Tri radosti

 

Nedelja je. Jesenje sunce se nadvlači sa reskim planinskim vazduhom: stojiš li duže licem prema njemu, prednjica ti se usijava a leđa odzada lede. Nisi ni svestan da se povremeno okrećeš ko prase na ražnju ne bi li te žar nebeski sa svih strana jednako ogrejavao. Srećom, gde god ti lice pogledu pravac određuje, lepota boja jesenjih halja u koja se brda uveliko odevaju, uzdahe ti jednako izmamljuje, pa hladnoća strane suprotne suncu teško ti ne pada ako u nju gledaš. Modna revija na planini. Komšije iza naše kuće peku već treći kazana rakije od jutros, mezete i mezetluk vinom zalivaju. Rakija je za zimske dane. Ozarena su im lica. Miris vesele vatrice iz kazana i dim iz odžaka bude elegijska osećanja, sećanja na detinjstvo bez briga. Od svega toga grudi ti se slatkom setom ispunjavaju. Sve se složilo da se neka radost desi.

I desila se, ali ne jedna nego tri: dve prizemne, značajne za fizičko bivstvovanje i jedna koja godi duhovnom. Ne žalim se što je neduhovnih više. Radosti fizičkog bivstvovanja duh takođe razgaljuju. Piščevom duhu godi telesno zadovoljenje koje mu stigne spolja, nekad i više nego da sam sebe u osami pišući zadovoljava. Čekanje refleksije spoljašnjeg sveta, ako predugo traje, vodi jalovosti. Publikovanje podstiče nova cvetanja i zrenje još vrednijih plodova.

⁕⁕⁕

Moja književna sapatnica i ispisnica iz Palanke javila mi se popodne sa Sajma knjiga. U knjizi najkraćih priča izdavačke kuće iz Beograda videla je moju priču „U karantinu korone“. Poslala mi je uslikanu naslovnu stranu knjige, takođe i sliku stranice na kojoj je priča. Hvala ti, draga drugarice! Iskreni prijatelj se ne traži, sam se nalazi. I prošle godine je tako postupila.

Bilo je to prvo od tri radovanja, ono koje godi duhu.

⁕⁕⁕

Pre dve godine u sred noći gospa i ja čusmo neko zujanje u vazduhu. Duhovi?! Kosa nam se digla na glavi. Trajalo je neko vreme pa se izgubilo, ali se posle duge pauze ponovo javilo da bi opet, nakon odzujavanja nestalo. Nije bio u pitanju komarac – zujalo je ravnomerno i nije se kretalo. Kod komarca nema pravila kada će se javiti i koliko će mu let potrajati dok ti ne zarije rilicu. Pauze između zujanja ovom nepomičnom komarcu znale su da potraju i sat-dva. Pokušavali smo da mu otkrijemo izvorište, ali bezuspešno. Jedino se složismo da dopire iz vodovodne instalacije. Osluškivanje prislanjanjem uva na zid je to potvrdilo.

Skoro dva meseca je nakon toga nastavilo da nas nervira i to uvek kad se grejanje vode u bojleru uključi, a crvena nam lampica na bojleru, kroz otvorena vrata ve-cea, osvetli sobu. Postasmo gospa i ja Pavlovljevi psi. Uslovni refleks. Čim nam se soba zacrveni, ćulimo uši i nakrećemo glavu u pokušaju makar pravac odakle dolazi svojim atrofiranim radiogoniometrom da lociramo. Nema sumnje da je imalo veze sa bojlerom i to onda kad se voda u bojleru dogreva, ali da se baš iz njega čuje, to nismo potvrdili. Zvučalo nam je kao da ga svi zidovi ve-cea istovremeno emituju.

Mislio sam prvo da to od pritiska vruće vode propušta neki holender na pletenom crevu kojim je bojler spojen na vodovodnu mrežu. Promenio sam oba creva – ništa – i dalje je zujalo kad se voda greje. Digosmo ruke. Navikli na njega, više nismo obraćali pažnju. Sve dok nas jedne noći ne prenu „tup“, kao kad mušica govnara lupi u prozor. Nekoliko minuta kasnije, „tup“ se ponovio.

Skočio sam iz kreveta. Ispod bojlera nam je mašina za pranje. Upalio sam svetlo u ve-ceu, upalio i fleš na mobilnom. Pogledam mašinu odozgo, imam šta i da vidim: na poklopcu trag rasprsnute vodene kapi! Skinem dance bojleru, gvirnem odozdo – ne vidim nigde vodu. Da verujem u natprirodne sile, mislio bih da nas neka zajebava. Ostavio sam bojler bez danceta i vratio se u krevet. Taman da zaspim, upali se crveno svetlo na bojleru a nedugo potom: „tup“. Nisam zaspao do jutra. Bojler je procureo, nema šta.

Kako se dan razdanio, još se nije ni umila, moja gospa već uspravila merdevine, penje mi se uz kičmu na glavu. „Šta ako eksplodira? Šta ako voda kane na žice pa nam iskoči osigurač? Šta ako nam od toga pregore grejači? Kako da se kupam? Ja ne mogu bez tople vode!“ Tako celi dan, kljuca li kljuca. Nije bilo druge: sedaj u auto pa pravac Kruševac. Kupismo novi bojler sa prohromskim kazanom. Stari nam je bio sa emajliranim kazanom. Pravio ga je pokojni „Magnohrom“. Trajao je „samo“ trideset pet godina. Doduše mi smo neprekidno ovde tek od korone. Pre toga smo ga palili samo kad dođemo na vikend, ili u vreme odmora posle mora. Ali trideset i pet godina je ipak trideset pet godina. Slava pokojniku!

Kutiju sa novim bojlerom sam stavio u hodnik iza ulaznih vrata. Mala nam je izba: tu je jedino bilo mesta.  Potajna mi je bila namera da ga zamenim tek kad bude načisto crkao – neka curka dok curka i nek svirka dok svirka.

Kutija sa novim bojlerom je odstajala iza ulaznih vrata više od dve godine. Moja gospa je zbog toga ludela, ali je stojički podnosila. Važno joj je jedino bilo da voda za njeno pirkanje nije presušila. Kad god na duže odsustvujemo, gospa je bila ta koja pomera stvari u hodniku a kutiju gurne gde su stvari bile, inače se od kutije ulazna vrata ne bi mogla da otvore. Udarnički posao nema šta. Nisam joj ja kriv što je u našoj kući ona ta koja nosi pantalone 😊.

Čisto radi razumevanja: hodnik mojoj gospi (osim za smeštaj kupljenog bojlera) služi kao kratkotrajna ostava (jedna od tri; a da ih ima još tri povrh ove tri, falile bi joj zasigurno još tri 😊). U hodniku drži namirnice koje se svakodnevno troše, ali i tegle sa tek napravljenim pekmezom i kompotom skuvanim za nas i mlađariju (dok ih mlađarija ne odnese ili ih gospa ne prebaci na police u šupi i podrumu).

Zamena bojlera desila se tek danas. Pre nekoliko dana počeo je starina iz ve-cea da kaplje učestalije i ne više samo kad se voda u njemu greje. Obradovala se moja gospa (što ne mora iza vrata više da ćuška levo desno kutiju i provijante), a i ja sam se obradovao sa njom, iako mi je starina dva puta pretucao prst dok smo ga majstor i ja spuštali niz stepenice i iznosili na terasu. Draga naša mrcina. Bio je teži od tučka. Za tridesetpetogodišnju večnost koliko nam je verno služio, napunio se kamenca i mulja. Više je taloga bilo u njemu nego neistočene vode. Tako kaže majstor, a majstorima (kao i lekarima) treba verovati. Počneš li da sumnjaš u njihovu stručnost, poremetićeš pameću.

Trebalo bi da vam je razumljivo što sam zbog te zamene i ja bio srećan, ne samo moja gospa. Pravi muškarci su najsrećniji kad im je voljena srećna (jedino tad ne cvikaju da zbog nečega neće na njih da zareži 😊). Brinem ja za svoju dragu: sklanjam joj se kad god mogu sa očiju – taman posla da joj od režanja grlce strada.

⁕⁕⁕

Baš u ono vreme kad smo skidanjem bojlera u potkrovlju napravili majstorski haos, zalupa na prozor komšija sa najbližeg brda (znaju svi da mi, kad smo tu, u kuću ne ulazimo na vrata, nego preko terase, zna to i čika poštar – i on nam čuka na prozorče kad donosi poštu). Išao komšija sa drugobrdim komšijama u lov na divlje svinje (ovde je nedelja lovni dan, tad se ni za živu glavu ne pomaljamo iz kuće i taman posla veremo po brdima). Umesto divlje svinje, ulovio komšija gomilu pečuraka sunčanica – bar neka vajda od veranja po čukama, lajanja pasa i arlaukanja da se veprina natera pred pušku. Ja lud za pečurkama, moja gospa luda od pomisli da mora da ih sprema. Ali je bar iskrena – nije krila od komšije koliko je „srećna“ zbog takvog njegovog dara. Pomutiše joj sedam sunčanica radost oslobađanja od kutije iza vrata, zabole je glava više nego da je sunčana sunčanica strefila. Meni milina samo da im klobuke pogledam, a njoj milina od pomisli kako bi ih slatko (čim komšija zamakne iza ćoška) niz brdo prema potoku zavrljačila. Nisu svakome iste stvari za fizičko bivstvovanje iste, još manje da im izazivaju isto duhovno zadovoljstvo. Što je nekome nešto bitnije, drugome je nebitnije. Što nekome slast duhovnu pospešuje, drugoga do ludila dovodi.

Ali, voli mene moja gospa. Taman novi bojler zamenismo i sa majstorom da popije čaj zasedoh (jedini majstor na ovome svetu koji ni čašicu ni pivo da gucne, niti kafu da srkne – a i naplatio mi ko da nije naplatio), zamirisaše iz kujne od onih sedam četiri pečurkasta šešira u tavi, premazana dabome kajmakom i posuta izrendanim kačkavaljem. Ode majstor a za njim ostade neotvoreno pivo. Joj što je teklo niz grlo za svakim pečurkastim zalogajem! Joj što duši milina takva prija! Hvala ti drugarice moja što mi za objavljenu priču sa Sajma javi. Evo, gutam i ispijam i za tebe. U zdravlju mi bila i sajmove knjiga mnoge još pohodila!

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

PS: Priča "U karantinu korone" otvara se klikom na link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2024/10/u-karantinu-korone.html.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.