Tombola nežna
„Tombe la neige“ (tomb la než –
pada sneg), pevao je na francuskom belgijsko-italijanski pevač,
Salvatore Adamo, a mi to klinci čuli, bolje reći „prevodili“ u jedino što nam
imalo smisla, „tombola nežna“, jer očevi su nam se u kafanama i adaptiranim
salama mesnih zajednica celo popodne i do naveče kockali jedinom u to vreme od
države dozvoljenom kockom – tombolom (ne računajući loto, sportsku prognozu i
kupovinu lozova), dok je kroz otvorena vrata, da privuče što više lakovernih
(svaka država živi od lakovernih, uglavnom), dopirao ozvučenjem pojačan glas
objavljivača izvučenih brojeva. Kako nam ono „než“ ništa nije značilo, njega
smo prevodili sa „nežna“, da bi se slagalo po rodu sa tombolom (nismo mi još
bili mučeni u školama gramatikom – to nam je naprosto maternji jezik nalagao da
slažemo pa i meni sada). Tako ispade „tombola nežna“. Pa i danas, posle toliko
godina od detinjstva, ne mogu a da Adama ne čujem kako plače: „tombola nežna“.
„Tombola nežna“. Prvi sneg ove godine! Prizor, sa
slika očaravajući. Još više kad gledaš kroz zadihtovan prozor kako pada, dok ti
iza leđa u kući pucketa vesela vatrica. Napolju hladno, zavija severac,
razvejava pale pahulje, lepi ih po prozoru, a ti to ne osećaš, tebi u duši
toplo, milina neka kroz tebe struji, „tombola nežna“ kao u pesmi.
Ali kad si u autu, a sneg se ne šali nego hvata
zalet bez uzimanja vazduha i sve suludije rasprskava po šoferšajbni izmet
nevidljivih ptica sa nebesa… To već nije „tombola nežna“. Tombola možda, ali
nežna nimalo.
Vraćamo se iz grada u naš vilajet na planini.
„Tombola nežna“ se ne šali. Pahulje sve krupnije. Brisači još malo pa će početi
da ih slažu sa leve i desne strane šoferšajbne i da ih lupaju po beloj zadnjici
ko nevaljalo derište… Džaba ga brisači lupaju. Nevaljalo nebesko, belo dete, ne
plače, ne plače iz inata, nego mu, u inat nama koji smo u autu, inat sve
bujniji – sad nas već odozgo bombarduje golemim babinim jarcima. Kvasi najpre
njima asfalt, a na moj užas, evo ga, sve više pokriva srednju traku puta (onih
sa strane nema, štedeli putari). Debela zavesa babinih jarčeva osvetljenih
farovima već me dovedi dotle da, ko moja tašta, hvatam sebe kako duvam kroz
šoferšajbnu, ne bi li moj duv kroz zavesu put prokrčio, makar nešto ispred da
vidim… I o ovome onaj peva?! To li mu je ta nežna tombola?!
Evo ga! sad pakuje po putu jedan preko drugog
jarce u nepregledan tepih, najpre u vodom natopljenu vatu, a onda tepih
prekriva belinom – da te zavara da pomisliš da ispod nije voda… Đavola nežna
tombola!
Vraćamo se autom iz Kruševca. Vijuga put uz brdo,
kosinu uvrće i isteže, a svetla vilajeta našeg jošte nema. Odavno prođosmo
Radmanovo. Prođe i ona sklepotina za prodaju meda i raznih „zdravih“ proizvoda
seljačkim rukama zgotovljenih, na kojoj piše, „Kod pilota“. Nežna tombola,
majke ti?! Dva kilometra sa neprestano upaljenim upozorenjem na proklizavanje i
a-be-es-om koji, kao da plugom ore kamenje? Baš nežna, nema šta!
Kola mile, brzina druga. A-be-es poludeo – ne
gasi se. Zabada u asfalt, čini se, čelične kuke kroz onaj santimetar beline
povrh dva-tri santimetra natopljene vate. Mokri mi se. Još i to! Jebʼla vas
nežno ta tombola! Kad sledeći put budem čuo tu tužbalicu, počeću da urlam ne
bih li je svojim glasom nadjačao samo da je ne čujem!
Na putu nigde nikog već poodavna. Nema drugog
ludaka koji po ovom kijametu vozi. Samo čekam kad više ni a-be-es neće pomoći.
A mi visoko u planini.
Kola se zanose u krivinama. Plug a-be-es-a
poskakuje – ispod vate verujem varnice sevaju uprkos vodi. Naizgled sam hladan
kao špricer – da ne uplašim gospu. Ona, ko da je vozim sankama, ko da to autom
klizim po livadi – ništa ne primećuje! Svetli joj ekran mobilnog, bulji u
njega, nešto prevrće, tipka poruke. U grudima i stomaku mi se sve steglo,
bubnje mi slepoočnice: em me jarci nerviraju, em me ta svetla sa njenog
sokoćala koja hvatam krajičkom oka dodatno lude i pritisak mi dižu. Cupkam u
sedištu, stežem butine, grčim prste u cipelama – što da se smirim, da me ne
nerviraju svetla mobilnog i gospa koja van mobilnog ništa ne primećuje, što da
zavaram bešiku kako se i moje gaće ne bi pretvorile u natopljeni pamuk i
žmrćkanjem pridružile vati pod točkovima.
U stvari, iskreno, čuvam se da ne pokažem gospi
koliko je strašno to što mi je strašno. Bolje što ništa ne primećuje. Ženski
strah je parališući. Ima dvostruki udar. Prvi udar njih žene dovodi u ono
stanje kad se od komarca vidi magarac. Umesto babinih jarčeva videla bi lavinu
koja se obrušava na nas, a mokrina vate po kojoj gaze točkovi naličila bi joj
da nam je auto uleteo u reku. Čekićanje a-be-es-a tek bi je dokosurilo: bila bi
ubeđena da nam se to u najmanju ruku otkačio auspuh pa tandrče po drumu (ako se
to već nisu točkovi odšrafili i samo što nisu otpali pa oni tandrču). Drugi
udar je povratni udar koji bi mene lupio. Ženska panika je jedina panika koja
se ne zaustavlja na njima, već kao najopakija zaraza skače na sve oko njih, a
najpre na muževe. Zapravo, ne znaš da li te to više zvekne po glavi ženina
panika (pošto, po ženskoj definiciji, ti u glavi nemaš ništa – panika u njoj
nađe rezonantnu kutiju pa, lupajući u praznini tvoje šupljine od zida do zida,
još više se od jeke praznine prepadne, sama sebi drukne paniku), ili ti je od
toga što je nju uhvatila panika, a tebe to nervira pa do te mere pobesniš da bi
samog sebe izujedao od muke. Jeste li videli nekad na autoputu da pored vas
projure sa dvesta na sat neka kola koja baš i nisu besna? Znajte da je u njima
pomahnitali muž koga je žena dovela u stanje iz koga su mu samo dva leka: da
gas nagazi do daske, ili nju da pregazi, ali pošto ga je mama vaspitala da se
ženska deca ne gaze (nogama), bira prvu, viteškiju soluciju.
I tako, štiteći ženu a posredno sebe, doškrguta
me moj a-be-es do žutih svetala ispred našeg vilajeta. Od prokletih babinih
jarčeva ga ne prepoznah (vlastito naselje ne prepoznah!). Tek kad ga, orući
prednjim točkovima drum, a zadnjim po natopljenoj vati igrajući sitnu
preperevku prođoh, prepoznadoh ga po jelama oko parkinga. Srećom nikog ne bi na
drumu pa uspeh oštro da smotam, pripomognut proklizavanjem zadnjeg dela (baš
onako kako sam naučio iz emisije za vozače, „SAT“, na TV-u). Uđoh na pomoćni
drum uzanog parkinga našeg carstva odozgore, umesto odozdole gde se ulazi.
Srećom shvatih na vreme da je to naš parking, inače bih vozio sve do Brzeća.
Moja ti gospa diže glavu sa mobilnog tek kad mi
se u tom veštom okretu zaneše kola i kad je lupila glavom u staklo. „Šta, već
smo stigli?!“ Tek tada vide koliko je sneg napadao.
Ostalo mi je još samo da auto nekako uparkiram
zabadajući ga u grane jela, od napadalog mokrog snega pognule po putu. Treba
mesta za prolaz napraviti još nekom ako je lud kao ja. Još uvek ne mogu da se
opasuljim da sneg na planini na kraju novembra može da te iznenadi! A samo smo
na devetsto trideset metara nadmorske visine! Ha! Nek se sneg nadalje nežni i
kocka na tomboli, ali kad mi nismo na putu.
KRAJ
©
Branimir Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u
delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz
navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne
stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se
preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje,
kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja
kršenje autorskih prava.
