Ubadači
I ubo me je iznenada,
podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo
iz blata i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim
nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam to možda ja njega ubo? Ne znam. Glavno da
mi ga je zabo naglo, pravo među rebra, tako spretno, da sam zastao zapanjen
tolikim njegovim iskustvom sa tim, naizgled, neoštrim priborom za jelo.
Začudo, nisam osetio
bol, ta bol, ako je i nastala, nije uspela da se izvije i urlikne od opšte
boli, jer bolelo me je čitavo telo, izmrcvareno gacanjem po blatu kome se nije
video kraj.
Koračam tako (ako se
to uopšte može zvati koračanjem), propadam kroz lepljivu smesu, s mukom
izvlačim noge. Kiša se obrušila odozgo, misliš kapi se utrkuju, sportisti da
su, pljušte po meni i zemlji, trče, poskakuju, odbijaju se od šinjela i
strmoglavljuju u kaljugu pod nogama. Sav sam mokar, ali kao da to ne osećam,
kao da mi ne remete misli ti mlazevi vode što mi se kotrljaju niz lice,
izazivaju u kostima jezu i golicaju poput suza, nesnosno, kao muva kad šeta po
usnama, nagone me da podignem ruku, da ih otrem nervoznim trzajem dlana. Sve se
slilo u jezivu muziku plača kiše.
Često se mi tako
bodemo. Gacam ja po blatu i, kao idem napred, a on, rađa se iz njega,
iznenadno; taman da ga primetim, a već mi je zario nož. Ili sam to možda ja
iskočio iz blata, a on koračao po njemu – nikada ne uspevam da ocenim. Ako i
osetim bol, sve mi se čini da to mene nije zabolelo, da ja to, jednostavno,
osećam za njega – njega boli, a ja osećam.
Čim bi me ubo, brzo bi
se rasplinuo i stapao sa kaljugom i kišom. Uvek pokušam da ga uhvatim i uvek mi
nekako izmakne iz ruku. Gotovo ga ščepam, a on procuri kroz prste kao smrskano
jaje, lagano, ljigavo, prvo belance pa žumance, ode ili do zemlje, ili odskoči
u stranu i pobegne na neko brdo i odozgo mi se cereka. Psujem ga i vičem,
govorim najgore i najcrnje psovke koje mi padaju na pamet, prosto ne mogu da se
suzdržim. Njega to još više podstiče, cereka se kao lud, skače po brdu, plazi
mi se i pokazuje lakat.
Onda se pojavljuju
oni, dole iz šume čiji se obrisi jedva naziru kroz debelu ponjavu kiše.
Koračaju nečujno jedan iza drugog, beskrajna kolona njega i mene, kao scena iz
sna. Ničemu se više ne čudim. Hodamo u koloni, red on, red ja, sve sami on i
ja. Korača kolona duga, dugo, otegnuto, a mi je gledamo. Neobično je jedino što
nad njima sunce, a nad nama kiša. Penju se uz kosu susednog brda, opasani
teškim redenicima i vojničkim kaiševima. Na glavama im kape, ili šubare, ili
pitaj boga šta je, sa nekakvim oznakama, grbovima, i ko zna čime još ne. Vidim
im puške i karabine, a za pojasom bombe i duge koljačke noževe, krvave.
Sve se odigrava kao na
filmu, ponavlja se neprestano kao beskrajna traka, kao stara ploča na
pokvarenom gramofonu. Svako od njih, ili nas, ili kako već hoćete, vadi nož i
ubada onog ispred sebe. Uvis šikne gusti mlaz krvi i prska ubadačevo lice. To
sve traje trenutak, dok kolona i dalje nemo korača kao da se u njoj ništa ne
dešava. Odmah potom doleti roj debelih muva, srebrnasto plavih,
zlatasto zelenih i crnih (kako li samo osete mršu?), popadaju po leđima
ubodenih i stanu svojim sisaljkama od lepljivog jezika da isušuju obode
otvorenih rupa. Liptanje krvi prestane, a na užarenom suncu rane se naglo
crvljaju. Dobro vidim odavde, jer i nad nama je u međuvremenu granulo sunce:
gamižu crvi, beli i ogromni, uvlače se u rane, izlaze i šetaju okolo kao na
paradi. Nakon toga ubadači nanovo potežu kame, ali ovoga puta ne sa namerom da
bodu. Njihovim oštrim vrhovima, da ne veruješ, počinju da trebe te puzave
ljigavce iz rana, a one, oslobođene odvratne gmizavosti, brzo zarašćuju. I još
čestito nisu ni zarasle, ponovo sevnu noževi, blještavi, hitri, nova krv brizne
uvis i, eto opet rana, opet crva, opet na paradi. A kolona korača,
nezainteresovano, lenjo, bez zaustavljanja. Hodamo on i ja, jedan iza drugog,
rekao bi neko da se ne poznajemo.
Svašta, pomislih kad
je i zadnji od njih zašao iza brda. Kao da joj je to bio znak, kiša nad nama
zaigra svoj novi sablasni ples aveti, dosadna ona, dosadno blato i dosadan ja,
zamišljen, a bez misli, toliko udubljen u bezmisao, zamalo da mi promakne prelet
jata preko neba.
Lepo jato imam, sve
ptica do ptice, jedna lepša od druge, slobodno lepršaju visinama, ništa ih ne
sputava, kiša ponajmanje. Ponosim se ja sa svojim jatom. A kako i ne bih.
Popnem se na brdo da mu budem bliži i gledam. Vidim trepet krila, kraljevi
oblaka, vidim perje, belasanje trbuha. Kao da i sam osećam vetar što oko njih
huji ne mogu a da mi u duši ne zaigra, da li od radosti, ili od visine. Jer
dole jedva se vidi neki mokri lug, a gore lepo se vide moji golubovi; dole kiša
pljušti, gore šume krila; dole sablasti šipražja, gore sjaj sunčanog neba;
dole... oh, opet on iz blata! Ili sam možda ja iz njega? Sa ove visine ne vidim
dobro, ali vidim dovoljno: u ruci mu sačmarica, nategnuta, mušica na nišanu. Ta
neće valjda!?... Ipak hoće... O, ne, ne, ne!... Skačem s drveta, padam na
glavu, zabadam se u blato do pojasa, samo mi noge vire, mlataraju besomučno,
seku vazduh kao neke džinovske makaze...
Kad sam se iščupao iz
zemljane kaše, bilo je već kasno. Od njega ni traga. Video sam olovne golubove
kako se strmoglavljuju i glinene vojnike kako ih nemo pozdravljaju. Ili su to
bili glineni golubovi, a olovni vojnici? Ne znam. Tek, pošao sam da sa druge
strane šume pokupim moje mrtvo jato. Ili se to nanovo pojavio on i odgacao
umesto mene? Opet ne znam. Sve mi se pomutilo od tuge ili jada, od bola koji ne
osećam, ili bola koji osećam umesto onog koga boli.
Neko od nas dvojice se
uskoro vratio. Kiša je prestala. Izašao je iz šume prozirnih očiju, ukočenih.
Gegao se. Mogao sam lepo da ga vidim. O ramenu je imao torbu, onu braon, kožnu,
komesarsku torbu. Ispod njenog poklopca je nešto virilo, pružalo se naviše i
završavalo u njegovim ustima. Setio sam se šta to može da bude, nije bilo teško
pogoditi. Znao sam da je to utroba. Znao sam da su to creva mojih glinenih
golubova. Znao sam i to da je on tifusar. Preko glave je nosio sivo, konjsko, i
od skorašnje kiše još mokro ćebe. Grickao je crevo, dugo ga glodao. Kao kad se
jede pečenica pa naiđeš na žilu i zainatiš se, pregrišćeš je makar se udavio.
Žvakao je sa začuđujućom mirnoćom, sa upornošću ludaka. Kad bi osetio fekalije
u ustima, jednostavno bi sklopio oko špagete palac i kažiprst i uvežbanim
pokretom odgurnuo izmet, ili šta je već to bilo, niz crevo nazad u torbu.
Nisam mogao više da
izdržim. Smučilo mi se. Kao da se čovek susreće sa utvarama koje se lomataju
svetom i po njemu gamižu nesvesne sebe i svoje okoline. Zažmurio sam i
tapkajući poput slepca, nasumice krenuo niz brdo. Nekim šestim čulom osećao sam
da je to pravi put. Ako sam uopšte šesto čulo i imao.
Usledilo je novo
gacanje po kaljuzi, bezglavo propadanje i izvlačenje mokrih nogu na kojima je
bilo više blata nego skupa i kostiju i mesa. Moje šljapkanje, kaljugasto, gusto
i vodeno, slilo se sa cmizdravim oblacima u otegnuto praćakanje zvukova, suviše
monotono da bi i na trenutak moglo da uznemiri čoveka, suviše dosadno da bi ga
dovelo u neko drugačije stanje od pospanosti bez misli.
I ko zna dokle bih tako išao u netrag da se ponovo nije pojavio on. Nanovo me je ubo, iznenada, podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo iz blata, i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam možda ja njega ubo? Ne znam. Ne znam ko je od nas dvoje on, ko sam ja, a još manje znam ko smo to mi?
KRAJ
© 2022 Branimir Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava,
Priča "Ubadači" je prvonagrađena na
konkursu ZDF foruma 2022. godine. U avgustu iste godine objavljena je
u antologiji ZDF foruma "Trenutak kad je u meni počeo rat".
