Dve crkve i njihove porte

 

Pre neko veče obilazio sam detinjstvo: portu oko crkve Lazarice u kojoj smo trčali kros, u kojoj mi je bila osnovna škola, u kojoj se nalazila fiskulturna sala "Partizana", ispred sale fudbalsko igralište na male golove, a iza nje kula Cara Lazara (kulu smo tako zvali, ne francuski, stranski kako je danas prekrstiše oni koji se stide sopstvenog jezika: "Don Žon"). Kula Cara Lazara je bila i ljubavničko mesto. U njoj smo se krili kad igramo žmurke, u njoj smo nalazi neke čudne luft-balone, koje su blesavci među nama naduvali. Fuj!

Sledećeg jutra, već sam se pentrao po brdima iznad Drenjaka na Kopaoniku i za kontrast snimio crkvicu na čuki. Podno nje, u udolini, leži selo Livađe. Crkvicu su seljani zidali godinama, najmanje deset puta duže nego car Lazo svoju dvorsku, Lazaricu. Prošle godine su je završili. I ona ima portu, ali nema kulu sa luft-balonima. Umesto kule ima zastakljenu baraku sklepanu od dasaka. U njoj se svake subote, kad ništa ne ulove, zapijaju domaći lovci i pevaju, a uglavnom ništa ne ulove. Njihovo arlaukanje se čuje jače od crkvenih zvona. Dok nije crkvica napravljena, znali su da se zapiju na groblju. Svašta da pomisliš. Srećom po njih ne love noću. Srećom ne koriste ni luft-balone.

 © 2026 Branimir Perić

 

Nesvakidašnja torta za rođendan

 

 

Hajde sad, pošteno, da li je iko od pisaca za rođendan dobio ovakvu tortu? Umesto svećica, na štapiću, u tortu zabodene slike korica njegovih knjiga. Dobro, de, ima među njima i korica jedne knjige koja tek treba da izađe, ali poklonu se ne zadiže suknja.

Ne mogu sakriti koliko sam bio zatečen. Nisam mogao da se dignem sa stolice, a kamo li poslastičarku-darodavca da zagrlim i poljubim.

Ovu nesvakidašnju kreaciju zgotovila je vlastoručno moja sestričina, inače moj najubojitiji podbadač za pisanje – baš tako: najubojitiji. Malo-malo pa zvrc telefon, malo-malo pa poruka: „Ujko, znaš li ti koji je datum! Rok sam ti dala, nemoj da si ga slučajno prekoračio!“

Prva reakcija, kad se dostavljač sa tortom i ovim srce slamajućim buketom na njoj pojavio, nije bilo moje širenje očiju od želje i nesvesno mljackanje, kako uvek reagujem pred slatkišima, već je bilo da sam najednom čuo u glavi uzvikivanje Čkalje, našeg legendarnog Kruševljanina, kad je, u onom čuvenom televizijskom skeču, zvučno snimljenim i na gramofonskoj ploči, kao piljar na sav glas pozivao kupce da kupe njegovu robu (kako to samo davno beše!): „...Navali narode! Navali na papričice! Sveže, taze kod čika Laze! Prste da poližeš bez mas' u slas'! Ćerka da gleda, majka da jede, na ćerku da ne dava!“

Eto, sad je meni došlo da se kao Čkalja nad svojom tezgom razderem: „Navali narode! Navali na knjige! Slatke, slane kod čika Brane! Uzdah da ispustiš, njih da ne ispuštaš! Ćerka da gleda, majka da čita, dok ne pročita ćerci da ne da!“

Navali narode, obradujte pisca makar za njegov rođendan i naručite što vam srcu drago!

© 2026 Branimir Perić