Mimoze na Banjici

 

Ljudi, procvetale mimoze kod nas na Banjici! Stiže nam proleće! Jesʼ da je juni na izmaku, i da se juli već sprema u niskom startu, ali proleće je proleće, kad došlo, dobrodošlo, poklonu se u zube ne gleda, posebno ne suncu zubatom kakvo danas provire. Konačno i mi malo da se ogrejemo. U Herceg Novom i Boki mimoze procvetaju još u januaru, a u februaru im u čast već feštu prave. Joj što volim kad hercegnovljanske mažoretkinje izbace one svoje butkice! Umeju i naše Beograđanke, jošte kako. U Beogradu su cure mimoze. Kad one razgolite svoje pliskove, kad zadignu kosice, kad ostanu samo u bratelama, znamo pouzdano da je stiglo to željno iščekivano proleće. Nema lepših cvetova nego kad se u Beogradu raspukne akvarijum – mimoze na sve strane izlažu suncu svoja telašca, sisiće, guziće, nogice, ali se za razliku od hercegnovljanskih ne zatvaraju kad im priđeš. Otvorene su to duše, blagorodne.

„Kakve te mimoze spopale i to u sred Beograda!“, buni se komšija. Dobro, de, komšija, što si na kraj srca. Pusti me da se bar malo zanosim. Možda i nisu mimoze, alʼ se žute ko mimoze. Žuto ti je, ako si zaboravio, boja ljubomore. Zavidim svima onima koje sad sunce greje, zavidim svima pred kojima butkice uveliko već sevaju. Mi smo u duši pagani, komšija, iako smo i pored naših tolikih bogova pristali i Bogu da se klanjamo. A šta je glavna odlika pagana, komšija? Predrasude, dabome. Sujeverje. Crna mačka, merdevine, crveno slovo i tako to. E, pa od tog doba naše pra vere potiče i verovanje u žutu boju. Žuta boja je moja boja. Nije ona samo boja ljubomore, već i boja izazova. Tebe možda izazivaju ove bakute koje se ko golubovi gaćani razmileše na prvi zračak sunca po kvartu, a mene, vidiš, samo žute mimoze. Zato, pusti me, čoveče, da uživam i zamišljam da su ovo zaista mimoze. Vrti ti glavom koliko hoćeš, ali nemoj da me zoveš upomoć ako začuješ festivalsku muziku a iza ćoška solitera ti iskoče razgolićene mažoretkinje. Kuku onda, kuku dabome.

Taman to komšiji rekoh, kad gle, od pijace zaurla razglas. Ječe svi soliteri, tresu im se prozori. Približava se. Komšija i ja izdužismo šije, ali od kontejnera još ne vidimo šta to vrapce razjuruje. U jednom trenutku muzika se smanji. Umesto nje, iz razglas uši probi glas sa ciganskim naglaskom: „Staro gvožđe, stare akumulatore, mašine, lonce, šerpe, sve staro, kupujemo, prodajemo!“

Šta se smeješ?! I mi cigani imamo dušu.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.