|
|
|
Bajka koju
sam poslao prijateljima uz čestitku za novu 2020. godinu |
Kako su se ptice podelile
U ono vreme kad je
stvoritelj stvarao zemlju i živi svet na njoj, nakon što je stvorio bilje i
niža, plivajuća, gmižuća i hodajuća stvorenja, kao prve toplokrvne živuljke
stvorio je ptice. I dade stvoritelj pticama noge za hodanje, perje zimi da im je
toplije i krila da i leteći hranu mogu hvatati.
I reče stvoritelj pticama:
„Stvorio sam vam zemlju da je
naselite i prostranstva nad njom da letite; eto vas pa se množite i
nastavljajte se na zemlji i nad zemljom, sve vam dadoh. A dajem vam i izbor:
hoćete li živeti na tlu ili će vam oblaci životni cilj biti – na vama jedinima odluka
je koje ćete carstvo prigrliti. Samo dobro odmerite pre no što se opredeljenju
odlučite: svaki izbor ima i loše i svoje dobre strane, a nazad nema. One od vas
koje se za tlo odluče, imaće na tlu i u tlu hrane u obilju, brda i doline biće
carstvo njino, šume i šipražja njina skloništa, ali će im sposobnost letenja
biti uskraćena. Za uzvrat, dajem im moć koju one druge neće imati: u njih ću
usaditi nadu i veru, pa ako im kad ne bude sve potaman, nada i vera će ih dalje
voditi i utehu im davati. One pak od vas, koje se odluče za život u oblacima,
darovaću drugom moći, moći da sa visina uživaju u lepoti svega što od tla i na
tlu pod njima sam stvorio, ali zato, u visinama će večito gladne i žedne
ostajati, pa će se morati do tla spuštati, po tlu hranu loviti i sa tla se vode
napijati.“
Nakon ovih reči stvoritelja,
ptice se stadoše premišljati. Premišljaše se neko vreme, i, kao što to uvek
biva kad mnoštvo odlučuje kojim od dva puta da se krene, umesto sve za isto,
jedne se za život na tlu odlučiše, a druge u oblacima svoj dom potražiše. One
koje su se okrenule zemaljskom životu na tlu dočeka obilje hrane: kud god da
kljucnu, gde god čeprknu, hrana samo što sama ne kaže uzmi me, pojedi me.
Vremenom, od tolikog obilja i lakoće nalaženja zalogaja slasnih otežaše, krila
im zakržljaše, noge ojačaše, a nokti na prstima zadebljaše. Sad su takvim
nogama još lakše tlo čeprkale, lišće prevrtale i hranu iz tla i ispod lišća
izvlačile. Za to vreme, one koje su izabrale carstvo nebesko, zadivljene
lepotom tla u brda i doline pretvorenog, uzletaše sve više, da sa što većih
visina i što širih širina svu tu, od stvoritelja lepotu sazdanu, pogledom
upijaju. Krila im ojačaše, oči se izoštriše, kljunovi i kandže poviše da lakše
nebom jedre i oblake seku. Istovremeno, visinama zanete, daleko od hrane pod sobom,
glad ih je morila. Što creva im krče malo su one hajale, jer od gladi stomaka
glad za lepotom, poznato je, jača je. Svu tu krasotu pod sobom, oko sebe i nad
sobom pozdravljale su kricima, krici im postajali glasni, sve glasniji, od
oblaka se odbijali, do brda spuštali i u uši ptica, sestara njinih uvlačili. Od
onih ptica u nebesima koje nad morem zaploviše, vremenom postaše albatrosi, a
one ptice koje se razleteše nad planinom, orlovima se nazvaše.
Slušajući sa tla te krike
neprestane koje sa nebesa od sestara njihovih dopirahu, zemaljske ptice
nebeskima ne zavideše, naprotiv, stadoše se nadimati, sve zadovoljnije izborom
koji su načinile. Jedna drugoj govoriše: „Eto, baš smo bile pametne što život
na tlu izabrasmo. Umesto punih stomaka, sad bismo sa njima gladne jednako
odozgo onako kričale.“
A onda je stvoritelj stvorio
zveri i čoveka.
Ptice zemaljske, odebljale od
obilja, trome, trku nevične, krila zakržljalih, hrana zverinju i čoveku laka
postaše. Čovek je uz to imao i ruke, a osim ruku i pamet: rukama je kamen na
njih bacao, strelama ih gađao, a pamet je koristio stupicama da ih lovi. Sad su
ptice zemaljske bile te koje su kričale. I suze bi ronile da suza su imale.
Očajanju kraja nije bilo ni vapaju ni kajanju. Verovatno se od krika njihovih
na tlu više ništa ne bi dalo čuti, da se najzad ne prisetiše da dar poseduju
koji je još ono, kad su se opredeljivale između carstva zemaljskog i carstva
nebeskog, stvoritelj u njih usadio – setiše se da imaju moć nade i vere!
Naoružane nadom da ih neće baš svaki stvor poželeti da lovi, i verom da iza
toga što ih love ima neki skriveni stvoriteljev naum koji će ih na kraju
spasti, nastaviše da kljucaju zrnevlje, prevrću lišće, i opušteno se goste
živuljkama što pod njihovim nogama gmižu i bauljaju. I bi im lakše.
KRAJ
© Branimir Perić
Tekst može
biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje
sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje
linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod
uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe.
Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima
predstavlja kršenje autorskih prava.
