskog zoološkog vrta nije ga se plašila nijedna životinja. Kraljević se među njima osećao prijatnije nego među zidinama dvora. Na zaprepašćenje čuvara, ulazio je bez straha u životinjske kaveze, rvao se sa medvedima, začikavao hijene, puštao orla da ga podigne sa zemlje i nosi sa drveta na drvo. Krokodili su mu se umiljavali, majmuni ga dočekivali kao rod najrođeniji: vrečali bi izdaleka čim ga ugledaju. Jednako je bilo i sa pernatim životinjama. Ni otrovni pauci ni zmije, ni opasne ribe u akvarijumu, niko od njih nije pokušavao da ga ugrozi ili od njega beži, štaviše, izgledalo je da mu se raduju jednako kao majmuni kad im dođe u posetu. Znao je satima da ostane u njihovom društvu, proizvodio je neke pokrete i zvuke ljudima nejasne, ali na koje su životinje odgovarale svojim pokretima i svojim zvucima. I ne samo životinje. Na pojavu kraljevića hodajućeg crva, reagovale su i biljke. One u saksiji su zakretale cvetove i lišće prema njemu kao da im prilazi izvor svetlosti, šiblje u parku se povijalo i da im nije korena motalo bi mu se oko nogu kao životinje što mu se motaju. Grane svakog drveta pored koga prolazi savijale su se i lišćem ga dodirivale. Trava se uspravljala i postajala zelenija kad po njoj gazi. Mace od topola i precvetalih maslačaka dizale su se uvis i pratile ga u stopu kud hoda. Jednako kao leptiri, gde god u prirodi bio, ptice su mu cvrkutale oko glave i sletale na ramena. Viđali su ga ljudi kako stoji naslonjen čelom na drvo kome je neko od derana zarezao koru da u nju upiše ime. Činilo se kao drvo teši i sa njim razgovara. Ono mesto gde ga je deran zarezao brzo bi zaceljivalo. Nema sumnje, kraljević se sa biljkama i životinjama sporazumevao nemuštim jezikom, prenosili su kralju njegovi doušnici. Umesto da to kralja straši, ulilo mu je nadu. Ako je u šumi stvarno sreo šumskog boga u obliku grma, onda će se stvarno ostvariti ono što mu je za sina i kraljevinu prorekao. Niko tako ne uliva snagu kao nada, a još kad nadu zameni vera, nema sile koja takva uverenja može pokolebati. Kralj nije štedeo para da svom sinu obezbedi najbolje predavače iz svih oblasti znanja. Kako se nečije ime među umnima pročuje, ili doušnici jave da je uzor svojim manirima lepog ponašanja, da se ističe govorništvom, da sastavlja dopadljive stihove, da očarava ljude muzikom, ili se ističe veštinom mačevanja, streljaštva, rvanja, da je nepobediv u nekoj borilačkoj veštini – smesta je slao ljude da ga na dvor dovedu, kraljevića da obučava i znanje mu prenosi.

Porastao je kraljević, lepo se ophodio prema svima, za trpezom je bio pun manira, takođe mu je i ponašanje prema starijima, damama posebno, bilo bez premca. Da nije ličio na nadutog crva, bio bi to prekrasan mladić, uzor svima. Dvorsko osoblje se naviklo na njega, u njemu više nisu videli ništa neljudsko. Neki su čak rado sa njim provodili vreme, bilo u mudrim razgovorima, bilo u nekoj od igara na tabli. Ali, kraljević nije bio sasvim srećan. Kako da bude srećan kad van dvora i dvorskog vrta nije dalje kročio, samo je iz knjiga i kroz predavanja učenih ljudi saznavao kakvih sve čudesa napolju ima i kako se van dvorca živi. Već je bio napunio dvadeset jednu godinu, vreme kad se kraljevići uveliko žene, a njega su i dalje krili od očiju devojaka. Iako su svi očekivali da će se kralj već početi da koleba i ponovo da veruje da je susret sa grmom u šumi uobrazio, kralj je nastavio tvrdoglavo da se drži predskazanja koje mu je u šumi dato. Ništa mu drugo nije ni preostalo.

 

Mala princeza dobija ime

Prošle su tri nedelje od one noći kad je vila-suđaja carevićevu sobu osvetlila i uputila ga šta mu je činiti. Deo njegove kule namenjen ogledima bio je opremljen retortama, hemikalijama, teglicama sa travama, svakojakim priborom i napravama. Prijatelji, najmudrije glave carstva i okoline sa kojima se družio nastanili su se kod njega. Zajedno su izlili novo stakleno zvono i u njega postavili mekanu postelju. Nabavljene su pelene. Flašice sa cuclama su u ključaloj vodi prokuvane. Bilo je tu malih flašica za bebe najmanjih životinja i onih iz kojih piju čovečje bebe. Dani su se vukli, a još se ništa nije dešavalo, niti se vila-suđaja pojavljivala da mu saopšti o kom se nedonoščetu radi, ljudskom ili životinje, ako je životinje, koja je životinja u pitanju. Dugo su mudre glave svake večeri držale rasprave i iza ponoći ostajale. Nikom se nije spavalo, rastresana su pitanja iz najrazličitijih oblasti znanja, ali i filozofska. Ujutru su svi duže spavali. Razume se i carević. On je voleo duže da spava.

Jednog jutra, sanjao je san u kome je rešavao neku matematičku zagonetku. Držao je kredu u ruci i po tabli ispisivao neprepoznatljive kerefeke, kakve se žvrljaju u snu kad se matematika sanja ili se nešto može biti važno piše. U sred pisanja osetio je da ga je nešto ubolo u rebra. Osvrnuo se u snu da vidi ko ga je to uboo, ali nikog nije video. „Učinilo mi se,“ pomislio je u snu i nastavio da žvrlja kerefeke. Ubolo ga je nešto i drugi put, ovoga puta jače. Opet nikog nije video. „Da čudna li sna,“ pomislio je i produžio da žvrlja. Treći ubod je bio toliko bolan da se namah probudio i rukom nesvesno uhvatio za bolno mesto. Bilo je sunčano pre podne. Sunce se već prilično bilo podiglo na nebu. Careviću se nije ustajalo, nastavio je da leži. Pokušavao je da prizove u sećanje kakav je to matematički problem sanjao. A onda je i tako budan dobio ubod u isto ono mesto. Ovoga puta bol je bio toliko jak da je u krevetu poskočio i seo. Umalo nije kriknuo, ali ne od boli, nego zbog stvorenja sa sjajnim štapom u ruci kojeg je ugledao da stoji pored kreveta. Bila je to njegova poznanica iz sna, vila-suđaja, ali ne više mala svetla loptica kakva mu se pre pojavljivala, nego velika, visoka kao normalna devojka. Jedina sličnost sa njom koja mu je lebdela iznad kreveta pre tri nedelje, bila je ta što je i dalje prozirna, obučena u tesno pripijenu srebrnu haljinu koja kao ona isijava svetlost, i što je prekrivena istim onim prozirnim plaštom koji se oko nje uvija kao da ga povetarac njiše. „Ustaj!“, naredila je vila. „Vremena nemamo mnogo. Tvoja svojeglava snaja, car je nije mogao sprečiti, opet je konja uzjahala, iako je u šestom mesecu trudnoće. Galopom je iz dvorca ka brdima izjurila. Eno je, sada leži na zemlji, kobila je iz sedla je izbacila. Da je jahala na normalnom sedlu, ne bi je konj zbacio i mi suđaje morale bismo drugi način smisliti da joj se trudovi prevremeni izazovu. Brzo se daj obući. Snaju su ti našli čobani i dvorjane pozvali. U ovom trenutku je dižu i u dvor nose. Počela je da krvari. Vodenjak joj je pukao i trudove je dobila. Dok se obučeš i do odaja carskih stigneš, dete će pobaciti. Iskoristićemo očajanje cara i dvorskog vidara što ništa ne mogu učiniti. Vidar će zametak proglasiti mrtvim, car ga neće hteti niti smeti pogledati – znaš da se plaši krvi. Vidar će carici dati neko opojno sredstvo da je umiri od koga će zaspati. U tom trenutku ti nastupaš. Kao carevića, garda te neće sprečiti da se pred carem i dvorskim vidarem pojaviš. Reći ćeš im da ništa ne brinu, da ćeš se ti za zametak pobrinuti i daleko ga od očiju svih negde zakopati. Car će te zagrliti, smatraće te ne samo bratom vernim, nego i spasiocem svojim, sa pleća mu skidaš teret da ceremoniju sahrane mora praviti, ucveljen za posmrtnom kolonom hoditi i gledati kako mu nerođenog naslednika u zemlju polažu.“ Rekavši to, vila-suđaja je jače zasvetlela pa stala da bledi i nestaje.

Carević je brzo natukao papuče. Uleteo je u kupatilo i hladnom vodom se po licu, grudima i pod miškama isprskao. Pogledao se u ogledalo. Na desnoj strani ispod ruke već su počele da mu se plave maznice od vilinog štapa. Nije sanjao. Obukao se, i dok se obuvao naredio je sobarima da brzo probude vidare za ljude i da im kažu, dok se od cara vrati, da sve bude spremno za oživljavanje pobačenog novorođenčeta. Strčao je niz kružne stepenice svoje kule i zadihan, kao da ga furije gone, proleteo pored zatečenih stražara ispred carskih odaja. Na krevetu je ležala, od sredstva za umirenje koje joj je dao dvorski vidar, već usnula carica. Čaršav pod njom je bio krvav. Na jednom poslužavniku, uvijen u krvav peškir, ležao je umotan zametak carevog nesuđenog deteta. Carević je zagrlio cara, svoga brata i zaplakao sa njim. Onda mu je rekao ono kako ga je vila-suđaja podučila. On će se pobrinuti da se zametak zakopa negde podalje od dvorca i neće nikome reći gde je to kako se ne bi on, car i carica mu, potresali kad kraj tog mesta prolaze. Tako neće znati ni dvorjani gde je pobačeni naslednik sahranjen pa se nikakve priče po dvoru neće ispredati.

Car je oberučke prihvatio bratovljev predlog. Carević je uzeo zamotuljak sa poslužavnika, uvio ga u još jedan peškir da se ne vidi šta u zamotuljku nosi i pohitao ka svojoj zvezdarnici.

Kad je u sobu za opite svoje kule stigao, već su ga u belim mantilima čekali vidari za prevremena rođenja. Prostorija je mirisala na majčinu dušicu i druga sredstva kojim su je prebrisali da se dete ne zarazi. Beba naravno nije bila mrtva. Napipali su joj puls. „Biće to pravi borac, čim je ovako prerano rođeno još uvek živo,“ rekao je jedan od njih. „Porašće to u curicu i po,“ dodao je drugi, jer dete je bilo žensko. Primenili su sva svoja znanja i tehnike da malena ispusti prvi plač, da joj udovi promrdaju i oke se otvore. Izmasirali su je pažljivo i okupali vlažnim, toplim peškirima. Spojili su je na kojekakve cevčice kroz koje su joj prokuvanu šećernu i slanu vodicu telašcu dodavali da je prehrane. Bdeli su nad njom dan i noć. Zvono je neprestano zagrevano i u njega ubacan pročišćen vazduh obogaćen kiseonikom. Detetu su prekrili oči. Odozgo, ispod svoda zvona, instalirali su nekakva ljubičasta svetla i njime je osvetljavali. Borba za mlađani život buduće princeze trajala je na taj način sve dok nisu procenili da joj je prava sisa potrebna, a ne da je veštački hrane. Dovedene su one dve dojilje. Naizmenično su dojile svoje dete i dojku malenoj davale. Za sve to vreme njen stric, a naš carević – nije se micao od zvona, uz njega je i spavao. Tu su mu i da jede donosili, iako je njemu do jela i spavanja najmanje bilo stalo.

Iz dana u dan beba je jačala. Posle nekoliko nedelja ukinuli su joj prehranu preko cevčica. Ugasili su i ono plavo svetlo ispod svoda zvona i sa očiju joj povez skinuli. Premestili su je u kolevku. Dvorjanke su je redovno prepovijale, kupale je i vežbice sa njenim udovima radile.

Prošla su tri meseca. Malena je sve te tete i čike oko sebe počela da prepoznaje i da im se smeši, a kako ugleda strica svog, zagugutala bi i ručice mu pružala da je uzme. Sreći stričevoj nije bilo kraja. Osećao ju je kao svoje rođeno dete.

Začas su prošla još dva meseca. Dvorjanke su počele za bebu kašice da spravljaju i njome da je dodatno prehranjuju. Nije mala radost carevića bila kad mu je mala već posle devet meseci znala ime da izgovori i stricem da zove. Pre nego što je godinu dana napunila uveliko je po sobi trčkarala, fijoke ormana otvarala i iz njih stvari po sobi razbacivala. „Dobro je,“ smeškao se carević, „ima na mene duh istraživača. Neće to biti samo kršna devojka kako neko reče, nego i umna posvećenica znanju.“ Ljubio je, golicao, dizao uvis, kreveljili su se jedno drugom, valjali po podu.

Za prvi rođendan carević je rešio da svojoj bratanici da ime. Dotle joj je samo „malena“ tepao. Svi prijatelji, koji su mu u pomoć pritekli kad se rodila, ponovo su došli, ovoga puta na proslavu. „Ovako ćemo, rekao je carević i podigao čašu u zdravicu kad su se za sofrom okupili. „Pošto je malena ovde u mojoj zvezdarnici spašena, neka se po zvezdama i zove. Dajem joj ime Zvezdana!“ „Tri put ura za Zvezdanu!“, podigli su svi čaše prema devojčici i ispili u njeno ime i zdravlje do dna. Kao što to obično biva kad se uz piće društvo opusti, zapevali su. Pevali su do ponoći i posle ponoći. Red su pevali, red grlo vinom hladili. Toliko su se napili da su se više drali nego pevali, jedan drugog ljubili i nadglasavali se. Zvezdana ih je kroz zidove čula. Od njihovog arlaukanja nije mogla da zaspi. Uzalud su joj dvorjanke pevale uspavanke, uzalud je i carević navraćao i priču joj iz slikovnice čitao. Jedva je uspela da sklopi pospane oči.

U neko doba jedan od gostiju je morao u nužnik, bešika mu se toliko od pića bila prepunila da je malo falilo da se u gaće upiški. Ustao je od stola i teturajući se izašao u predvoje. Onako pijan, umesto da pogodi vrata nužnika, otvorio je vrata sobe u kojoj je Zvezdana spavala. U sobi je bio mrak. Spovodeći se kao pijani medved, zakačio je nogom prostirku ispred njenog kreveta, izgubio je ravnotežu, što mu i nije bilo teško onako pijanom, i svom težinom se sručio preko nje na krevet. Tišinu je zaparao stravičan vrisak. Čuli su ga i u svečanoj sali. Naglo su svi poskakali. Vrisak je bio toliko prodoran da su se od njega otreznili svi koji su još bili budni, a probudili se oni pospali po podu ili sa glavom na stolu. Carević je kao sumanut izleteo iz svečane sale. Iz hodnika je video otvorena vrata detetove sobe. U dva skoka je preleteo hodnik i uleteo unutra. Za njim su sa svetiljkama u rukama upali dvorjani. U sobi je imao šta da vidi. U krevetu je sedela Zvezdana i ridala. Krokodilske suze su joj tekle niz lice a nosić cureo. Kako je spazila svog strica udarila je u još žešći plač i pružila mu ruke. Stric ju je podigao i privio na grudi. „Šta je bilo, malena moja? Šta te je preplašilo? Mora da si nešto ružno sanjala,“ tepao joj je. Dvorjani su pojačali svetlo, a onda su oni bili ti koji su kriknuli. Sa malenom u naručju carević se okrenuo u pravcu u kome su razrogačene oči dvorjana gledala. Na pola zida, odignut dva koraka od poda, raširenih ruku, za zid je bio prilepljen onaj pijanac koji je bio krenuo da piški pa, umesto u nužnik, kod malene upao. Pantalone su mu bile mokre. Ispod njega, na podu, videla se lokva mokraće. Nikome nije bilo jasno kako se na zidu našao i šta ga je to za zid tako prikovalo. Pokušali su da ga skinu, vukli ga za mokre noge, ali je sila koja ga je držala prilepljenog bila jača. Careviću je odmah bilo jasno šta je po sredi. Njegova mezimica, kćer njegovog brata, cara, od večeras sa imenom Zvezdana, imala je moć suđaja! To je znači bio naum vila-suđaja iz sveta duša! Zato su svoju posestrimu bile poslale da ga poseti! Sada imaju nekog svog u ljudskom obliku, koji nije ni čovek ni vila, a čovek je i vila u isto vreme. Njegova mila devojčica.

Prošao je čitav minut dok se dete u naručju svog strica nije smirilo. Carević ju je nežno poljubio, a onda joj je, da drugi ne čuju, tiho šapnuo na uvo: „Sad ga polako spusti!“ I mala princeza je spustila na patos pijanca.

 

Princeza samuje

Prošla je još jedna godina. Carević još uvek nije saopštio caru da dete koga je carica pobacila nije sahranjeno nego je itekako živo. Hteo je da Zvezdana ostane pod kontrolom njegovih prijatelja vidara dok ne napuni tri godine, odnosno dok ne budu i on i vidari potpuno sigurni da je malena, u telu i glavi, normalno dete. Naravno da vidarima nije rekao šta se ono u Zvezdaninoj spavaonici one noći desilo. Rekao im je samo da je sanjala ružno i na tome se sve završilo. Srećom, nikakav novi ispad se nije više desio. Što se tiče dvorjana koji su one noći sa lampama na krik malene u sobu bili utrčali, zakleli su se careviću da će do groba čuvati tajnu.

Osim što je rasla u zdravu devojčicu, Zvezdana je pokazivala i izuzetnu bistrinu. Kako je u treću godinu ušla već je znala sva slova, čak je znala i da sabira, oduzima, množi i deli brojeve od jedan do deset, pa i poneki do dvadeset. „Nek potraje ovako, do punoletstva ću joj preneti sva svoja znanja, znaće i više od mene,“ maštao je carević.

Tajna da se po njegovoj zvezdarnici svakodnevno vrzma neko dete, nije više mogla da se krije. Srećom, carevića su svi znali kao osobenjaka, čoveka „na svoju ruku“. Usvojio je neko siroče, mislili su. Kud se brine za bebe životinja bez roditelja – puna ih je bila zvezdarnica – ništa čudno da se u zvezdarnici nađe i čovečje siroče.

Na dan Zvezdaninog trećeg rođendana, carević je poslao poruku bratu i pozvao ga da navrati do njega. Davno beše kad je car poslednji put u zvezdarnicu bratu svome dolazio, naprosto, carevićeva knjiška mudrovanja ga nisu interesovala, niti njegovo buljenje u zvezde. Štaviše, zbijao je šale na bratovljev račun i nazivao ga zvezdočatcem. Ipak, odlučio je da se odazove. U poruci je pisalo da carević ima iznenađenje za njega. Car je čovek, a nema čoveka koji nije znatiželjan.

Ušao je u zvezdarnicu pretpostavljajući da će mu brat najverovatnije pokazati novu zvezdu koju je otkrio na nebu. Da, bila je zvezda, ali ne na nebu. Taman je seo i izustio da pita kakvo je to iznenađenje, u prostoriju je ušetala plavokosa devojčica, bele, skoro prozirne puti. Bila je u plavoj haljinici, ogrnuta tankim prozirnim plaštom koji joj je padao preko leđa. Kako ju je ugledao, cara nešto preseče preko pola. U devojčici je video lik svoje carice kakva bi bila da je upoznao u ovim godinama.

„Ovo je tvoja kći, brate,“ rekao je carević.

Caru su grunule suze. Podigao je malu na svoje koleno i stao da je ljubi. Začudo, devojčica se nije opirala.

Carević je morao u detalje da ispriča bratu celu priču, kako je nije zakopao kad je pobačenu u peškiru bio izneo, kako su je on i njegovi drugovi vidari povratili u život, kako su je pod zvonom negovali, kako su je dojilje hranile, kako je rasla a vidari nastavili do današnjeg dana da bdiju nad njenim zdravljem, i konačno, kako je odlučio da je najzad vreme da se svome ocu i majci, caru i carici, preda na dalji odgoj i staranje. Za moći vile-suđaje u malenoj princezi, kao i za pijanog gosta zalepljenog na zid, naravno da mu nije ni reč rekao.

Car je hteo da pukne od ponosa i sreće. Zvezdana je postala njegov centar sveta. Upravljanje carstvom prepuštao je kad god je mogao savetnicima, ne bi li sa njom što duže vreme provodio. Isto se desilo i sa starim carem. Otimali su se njih dvojica kod koga će mala princeza duže da boravi, u carskim odajama, ili kod dede. Ni carica ni stara carica nisu imali šanse na red da stignu do nje od njenog oca i dede. Gde god stari car krenuo, trčkarala je, ili se sa njim vozila Zvezdana. Kad god car nije bio zabavljen državničkim poslovima, uzimao je Zvezdanu za ruku i vodio je u šetnju duž reke. Veslao je car sa njom čamcem po jezeru, učio je da gađa lukom i strelom, čak joj je i praćku napravio kao da je ona Zvezdan a ne Zvezdana. Milo je bilo devojčici sa njima dvojicom da bude, zavolela ih je obojicu, i oca i dedu, svim svojim detinjim srce, a opet, grabila je svaku priliku da se izvuče i stricu svom u zvezdarnicu otrči. Kako je rasla i godine joj se množile, sve veću je privrženost osećala ka knjigama u stričevoj biblioteci. Lutke i đinđuve, koje su joj mati i baka poklanjale, nisu je ni najmanje privlačile, učtivo se zahvaljivala na poklonu i čim one odu, lutku ni đinđuve više nije gledala. Car je u dogovoru sa svojim bratom pozivao najbolje učitelje da je uče manirima lepog ponašanja, plesu, sviranju na liri i flauti, sitan vez da veze. Iz poštovanja prema ocu, Zvezdana se svim tim veštinama iskreno posvećivala, ali je svejedno jedva čekala kraj svakog časa da stricu u zvezdarnicu otrči i tamo ozbiljna znanja iz knjiga i kroz razgovore sa učenim ljudima upija.

Video je car da mu se dete ne druži sa decom. Umesto sa njima da se igra, radije je sa odraslima vreme provodila. Maloj princezi je već sedam godina bilo. U toj dobi, njeni vršnjaci u školu polaze. „Dobra ideja!“, čestitao je sebi u sebi car. „U školu ću  je poslati. Tamo će biti okružena samo decom i htela ne htela moraće sa njima da se druži.“

Odveli su Zvezdanu u školu. Došlo je vreme prvog odmora. Sva deca su istrčala napolje da se igraju, jedino je Zvezdana ostala u učionici. Crtala je nešto na svojoj tabli. Učitelj je morao da je uzme za ruku i izvede u dvorište. „Nemoj biti sama, idi, pridruži se deci,“ rekao joj je. „Igraj se sa njima.“

Kad je učitelj ponovo izašao da pozove decu na čas, Zvezdanu je zatekao tamo gde je ostavio. Gledala je u decu, prst jedne ruke držala u ustima, a prstom druge vrtela kosu na glavi.

Isto se ponovilo i na drugom odmoru, i narednog dana, i cele iduće nedelje. Gde bi je učitelj ostavio, tu bi je i nalazio.

Osetila su deca da Zvezdana nije poput njih, da je drugačija, ali ne zbog toga što je princeza. Deca imaju čulo za one koji se razlikuju. Stala su da je začikavaju. Gurali su jedno drugo na nju. Pokušavali su na sve načine da je izazovu. Zvezdana nije odgovarala. Nije pokazivala ni da se ljuti. Prestala je da vrti kosu.

A onda se najnestašniji dečak s leđa zatrčao u nju. „Šta će, nije hteo da je udari, jurio je druga, nije on kriv što se okliznuo,“ imao je spremno opravdanje za učitelja. Da mu je naum uspeo, Zvezdana bi kao loptica bila odbačena i pala licem na zemlju. Vila-Zvezdana je u njoj neočekivano proradila. Iako ga nije očima videla da juri prema njoj, videle su je njene vilinske oči, jer oči vile sve vide. Nije se pomakla, nije se ni okrenula, samo se desilo nešto što se ne dešava. Umesto da je dečak udario u Zvezdanu i da su se oboje našli u prašini, odbio se kao od neke nevidljive lopte, proleteo pored Zvezdane i ni sam ne znajući kako, našao se na zemlji. Izvedeno je to bilo tako munjevito, da su deca, koja su ga videla da trči prema njoj, pomislila da se zaista iza nje okliznuo pa je promašio. Dečak je bio ljut da ljući nije mogao biti. Pekla su ga odrana kolena, ali ga je više peklo podsmevanje drugovi koji su ga videli da je pao. „Mora biti da sam se okliznuo,“ mislio je i sam, „kako bih inače onako pored nje proleteo.“

Od tog događaja tražio je svaku priliku da joj naudi, ali je uvek izgledalo da se sapleo, okliznuo, ili da ga je nešto drugo u njegovoj zločestoj nameri omelo. Krene da joj podmesti nogu ili da je šutne, ali ne zna kako, uvek je za dlaku promaši. „E, ovoga puta ćeš da mi platiš,“ stegao je vilice. Uzeo je kamen i zavitlao ga prema Zvezdani. Ona je stajala u hladu kestena, oslonjena ramenom o stablo i odatle posmatrala igranje dece. Kamen je poleteo prema njoj. Nije mogla da ga vidi jer je leteo sa strane, ali su ga vilinske oči videle. Nesvesna da išta čini, vilinska moć u njoj je tik ispred njene glave zaustavila kamen i vratila ga jednakom brzinom nazad prema zatečenom dečaku. Uhvatio se za potkolenicu i zakukao. Oni koji su ga videli kako je gađa, bili su uvereni da je kamen promašio. Umesto Zvezdane pogodio je drvo, od njega se odbio i vratio prema dečaku, zaključili su. Mislio je isto i nevaljalko, plakao je – više od stida što je promašio. „Platićeš ti meni kad-tad!“, zaklinjao se u sebi i škrgutao zubima.

Prilika mu se ukazala vrlo brzo. Učitelj ih je poveo na čas prirode do vodopada. Prišli su najpre njegovom podnožju, gde se dizala strašna buka od siline vode koja se razbijala o stene pri padu. Oblak raspršenih kapi se dizao uvis. U njemu se videla duga. Mokra od vodene prašine, deca su radosno kliktala. Učitelj ih je potom poveo gore, odakle se voda survavala, da vide koliko je to u stvari mali i miran potok, a toliku snagu dobija kad izgubi oslonac tla ispod sebe. „Slobodno gvirnite dole, evo odavde, tu je sigurno, da vidite kako sa ove visine izgleda potok kad se u vodopad pretvori,“ rekao je učitelj.

Došao je red i na Zvezdanu da gvirne. Onaj osvetoljubivi dečak izgleda samo je to čekao. Bacio se prema njoj ispruženih ruku. Ali tamo gde je rukama ciljao, Zvezdaninih leđa više nije bilo. Vilinska moć u njoj je proradila. Čučnula je. Nije bilo njenih leđa da dečaka zadrže. Izgubio je ravnotežu i preko nje poleteo u ponor. Šta se sa njim dešava nije stigao da shvati. Video je samo kako mu se oblak kapljica u podnožju vodopada strelovito brzo približava. Tik nad oblakom osetio je kako ga nešto zaustavlja a onda podiže nazad prema vrhu vodopada. Zvezdana ga je spustila iza sebe na zemlju. Bio je paralisan od straha. Usta su mu bila otvorena kao u ribe izvučene na suvo. Iz usta mu je curila pljuvačka, a iz nosa sline. Oči su mu lile suze. Zacenio se od plača. Nikom nije bilo jasno šta se desilo. Nisu pomišljali da to ima veze sa Zvezdanom, i da je zapravo ona bila ta koja je spasla dečaka.

Car se uplašio za svoju jedinicu kad su mu prepričali događaj. Smesta je ispisao iz škole. „Opasno je da se udaljava iz dvora,“ zaključio je. „Neka se igra sa decom dvorjana. Uposliću nekog učitelja da je ovde uči.“

Zamisao mu je bila loša. Deca dvorjana nisu bila za Zvezdanu društvo. Da ne žalosti oca i dedu, silazila je u dvorski vrt među njih, ali se u njihovu igru nije uključivala. Sedela je sa strane, crtkarala nešto ili pisala po svojoj tabli. To joj je bilo draže.

Prolazile su godine. Među decom dvorjana nije stekla prijatelja. Bila je sama sebi dovoljna. Decu su joj zamenjivali njen deda, svakako otac, ali najviše carević, njen stric. Car je bio očajan. Nije želeo da mu kći bude vuk samotnjak, da nema nijednu drugaricu, ili bar druga. „Možda joj ova dvorska deca nisu dorasla? Možda će se među decom van dvora naći neko ko će joj prirasti za srce i prijatelj biti?“, razmišljao je. Razgovarao je sa starim kraljem, tražio mišljenje savetnika, savetovao se sa bratom. „A što ne bi,“ rekao mu je stari car, „priredio dečji karneval? Imali smo ih kad sam bio dete. Propustio sam da ih obnovim kad ste ti i tvoj brat bili deca. Na dan poslednjeg karnevala umrla mi je bila majka. Ukinuo ih je moj otac da ga ne podsećaju na njenu smrt. Što je bilo, bilo je, hajde da tu dečju radost oživimo.“

Caru se svideo predlog. Okupio je svoje najsposobnije dvorjane da se dadu na posao i sve što treba za karneval pripreme. Za dan održavanja karnevala odredio je onaj dan kad se Zvezdana rodila, to jest kad je majka pobacila. Otposlao je pozivare da obznane po celoj carevini. Dana tog i tog pa nadalje svake godine, ima se priređivati karneval u čast rođendana princeze Zvezdane. Dobošari će zalupati, trubači zasvirati a najgrlatiji među njima pročitati carev ukaz. Karneval će se zvati „Karneval srodnih duša“. Kad se budu sjatila deca u njegov dvorac, među tim stotinama nemoguće je da se neće naći bar jedna srodna duša njegovoj miljenici.

Kako je car naredio, tako je i bilo. Dobošari su se razmileli po carevini, u doboše zalupali, trubači su u trube zatrubili, a najgrlatiji među njima obznanili carevu naredbu. I bi radost kakvu ni najstariji ne pamte da ju je bilo. Danima su se krojila odelca, pravile maske, dečja lica mazala šarenim bojama; kosu su im dijademama učvršćivali, cvetićima su ih kitili, oko glave i ramena venčiće stavljali. Zvezdanu je, naravno, stric opremao. Jednom kad su gledali zvezde pitala ga je može li se do zvezda stići. Stric je odgovorio da može, ne danas i ne sutra, ali jednog dana sigurno, kada potomci njenih potomaka budu carevinom vladali. „A kako bi se do tamo putovalo,“ pitala je Zvezdana. „Na letećim kočijama,“ odgovorio je stric. „Videla si one crteže u pećini koje su nekadašnji narodi nacrtali. Neki kažu da su to slikali vatrene kočije na kojima su nam bogovi dolazili, a ja mislim da su to bili zvezdani putnici, ljudi kao mi.“ „A šta im je ono oko glave,“ nastavljala je Zvezdana. „Verovatno oni udišu drugačiji vazduh od našeg pa su stavljali u to zvono svoj vazduh dok se na naš naviknu,“ rekao je stric. „Tako smo i tebe držali ispod staklenog zvona kad si bila nedonošče i puštali ti drugačiji vazduh od onog koga sad udišeš.“ „E, baš takav mi kostim sačini, hoćeš li?“, poskočila je Zvezdana. Stric je poljubio i ispunio joj želju. Na karnevalu, u koloni koja je prolazila carskim trgom, Zvezdana je bila sa staklenim zvonom na glavi. Druga deca su mogla da joj vide lice, mogla  je i ona njihovo, bila je među njima, a opet nije bila sa njima.

Prošao je prvi karneval, prošao i drugi, treći četvrti. Došao je Zvezdanin četrnaesti rođendan. Karnevali nisu ispunili očekivanje cara. Car je bio očajan. „Evo, već mi je u devojku stasala, ali srodnu dušu za druga nije za sve ove godine našla. Kako ću je udati, kako će svog životnog saputnika bez druženja i od svojih vršnjaka otuđena naći? Ne želim je na silu udati kao što je mene moj otac oženio.“ Bio je zaista više nego očajan. Pred svaki Zvezdanin rođendan pokretao je tu temu sa svojim ocem, dvorskim savetnicima i svojim bratom, čak je i svoju caricu za savet pitao iako je odavna prestao da joj se za savete obraća. Kad, gle, carica dade najbolji savet. Naravno, onaj ko je zna, mogao je i da pomisli da će baš takav dati. Godine je nisu promenile ni onaj pobačaj. Držala je i dalje do svog otmenog porekla, zapadnih manira, uljudnosti, etikecije, iako se na tom zapadu u koga se klela, ispod etikecije i lepog ponašanja često skrivala neotesanost, bezosećajnost, čak i ružno ponašanje. Volela je više glumu i pozorište nego stvarni život. „Zašto, o caru moj,“ rekla je, „ne bi umesto karnevala bal na našem dvoru priređivao? Neka karnevala i dalje za decu, a uveče nek dame u carsku dvoranu dođu u balskim haljinama, a gospoda svečano obučena.“ Caru se svideo predlog te je tako i naredio. Obznanili su dobošari i najgrlatiji vikači po svim kraljevinama carstva da se, osim karnevala za decu, uveče, na dvoru svake kraljevine, ima prirediti kraljevski, a na carskom dvoru carski bal i da se na njega pozivaju svi plemenita roda.

Dođe i to veče. Bal su otvorili car i carica. U svečanoj loži sedela je sada već četrnaestogodišnja princeza. Poslušala je majku, najlepšu balsku haljinu od majčinih haljina je obukla, ali je, kao da je to karneval, oko glave umesto staklenog zvona, sada nosila prozirni veo i sve vreme bala ga nije skinula sa glave. Kad se takva pojavila na balu, nije mogla da ne bude primećena. Mladići i devojke su se došaptavali i oči krišom sve vreme prema njoj upućivali. Druge su devojke došle visoko podignutih kosa, obnaženih ramena i leđa, kako i priliči damama, a ona, gle, krije i lice. Srećom, kad je muzika zasvirala prepustili su se plesu i bar dok se vrte salom, nju zaboravljali. Molio ju je car da veo skine, molila je carica, jedino je nije molio stric. „Ako se pojavi srodna duša mojoj, oče, prići će mi, makar rogove umesto vela imala,“ odgovorila je princeza. „Mora da je on na to nagovorio,“ gunđala je carica, misleći na carevića, Zvezdaninog strica. „Dala sam joj svoju najlepšu haljinu koja pokazuje njena lepa ramena i gospodski vrat, a gledaj je, sve je to pokrila glupim velom.“ Carici se nije sviđalo što je pod tolikim uticajem carevog brata. Za sve što je Zvezdani zamerala krivila je carevića. „Nikad ti se takva neće udati,“ sekirala je cara, koji se i bez njenog zasipanja otrovom dovoljno sam sekirao. Naravno, princezi nije niko cele večeri prišao, što je nije nimalo onespokojavalo.

Prošla je još jedna godina i još jedna, prošle i dve nakon njih. Bližio se Zvezdanin osamnaesti rođendan, dan kad postaje punoletna. Po merilima tog doba, ulazila je u godine udavača koje su propustile svoju priliku nakon svoje četrnaeste godine da je prosci zaprose. Nije bilo prosaca. Neki su strahovali da ne budu odbijeni, neke su odbijale priče koje su o njoj kolale, u kojima nije baš u najlepšem svetlu slikana. Pričalo se da nos poput svoje majke drži podignut do neba, da je ohola, sujetna, da ne ume da se zabavlja, a ne ume ni da se nasmeje. Car je zapao u očajanje. Ničije savete više nije hteo da čuje u vezi njene sutrašnjice. „A da kod nas pozovemo na bal samo prinčeve i princeze stasale za ženidbu,“ predložila je opet carica, sve u nadi da će na bal doći neki princ sa zapadnih strana i u njihovu kćer se zagledati. Posle toliko godina od njene udaje za cara, srce joj je još uvek bilo na zapadu kome zemljopisno pripada kraljevstvo odakle je za cara isprošena. Car je pristao. Svideo mu se predlog. Dao je da se napiše poziv svim kraljevima njihove carevine, kao i carevima i kraljevima poznatih kraljevina i carevina, kako onih sa kojima su u dobrim odnosima, tako i onih sa kojima nisu. Pismo je kazivalo da se u carskome dvoru u čast ulaska u punoletstvo carske kćeri, princeze Zvezdane, na dan njenog rođendana, uveče priređuje bal za neudate princeze i neoženjene prinčeve. Neka dođu sa roditeljima. Roditelji će biti gosti cara i carice na svečanoj večeri koja će se istog dana kad i bal u palati održati. Čim su pozivna pisma bila ispisana i carskim pečatom overena, dostavljači su uzjahali brze konje i zaputili se ka svakom prestonom dvorcu poznatog sveta. Za to vreme ceo carski dvor se dao u pripremu. Obe sale, i balska i svečana za obedovanje, dadoše se preuređivati, dotrajala boja na doksatima se popravljala, lusterima su prašinu brisali, zidove ukrašavali. U delu sala u kojem će svirati muzika, postavljale su se stolice, dirigentski podijum i stalak za note muzičara.

 

Bal

Prošla je dvadeset i jedna godina od onog dana kad se kralju i kraljici kraljevine na severu rodio naslednik sa telom debelog crva. Njihov dvor je i dalje bio obavijen tugom. Umesto da se sinu vesele, u srca kralja i kraljice sve se dublje uvlačilo crnilo neizvesnosti šta će sa kraljevstvom sutra biti kada njih dvoje više ne bude među živima. Kralj se kao davljenik uhvatio proročanstva iz šume koje mu je prorekao šumski bog. Gledao je svog sina kako raste, kako postaje dečak, pa mladić u godinama, a izgled debelog crva u telu, rukama i nogama mu se nije menjao. Nisu mogli ni punoletstvo od srama da mu proslave. Morao je i dalje da nosi odelo sa visokom kragnom zakopčano do guše. Kragna i duboko natučena kapa sakrivali su mu natekline crva i bundevastu glavu. U prorezu između kape i kragne videle su mu se jedino zelene oči. Srećom pa su bar one bile ljudske a ne oči crva. Jeste da mu u pameti nije bilo ravna, jeste da je stekao visoko obrazovanje, jeste da nije bilo izučavanja koja ga nisu privlačila i o kojima nije mogao sa najumnijim glavama raspravljati, jeste da nije bilo vojnog umeća koje nije savladao, niti je bilo borilačke veštine u kojoj ga je neko mogao pobediti. Ni u manirima mu nije bilo ravna. Znao je da svira, znao je sve plesove da igra. Umeo je da peva, recituje i drži govore. Jednom rečju, da mu nisu telo i glava ličili na telo i glavu crva, bio bi prilika za svaku princezu i carsku i kraljevsku, navodadžije bi se tukle oko njega.

Od cara je stigao poziv na bal i ovoj kraljevini. Snuždila se bila kraljica kad su ga dobili, snuždio se za njom i kralj. Rado bi svog sina na taj bal poslali, ali onda ne bi više mogli kriti njegov izgled. Šta ako se princeza prepadne i u nesvest padne kad ga vidi? Kraljevstvo bi gnev carevu za svagda navuklo. Još dvadeset dana je do početka. Šta da radi, dvoumio se kralj. Da ga pošalje ili ne pošalje? Savetnici mu nisu bili od pomoći. Svi njihovi saveti su na loše izlazili. Kraljica mu takođe nije bila od pomoći. Zatvorila se u svoje odaje. Od sekiracije nije jela, samo je suze ronila.

Sav očajan, caru nije ništa drugo preostalo nego da ode u šumu i potraži šumskog boga. Možda mu šumski bog može pomoći?

Našao je onaj grm koji se pre dvadeset i jednu godinu bio u šumskog boga pretvorio. Nije više grm, porastao je u grmčinu. Seo je ispred njega i u njega se netremice zagledao. Čekao je satima. Šumski bog se nije prikazao. „A što ne bih opet poslao nekog do one babe-vračare?“, sinulo mu je tako sedeći i u grm zureći. „Dobra ideja!“, caru je prešlo u naviku da hvali samog sebe. „Daću mu najbrže atove iz ergele, samo da što brže do tamo stigne i još brže se vrati.“ Prosto je odjurio nazad u dvorac, uprkos bolu u utrnulim nogama i zadnjici od nepomičnog sedenja.

Posle dve nedelje vratio se carev čovek iz dalekog severnog kraljevstva. Bio je kod babe, kaže, zatekao je živu. Vatru je podložila, u bakrač vodu usula i bakrač iznad vatre okačila. Kad se u bakraču voda ugrejala, izvadila je užareno ugljevlje iz vatre i u vodu ga bacila. Gledala je kako cvrči i juri po površini. Kad je prestalo da se  dimi, zagledala se u oblike u koje se spojilo, pa se pridigla i carevom čoveku rekla samo dve reči: „Neka ide!“

Carevića su obukli u novo odelo. Natukli su mu kapu protkanu srmom. Između kragne i kape videle su mu se samo oči. Kralju je srce zeblo. Ni kapa ni visoka kragna nisu mogli sakriti veliku glavu. Obukli su se i kralj i kraljica u svečane odore. Danima su putovali na jug dok nisu na sam dan princezinog rođendana stigli.

Palo je veče. U zakazano vreme fanfare su objavile da „Bal srodnih duša“ počinje. Vrata balske dvorane su se otvorila. Prinčevi i princeze iz celog sveta su ulazili. Ušla je i Zvezdana. Prepoznali su je po vitkom stasu i plavoj balskoj haljini, ali pre svega po dugačkom velu koji joj je pokrivao lice i sa glave se, preko ramena i leđa, spuštao do zemlje. Nije ni ovoga puta htela da odustane od „zvezdane prašine“, kako je svoj prozirni veo nazivala. Uzalud ju je carica majka preklinjala: „Bar ovoga puta se ne joguni i u svoj svojoj lepoti se pred prinčevima pokaži, princeze nek ti zavide.“ Uzalud ju je otac ubeđivao da se makar sad, na svoj osamnaesti rođendan, pred tolikim prinčevima otvori i pažnju im zaokupi, ne bi li joj neko od njih prijatelj postao. Jedino je stric nije ubeđivao. Narav princezinu je znao bolje od njenih roditelja, prepoznavao je njen strah da je ne ismeju ili štogod nepromišljeno učine pa je prinude u odbranu svoju vilinsku moć da pokrene.

Prinčevi i princeze  su se razdvojili i uz duboki naklon je propustili do carske lože. Bal je mogao da počne. Prinčevi su reveransom molili princeze za ples, one im naklonom uzvraćale. Parovi su se vrteli dvoranom. Orkestar je iz instrumenata izvlačio nebeske note. Smeh mladosti se na svakom koraku čuo, nekad svojom glasnošću i muziku nadjačavao. Princezi, naravno, niko nije prišao niti je za ples zamolio. Ipak je ona kći najmoćnijeg cara poznatog sveta. Šta ako ih odbije, šta ako im znoj počne da se oseća. Bojazan je oduvek bila jača od želje.

Kraljević već nije imao bojazni. Znao je, kad u salu za ples bude ušao, svi će osetiti da ulazi neko ko nije kao oni. Jedino je brinuo šta će sa svim ovim životinjama koje su se oko njega sakupile? Mogao im je izdati naredbu da ga ne prate, ali je strahovao da će kod vrata dvorane ostati da ga čekaju, a da će daljina biti prevelika da ih zauzdava nekog da ne ujedu, povrede ili ogrebu. Kako je sa majkom i ocem kročio u carski dvor, još dok su ih ka njihovim odajama vodili, svi ljubimci koje su kraljevi, kraljice, carevi, carice i pripadnici njihove svite sa sobom poveli – vladari i njihovi dvorjani, poznato je, ne mogu bez ljubimaca ni u nužnik ići – otrgli su se i pravo mu u sobu banuli. Mace su mu se motale oko nogu, psi se češali o čizme, hermelini i hrčci mu se penjali uz odoru. Oko glave su mu lepetali noćni leptiri, zujale iz sna probuđene ose i poneki slepi miš. Sve te životinje su dotrčale, doletele ili dogmizale čim su njegovo prisustvo budne ili u snu osetile. Našao se tu i jedan lav, jedan albino tigar, gegala se patka, šištao labud, čak je i jedna podebela braon zmija žuto išarana, bez sumnje ljubimica neke kraljice, dogmizala i uz telo mu se do vrata uspuzala. Od svih tih životinja jedva je uspeo poslednji pogled na sebe u ogledalo da baci i odeću popravi.

Ušao je u balsku dvoranu, praćen ovom životinjskog svitom. Srmom mu je bila izvezena odora, na grudima su mu blistali obešeni o zlatne lance kraljevski medaljoni sa rubinom, tirkizom i smaragdom, a o boku mu se u zlatnim koricama sjajio mač, drške optočene draguljima.

Prvi par koji ih je ugledao, prestao je da pleše, za njim i drugi, a onda i svi ostali. Princeze su rukom pritisnule usta da priguše krik. Prinčevi su se mašili drške mača spremni da ga izvuku i brane svoju izabranicu. Užasnuti pred ovim strašnim prizorom princeze i prinčevi su se povlačili unazad. Između kraljevića i princeze se napravio prolaz.

Kako ga je ugledala, srce je Zvezdani zalupalo, ali ne od straha i ne samo njoj. Zalupalo je i srce kraljevića. „Zar je on taj? Zar je ona ta?“, pitala su se srca. Princeza je ustala i koraknula prema njemu. Kao da je hipnotisan, koraknuo je i on prema njoj.

Životinje su videle da se dešava nešto što ne pripada njihovom životinjskom svetu. Zaustavile su se, nisu krenule za njim. Pridružili su im se hermelini i hrčci koji su sišli sa kraljevića. Odmotala se i zmija sa njegovog vrata. Jedino su noćni leptiri i ona dva-tri slepa miša nastavili da klepeću krilima i kraljeviću obleću oko glave.

Princezine plave oči ispod vela zasjale su kao najplavlje zvezde. Najbliži parovi njoj, da nisu svu pozornost svoju usmerili u spodobu od kraljevića i njegovu menažeriju, primetili bi kroz veo njihov sjaj. Nije ona videla ni njegovu bundevastu glavu, ni nadutu odeću koja nije mogla da sakrije crvolike klobuke njegovog tela i udova. Videla je njega kakav bi bio da nije veliki crv koji hoda. Videla je prelepog mladića, vitkog, plave kose, zelenih očiju, dostojanstvenog držanja primerenog jednom kraljeviću.

Pokrenuli su se ponovo u istom trenutku. Pošli su jedno drugom u susret, dostojanstveno, kao da po podu klize, kao da ih je isti učitelj hodu učio. Na korak razmaka su se zaustavili. Prestali su da dišu. Stajali su jedno naspram drugo bez pokreta. Samo su se u oči gledali. Princeza je podigla ruke prema njemu. Začaran njenim plavim pogledom podigao je i on svoje prema njoj. Prsti su im se dodirnuli. Sa Zvezdane je spao veo i rasuo se po podu. Otkrila su se njena prelepa ramena, zasjao je vitak vrat. Belasali su se nežniji od najnežnije istočne svile, mekši od najmekšeg šala izatkanog od tanane dlake koza. Ali to nije bilo jedino što se desilo. Princeze i prinčevi oko njih su razrogačili oči. Odelo kraljevića je počelo da splašnjava, rukavi i nogavice da se tanje. Kapa mu je postala prevelika i pala mu je sa glave. Visoka kragna mu se povila i razotkrila lice. Lice mu više nije bilo bundeva, niti je oko vrata imao klobuk. Pred princezom je stajao prelepi kraljević, upravo onakav kakvog ga je svojim vilinskim očima kroz njegovo odelo i kapu bila ugledala, zelenook i duge, plave, talasaste kose koja mu je padala preko ramena. Smešio joj se najlepšim osmehom kakvim joj se ni njen voljeni stric nije osmehivao. Srodna duša je konačno našla svoju dušu.

Već sutradan je otpočelo slavlje kakvo se ne pamti. Zaruke su proslavljane nedelju dana, a iduće godine svadba celog meseca. Tri sveta su bila ujedinjena, svet ljudi, svet duša i svet prirode. Šumski bog je likovao, najzad su ljudi sa životinjama i biljem u istom carstvu, najzad mogu da se poštuju i sporazumevaju. U svetu paralelnom svetu ljudi, duše su se vrtele u kolo, slavile su ostvarenje svog nauma da kroz prevremeno rođenu princezu povežu na bolji način svet ljudi i svet duša: više se suđaja ljudi neće plašiti, a suđaje će znati njihovim posestrinama u ljudima kako je. Ono što srodne duše spoji i ono što srodne duše spoje, nikakva sila ne razdvoji, niti mu ikako nauditi može.

KRAJ

Copyright © 2024 Branimir Perić

Sve slike ovde prikazane napravio je autor ove bajke koristeći slike koje je po njegovoj zamisli kreirala veštačka inteligencija DALL-E 3.

Tekst u celini ne može biti preuzet i objavljen bez saglasnosti autora. Može biti preuzet i objavljen u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovaj blog, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.