Sećanje

 

Ceo današnji dan razmišljam o tebi, anđele moj plavi. Čovek uvek žudi za nedostižnim, a nedostižna jesi, tako majušna, tiha, a bliska i prisna u mislima mojim. Voleti daleko, voleti neizvesno, nestvarno, silno nekog želeti, voleti jesen u njenoj kosi, tananost leptirovih krila u kretnji njenog tela, voleti joj blaženi osmeh – voleti je tebe.

Hiljadu kombinacija pravih kako da nas zbližim, hiljadu gluposti, hiljadu propalih snova.

Nikako tvom liku da se otmem. Vidim te bez pogleda. Gipkost mačke, iskri ti sjaj u očima, a na licu… ne znam šta ti je na licu.

Glas ti je cvrkut nestalnih ptica. Oči ti se smeše, trepet lepote u njima koji se ne menja.

Želim te silno, želim te ludo, nejasno, nestvarno, sakriveno, zaneseno, blještavo, vrisnuto, široko, histerično, duboko, sunčano… jednostavno.

Da li ću te ikada imati, ali zauvek?

 

Čudno, uopšte se ne sećam na koju se ovo devojku odnosilo!

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Sanke

(odlomak iz rukopisa romana "Ernest, moj teča")

 

Sledeće, 1939. godine, nona Marija je došla kod nas polovinom decembra. Ta zima je bila oštra. U januaru je napadalo mnogo snega, šezdeset, možda i više santimetara, što je za primorske krajeve retkost. Temperatura se spuštala ispod minus deset stepeni Celzijusa. Saobraćaj je bio paralisan, škole nisu radile. Dobro pamtim kako su u zgradi osnovne škole u našem selu, u koju su tog leta bili uveli centralno grejanje, u toku noći popucali radijatori, a u radijatorima se zbog niske temperature zaledila voda. Po lepom vremenu radnici su odlazili na posao biciklama (motorizovani saobraćaj je u to vreme bio redak). Kad padne sneg, moglo se ići samo pešice. Ljudi iz sela su se skupljali već oko pola pet, petnaest do pet i zajedno, u grupi, išli na posao da stignu do sedam. Sa posla su se vraćali oko pola osam, neki put i kasnije.

Sneg se zadržao desetak dana. Danju je znao da se raskvasi, ali se noću ponovo smrzavao. Temperature su noću padala ispod nule.

Pokraj kuće u kojoj smo stanovali nalazila se jedna dolina (tako smo zvali vrtače, ponikve). Dolinu je majka uzimala u najam i u njoj sadila krompir i ostalo povrće. Dolina je imala dugačke padine. Moji drugovi su niz njih utabali sneg. Napravili su neku vrstu klizačke staze. Dok su neki imali kupovne sanke, neki pravljene, kod nas, u našem domu, nije se mogla naći ni najmanja daščica da i ja napravim svoje. Sve što smo imali pogoreli smo grejući se. Srećom, kad imaš drugove imaš i što nemaš. Jedan od drugova mi je dao višak svojih daščica. Nije mi bilo strano baratanje alatom uz oca koji je stalno nešto majstorisao. Sa ono malo alatki koje je imao, uspeo sam od daščica da sklopim nešto što je ličilo na sanke.

Sledećeg jutra sam bio spreman. Ustao sam ranije. Ujutru je klizalište bilo smrznuto, a već oko jedanaest je postajalo meko jer je preko dana temperatura rasla iznad nule. Nahranio sam koze, napunio sve moguće posude vodom iz cisterne, iscepao drva – ukratko, uradio sam sve što i inače radim svakog dana. Kad sam završio, upitao sam nonu (majka je bila nekud otišla) da li mogu na sankanje. Pošto mi je rekla da mogu, uzeo sam sanke i uputio se do doline gde su se moji drugovi i drugarice od ranog jutra uveliko već sankali.

Nisam prevalio ni pedesetak metara začuo sam nonin glas. Zvala je da se vratim, još nešto ima da se uradim.

Da ne bih nosio sanke nazad, sklonio sam ih iza zida kojim je bilo ograđeno susedovo imanje.

Ne sećam se više šta je to bilo što se još imalo uraditi, samo se sećam da se trebalo penjati na tavan.

Nakon par minuta pošto sam se popeo gore, čuo sam kako neko u dvorištu lupa tamo gde se nalazio panj za cepanje drva. Pitao sam se ko bi to mogao biti. Nonu sam isključio. Dok je radila kao pralja ubola je bila srednji prst desne ruke na parče daske. Prst joj je otada ostao ukočen, šaku nije mogla da savija. Nije mogla da izvlači vodu iz cisterne pomoću konopca na čekrk, niti da cepa drva. Mora biti da je majka, zaključio sam, sigurno se u međuvremenu vratila.

Završio sam posao i sišao sa tavana. Upitao sam nonu mogu li sad ići. Klimnula je glavom. Otrčao sam do susedovog zida, a tamo – iznenađenje. Sanke nestale! Neko se sa mnom šali. Nisu drugovi. Eno ih dole, zaokupljeni su sankanjem, nisam im ni na kraj pameti. Osim mojih otisaka, u snegu su se videli i tragovi ženskih cipela i to cipela sa „slonovskom petom“. Nona Marija, niko drugi! Samo ona nosi takve cipele. Pojurio sam nazad do panja u našem dvorištu. Crna slutnja se obistinila. Na sve strane oko panja rasuto je bilo iverje. Sanke su tako sitno bile iscepkane da se od tih otpadaka ni čačkalice za zube ne bi mogle napraviti.

Uleteo sam u kuću.

Nona me je spremno čekala.

– Cosa xe[1]? Šta je? – pitala je zluradim, sladunjavim glasom.

– Striga!!! Veštice!!!

Čini mi se da sam tad ispustio najveći urlik u svom životu.

Nona je na to, po svom starom običaju, odmah uletela u sobicu i – klik, okret ključa – zaključala se. Tako je radila uvek kad bi se osetila povređenom.

Nedugo potom vratila se majka. Zatekla me je u predsoblju. Sedeo sam na podu sa glavom među kolenima. Plakao sam. U kujni su se igrali Egle, Ester i Edi (Edi je imao četrnaest meseci). Mom bratu i sestrama je uz peć bilo toplo.

Majka me je upitala zašto plačem. Sve sam joj ispričao. Umesto da me uteši ili bar nešto lepo kaže, dograbila je sa nape crveni vrbov prut, koji je za te svrhe gore stajao pa, po svom običaju, mene po turu. Kud nona ima svoj običaj da se zaključava, zašto ne bi imala i njena kćer da me šiba vrbovim prutom.

Nona je ceo taj dan ostala u sobici. Na majčine pozive nije odgovarala.

Uveče, oko osam, s poslao se vratio otac. Majka mu je ispričala šta je bilo. Nema potrebe da ti kažem kako sam se tek od oca proveo. Kad bi me otac ili majka tukli, samo bih stisnuo zube, ne bih dao ni glas da izađe iz mene. Ovoga puta mi je prekipelo. Dosta mi je bilo da dobijam batine koje mi smesti nona i kad jesam i kad nisam kriv. Izleteo je iz mene sav jed. Iz petnih žila sam se razdrao:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Ne može da izvlači vodu iz cisterne, ne može da cepa drva, ali je mogla da mi iscepa sanke tako sitno da se ni čačkalice od iverki ne mogu napraviti!

Pošto majka, kad je pričala ocu, nije spomenula sanke, već samo da sam nonu nazvao vešticom, tata je u čudu zastao i upitao:

– Che slita? Kakve sanke?

Uzeo je bateriju i otišao do panja.

Vratio se sav crven u licu od ljutine. Uputio se pravo do nonine sobice. Kao prošle godine kad se rodio Edi, kad se otac takođe naljutio a nona se bila isto ovako zaključala, šutnuo je nogom u vrata.

Ovoga puta odmah je otvorila – preduhitrila ga je.

– Ciamime la carosa! Pozovi mi fijaker! – rekla je. Zbog snega taksiji nisu radili.

Storija od prošle godine se ponovila: skidaj sa nape šoljice, vadi iz njih sitniš, itd, itd...

Fijaker je stigao posle deset uveče i nona Marija je otputovala svom bratu u Goricu.

Sutradan mi je Dino, jedan od mojih drugova, pozajmio sanke. Bile su kupovne i velike, tolike da smo istovremeno mogli sesti na njih i ja i moj brat i obe moje sestre. Kad imaš drugove, imaš i što nemaš. Dinu hvala, nas četvoro nismo sišli sa sanki celog tog jutra. Nasankali smo se, čini mi se, za čitav svoj život.

---

[1] Ovo nije italijanski nego bizijak (bisiàc, ital. bisiacco), dijalekt venecijanskog jezika koji se govori u Bizijakariji području osam opština oko Monfalkona, a time i u Doberdo del Lago, gde se ovo dešava.

© Branimir Perić