Mami za njen 46. rođendan

 

smešan je ovaj svet
uzdasi i žudnje zajedno mu niču
tuga i sreća skupa ga prate
a život
samo velika laž 

trajanje bez povratka

 

mama
vidiš li me
da znam još uvek me vidiš
na peronu sam nekom mama
gužva je tu
vozovi tutnje
ne znam koji je moj
gužva paklena
 
gledam te mekane bilijarske lopte
gledam ljude
košmare kretanja
ne znaju gde idu
a sigurni su
nekuda moraju stići
 
na peronu sam mama
vozovi ovde tutnje bez stajanja
bez kočenja
hukte sve brže
 
ipak neko uspe da uskoči
sretnik ili
krivi voz
 
sve me zbunjuje
cik-cak putanje ljudi
vraćanje na isto
vozovi što ispuste paru kada do nas dođu
 
do šina još nisam stigao mama
ali znam
uskoro ću biti nad njima
ili na njima
 
para je suviše bela mama
vidiš li me
ja tebe skoro ne
 
a još juče sam bio dete
još juče si bila devojka
a danas
danas je deka na samrti
danas vozovi tutnje
 
već sam na ivici perona
opet me je dim obavio mama
vidiš li me još
 
čujem zviždi
far u daljini
 
mama zbogom
ovo je moj voz izgleda
i moja para
moja kvaka na vratima
mama zbogom
ovo je moj voz
 
magla me obavija mlečna
skočio sam
za nešto se hvatam
krenulo je
samo što ne znam
na kojoj je strani lokomotiva
niti te vidim mama
više te ne vidim

mama!

 
© Branimir Perić

 

Naslovna ilustracija bajke POTRAGA ZA SVHOM

POTRAGA ZA SVRHOM

 

Čobanče

Bio jednom jedan mali čobanin koji je svoje detinjstvo provodio čuvajući stoku u planini. Od stoke je imao ovce, koze, krave i jedno magare. Takođe i šarova. Svaka domaća životinja je ovde imala svoju svr­hu: ovce su davale vunu, koze sir, krave mleko, a šarov je, kad zatreba, čobančetu bio produžena noga i produženi štap da prikupi raštrkanu stoku. Jedino magare nije imalo svoju svrhu. Bilo je jogunasto kao i svako magare. Znalo je da se ukopa u mestu, ni da mrdne kad čobanče sa ispaše potera stoku na konačište. Znalo je i da skakuće oko čobančeta, da ga gura njuškom, da mu ne dâ da završi venčić od cveća koji plete, ili ručak koji jede, ili bilo šta drugo čime se zanimao. I baš zato što nije imalo svrhu, zvali su ga Svrha. Šuntavo ime kao i samo magare što je bilo.

Iako je magare bilo takvo kakvo je bilo, mali čobanin je od svih svojih životinja njega najviše voleo. Kad god bi mu dugouhi prišao, a prilazio mu je stalno, šašolio ga je iza ušiju kao da je kucov, češkao po sapima, golicao po trbuhu. Jer dlaka mu je bila svilenkasta, prosto je mamila ruku da je gladi – kao da je dlaka zeca a ne običnog magarca. Boja joj je bila mrka, na suncu skoro crna.

Svrha je na sapima imao poveći beleg u obliku ptice raširenih krila koja hoće da poleti. Kad se mali čobanin zanese i duže netremice gleda u magare, pričinjavalo mu se da krila ptice oživljavaju, da se pomeraju, šire, kao da se beleg pretvara u pravu pticu. Iz belega, u prohladnim jutrima, para nije izlazila kao što je koža magareta isparavala tamo gde nije bilo belega, ili se isparavanje pod kosim zracima sunca, zbog beline šare, nije primećivalo. Da magare zaluta među hiljade drugih magarića, po tom belegu bi ga nepogrešivo poznao.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Naslovna ilustracija bajke DUH I DELO

Borba između duha i dela opsedala je pisce od kada pisana reč postoji. O tome kako jedno bez drugog ne može pisani su eseji, držane propovedi, recitovane pesme, komponovane opere. Sve to naći ćete u bajci DUH I DELO, drugoj po redu u knjizi Branimira Perića BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU. Bajka je pisana je sa idejom da je čitaju odrasli i pismena deca. Stariji dečak o kome priča bajka, pokušao je da se izolacijom od sveta i sopstvenom nadogradnjom bez ijednog učinjenog dela uzdigne do bogova, a njegov mlađi brat, probisvet, to isto je pokušao kroz ružna dela i osvajanja. Oboje vraća „k poznaniju pravom“ njihova puno mlađa sestra, dajući i njima i nama životnu lekciju.

DUH I DELO

Dva brata i sestra

 

Daleko, preko najviše planine na istoku, gde puste ravnice smenjuju usamljena brda i vrletima svojih vrhova nadvisuju divlju travu, mati i otac, ubogi siromasi, rodiše dva sina. Prvi je na svet došao Vi Lin, Duh obilja, a nepune dve godine kasnije Mun Laj, Mesec koji se vraća. No, kako se sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im u-mesto hrane daruje porod, kad je starijem bilo dvanaest godina, rodila im se i kći. Njoj su nade-nuli ime Tie Lu, Iskra, da im makar nešto zasvetli u sumoru nemaštine.

Vi Lin je od rođenja bio kržljavo i bolešljivo dete. Tek kad mu se brat rodio, zdravlje mu se malo popravilo, valjda zato što su sad manje paž-nje obraćali na njega a više na novorođenče, ali je svejedno ostao mršav, bled, skoro proziran. Posle druge godine je tek prohodao, a i onda se nije puštao od majke: čvrsto se držao ručicama za njene halje, te je, sa njim tako zakačenim, jedva uspevala kućne poslove da obavlja. Od sise joj se odbio već posle trećeg meseca. Hranili su ga kozjim mlekom, kasnije i mlekom magarice ne bi li ojačao. Na silu su mu sipali kašice od gnječenog voća i povrća u usta, zatvarali mu nos da proguta a ne ispljune. Progovorio je tek sa četiri godine i to najpre o-ponašajući zvuke životinja, vetra, grgolj potoka. Priroda mu je bila bliža nego ljudi. Bio je i ostao tiho dete. To se nije promenilo ni kad je porastao. Dok su drugi dečaci jurcali po poljima, šutali krpenjaču, pravili lukove i strele i takmičili se u gađanju, on je stajao po strani, odlazio do potoka da posmatra vodu kako teče, ili se peo do usamljenog drveta na brdu povrh njihove kuće. Drvo je imalo široku krošnju, kao stvorenu da se pod njom sedi. Oslonjen leđima na njegovo stablo, sate je provodio u ugodnoj hladovini, zagledan u daljinu. Nisu ga terali ništa po kući i oko kuće da radi. Bojali su se da, onako nejak, ne ispusti čabar sa mlekom, ne ritne ga krava, ili se ne zaglavi u blatu pomogne li majci i ocu u sadnji pirinča. Sa bivolom da ore tek nije bilo govora – za držanje pluga trebale su čvrste ruke i neko veće težine, a ne vejka od deteta kakav je on bio

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Ples srca

Po mitovima starosedelaca
Okeanije

 

Čudan događaj

Ne tako davno, u jednoj dalekoj zemlji do koje treba danima broditi, a avionom leteti mnogo duže nego što naša planeta napravi krug oko sebe, zbio se posve čudan događaj. Da mu je prisustvovao neko ko nije upoznat sa pričama iz davnina, koje uče tamošnji mladi naraštaj o sopstvenom poreklu, kako su im preci do te zemlje stigli, kao blesa bi se smejao, ili bi stajao sa strane zbunjen i pitao se „šta ovi to ovde izvode?“ Da se ne biste i vi smejali ili bili zbunjeni, najbolje je da vam pre ove priče ispričam i te druge. Ako hoćemo pošteno, one su i učinile da se ovaj događaja odigrao kako se odigrao. Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji. Koren je taj koji hrani i biljku i čoveka. Od korena nam dolazi krepkost, zdravlje, sposobnost da živimo i postojimo. Bez njega vene lišće svake biljke. Bez njega smo i mi ništa. Naš su koren znanje i iskustvo koje su nam preneli preci. Ono što je bilo i ono što će biti, spajaju niti prošlosti. Nisu one glatke, upetljavaju se, mrse, vezuju u čvorove. Čvorovi su sadašnjost koju živimo. Ko se oslanja na sećanja predaka, lakše u svojim čvorovima pronalazi nit koja vodi u budućnost.

 [...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

 

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

Ne tako davno, visoko u planinama, između dva velika mora koje zovemo okeanima, živeo je dečak po imenu Katuri, Onaj koji lovi. Međutim, tako ga nije zvala ni njegova mama. Za sve ukućane je bio Uri, Neukroćeni, kako mu je mama kao bebi tepala. Sa godinama koje su ga izduživale, pokazalo se da mu nadimak Neukroćeni itekako pristaje. Bio je nestašan, samo bi se igrao, bušio nešto, uvezivao, sastavljao, deljao; čas je bio na livadi, trkao se sa psom, čas u kuhinji smetao majci; verao se po drveću, stenama, penjao na krov – oko njega je uvek moralo nešto da se dešava. Deka mu je s razlogom uz to Uri dodao i nadimak, Potro. Kako na španskom „potro“ znači ždrebac, to je Uri Potro, Neukroćeni Ždrebac. Ipak, za potrebe ove priče zvaćemo ga samo Uri – lakše se pamti.

Kućica u kojoj je Uri sa svojima živeo bila je podignuta na najvišem brdu njihove planine. Planina nije imala neko posebno ime. Jednostavno su je zvali Vasan Kulu, Naša planina. Do kućice se nalazila štala. U nju su noću zatvarali životinje da ih ne odnese kakav gladni jaguar. Ispred štale je bio tor. U toru su travu prežvakavale dve koze, dve ostrižene ovce i jedan mačo (tako u Urijevom kraju zovu mužjake lama). Među njima je dan provodilo i jedno magare za dovlačenje drva iz šume, takođe i jedan dugodlaki šarov koji je u uglu dremao, a kad ne drema, uz mača je pazio da stoka na ispaši ne odluta. Desno od štale se nakrivio obor. U brlogu ispred njega, umazane blatom, hladile su se jedna svinja i jedan vepar. Imali su Urijevi i nekoliko koka, čak i dve ćurke koje su danju kljucale po dvorištu, a noću se pele u kokošinjac kraj obora.

Čitavo to njihovo malo imanje zvalo se Akila Uta, Orlovo gnezdo. Ime mu je dao davno još neko od Urijevih predaka. Nalazilo se skoro pod hrbatom njihove planine, takoreći nebu pod oblake.

Pošto smo se upoznali sa Urijem i Orlovim gnezdom, red je da se upoznamo i sa članovima Urijeve porodice.

Mama Urijeva se zvala Ačivaku, Voda koja svetli. Bila je lepa i okruglog lica kao mesec u bistrim noćima kad zaljubljen u sebe posmatra svoj odraz u vodi.

Tata se zvao Jukumari, Medved, ali mu je Urijeva mama nadenula drugo ime. Zvala ga je Jujaki, Hladan i miran, jer je bio hladan i miran ma šta da se oko njega dešavalo. Imao je strpljenja kakvo nije imao nijedan od ukućana. Uri se po njemu mogao da pentra do mile volje, da ga bode nogicama, davka, vuče za kosu, boksuje i do beskonačnosti ispituje granice njegovog strpljenja. Ako bi se mama na svog muža zbog nečeg ljutila (što mamama nije teško), Jukumari nije uzvraćao, nije pokazivao da primećuje njenu ljutnju, bio je hladan kao planinski potok.

Deki je bilo ime Sankujuk, Plemenito srce. Ako se zna koliko je prema Uriju pokazivao ljubavi, koliko trpeljivosti na sva dečakova zapitkivanja, sa kolikom ga je predanošću učio lovačkom umeću, povrtarstvu, sadnji useva, svemu što će mu trebati kad dođe vreme da se o svojoj porodici stara, onda je deki dato upravo ono ime koje mu odgovara.

Urijevoj baki je ime bilo Antavara, Boja oblaka na zalasku sunca. Uri je voleo svoju baku. Baka je bila njegova glavna zaštitnica od mamine srdžbe kad u vragolijama pretera.

Na kraju pomenimo i onu koje nema, zbog koje je Uri silno patio što mu je mama nije rodila. Zvao ju je Vajtamaju, Cvetna reka. Vajtamaju je bila, pogađate, Urijeva nerođena sestra. Tugovao je zbog toga, verujem, i više nego što tuguje drugo neko dete uskraćeno za brata ili sestru. Kasnije, kad su kupili lamu, zamišljao je da je duh njegove sestrice u toj lami, posebno kad se lama zagleda u njega ogromnim okama i dugim trepavicama, a ne retko ga i poljubi. Vajtamaju je u njoj, niko nije mogao da ga razuveri.

E, sad kad znamo ko je Uri, ko su članovi njegove porodice i kako izgleda Orlovo gnezdo, možemo konačno da krenemo i sa našom pričom. 

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

 

 

 

Vala, najbrži trkač

Po motivima predanja starosedelaca
Latinske Amerike

 

Carevina

Davno, vrlo davno, na početku civilizacije, u jednoj carevini u kojoj ljudi joш nisu bili otkrili točak, jer im nije ni trebao, živeo je jedan mladić po imenu Vala. Vala je važio za najbržeg trkača u carevini. Nije on bio trkač iz hobija, niti trkač na sportskim takmičenjima. Njemu je trkač bilo zanimanje. Prenosio je poruke od jednog vojnog utvrđenja do drugog.

Bila je to veoma velika carevina. Trebalo je neprekidno trčati mesec dana da bi se stiglo sa jednog njenog kraja na drugi. Razume se, carevi trkači su prelazili tu razdaljinu za mnogo kraće vreme, a naш junak, Vala, kao najbrži među njima, za joш kraće.

Carevina se prostirala od slabo naseljenih planina na istoku, do gotovo vertikalnih litica koje su se spuшtale u zapenuшano more na zapadu, od visokih planinskih lanaca pod snegom na severu do beskrajne visoravni na jugu prekrivene gustim шumama. Gotovo celu carevinu su činile planine obrasle шumom. Travnata brda na kojima pase stoka i nizine duž reka pretvorene u njive bile su retkost.

Imala je carevina puteve, ali su bili tek toliko шiroki koliko da prođe nosiljka sa carem. Gde je tle bilo ravnije i moglo da bude blata – a to su samo kratke deonice, uglavnom uz carevu palatu – putevi su bili popločani kamenom. Dalje od palate, umesto puteva, vodile su peшačke staze, pele su se uz planine, vijugale visovima, izbijale na prevoje i opet sa druge strane krivudale preko planina. Staze su bile prilagođene samo za trkače i hod životinja koje prenose robu iz jednog carskog okruga u drugi.

Jahali su carevi podanici i konje, jahali i magarce, ali na kraćim rastojanjima, uglavnom blizu palate i sediшta okruga, oko kojih je iskrčena шuma i ima livada. Da se poruke prenose na konju, ili jaшući neke druge životinje, nikom nije padalo na pamet, jer su шume bile neprohodne, a i da nisu, svaki i najloшiji trkač će pre stići trčeći okolo шume nego se konjem provlačiti kroz nju.

Carstvo je bilo veliko i bogato. Zato je privlačilo razbojnike i divlja plemena, a okolne carevine su želele da ga porobe i domognu mu se bogatstva. Car je zato na svim granicama držao dobro obučene i do zuba naoružane granične jedinice, a u okruzima uvek spremnu vojsku.

Poruke između vojnih jedinica prenosili su trkači. Brže i pouzdanije sredstvo od trkača bilo je nezamislivo u takvoj planinskoj i шumom prekrivenoj carevini. Da bi carevina uvek imala odmorne trkače, car je na svaka dva sata trčanja postavio vojno utvrđenje sa posadom u kojem su dežurali odmorni trkači da trče dalje umesto onih koji do stanice dotrče. Poruke su trkači nosili u izdubljenim čaurama od trske, čvrsto privezanim za pojas, kako bi im ruke bile slobodne da trče brže i sa manje zamaranja.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

  

Srodne duše

 

Careva muka

  

Ne tako davno, u jednoj carevini bez mora, sa prelepim šumama i cvetnim livadama, bistrih potoka, reka i jezera, živeo je car koji više nije želeo da bude car. Maštao je da ostatak života provede ne misleći vi­še o carevini, već samo kuda sutra na jahanje, na koju životinju hajku da pokrene, koje predele carevine da obiđe koje je propustio da vidi dok je bio car, a što da ne i svoju caricu za ruku da uzme i da šetaju kad im se šeta. Ali, želja je bila jedno, a stvarnost sasvim drugo.

Car je imao dva sina. Presto je po pravu pripadao starijem od njih dvojice. Na carev očaj, carevanje nijednog od sinova nije privlačilo. Stariji se bio posvetio knjigama, proučavanju bilja, životinja i kamenja, sa umnim ljudima je umne razgovore vodio. Mlađi mu je bio potpuna suprotnost. Carevanje ni njega nije interesovalo. Samo je gledao kako će sa društvom da se provodi, cure da ljubi i po kafanama da lumpuje. Kralj je zaista bio na muci. Da ostari na prestolu, nije želeo. „Da bar sinovi hoće da se žene“, mislio je, „nego ih to jednako ne zanima. Obojicu je već prošlo vreme kad su im se vršnjaci ženili. Bar naslednika među unucima da sačekam“, jadao se svojoj carici. Svaki roditelj od malena zna kakva su mu deca. Znao je i car, a opet, pusta nada da će se bar jedan pameti uzeti, nije ga napuštala. Najžalije mu je bilo zbog starijeg. Bez obzira na to što mu je presto pripadao, smatrao ga je sposobnijim za carevanje od mlađeg. Zalud ih je dao u najbolje vojničke i učevne škole, zalud im je dovodio umne učitelje.

Pokušao je najpre sa starijim o svojoj želji da razgovara.

Svi su znali da je stariji „bez dlaka na jeziku“ – odmah kaže šta misli; to je i sad učinio. „Oče, što da se lažemo“, rekao je ocu. „Nisam ti ja za to, znaš dobro i sam. Prepusti presto mom bratu. Odričem se svog prava u njegovu korist. Ako me voliš, bolje ti meni sagradi u najvišoj kuli dvorca zvezdarnicu, zvezde iz nje da posmatram, a i za oglede da mi služi. Mene samo znanje interesuje, mudrost koja se u knjigama nalazi. Nećeš pogrešiti ako carevinu ostaviš mom bratu. Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“

Posle starijeg pozvao je car mlađeg sina. Mlađi ga je učtivo saslušao. Začudo, nije ga odbio! Shvata on oca, razume njegovu želju, shvata i brata. „U redu“, rekao je. „Prihvatam da te zamenim na prestolu, ali ne sada, oče, i ne skoro. Pusti me da još malo mladujem, da se izludim, a jednog dana, kad mi provod sa drugovima dosadi, obećavam, sešću u tu tvoju stolicu.“

Cara nimalo ovaj pristanak nije obradovao. „Treba da istrunem na tronu dok se taj ne umilostivi i zameni me“, jadao se. Obratio se svom savetniku, savet je tražio i od najumnijih glava carstva, svojim najbližim dvorjanima popeo se na glavu, carici takođe. Rešenje muci svojoj nikako nije nalazio. „A što ne bih mlađem bez njegovog znanja princezu neku na dvor doveo i time ga pred svršen čin stavio“, pade mu jednog dana na pamet. Setile su ga reči starijeg sina: „Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“ Otrčao je odmah da svoju ideju ispriča carici.

Carica nije bila oduševljena. „A što umesto mlađem, to ne uradiš starijem, on ti je naslednik?“, pitala je. „Valjda treba prvo stariji da se ženi“

Car je na to odmahnuo rukom. „Što me tako nešto pitaš kad znaš da nam se stariji za knjigu venčao. Ima li te devojke koja bi htela takvog osobenjaka za muža, a da joj želja nije jedino caricom da je zovu? Ako mi takvu nađeš, oženiću prvo njega.“

Naravno da takvu nije mogla naći, znala je carica i sama to. Suprug joj je u pravu.

Poslao je car izaslanike po svim znanim carevinama i kraljevinama, da mu se u njima, o carskim i kraljevskim kćerima stasalim za udaju, raspitaju. Raspitivali su se izaslanici, proveravali lepotu i osobenosti svake carske i kraljevske udavače, sliku su njihovu caru donosili, ali caru nijedna nije bila po volji, svakoj je manu našao: jedna mu je imala urokljive oči, druga bila previsoka, treća ružnjikava. „Kad je već tako da ne mogu da biram“, rekao je razočarano, „hajde bar carevinu o istom trošku da proširim. Iskoristiću ženidbu svog sina sa granicom na more da izađem. Red je da i moja carevina pomorska sila bude. Ona kraljevina na jugu koja se graniči sa nama, jeste da nema plodne zemlje, jeste da je sva u kršu, ali ima more. Luku ću izgraditi i moćnu mornaricu napraviti. Doušnici mi javljaju da podanici njenog kralja žive u bedi, riba im je jedina hrana. Nekoliko puta su se već dizali na bune zbog poreza koje im kralj nameće, jer nema drugog načina da popuni blagajnu. Vojsku što mu granice i njega samog čuva ne bi inače imao čime da plaća. Oberučke će prihvatiti moj predlog. Uz miraz kćeri pripojiće svoju kraljevinu mojoj carevini. Za uzvrat ću mu dati i dalje da kraljuje. Kćer mu nije ružna, nije ni previsoka ni preniska. Jeste da se i sa slike vidi da joj je nos do neba podignut, ali je to mala cena za ono što će nam carevina uz nju dobiti.“

I bi tako. Oženio je car svog mlađeg sina, više na silu nego milom, skratio mu momačke dane i carevinu mu predao.

Carević nije imao kud, ozbiljna je stvar carevanje. Uozbiljio se, prestao je kafane da posećuje i cure juri, a i princeza za koju ga je otac oženio, vrlo mu je brzo postala trudna.

Ipak, ne beše sve dobro i onako kako je stari car priželjkivao. Nova carica, snaja njegova, pokazalo se, nadobudna je jedna mladica, nos joj je zaista do neba bio podignut. Na onoj slici koju mu je iz njenog kraljevstva ono bio doneo izaslanik, slikar joj je uhvatio pravi lik; talentovan je taj slikar, nema sumnje: oko mu nije ni najmanje pogrešilo. Prezirna je bila prema svakome nižeg roda. Ta zaboga, ona je došla iz kraljevine koja deli istu kulturu sa dvorovima na zapadu! Zbog loše sudbine svog oca, morala je, iako dama, da se uda u ovu planinsku carevinu. Nikad se neće navići na njene podanike bez zapadnih manira. Nedostajali su joj raskoš i finoća kakve je imala na očevom dvoru. Stalno je nešto izmišljala. Od njenih gospodskih prohteva, najviše je muke imao dvorski dobavljač. Tražila je da joj odeću kupuje isključivo na zapadu, ogrtala se svilom i najfinijim tkaninama sa zapada, kitila se najskupljim nakitom kojeg su izrađivali draguljari, razume se, na zapadu. U svojoj umišljenosti išla je dotle da ni konja nije htela da jaše na način kako ih ovdašnje žene jašu. Naručila je drugačije sedlo, otmeno, damsko, u kakvom dame na zapadu jašu: obe su im noge na jednoj strani konjskih sapi, a ne, kao ove prostakuše, konja da opkoračuje. Nije htela da sluša konjušara koji joj je govorio da to nije pametno, u takvom sedlu nije stabilna, lako može sa konja pasti. Jahala je svakog dana, a kad nije jahala priređivala je balove i gozbe. Na gozbama su se služila najređa jela i iznosila najskuplja pića.

Stari se car hvatao za glavu, carska blagajna se ubrzano praznila. Zvao je svog sina i govorio mu da tu svoju „raspikuću“, kako zna i ume obuzda. Nastavi li ona ovako, neće se imati uskoro od čega vojska da plaća. „Ti znaš“, rekao je sinu, „čemu to onda vodi. Baciće na nas oko čak i slabije carevine, udružiće se, napašće nas i naše će se carstvo raspasti.“

Mladi car je pokušavao da urazumi svoju sve oholiju ženu. Pozivao se na njenu trudnoću, da to kako živi i šta radi nije dobro za bebu, nije dobro ni za njih dvoje, mogu ostati bez carevine.

Naduta carica je odbijala da ga sluša. U ljutini je treskala nogom kad god bi se o tome podenuo razgovor. „Zar ja nisam carica najmoćnijeg carstva?“, ciknula bi. „Ako jesam, carska blagajna za mene mora imati para! Tačka!“ U besu bi se okrenula i otišla do konjušnice. Uzjahala bi svoju ždrebicu i ljuta kao ris, svoj bes na jadnoj životinji iskaljivala. Mamuzala ju je u slabine i nagonila u besomučan trk.

Jednom je tako od cara, muža svog, razjarena izletela. Tolikim je besom zarivala mamuze u sirotu životinju da je ova od bola njiskala i poskakivala, na svaki je udarac trzala glavom, a pena joj je letela iz gubice na sve strane. Pred jednim jarkom udarac ju je toliko bio zaboleo, da se propela i u mesto ukopala. Od naglog zaustavljanja, više nego od propinjanja, carica nije mogla da se održi u sedlu onako nakrivo sedeći. Desilo se ono na šta ju je konjušar upozoravao – sletela je s konja i tresnula na zemlju.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić