Skijanje po magli i zastava

Rešili, nas dva brata, da obeležimo prvi topliji dan zime na Kopaoniku i da se iskijamo za sve pare. A ono, cvrc. Kazni nas priroda što nismo juče skijali kad je sunce progrejalo: zavi nas takvom magluštinom da se na snegu nisu videli ni brazde koje ostavljaju prokleti daskari i loši skijaši ni džombe ni tu i tamo obrijana staza ispod koje se tamni kamenje. Od martovskih čari osunčanog skijališta, od one prelepe zastave boja, videsmo samo maglu.

Moj brat je sve vreme vrteo glavom (to jest, vrteo bi da je mogao od kacige). Kako to da ga izneveri, a nikada do sada nije, „Mauntin-forkast“, njegova planinska biblija u koju se kune i na osnovu čije je vremenske prognoze planirao planinarske pohode? Malo-malo pa uzdahne: „A rekli su da će celog dana biti sunce!“, a onda na svoj račun dodaje: „Da, ima sunca, ali gore iznad magle, na dve i po hiljade metara.“

Srećom pa su sa strane staza bili četinari, inače ne bismo znali „gde je ovde levo“, gde je gore, gde dole, a da ne pričam što bi neko sklon „vrtigu“ mogao i da povraća kad bi mu se zavrtelo u glavi usled gubitka osećaja ravnoteže, jer skije klize – ne koračaš, nemaš pojma da li se krećeš ili ne, a oči nemaju za šta da se uhvate i učvrste ravnotežu. Ako niste znali, tri čula formiraju osećaj ravnoteže: senzor u unutrašnjem uhu koji reaguje na kretanje (a pošto na skijama kliziš, taj senzor kaže da miruješ), senzor u tabanima koji oseća gde gaziš (a pošto su ti noge ufalšovane u pancerice sa ko šaka debelom podlogom ispod tabana, što od pancerica što od vezova, što od skija, taj senzor takođe kaže da miruješ) i senzor u očima koji prati prolazeće predmete (a taj senzor vidi samo maglu pa i on potvrđuje da miruješ).

Jedina korist od tolike magle bi ta što, da sam bez nje ugledao onako izrovane staze (zbog plus temperature sneg je bio mokar), i da sam video džombe u koje su se staze pretvorile (i na minus temperaturama staza „Duboka“ poslovično izgleda ko da su se veprovi po njoj valjali – a tako su danas izgledale i druge staze), udronjʼo bih se od straha da se ne polomim, sav bih se stego ko pileća noga pre nego što je domaćica nožem recne, odvoji joj batak od karabataka i spusti u tavu da se pohuje.

Ček, ček, sad mi sinu! Ima li Kopaonik svoju zastavu? A skijalište? Zašto ta zastava ne bi imala baš kombinaciju preovlađujućih boja osunčanog Kopaonika – modro plava, bela, tamno zelena?! Modro plavo nebo, beli sneg, tamno zeleni četinari. Zastavu sa tim i tako poređanim bojama, ako Gugl ne laže, nema ni jedna zemlja na svetu ni grad ni pokrajina (ima, doduše Baškirija u Rusiji, ali joj u belom polju čuči neki simbol – znači nema; a onog što je predložio da zastava Novog Zelanda bude baš ovakva, nateraćemo da povuče predlog).

Stavljam na glasanje. Ko je za to da skijalište na Kopaoniku dobije ovakvu zastavu? Ili sam Kopaonik? Ili bar Nacionalni park? A mogla bi to da bude i zastava svih naših skijališta? Mada, ako neko od onih sa vrha vidi ovaj predlog, kako ih bog dao „pametne“ (i gramzive), iskoristiće ideju i pretvoriti nam sve planine u Zlatibor!

KRAJ

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.