Tombola nežna

 

„Tombe la neige“ (tomb la než – pada sneg), pevao je na francuskom belgijsko-italijanski pevač, Salvatore Adamo, a mi to klinci čuli, bolje reći „prevodili“ u jedino što nam imalo smisla, „tombola nežna“, jer očevi su nam se u kafanama i adaptiranim salama mesnih zajednica celo popodne i do naveče kockali jedinom u to vreme od države dozvoljenom kockom – tombolom (ne računajući loto, sportsku prognozu i kupovinu lozova), dok je kroz otvorena vrata, da privuče što više lakovernih (svaka država živi od lakovernih, uglavnom), dopirao ozvučenjem pojačan glas objavljivača izvučenih brojeva. Kako nam ono „než“ ništa nije značilo, njega smo prevodili sa „nežna“, da bi se slagalo po rodu sa tombolom (nismo mi još bili mučeni u školama gramatikom – to nam je naprosto maternji jezik nalagao da slažemo pa i meni sada). Tako ispade „tombola nežna“. Pa i danas, posle toliko godina od detinjstva, ne mogu a da Adama ne čujem kako plače: „tombola nežna“.

„Tombola nežna“. Prvi sneg ove godine! Prizor, sa slika očaravajući. Još više kad gledaš kroz zadihtovan prozor kako pada, dok ti iza leđa u kući pucketa vesela vatrica. Napolju hladno, zavija severac, razvejava pale pahulje, lepi ih po prozoru, a ti to ne osećaš, tebi u duši toplo, milina neka kroz tebe struji, „tombola nežna“ kao u pesmi.

Ali kad si u autu, a sneg se ne šali nego hvata zalet bez uzimanja vazduha i sve suludije rasprskava po šoferšajbni izmet nevidljivih ptica sa nebesa… To već nije „tombola nežna“. Tombola možda, ali nežna nimalo.

Vraćamo se iz grada u naš vilajet na planini. „Tombola nežna“ se ne šali. Pahulje sve krupnije. Brisači još malo pa će početi da ih slažu sa leve i desne strane šoferšajbne i da ih lupaju po beloj zadnjici ko nevaljalo derište… Džaba ga brisači lupaju. Nevaljalo nebesko, belo dete, ne plače, ne plače iz inata, nego mu, u inat nama koji smo u autu, inat sve bujniji – sad nas već odozgo bombarduje golemim babinim jarcima. Kvasi najpre njima asfalt, a na moj užas, evo ga, sve više pokriva srednju traku puta (onih sa strane nema, štedeli putari). Debela zavesa babinih jarčeva osvetljenih farovima već me dovedi dotle da, ko moja tašta, hvatam sebe kako duvam kroz šoferšajbnu, ne bi li moj duv kroz zavesu put prokrčio, makar nešto ispred da vidim… I o ovome onaj peva?! To li mu je ta nežna tombola?!

Evo ga! sad pakuje po putu jedan preko drugog jarce u nepregledan tepih, najpre u vodom natopljenu vatu, a onda tepih prekriva belinom – da te zavara da pomisliš da ispod nije voda… Đavola nežna tombola!

Vraćamo se autom iz Kruševca. Vijuga put uz brdo, kosinu uvrće i isteže, a svetla vilajeta našeg jošte nema. Odavno prođosmo Radmanovo. Prođe i ona sklepotina za prodaju meda i raznih „zdravih“ proizvoda seljačkim rukama zgotovljenih, na kojoj piše, „Kod pilota“. Nežna tombola, majke ti?! Dva kilometra sa neprestano upaljenim upozorenjem na proklizavanje i a-be-es-om koji, kao da plugom ore kamenje? Baš nežna, nema šta!

Kola mile, brzina druga. A-be-es poludeo – ne gasi se. Zabada u asfalt, čini se, čelične kuke kroz onaj santimetar beline povrh dva-tri santimetra natopljene vate. Mokri mi se. Još i to! Jebʼla vas nežno ta tombola! Kad sledeći put budem čuo tu tužbalicu, počeću da urlam ne bih li je svojim glasom nadjačao samo da je ne čujem!

Na putu nigde nikog već poodavna. Nema drugog ludaka koji po ovom kijametu vozi. Samo čekam kad više ni a-be-es neće pomoći. A mi visoko u planini.

Kola se zanose u krivinama. Plug a-be-es-a poskakuje – ispod vate verujem varnice sevaju uprkos vodi. Naizgled sam hladan kao špricer – da ne uplašim gospu. Ona, ko da je vozim sankama, ko da to autom klizim po livadi – ništa ne primećuje! Svetli joj ekran mobilnog, bulji u njega, nešto prevrće, tipka poruke. U grudima i stomaku mi se sve steglo, bubnje mi slepoočnice: em me jarci nerviraju, em me ta svetla sa njenog sokoćala koja hvatam krajičkom oka dodatno lude i pritisak mi dižu. Cupkam u sedištu, stežem butine, grčim prste u cipelama – što da se smirim, da me ne nerviraju svetla mobilnog i gospa koja van mobilnog ništa ne primećuje, što da zavaram bešiku kako se i moje gaće ne bi pretvorile u natopljeni pamuk i žmrćkanjem pridružile vati pod točkovima.

U stvari, iskreno, čuvam se da ne pokažem gospi koliko je strašno to što mi je strašno. Bolje što ništa ne primećuje. Ženski strah je parališući. Ima dvostruki udar. Prvi udar njih žene dovodi u ono stanje kad se od komarca vidi magarac. Umesto babinih jarčeva videla bi lavinu koja se obrušava na nas, a mokrina vate po kojoj gaze točkovi naličila bi joj da nam je auto uleteo u reku. Čekićanje a-be-es-a tek bi je dokosurilo: bila bi ubeđena da nam se to u najmanju ruku otkačio auspuh pa tandrče po drumu (ako se to već nisu točkovi odšrafili i samo što nisu otpali pa oni tandrču). Drugi udar je povratni udar koji bi mene lupio. Ženska panika je jedina panika koja se ne zaustavlja na njima, već kao najopakija zaraza skače na sve oko njih, a najpre na muževe. Zapravo, ne znaš da li te to više zvekne po glavi ženina panika (pošto, po ženskoj definiciji, ti u glavi nemaš ništa – panika u njoj nađe rezonantnu kutiju pa, lupajući u praznini tvoje šupljine od zida do zida, još više se od jeke praznine prepadne, sama sebi drukne paniku), ili ti je od toga što je nju uhvatila panika, a tebe to nervira pa do te mere pobesniš da bi samog sebe izujedao od muke. Jeste li videli nekad na autoputu da pored vas projure sa dvesta na sat neka kola koja baš i nisu besna? Znajte da je u njima pomahnitali muž koga je žena dovela u stanje iz koga su mu samo dva leka: da gas nagazi do daske, ili nju da pregazi, ali pošto ga je mama vaspitala da se ženska deca ne gaze (nogama), bira prvu, viteškiju soluciju.

I tako, štiteći ženu a posredno sebe, doškrguta me moj a-be-es do žutih svetala ispred našeg vilajeta. Od prokletih babinih jarčeva ga ne prepoznah (vlastito naselje ne prepoznah!). Tek kad ga, orući prednjim točkovima drum, a zadnjim po natopljenoj vati igrajući sitnu preperevku prođoh, prepoznadoh ga po jelama oko parkinga. Srećom nikog ne bi na drumu pa uspeh oštro da smotam, pripomognut proklizavanjem zadnjeg dela (baš onako kako sam naučio iz emisije za vozače, „SAT“, na TV-u). Uđoh na pomoćni drum uzanog parkinga našeg carstva odozgore, umesto odozdole gde se ulazi. Srećom shvatih na vreme da je to naš parking, inače bih vozio sve do Brzeća.

Moja ti gospa diže glavu sa mobilnog tek kad mi se u tom veštom okretu zaneše kola i kad je lupila glavom u staklo. „Šta, već smo stigli?!“ Tek tada vide koliko je sneg napadao.

Ostalo mi je još samo da auto nekako uparkiram zabadajući ga u grane jela, od napadalog mokrog snega pognule po putu. Treba mesta za prolaz napraviti još nekom ako je lud kao ja. Još uvek ne mogu da se opasuljim da sneg na planini na kraju novembra može da te iznenadi! A samo smo na devetsto trideset metara nadmorske visine! Ha! Nek se sneg nadalje nežni i kocka na tomboli, ali kad mi nismo na putu.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.