Željan sam da pročitam veselu pesmu na internetu. Sve neke tugovanke. Ovo je reakcija na jednu takvu pesnikinju i njenu pesme.

 

Može li biti pesnika bez tuge

 

Prepune su mreže pesnika (uglavnom ženskih) koji drugo ne znaju nego samo tužne stihove da nižu. Toliko je jada, propuštenih prilika, neostvarenosti, ostavljenosti, bola, očajanja i drugih oblika razdiranja duše u svakoj od njihovih pesama da bi nebo, ume li da čita, od silnog čemera neprestano kišu lilo i od saosećanja sa njima nikad se ne bi razvedrilo i suncu dopustilo da nas kravi. Zar je moguće da samo bol čini pesnika? Zar je moguće da samo očaj i tuga beskrajna od normalnog čoveka pesnika naprave? Zar su samo pesme namenjene deci jedine spašene od tog mraka? (Mada se desi da neka zacrnjena dušica nema meru pa i među dečje pesme suzu pusti.) Zar je moguće da su samo autistični srećni? Zaista, pišu li autistični pesme? Znate li nekog? Voleo bih njihove stihove da vidim. Sa otvaranjem interneta otvorile su se i pesničke dveri: nikad više onih koji su pesnika u sebi otkrili – a sve im pesme crne! Hajde što si ti crn pesniče, ali zašto ti je stalo da i druge svojim crnilom mastiljaviš? Zar misliš da će ti crnilo biti manje crno ako njime i druge škropiš? Da su takvi tugovanci bar dobri pesnici, da izliv njihove žmrćkavosti ima pesničke vrednosti pa neka ih, nek po nama bez samilosti crne pahulje veju. Ruku na srce, desi se da se i među tim crnim dušama pojavi neko (bolje reći neka) kojoj nije mesto na društvenim mrežama, nego u knjigama (da su im pesme vedre mogle bi i u čitanke). Pokušavao sam nekoliko tih retkih, crnih bisera da navedem, makar da jednu pesmu napišu sa suncem, cvetovima, grgoljem potoka, leptirima, pticama poj, molio ih da u sebi otkriju radost života i svojim pesničkim umećem, zaista umećem, jer ga nesumnjivo imaju, pokažu bar sebi da i takve pesme umeju da heklaju. Avaj, samo sam trošio sebe. Eto, na primer, tu skoro otkrih na mreži jednu pesnikinju sa talentom, naravno izneverenih nada, neuzvraćene ljubavi, svi joj stihovi kukanje, jadikovke. Pretražio sam internet – već je podosta godina kako svoju tugu po mrežama rasejava. U redu da to ponekad čini, ali ona svakog dana, ama baš svakog dana za svih tih podosta godina izruči bar jednu svoju pesmu očaja i razbaca je po internetu. Pisao sam joj, izazivao je da pokuša sa nečim vedrim sebe i nas da obraduje, makar da malo „svetlosti pusti u krug“. Uzalud. Do juče. Juče je zaista pokušala tako nešto da napiše, ali samo pokušala. Pevajući o pravdanju i praštanju grešaka zaljubljenosti svejedno je opet tužila. Nisam odoleo, živa sam duša, imam i ja pravo da budem izazvan. Na tu njenu pesmu, u komentar ispod nje, otrgle su mi se sledeće verse (o mom talentu za pesme ne sudite, ja sam samo prozni pisac).

Zablude su teške da postoji svet bez greške.

Zablude su teške da se ne voli bez greške.

Zablude su teške da se može bez greške.

Zablude su teške da smo rođeni bez greške.

Zablude su teško da se kroz život probija raketom a ne peške.

A najveća je greška znaj, da su rođena braća daj i naj.

Šta mislite, može li se postati pesnik bez tuge u sebi, bez razočarenja? Da li je duša koja krvari ta koja pesnika načini pesnikom? Satiričare ne navodite, jer i oni su pesnici tuge. Ni humorističare – oni se humorom brane.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Mačji problem

 

Ko je imao bilo kakav kontakt sa našim seljacima, a nije među njima duže boravio, lako bi se prevario i zaključio da su seljaci, posebno ovdašnji, bezdušni. Ali, da li je tako, ili je nešto drugo u pitanju?

Uzeću za primer slučaj oko koga se, ne samo kod nas, već na svetskom nivou, diže namerna halabuka. Radi se o ugrožavanju prava životinja na dostojan život. Najviše je prašine vezano za prava pasa i mačaka, što je razumljivo, jer halabuču oni iz gradova. Osim pacova, vrabaca, golubova i čavki seračica, psi i mačke su, ako se ne varam, i poveljom Ujedinjenih nacija priznati kao sustanovnici gradova, ljudima takoreći ukućani. Od svih tih kućnih, ispred kućnih i krovnih ljubimaca, „bezdušnost“ seljaka najočiglednije se ispoljava kad su pitanju mačke – lupaju gumenim čekićima grinpis sudije. Čim mače dovoljno poraste da mu se pogledom ispod repa može pouzdano utvrditi pol, ako je muško, seljak će ga zadržati (treba neko ambare od miševa, puhova i zmija da brani), ali ako je žensko, sudbina mu se zna: u kutiju pa iz kola nama se u Drenjak ubaci. Tako odstranjena  buduća okotnjača treba u stvari da im bude zahvalna. Dok mi, negdašnji vikendaši, nismo ovde podigli naselje, kutiju su sa ženskim mačetom (nekad i muškim – ako ih se okoti više) bacali u potok. Kad se dance kutije raskvasi (taman negde kod sledećeg sela), mače (ako ima sreće da se pre toga ne udavi) zapliva prema obali i zakmeči pred vratima neke seoske domaćice slaba srca, pod uslovom da pre toga ne omasti brk neki pas ili lisica (mačetom, ne gospođom – sa gospođama se naslađuju kurjaci, tako bar piše u bajkama).

I hajd sad, kaži da seljaci nisu milostivi! Zar mačićima takvim postupanjem ne daju šansu da prežive? Njihovi stari su, za razliku od njih, taj dlakavi problem drugačije rešavali. Kako koje mače iz majke izađe, zavrnu mu šiju, ili ih babe sačekuju i odmah tu, kraj mačke, u kofu sa vodom udave. Stvar je u preživljavanju, koje je drugo ime za pragmatičnost. Vrsta je to prirodne selekcije.

Zamisli šta bi bilo da se ne otarase te „ženskadije“! Za koju godinu, ma kakvi za koju, već za godinu dana, ne bi imao gde da zgaziš. Mace znaju i četiri puta godišnje da se mace (prvi put kad imaju samo nekoliko meseci – još dok majku sisaju!). Kako jedna mačka u proseku okoti četiri mačeta, nakon godinu dana eto seljacima devedeset četiri nova mačeta! Kako onda da ne budu pragmatični!

Nego, ovo me podstaknu na jedno drugo razmišljanje. Zašto nam zamreše sela? Ovde devojku ne možeš da nađeš ni dukatima da zveckaš. „A s kim pa da se ženim, sa ovcom, kravom, krmačom?“, jadaju se prestareli seoski momci (većina je preterala četrdesetu). „Sa školovanja se iz grada nijedna ne vraća. Neće da budu seljanke.“ A da se one ne uplašiše svojih baba?! Šta ako i njih neko ubaci u kutiju pa niz potok? Jeste da se ovdašnji živalj hrani zdravom hranom, ali se uvrnutost hrani nečim drugim. Ako je uopšte ima, granica između (ne)milosrdnosti i praktičnosti ti je, brajko moj, tanka, baš tanka. Nemoj samo da me pitaš kako tu stvar mi u Drenjaku rešavamo.

  

KRAJ

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Plava suza

 

Godinama nisam  u podrum
ormanu starom u pohode išao
ni u bež fijoku
u predelu grudi
onu levu s ključem
da se setim gvirnuo.
Zašto pa da gledam
kad znam šta ću naći:
insektarijum probodenih buba
hermetički zatvoren
da ih druge bube ne pojedu;
češljiće
iz rasplelih kosa ispale
devojaka koje ljubih
na otomanu u uglu;
gumice, šnale
namerno ostavljene
da sećaju
i bole;
razne visuljke, zvončiće,
sa vašara plišano srce,
izdeljano slovo od plute,
minđuša jedna čak.
 
Svejedno siđoh
vuklo me nešto.
 
Iz fijoke povadih sve redom:
šnalice, đinđuve,
plišano srce,
bombonu u „zlatu“
što na jelku se kači,
nanizane spajalice,
insektarijum.
 
Ispod svega, gle, zakopan spomenar,
pisan ono onda kad smo se rastajali
da se više nikad ne sastanemo.
 
Drhtim i listam:
drugovi ga šalama kitili.
Listam i drhtim:
drugarice sladunjave nizale rime.
Listam, prsti mi se grče:
stihovi jedni od drugih
iz tuđih spomenara prepisivali.
Listam, da li dalje da listam?
 
U sredini:
dve stranice prazne,
skoro prazne;
na levoj ništa,
u sred desne plava suza
nakrenuta
kao da suzu sama pušta.
Ispod suze
gde bi njene suze pale
veliko slovo.
Iza slova tačka
jedna jedina.
Gde su još dve tačke?
Nisam znao da i tačke kojih nema
ispod rebara bodu?
Baš boli.
 
Navreše sećanja
Bol se penje do grudi,
Probada.
Zar i posle toliko godina?
 
Načisto sa njom nikad bio nisam,
da li je ozbiljna il' se sa mnom sprda.
Ni sada odgonetke nema.
Plavom suzom šta je htela reći
da je pitam nisam stigô
niti priliku dobih više:
posle mature se sreli nismo
pogubismo se ko vetrom razneto lišće
s jeseni na sve strane.
 
Lupao sam glavu:
Šta je htela suzom,
a šta tačkom samo jednom?
Žao joj je bilo što se rastajemo,
slutila je: zauvek,
ili što se među nama nije zbilo?
 
Godine su proletele
brže nego vetar kroz grane bez lišća.
 
Zašto me još peku suza njena
i tačka sama?
Možda bih je mogao naći?
Možda sam je mogao naći?
Baš sam lud:
sigurno je već baka
i nije sama;
ko zna u kom je gradu,
ko zna u kojoj zemlji;
ko zna da li je živa.
 
A i da je nađem,
šta joj reći,
sa čim se suočiti
u njoj
u sebi?
 
Crv se ne da
kopka.
Jedno je pitanje dovoljno samo, veli.
Kad je nađeš,
uči me crv,
skupi hrabrost.
Gledaj je u oči,
ne obaraj glavu.
Pitaj prosto:
Da li imaš suza?
Ako ih imaš
da li će ti i sada
kada na papir kane
suza biti plava?
Po odgovoru znaćeš.

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.