Nona Marija se pokajala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

 

Sutradan pošto se majka porodila sa Edijem (Eddy), otac je morao na posao. Za izostanak nekoliko dana uzastopce, a ne biti sam bolestan, dobijao se otkaz. Majka je ostala sama sa malom decom i tek rođenom bebom. Meni je bilo jedanaest godina, dovoljno da shvatim koliko je iznemogla. Tata je na vreme pisao njenoj majci, nona Mariji, poslao joj bio i telegram, ali ona nije došla. Ljuta je bila na oca. Izbacio je bio iz kuće kad mu je rekla da je dete njenog sina sin direktora i da ga zato ne tera da joj glanca cipele kao što je mene svakodnevno terala. Ljutina je bila jača od ljubavi prema vlastitoj kćeri i majčinskog nagona da joj se nađe oko porođaja.

Onako izmučena višednevnim porođajem, majka je ustala iz kreveta i rekla mi da naložim vatru i stavim dosta vode da se greje. Zahvatio sam nekoliko puta vodu iz cisterne i napunio sudove koje mi je rekla. Dok se voda grejala, iz spavaće sobe sam izneo u dvorište gomilu krvavih čaršava i drugog rublja.

Zamotana u nekoliko šalova majka je počela prati. Pralo se tada sa daskom. Daska se stavi u korito, nasloni se na stomak, a onda se rublje preko rebraste površine daske sapunja i trlja. Prosto. Samo što te posle danima bole i krsta i ruke.

– Mama dame che mi lavo! Mama, daj da ja perem! – molio sam je.

Na moje cviljenje odgovarala je ćutanjem. Prala je i plakala.

U neko doba čuo sam topot konjskih kopita. Pogledao sam preko zida koji je ograđivao naše dvorište. Fijaker!

– Forsi xe la Nona! Možda je nona! – rekao sam s nadom majci.

Kao da me nije čula. Nije ni glavu podigla. Prala je i dalje sa ono malo snage što je još imala u sebi. Jedino što su joj suze još jače tekle.

Fijaker je stao ispred naše kapije. Iz njega je sišla nona. Bila je obučena u tamno-sivu haljinu. Imala je i šeširić na glavi.

Fijakerista je ovoga puta skinuo samo jedan kofer. Isplatila ga je i ušla u dvorište. Kad je videla majku kako pere, potrčala je.

– Ninice, moja! – uzviknula je s mešavinom prekora, saosećajnosti i pokajanja. Još mi i danas odzvanjaju u ušima te njene reči, jedine dve koje je ikad izgovorila na hrvatskom. Od ta tri osećanja smešanih u njenom uzviku, ne znam koji je trebalo da bude iskren. Želim da verujem da su bila sva tri, jer ipak, rodila je tu ćerku: majka koja rodi ne može da ne oseća brigu za svoje dete. A ta njena ćerka je u tom trenutku upravo uvijala jedan od čaršava i cedila ga. Podigla je svoje izmučeno i isplakano lice, podigla pogled prema njoj i jedva čujnim glasom rekla:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ako se ne udaljite odalamiću vas ovim da ćete odleteti tamo odakle ste došli! Gde ste bili kad sam vas zvala, kad sam vapila: „Majko, dođite, pomognite mi!“

Ali nona nije ustuknula. Uhvatila je čaršav, bokom je počela da je gura i potiskuje od daske. Onako iznemogla, majka nije imala snagu da joj se odupre. Uzeo sam je za ruku. Plačući zajedno sa njom, odveo sam je u sobu i pomogao joj da legne u krevet.

Nona Marija je napolju nastavila da pere a ja sam se vratio i nastavio da zahvatam i donosim vodu.

Pre njenog dolaska, zbog toga što majka nije mogla sama, nekoliko dana nisam odlazio u školu. Opravdao sam to uverenjem koje je nabavio otac, ne znam ni od koga ni kako.

Uveče, kad se otac vratio s posla i ugledao u kući nonu, lice mu je dobilo takav izraz kao da je video avet.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Šta tražite ovde? Gde ste bili dok vas je ćerka zvala?…“ – izlio je iz sebe svu ogorčenost koja mu se nakupila. Glas mu je prosto režao od ljutine.

Kad je čula oca, a naročito takav njegov glas, majka je ustala i molila ga da se smiri.

Začudo, ovoga puta, za razliku od prethodnih kad digne nos, nona niti je šta rekla, niti je otišla da se zaključa u moju sobicu iz koje me izbace dok je ovde.

Sve se, srećom, završilo samo na tome. Nona je ostala, a tata se nadalje trudio sa njom da ima što manje posla. Život se polako vraćao u normalu. Izuzev nekoliko puta kad sam stizao iz škole. Mada, kad je nona u pitanju, i to je bila „normala“. Počevši od kapije do ulaznih vrata zaticao sam „postrojeno“ neoprano posuđe: tanjir, kašike, kutlaču, šerpu, viljuške, lonac, itd. Ne mogu da tvrdim da je „postrojavanje“ bilo baš tim redom, ali znalo se da sam ja taj koji je morao sve to da pokupi, odnese u sudoperu i opere. Majka se još oporavljala od porođaja pa smo je svi u kući, koliko god nam je to dopuštala, štedeli. Iako je nona bila tu, nastavio sam da obavljam glavninu kućnih poslova umesto majke, kao i pre noninog dolaska, uključujući i pranje sudova. Noni nije palo na pamet da me u nečemu bar odmeni.

To sa „postrojavanjem“ prljavih sudova, počelo je da se dešava kad se majka bila dovoljno oporavila da je mogla na duže da boravi van kuće. Najčešće kad je išla u prodavnicu, ili da nabere naramak suvaraka za šporet, ili subotom u Monfalkon da sačeka oca kako bi u gradu pokupovali što im je potrebno (tata je subotom primao platu; tad je radio do trinaest časova). Za to vreme su sa nonom u kući ostajali trogodišnja Ester, tek rođeni Edi i, nikako ne mogu da se setim da li i Egle, ili je u to vreme bila u sanatorijumu. Dešavalo bi se to ko zna dokle da se nisam požalio roditeljima. Onda je prestalo.

Nona se kod nas zadržala do iza Nove godine. Od nas je otišla, kao što je to uvek činila, malo u Goricu kod sina, odatle se vraćala vozom za Trst, a od Trsta brodom u Pulu. 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:

Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić 

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča".

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 34-36