Lutka

 

Moja drugarica Marina večeras je tužna. Neko je na Fejsbuk postavio sliku lutke na krevetu pa su je sećanja ophrvala. Setila se svojih lutaka. Dve velike. Drugovala je sa njima i samovala. Marina je bila jedinica. Nije imala ni brata ni sestru niti drugu decu u komšiluku sa kojima bi se igrala i oko igračaka svađala. Uprkos samoći, sreća joj je ispunjavala detinjstvo. Setila se bake, majke, ujaka i drugih dragih osoba u kući. Niko joj kao lutke i ti rođeni nije lepšim bojama bojio detinjstvo. Od tog sećanja na sreću postade tužna, baš tužna.

Tako nešto neću nikada uspeti da shvatim. Kao i Marinina i moja su sećanja na detinjstvo u bojama sreće, ali ja nisam zbog tih sećanja tužan. Možda malo setan, setan sa osmehom, ali tužan nikako. Ako je i čega bilo za tugu, izbrisao sam. Tačnije, sva takva sećanja obrisao je moj zaštitnik: podsvest. Podsvest bdije nad očuvanjem nevinosti moje detinje duše. I, uopšte, bdije nada mnom da se zbog sećanja ne rastačem, ne jedem, ne gušim. Samo žene imaju sposobnost da im tuga potisne srećne dane. Umesto sreće plivaju im po talasima sećanja tikve i krpice ružnih uspomena. Što su starije, sećanjima se pridružuju oblaci crnila koja izbacuje neka upaničena sipa u odbrani, ni sama ne znajući od čega se brani. Zato se za muškarce kaže da su večita deca.

Marini je sećanje na lutke okovalo tugom srce, a u meni su, njena tugovanka i slike na Fejsbuku, na kojima grli lutke, izazvali suprotna osećanja – raskrinuli su mi prošlost i pustili iz nje da me zapljusnu sećanja na našu lutku. Da, i mi smo imali lutku, moj brat i ja. Samo se vi smejte i namigujte kad vas ne gledam! Ne stidim se toga, a verujem ni brat.

Bila je to najlepša lutka na svetu.

Celo popodne sam prevrtao internet da pronađem neku koja liči na nju. Gledao sam i inostrane sajtove. Nailazio na slične, ali nijedna nije bila tako lepa i tako draga kao ona.

Da ne bude zabune, naša lutka nije bila od porcelana, ni od ne znam kakvog skupocenog materijala. Bila je obična, plastična lutka od one tanke, ali čvrste plastike koja se ne ugiba pod pritiskom (barem ne kad je stiskaju dečji prsti). Jedino su joj cipelice bile od mekše plastike.

Imala je plave okice koje se ne zaklapaju. Odakle god da je pogledaš, posmatrala te je budno tim svojim plavetnilima.

U to vreme mogle su da se kupe i lutke kojima se sklapaju oči kad se polože na leđa, pa i one skuplje koje kažu „mama“. Naša sestra od tetke je imala jednu takvu.

Kmečanje sestrine lutke nam je u početku bilo interesantno. Posle smo je obarali na leđa samo da se pravimo važni pred gostima.

Našu lutku, naravno, nismo nosili kod sestre. Zasenila bi lepotom njenu pa bi nam sestra bila tužna. A ni mama nam ne bi dozvolila.

Kosa joj je bila plava, ali ne blajhana kakve su obično kose plavokosih lutki, već prirodno plava. Mama joj je bila sašila haljinicu od nekog mehurastog, roze, skoro providnog materijala, u koji su bili utisnuti ružini cvetovi. (Nek mi oproste devojke, ne znam kako se taj materijal zove.) Od istog materijala joj je sašila i maramu. Kosa joj je napred ljupko izvirivala ispod marame, a pozadi slobodno padala. Sa maramom nam je izgledala još lepša. Kao Ruskinjica iz ilustrovanih bajki. Baš smo je voleli.

Ne, stvarno nije za čuđenje i podsmevanje tolika naša privrženost njoj. Mama nam je namerno usađivala ljubav prema lutkama. Učila nas je da budemo nežni u ophođenju sa njima. Ako to naučite sa vašom lutkom, govorila je, bićete nežni i prema pravim, živim lutkama, jer devojke su lutke koje traže pažnju i zaštitu.

Učila nas je kako da je presvlačimo a da joj pritom previše ne krivimo noge: osetljive su, lako se mogu otkinuti. Presvlačili smo joj gaćice kad se „upiški“ i oblačili „čistu“ haljinicu (da, imala ih je više, ne samo onu od materijala kome ne znam ime).

Mama nam je pokazivala kako da je češljamo. Ne smete biti grubi, upozorila nas je. Ako lutki prebrzo provlačite češalj kroz kosu, ili joj se kosa zamrsila pa je silom ispravljate, možete joj iščupati vlasi iz korena. Lutku će to boleti, plakaće, a onda će nam ostati ćelava – nova joj kosa neće izrasti.

Sve je kod naše mame imalo svoju svrhu, sve je bilo putokaz za sutra, nauk za buduća vremena kad budemo postali ljudi, kad se budemo susreli sa pravim devojkama, kad nas pravi život presretne a nje, naše majke više ne bude da nas vežba.

Učila nas je i drugim veštinama, ne samo da se brinemo o lutki. Kako se kuva, kako se štrika, šije, čarape peru, briše prašina, glača parket, namešta krevet… Nije bilo kućnog posla kojem nas naš životni „kouč“ nije doveo do nauka. Za sve to vreme mi smo bili njene lutke. Pa i kad smo dovoljno porasli da je u kućnim poslovima „odmenimo“.

Devojčice se igraju sa lutkama jer se kroz igru sa njima spremaju za sutra: kad budu postale majke da se o svojoj deci jednako brinu. Kad se dete rodi, kad beba dođe u kuću, to im se „znanje“ vrati pa se spremnije hvataju u koštac sa istinskim problemima. Bebe postaju njihove lutke, stvarne lutke, žive.

Sve su lutke uglavnom ženskog roda. Majke na isti način tretiraju svoju novorođenčad, bez obzira da li je beba dečak ili devojčica. Za mame je beba uvek ženska lutka, ista kao ona sa kojom su se kao male igrale. Udubite se i pažljivije posmatrajte mlade mame. Naročito se to zapaža po kosici bebe. Kako dete raste, mame puštaju i kosicu da raste. Oči tatama su u stanju da iskopaju pokuša li da je štricne.

Takva je bila i moja mama.

Rodio sam se prvo ja, njena prva lutka. Kao prvorođenče u familiji bio sam najvoljeniji, pa su i mamu voleli. Mnogo što šta su joj zbog toga praštali. Jedino tata nije.

Zahvaljujući meni mama se vratila u detinjstvo i ponovo postala devojčica. Otud je vadila sva znanja u vezi beba koje joj je njena majka preko lutki usadila. Oko beba joj nisu bili potrebni pomagači.

Ljubav prema lutkama je u njoj oživela.

Pustila je da mi poraste duga, kovrdžava kosa. Na sve strane su mi strčale antene i poigravali uvojci. Sa kakvim je samo uživanjem prala kosicu svojoj lutki, mirišljavom vodicom je ispirala, pa je trljala sve dok bebi uši ne pocrvene. Uzalud se otac bunio i hteo da me vodi kod „Bupca“ na šišanje. Uzalud je larmao i ljut odlazio u banku popodne da radi, samo da ne gleda kako mu od sina pravi „seka Persu“. Svaki se otac jednako ponaša (sem ako se ženi ne obraća sa „maco“). Nisi muško ako ne lupiš pesnicom o sto, ne tresneš za sobom vratima, ako svog sina ne vaspitavaš da bude muško, da juri za loptom i ženama, a ne da mi se tu licka i picka.

Kovrdže što su meni rasle nisu bile ništa u poređenju sa gustinom grive mog brata. Loknica do loknice. Uživanje za mamu ne mogu vam reći kakvo! Nije imao ni godinu dana, kosa mu je bila duga do ramena, sva izuvrćkana. A kad je pustio prvi korak i prvi put sâm zakoračio preko praga u dvorište, spazio ga je Sibinov pevac. Iz zatrke je skočio na njega i kljucnuo ga posred nosa. Malo da je gađao levo, ili desno, imao bih sada ćoravog brata.

Siroti pevac. Sibin, naš gazda, koji nam je iznajmljivao kućerak, bez razmišljanja mu je zavrnuo šiju. Dohvatio ga je čim se na prvi direk od ograde popeo da pobednički zakukuriče. Zar on da bude tako nespretan! Umesto tolikih lokni što se klincu ispred nosa klate, da pogodi nos! Zato li te hranim i koke ti podvodim!

Niko od podstanara nije voleo Sibina. Sibin je tukao svoju ženu. Ovom šijom je sebi tek zapečatio sudbinu.

Otada, od tog kljuca, moj brat ima devijaciju nosa: ne može da uvuče olovku u levu nozdrvu dublje od polovine.

To skakanje pevca tata je jedva dočekao. Poveo me je sa sobom na službeni put na Zlatibor. Tamo me je odveo u prvu berbernicu i dao da me ošišaju do glave. I brata bi poveo, nego je bio suviše mali.

Sirota majka, koliko je samo plakala kad me je videla! Danima ocu nije mogla da oprosti. Kakvi danima, čini mi se dok je bila živa.

Šta ćeš, uzvraćao je otac. Eto ti drugo dete, igraj se sa njim. Dok i njega ne povedem na službeni put.

Meni je kosa brzo izrasla, a brat nije bio te sreće da i njega tata povede na službeni put. Tata se bio dogovorio sa Bupcem, berberinom: onog trenutka kad brat kroči u njegovu berbernicu, da ga ščepaju i, dok ga Bubac zamajava, čika Živa, Bupčev brat da mu fikne makar najveće uvojke.

Bupčeva berbernica se nalazila prekoputa zgrade u koju smo se doselili ubrzo posle „službenog putovanja“.

Brata od malena mesto nije držalo. Vazda je lunjarao, svuda se zavlačio. Nije prezao ni u okolne radnje da uleti, posebno u igri „Nemci i partizani“ kad je malo poodrastao.

Bupčeva berbernica se nalazila tik do bašte hotela „Pariz“ odakle je igra kretala. Bila je bogom dana za sakrivanje. Ko u igri uleti unutra i sklupča se u stolici za šišanje, spolja ga niko nije mogao da vidi.

Tako je lija i dolijala, a mama ostala bez svoje druge lutke. Nije onda ni čudo što je svoje žive lutke koje joj je muž oduzeo, zamenila kupovnom.

Već smo bili porasli, i ja i brat završili fakultet, oboje se i zaposlili. Tu maminu zamensku lutku, koja je postala naša lutka, još uvek smo u roditeljskom domu imali. Sedela je raširenih nogu, čas na ormanu, čas na maminoj mašini za šivenje, čas na električnoj peći – kako joj je gde u kom trenutku bilo zgodnije. Još uvek je nosila onu istu haljinicu od materijala kome ne znam ime koju joj je mama sašila i one iste bele cipelice. Jednako je bila lepa kao onog dana kad ju je mama unela u kuću. Jednako nas je pratila svojim plavim okama po stanu. Jednako smo je uzimali u ruke, ljubili je, popravljali joj falte na haljini i vraćali nazad na orman da nas dalje odozgo prati.

Ne da mi je bilo krivo kad sam joj lastikom probušio čelo!

Tog leta smo imali pravu najezdu muva. Spremala se kiša pa su muve bežale unutra. Lastikom, na jednom kraju vezanim u čvor, nišanio bih muvu koja sleti i razmrskavao je. Kakvi muhotepci! Nema boljeg i preciznijeg oružja za obračun sa muvama od lastika! Niti većeg zadovoljstva od onog zvuka kad je čvor tresne! A ova je baš bila našla na čelo naše lutke da stane.

Koliko sam bio očajan, nemam reči da opišem. Jeo sam se danima.

Mama ništa nije rekla. Moja gospa bi jednako tako reagovala. Jedino bi možda, pomirena sa sudbinom, izustila: „Od tebe bolje nisam ni očekivala!“. Dugo bi posle patila i nečujno u kupatilu plakala. Ili kad u kući ostane sama.

Lutku sa ormana nisam sklonio. Ostavio sam je da stoji na mestu zločina, da me tako probušena stalno podseća da pazim da svojim postupcima neko drugo drago biće sutra ne povredim. Pamet za nauk.

Kad sam se oženio i iz roditeljske kuće se iselio, a u nju se uselila supruga mog brata, lutka je ostala kod njih. Gde je sad ne znam. Verovatno je završila u vojničkom sanduku mog tate, gde su obično završavale naše dečje igračke kad ih pokvarimo, ili ih prerastemo. A možda ju je moja snaja, u nekom nadahnuću čišćenja i sređivanja kuće, zajedno sa sandukom izbacila ispred dvorišta da je cigani ili đubretari, ko pre naiđe, odnesu? Moraću brata da pitam.

Jureći po internetu imali negde slične lutke, pročitao sam da oštećene plastične igračke mogu da se poprave. Pronašao sam i film o tome. Makar zbog majke, ako ne zbog brata i sebe, voleo bih da naša lutka ponovo bude kakva je bila pre onog sletanja mušice na njeno čelo.

Ili je ipak bolje da je ostavim sa rupom?

Strah me je, ako je zakrpim, neće imati više šta da me upozorava kad mušica bude sletela na neku njenu posestrimu.

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pripovetka je objavljena u knjizi "Dah u ogledalu", autor Branimir Perić, izdavači "Suza Dream" i "KK21", Kruševac, mart 2024, str. 99-106