Magarac zagrizao pogrešan plast

 

Sinoć, dok se decembar najžešće razduvavao po Beogradu, desilo mi se nešto što mi se nije desilo još od onih blentavih godinama kad mi je krv, pokrenuta hormonima, šumela toliko uzavrelo, da je pojedine odrednice, ne znano zašto, u mojoj glavi prevrtala i na pogrešna mesta postavljala. Nekoliko puta se dešavalo da sam, lepršav od uzbuđenja, devojkama zakazivao randevu na jednoj adresi, a čekao ih zbog isprevrtanih odrednica  na drugoj. Na toj drugoj adresi bih se posle premeštao sa jedne na drugu nogu, cepteo od ljutnje i istovremeno bivao zabrinut što je nema. Natrči li na mene, tako iznerviranog i strepećeg, neka druga cura, u trenu bih zaboravljao teskobu zbog „nedolaska“ prve. Zabalavio bih, uši bi mi se upalile – jer to su bile te godine kad, bez obzira što si „osiguran“, trepćeš na svaku koja pored tebe proleti i za oko ti zapadne – ubacio bih se u napadačko-osvajački mod, bale bi mi počele da spiraju teskobu jeda i neizvesnosti što zakazane nema i taman kad bih se već, u napadačkoj akciji, kao pauk ustremio na novu leptiricu, taman kad bi mi njeno cimanje i dublje u mrežu zapetljavanje počelo da maskira pomisao na još malo pa obrisanu leptiricu sa prave adrese – isprevrtane odrednice u glavi bi mi se najednom, pitaj boga kojim hormonom zvrcnute, posložile nazad, svaka na svoje mesto. Vrelina bi mi jurnula u glavu, a znoj za njom. Kao teg od pet kila, na grudi bi mi se sručilo saznanje – pa ja sam to na pogrešnom mestu! Krv, kao da joj nije bilo dosta oznojavanja, ponovo bi mi jurnula u glavu, ovoga puta još vrelija – uši bi mi gorele: u ogledalu bi se moglo videti kako im plamenovi po obodu palacaju. Kao magarcu između dva plasta sena, krenuli bi da me glockaju, s jedne strane neprijatnost, očaj, sramota, što se leptirica na pravoj adresi, čekajući me, mrzne i prstiće krši misleći da sam je ispalio, a sa druge, na ovu, na pogrešnoj adresi – šta da radim kad sam takav, bale bi mi i dalje curile i to obilato: đa bi da otrčim na mesto gde je trebalo da sam, đa bi da se ne odlepljujem od leptirice na adresi na kojoj sam.

Upravo se sinoć, tako nešto slično sa mnom ponovo zbilo.

Jedva sam ubedio svoju venčanu gospu da, po onom zimnom vetru, ipak pođe sa mnom na književno veče na koje sam pozvan, ne bi li me uslikala dok čitam humoresku objavljenu u časopisu koji se tom prilikom promoviše, pa da se sa tim slikama, posle, na društvenim mrežama šepurim. Iako su žene mačke i jeza ih hvata na pomisao da na hladnoći treba šapice da ispruže i ledenom vetru, krznašce na tršavljenje prepuste – u njima je ljubav prema svom čoveku ipak jača od režanja.

Okasnili smo u startu. Prošlo je već bilo pet, a sa Banjice treba do šest stići u centar grada gde se književno veče održava (uvek isto prebacivanje, bez pobednika: ko se od nas dvoje nije spremio na vreme – oguglali smo već). Prvo smo na stanici cupkali od nervoze da li će trola uopšte doći, a onda sam ja malo šetao od nervoze u krugu, jer nemamo pojma da li će se trola uopšte uspeti da probije do centra. Posle će nam trebati još peške da idemo do mesta gde se održava književno veče.

Ipak smo na vreme stigli. Srećom i nesrećom. Književno veče je počelo. Čudno je meni nešto: nikog ne prepoznajem (mi se iz sveta književnosti uglavnom poznajemo, iako se pravimo da se nismo ugledali). Još gore, ne znam ko su oni što su zaseli za sto ispred malobrojne publike. Vidim tamo najavljivača – knjigoizdavača, profesorku – knjigotumača i  nekog dugokosog, tanušne bradice, pesnik očigledno. Prislonim usta uz gospino uvo i šapnem: „Bojim se da smo na pogrešnoj književnoj večeri.“ Umesto časopisa u kome mi je humoreska objavljena, predstavljala se pesnička knjiga i to prva, ovog dugokosog, tankobradog rok-pesnika i ujedno, kako  od profesorke knjigotumača saznajemo,  skladatelja, liričara, pevača i svirača na gitari, sve skupa. Dobro da nije i bubnjeve doneo i činele uzicom za pete vezane. Iz narečenog zaključujemo da su ga ubedili da tekstove sa svog muzičkog albuma, kao i ostale koje je u pauzi sviranja zapisivao, objavi kao pesničku knjigu. Šta će, čovek, kud će, morao je da posluša, posebno profesorku, koja nas je, inače, udavila pričanjem do kraja književne večeri (a i ona šta će, kud će, kad voli da priča). Roker-pesnik jedva da je od nje uspevao rečenicu da sklopi.

Krišom zavirujem u mobilni. Bog te! Stvarno smo promašili adresu! Prava je nekoliko blokova dalje! Kako mi se to desilo kad sve proveravam dva puta? Okasneli hormoni, očigledno. I šta sad? Ne ide da izađemo. Polazim od toga kako bih se osećao da sam na mestu ovog pesnika. Kud si došao, sedi, sramota je da čoveku izađeš u sred predstavljanja  knjige. Nikome to ne bih učinio.

Sve vreme rokerove promocije cupkam, pojedoh se od jeda i nervoze kao mladi mesec. Đa bi da poslušam noge, đa bi da ispoštujem čoveka (isto ono „đa“ kao u hormonalno vreme). Cura kojoj sam se obećao, ko zna ne smrzava li se pet blokova dalje na vetrušini. Sirotica me čeka na pravoj adresi i od tuge vene.

Profesorku nije briga što se ja žderem, samo veze, reči joj ne presušuju. Rečenica joj sustiže rečenicu. Umesto četrdeset i pet minuta, potraja rokerova promocija sat i po. Uzvrteo se i sam roker. Taman da se voditelj knjigoizdavač zahvali, profesorka doda još nešto, taman da se voditelj knjigoizdavač zahvali, profesorka doda još nešto i ovoga puta traži od rokera da to i odsvira na gitari. Imaš li ti ženo kuću? Čeka li te tamo neko? Makar ribice u akvarijumu da ih nahraniš, kuče da ga prošetaš?

Da sam ciljano došao na ovo pesničko i pomalo muzičko veče, pa da se udubim i uživam, nego, misao o grešnoj mi duši zbog izneverene cure na pravoj adresi, ne posustaje da kola u meni ni trenutka, gricka i gricka, red ona iznutra, red profesorka spolja.

Ustade na kraju voditelj knjigoizdavač i ne vraća se ponovo da sedne – profesorka i njemu dokipela. Zaustio da se publici zahvali. Ustasmo moja gospa i ja, ko velimo, kraj je. Džaba. Profesorki se ne ustaje, muzičara-pesnika bi još sa jednom numerom da maltretirne. Dokipelo izgleda i samom muzičaru, iako ju je svo vreme bog zna kako uvažavao i u ruku celivao. Ustade i on. Na to, hvala bogu, počeše da se dižu i ostali posetioci. Gospa i ja jedva dočekali – bež, prvi zaglavismo na vrata. Trčimo na ono mesto gde je trebalo sa namerenom književnom curom da se nađem, ko velim puno ih je pozvala na randevu pa će književno veče može-biti potrajati i duže od sat i po, sačekaće me.

Vetar piči li piči, nama pravo u lice. Gospa grize leden vazduh, zadihana, jedva diše, trčkara za mnom. Držim je za ručicu, bolje reći vučem je za ručicu. Probismo se nekako preko svih semafora i uz Zmaj Jovinu dodahtasmo do biblioteke. Kasno. Vidimo sa ulice prostor u prizemlju u kome mi je cura randevu bila zakazala. Portir ljubazan, otvara nam prostoriju, svetla u njoj upaljena, prostorija podgrejana, a sedišta prazna. Ljuta cura, otišla s drugim.

Srećom, moja gospa, i pored sveg maltretiranja koje sam joj priredio, nije bila ljuta, iako znam da bi me najradije u cevanicu šutnula. Materinski nagon. Bi joj žao mene što se zbog hormona pojedoh kao pomenuti mladi mesec. Brižne su nam voljene gospe, bog da ih poživi.

 

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.