Odgovor višestrukoj Ermini

 

О

 fenomenu interneta, blagodeti i pošasti istovremenoj društvenih mreža pisalo se i pisaće se na veliko. Pravi eldorado za sociologe, psihologe, futuriste, one koji pate za prošlim vremenima, nazadnjake i naprednjake, pravoverne i neverne, usamljene dušice sa poslednjom nadom da će tu naći svog princa na belom konju, ili poljubiti u žabu pretvorenu princezu, za hodače po žaru i trnju, gutače plamena i mačeva, sadiste i perverznjake, one sa osećajem da su pametniji, sposobniji, nadareniji od drugih, ajurvedance, glodače korenja, vračare i nadrilekare, narcise svih oblika i slepoće, kao i one ubeđene da im je poziv da spašavaju druge jednake sebi: nesrećnike uhvaćene u opsenu društvenih mreža, za zlopatnike grdne sa osećajem niže vrednosti, bolesne, ili čudom nebeskim ozdravljene, očajanjem priterane uz duvar, ili jednom nogom već zakoračile u nepovrat, ponižene, zgažene, ubijene u pojam; meka je to za prevarante i blefere svih fela koji svršavaju nad tuđom glupošću i očajanjem, istoričare neistorije, arheologe nedogođenog, ravnozemljaše, zvezdočace, čitače sudbina, busadžije u grudi iz raznoraznih razloga, tvrdoglavce, praznoglavce, na drugi način neiskazane umetnike, turiste kojima je i gvir iza ćoška avantura, zaljubljenike u prirodu na svojoj terasi, snevače, gladne ljubavi, očinskog šamara, izneverenih nada, ostarele dušom, sve one koji se gnušaju psihijatra.

A šta ću onda ja tu među njima? Pa valjda iz istog razloga kao i oni: dijagnoza mi je verovatno neka od nabrojanih. Dobro, nije iz tog razloga. Meni internet služi za kopanje, okopavanje i zalivanje znanja, da se iznenadim kad sretnem nekoga koga sam u lavirintu svog sećanja ko zna kada još zagubio, da se smejem i oduševljavam pošalicama, humoru i bistrini našeg naroda sposobnog da u času iznedri vic čim se nešto desi ili se neko izlupeta… Ali pre svega mi služi da publikujem ponešto od svoje proze (katkad i poezije). I da osluškujem odjeke koje u ljudima izazivam. Svako ima svoj izgovor.

Međutim, sve češće mi se dešava da me na tom istom internetu, tim istim društvenim mrežama, iako znam kakvih sve izopštenika i izopačenika, braća i sestara mojih po falinkama u mozgu tamo ima, iako sam se spremio na svakojaka iznenađenja i gadosti, iako sve što objavim ili prokomentarišem obavijem u veseli humor samopodsmevanja (zezanja na svoj račun), iako ljudima uz odgovor stavljam smajlije, da vide da se zaista šalim, da ne misle da mislim (sve) ozbiljno, iako im šaljem cvetove uz poruke, srca, piliće kad su deca u pitanju, bukete cveća, vino u čašama, zdravice… ponekad mi uzvrate šamarčinom, kandžama koje oči kopaju, nerazumnim durenjem, pretnjom čak. Par me je takvih sirotica jednom i izbrisalo kao prijatelja (ili blokiralo, zavisno od mogućnosti koje pruža društvena mreža), i to iznenada, neočekivano, sa objašnjenjem koje nije imalo veze sa onim što sam im napisao, ili bez objašnjenja. I to mi se dešava isključivo samo sa curama. Muškarci očigledno imaju ugrađen senzor za humor, ili im je prag tolerancije veći. Samo mi je jedan, i to stari prijatelj, bivši kolega, takoreći drugar, jednom odreagovao kao žensko, iznenadio me uprkos inteligenciji po kojoj ga cenim (tako naučih da od zagovornika teorija zavere svašta mogu da očekujem); ruku na srce, neke devojke sa kojima sam gotovo bio zaratio četovanjem, postadoše mi verniji drugari od ovog ubogog uverenika da nas neprestano lažu.

Sve mogu da istrpim, sve da podnesem, svakom da oprostim, na sve da zažmurim, ali kad mi neko dirne u književnost (a da se pri tom nije ni udubio u ono što pišem niti je sve i do kraja od mog pisanije pročitao), iako izbrojim do sto deset i nazad, ospice dobijem, lava mi pokulja ne kroz jednu, nego kroz sto rupa… Tako se pre neki dan zbilo i sa jednom od mojih prijateljica preko Fejsbuka. U redu da me opljune, da mi rečima svašta radi, ali u moje pisanije neeeee!, a ona je upravo to uradila i to tako što mi je prišila karakterne osobine koje je o meni – zamislite molim vas! – „pročitala“ iz mog eseja, „Lutke“, objavljenog na Fejsbuku pre sedam meseci, izigravajući veleuvaženog i uvređenog Frojda, islednika psihe i tumača onog što se u mom detinjstvu nije desilo. Umetnicima je sve dozvoljeno, ali nije da crne i kleveću. Umetnost je po meni tu da oplemenjuje, da uzdiže, ne da zamućuje, gađa kamenom, maže blatom i katranom; još je manje tu da se posle perjem sakriva nedelo, kako je ona pokušala u svojoj privatnoj poruci koju mi je uputila preko Fejsbuk Mesindžera, pošto je prethodno sasula preko Fejsbuka salve otrova po meni. A samo sam je šaljivo upitao o pesmi koju je objavila (takođe na Fejsbuku) šta joj je to, da nije bajalica? Lajk sa čašom vina kojom joj čestitam pesmu na kraju pitanja, nije očigledno razumela (ili u besu nije primetila), oslepela od reakcije koju je moje pitanje u njoj izazvalo, iz samo njoj znanih razloga je kosnulo, moguće i povredilo – kad bih samo znao zašto, jer pesma je zaista napisana kao bajalica i tako joj do kraja ide ritam. Čak joj nisam ni poentu pesme komentarisao.

Moja dva odgovora na njene salve prilažem numerisana kako bi se znalo koji se odgovor na koju salvu odnosi. Pa prosudite sami ko je od nas dvoje luđi.

#1

D

raga Ermina, pošto mi persiraš moraću i ja da se distanciram od tebe i da te nadalje oslovljavam sa “vi”, iako bi neki rekli da smo rod po peru; štaviše oslovljavaću te sa malim „v“, jer ću se obraćati svima vama trima Erminama, pošto ne znam koja je od vas prava Ermina, koliko vas još ima i, najposle, da li je i jedna prava.

Biće da ste nešto pobrkale, draga trostruka Ermina, ili ste moje eseje na Fejsbuku (i desi li se, pesmu usput) samo pogledom preletale, bez udubljivanja i čitanja do potpisa autora, za razliku od mene koji se bar trudim da otpevam svaku vašu pesmu ostavljenu da kisne na Fejsbuku. (Jedino preskačem vaše svetlosne i slikovne igrokaze na Fejsbuk storiju, jer im moj skromni procesor tumačenja ne uspeva da pronikne u smisao – tačnije zastrašuju me, a ja ne volim filmove strave i užasa pa se sve pitam ne sili li vas neko na to slikovno izmotavanje, ne štipa li vas za mršavo meso dok sa prednje kandže u vas zabada?)

Zaista ne znam (i ne želim da znam) zašto vam je potreban trostruki identitet (moguće i višestruki, jer ste mi samo sa ova tri bili ponudili poziv za povezivanje)? U kakvom su to sukobu Ermine u vama da svaka mora da ima svoj profil na Fejsbuku, svaka da pravi svoje storije kojima zastrašuje publiku, svaka da piše pesme (manje ili više strašne kao i storiji, iako, priznajem, pevljive)? Koji je to užas razdvojio sve vas od jedne same?

Čudno je da ste, Ermine, samo vi od svih mojih pratilaca videle to što ste videle u mojoj „Lutki“ (ili već u čemu ste videle) a niko drugi? U svom životu sretao sam samo kod duboko povređenih osoba, zgaženih, poniženih, s kojima je neka zver brisala patos, oduzimala im nebrojeno puta ponos i ostavila ih napete, nakostrešene, narogušene, pa sad, kad zveri nema (valjda je nema?), zver vide u svemu, slute u svemu ponovnu opasnost po sebe, u grču su, u bunilu, iskolačenih očiju od straha, stvaraju svetove koji ne postoje, ogrću se plavetnilom tuge, postavljaju ispred okulara kamere slike koje se presavijaju, nejasne, namerno neizoštrene, puštaju svetlo sijalice da se odbija od njih i smeta pogledu, šaraju kamerom po njima, plaše zver očajno upaničene da se prošlost možda baš ovog trenutka ne ponavlja, da crni oblaci i zapalacane munje ponovo ne nadolaze – oh, samo da se bol ne ponovi, makar je mi same sebi nanosile, makar se bičevale nazubljenim kandžijama – izopštavaju se, otuđuju, umišljajući da su zbog krvi što je sebi kandžijama puštaju drugačije, a kao posledica otekle krvi, blede u licu, iskolačenih očiju, iskrenute glave u strahu da direktno pogledaju, u svemu što pročitaju vide samo bol, poniženje, istu onu zgaženost koju su na svojoj koži osetile; idu čak dotle da bol vide i u nežnim tkanjima tuđih pesama, u tuđoj prozi, esejima – pronalaze bol i razlog za zgražavanje jednako u veselim, kao i u onima u kojima se veliča ljubav čak.

Ja nisam psihijatar, niti psiholog, iako je, priznajem, psihologija bio jedan od četiri fakulteta koje sam želeo da studiram (uz književnost, molekularnu biologiju i elektrotehniku). Odrekao sam se svesno fakulteta književnosti iako sada od književnosti i za književnost živim (jer je malo njih koji su postali pisci a završili su književnost; nisam hteo da sam bez hleba, urednik u nekom „kupusnom listu“, ili nastavnik jezika, ili ne daj bože kritičar. lektor, korektor…). Odbacio sam i psihologiju (jer umišljenih čitača tuđe sudbine je sve više, množe se među nama kao pečurke posle kiše, svako je ubeđen da je stvoren da gleda u šolju tuđe psihe, da joj tumači prošlost, preskače sadašnjost, proriče budućnost, a kod nas, sem rubrika u novinama „Draga Saveta“, „Ana vam odgovara“ i sličnih, ne postoji kauč na kojem se pacijent hipnotiše, kako bi njegov gledač u šolju, od kopanja po njegovom sećanju, mogao da živi).

Spočitavate mi da nisam branio svog jednogodišnjeg brata od pevca. Jeste li sa svoje četiri godine smele vi da se rvete sa pevcem? Ili biste samo vrisnule i pokrile rukama oči? Da li biste uopšte stigle i da vrisnete od tog iznenadnog skoka i kljuca bratu u nos? Divim vam se! Koliko mora da ste kao male bile napredne i jake Ermine kad ste sve to mogle! Ah da, vi ste žena (a niste ni jedna, nego vas je tri!), a žene brže sazrevaju od nas muškaraca koji se rodimo kao sekaperse, pa to uglavnom i ostanemo do kraja života. Obožavam Amazonke!

Evo vam putokaz na moju „Lutku“, ako vam je zamorno da listate unazad moje postove dok je ne nađete. Pročitajte je ponovo, ljubim vas, pa mi sad, ali iskreno, kažite: ima li ičega od onoga što ste mi sa svim svoji darom koji posedujete u brk sasule?

https://www.facebook.com/branimir.peric/posts/10225836342083596

Ne znam zašto i otkud toliki otrov izbi iz vas?!

#2

D

rage Ermine, i ovaj ciga ima konja sa kojim bi mogao da se hvali kao vi što učiniste, iako mi to nije u maniru. (Mada, iskreno, ne znam čemu vam je služilo to potenciranje u salvi koju ste mi sasuli?) U formalnom delu svog učenja, učio sam i ja više fakulteta, ali i postdiplomskih studija. A to je bio samo deo mog studiranja, čitanja knjiga i pisanja stručnih i naučnih radova. Ni vama (sa glumačkom akademijom i dramaturgijom) osnovno zanimanje nije da budete pesnik i prozni pisac, bez obzira što ste na društvenoj mreži „Linktin“ napisale za sebe da ste “dramski pisac”, kao što sam i ja napisao da sam „pisac proze i poezije, romansijer po unutrašnjem opredeljenju“, na šta imam pravo sa svojih, od vas barem 15-20 godina dužim stažom veslanja pernatim kanuom po književnim brzacima, svojim uredničkim radom, književnim večerima i sa onim što sam objavio (što nije ni deseti deo onog što sam napisao, pa sam i tu kao vi “at own”). Da bi neko bio pisac, s pravom se zvao piscem, bio polaskan kad ga prozivaju, uzdižu, ili se zbog njegovog pisanja osećaju pogođeni, ne stiče se završenim fakultetom književnosti (niti kakvim „srodnim“), nego se stiče posredstvom tri elementarne sile: (1) prirodnim darom (koji ti ništa ne znači bez nagona za pisanjem), (2) imaginacijom (koja je pokretač svih piščevih slika, radnji koje razvija, a istovremeno i paučina u koju se i za koju se lepe reči), (3) pismenošću (koja se ne zadobija bubanjem, nego čitanjem i kroz čitanje usvajanjem pravopisa i reči, pa tek onda njihovim istakanjem posle prerade pod čelom i u grudima, mlevenjem kroz proznu ili poetsku mašinu u viršle, kobasice, švargle i ostalo svarljivo što će posle neko sa užitkom degustirati, ili odbaciti ako mu se posle prvog ili nasumičnog zagrižaja ukus ne svidi. Jednom sam natrčao na statistiku da je procenat slavnih pisaca koji su u poslednjih 50 godina završili književnost veoma mali! Malo bih to istraživanje obrnuo: voleo bih da vidim statistiku koliko je od svršenih studenata književnosti (ili sličnih fakulteta) otišlo u pisce, a posebno koliko je njih ponelo oreol slavnog pisca?

I na kraju, da dam potvrdan odgovor na vaše pitanje. Da, moja profesija je moj „teren za pisanje“! Elektrotehnički fakultet u Beogradu je (u vreme kad sam ga studirao) bio rasadnik umetnosti (verujem da je i danas). Muze svih fela su se tamo takmičile koja će veće umetnike proizvesti. Ne znam nijedan drugi fakultet da je izbacio toliko pisaca (i pesnika), slikara, fotografa, muzičara, koncert majstora, filmskih i pozorišnih delatnika kao ETF (mnogima od njih je ta umetnost postala profesija). Vaša oba fakulteta uz diplomu umetnika koju dobijate, nisu do sada izbacili ni jednog inženjera elektrotehnike, koliko znam.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.