Poslovni sastanak
Bio je to poslovni sastanak kao i svaki drugi.
Nebitno o čemu. Mogao je da bude o kupovini firme, pripajanju, zajedničkom
poduhvatu, ili bilo kakav sastanak. Rogan je osetio to njegovo podvajanje. Sa
jedne strane je bio on koji vodi sastanak ispred svoje grupe, a sa druge
strane on koji nije na sastanku, koji se izdvojio iz samog sebe, tačnije –
isklijao iz samog sebe.
Ne. Loše
je to formulisano.
Sa jedne
strane su bili on ispred svog tima koji obrazlaže poslovni predlog i ona ispred
svog tima koja zastupa stavove svog tima, a sa druge strane su bili on i ona
koji ne učestvuju u poslovnom sastanku.
Kad su
ulazili u salu za sastanke, stajale je kraj vrata i dočekivala goste. Rogan je
bio medijator. Njegov posao je bio posredovanje, pravio je kontakte, obrazlagao
ideju jedne ili druge strane, isticao prednosti i nedostatke ako se krene
zajedno, trudio se da oba tima postignu obostranu korist iz dogovora, a i da
samog dogovora bude. Spadao je u najbolje medijatore koje je praksa iznedrila –
nije bio samo njegov prijatelj.
Imala je
usko lice. Iako je skoro uvek slučaj da na takvim licima oči budu velike, njene
su bile sitne, ali je iz njih sijala neka vedrina, iskričava, obasjavajuća, kao
da su joj oči velike poput onih okatih ljupkih stvorenja prašume koja ti se
čine da su sazdana samo od očiju, da na njima samo oči postoje. Dok je
pozdravljala goste, beli zubi, kao sa reklama za kalodonte, vlažno su joj se
bljeskali i, sa usnama modrim kao da je satima stajala na hladnoći, ne naročito
punim, pre tankim (mada ne sasvim), bile savršen sklad očima, kakav često,
pojedinačno nespojive stvari, zajedno umeju da daju. Potpomognut belinom zuba i
sjajem vlage na njima, osmeh joj nije silazio sa lica. Nabiranje kože u
nekoliko paralelnih bora sa strane usana dok se osmehuje, isticalo je njene
srednje godine. Poslovni osmeh, onaj koji iskazuje ljubaznost, dobru volju, ali
ništa više od toga – ni naklonost, ni izveštačenost, ni odbojnost. Deo te
vesele blagosti sigurno se prenosio na učesnike njenih sastanaka i doprinosio
njihovoj uspešnosti. Očigledno su je sa razlogom poslali kao vođu tima i na
ovaj sastanak.
Dlan joj
je pri rukovanju bio topao, stisak damski, ali ga je mekoća dodira tog dlana
zatekla. Kao da su ga dotakli jastučići mačijih šapa, ili šapa slične, na
šapama hodajuće živuljke, napupeli, mekani, koje živuljki omogućuju nečujnost
hoda, tesno prijanjanje za tlo, povijeno prikradanje i nemo fiksiranje plena
pred nečujan, munjeviti skok. A opet nije delovala ni malo mačje.
Bila je
vižljasta, pre mršava nego ženski puna. Možda je takvom izgledu doprinosila
njena laka odeća koja joj je svileno padala i stvarala utisak da su ispod same
kosti. Ili sveska, tablet, ili šta je već to bilo u kožnim koricama koje je
držala levom rukom visoko podignuto i prislonjeno na nevelike grudi.
Istovremeno se desnom rukovala sa gostima i svakog gosta otpraćala u salu
otmenim naklonom glave i jednako otmenim pokretom ruke prema stolu.
Njene oči,
blistavost zuba, nabori kože oko usana, dodir jastučića dlanova, sve to skupa
kao da je pokrenulo to razdvajanje u njemu koje je Rogan primetio. Rogan je bio
lisac. Ništa mu nije izmicalo. Uočavao je svaku poru, najsitniji detalj
promičućeg predmeta ili dešavanja. Idealni medijator, posrednik, umanjivač
razlika. Bili su drugovi još od osnovne škole, ali su ih studije razdvojile:
njega odvele u menadžere, a Rogana u medijatore. Svako je našao sebe u svom
pozivu. Kao što je on imao šesto čulo za dobar biznis, Rogan je imao šesto čulo
da oseti vibracije naspramnih strana među kojima posreduje.
Kao da su
jastučići njene mekote povukli tanane, nepoznate niti koje nije ni slutio da
ima, a njene oči i blagost njenog osmeha, hipnotizerski delovali na neku
skrivenu žlezdu u njemu koju nauka još nije otkrila. Imao je utisak da se
mnoštvo tih niti izvlači iz njega, ne samo iz ruku: iz grudi, iz očiju, kose.
Kao nevidljivi pipci onih, istovremeno prelepih, i jezu uterujućih meduza, koji
samo pod određenim uglom mogu da se vide, onda kad ih prelomljeni zrak sunca
pod vodom skrozira. Kretali su se na sve strane, a onda zaokretali prema njoj,
izduživali se i pokušavali da je dosegnu. Osetio je i njene pipke, nije mogao
da ih ne oseti. Razdvajanje njegovog dlana od njenog povuklo je i njene pipke
van. Pipci bez žarulja, pipci koji golicaju, a ipak kožu nadražuju, dlake na
vratu i telu podižu.
Vodio je
sastanak kao da pipaka nije bilo. I ona je vodila ispred svog tima kao da ni
njenih nije bilo. Ništa nije moglo da se primeti, ništa da oseti van njih
dvoje. Podvajanje je bilo obostrano. I potpuno. Izdvajanje nematerijalnog od
materijalnog. Duše od tela. A nisu umrli. Živi itekako. Više nego živi. Dok je
držao slovo ili drugima davao reč, dok je ona držala slovo ili svojima davala
reč, pipci su im se tražili, dodirivali, opipavali, obmatali se jedan oko
drugog. Nije mu bilo potrebno kao što je uvek činio kad mu srce preskoči da
prosipa mudrost, da zadivljuje dosetkama, da golica umnim šalama koje plene,
zavode, obezoružavaju. Nije mu bilo potrebno da se pravi više mudar nego što
jeste, više učen nego što jeste, više duhom moćan nego što jeste. Jednostavno
je ovoga puta iskonski podsticaj bio suvišan, porivu nije bilo potrebno da
ubrzava otkucaje, hormoni se nisu pitali. Jer ovo je bilo više od hormona, ovo
je bilo vanvremeno, vanprostorno, galaktičko sjedinjavanje, prožimanje maglina,
sažimanje zvezda, ponovo se rađao kroz nestajanje, zajedno su se rađali.
Rogana
nisi mogao da prevariš. Znao je šta se dešava. Lovio je njihove poglede, mimiku
lica, pokrete ruku, iako iz toga ništa nije mogao da otkrije, ali je kroz taj
lov osetio, ne hemiju, ne miris hormona, ne želju, nego užasavajuću potrebu
koju su njihove niti ispisivale svojim dodirima iznad glava učesnika na
sastanku. Dobri Rogan. Nagao se u jednom trenutku prema njemu i šapnuo mu na
uvo: „Nemoj. Udata je.“ I odjednom niti više nije bilo. Urušio se svemir.
Njihov svemir. Ostao je samo razgovor dva tima bez nadahnuća (izuzev
poslovnog). Stvarnost.
Sastanak
nije trajao dugo. Ni predugo ni prekratko. Uobičajene dužine. Bio je uspešan.
Videlo se to na licima članova obe strane. Ozareni, po dvoje ili u grupama,
veselo čavrljajući napuštali su salu. Ona je stajala kraj dovratka, malo ka
unutra i pozdravljala na rastanku i njegove i svoje, deleći svakome jednak
otmen naklon i jednak osmeh svoje namreškane kože oko uglova usana, i jednaku
vlažnu belinu zuba kojim ih je na ulazu pre početka sastanka i dočekivala.
Ostao je poslednji da se pozdravi sa njom kakav je red. Kapetani poslednji
silaze sa mosta. Rogan je stajao sa druge strane vrata i čekao ga. Prišao joj
je, odjednom osećajući olovo u nogama. Kao da je obukao odelo za dubinsko
ronjenje i oko gležnjeva i pojasa okačio tegove kako bi hodao po dnu pa na
suvom prilazi vodi. S naporom je disao. Vukli su ga teški tegovi. Boce s
kiseonikom njegove napetosti nisu imale dovoljan protok vazduha koji mu je bio
potreban. Stao je ispred nje. Ni preblizu ni predaleko. Ni jedno ni drugo nije
progovaralo. Ni jedno ni drugo nije podizalo ruku u oproštajni pozdrav. Gledao
je u ogromni sjaj njenih sitnih očiju. Trenutak nemog stajanja jedno naspram
drugog razvlačio se u večnost. Pipaka nije bilo. Nisu bili potrebni. Sve su
bili pipci: njihov dah, napor da se iz boce povuče više vazduha, otežale ruke,
ukopane noge. A onda su se njene usne otvorile, oči ionako male još više
suzile, a istovremeno još jačim sjajem zablistale. „Volim te!“, izašlo je kroz
vlagu njenih zuba i modrinu prozeblih usana. Glas nije čuo, čitao joj je sa
usana. Glas se i nije čuo. Možda je rekla i „Žedna sam te!“, na isto mu dođe.
Nije znao da čita sa usana, ali je sada znao. Ne čitaju se reči, slutnje se
čitaju. Odjednom ronilački tegovi koji su ga držali prikovanog za tlo spadoše
mu sa nogu. I oni sa pojasa. Oslobođen stega, odjednom lagan, kao da mu se i
ronilačko odelo napuni vazduhom, vazduh ga je vukao iz tame dubine ka suncu na
površini, površini koja je ona. Prišao joj je i obuhvati je rukama oko struka.
Dok su mu prsti napipavali njena rebra, zaronio je ponovo, ovoga puta u njene
usne. Nevidljive niti ponovo izmileše. Više nisu imale potrebe da se
ispipavaju. Nalazile su se nepogrešivo. Ponovo je klijao iz sebe. I ona je
klijala. Rogan je znao šta će se desiti. Niti im se spletoše u tkanje i njih
dvoje se pretvoriše u kokon. Usne joj više nisu bile modre, nisu bile ni tanke.
Sastanak je bio uspešan.
KRAJ
© 2021 Branimir Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to
isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i
prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez
izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne
vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta
suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava
|
|||
|
|
Ovo su mišljenja nekih
od čitalaca:
"Neobična priča
sa neobičnim obrtom. Do poslednjeg trenutka ste u neizvesnosti kako će se
završiti poslovni sastanak. Ne liči na uobičajene poslovne sastanke, a opet ono
što pokreće učesnike ovog sastanka dešava se i na drugim sastancima, ali se misli
skrivaju."
"Nije triler, a
ima obrt trilera."
"Još jedna
odlična priča. Kratka i slatka."
