BRANIMIR PERIĆ, onaj koji sam

 

  

Kako sam postao Zapećko Ivanjuška

 

Napisao sam „Bajke za veliku i malu decu“ i skrenuo pažnju čitalačke publike, a ljude od književne struke iznenadio, s obzirom da su me do sada znali samo kao SF pisca (u ranijem dobu), potom kao proznog pisca i romanopisaca (u zrelom dobu), a evo sada, „kao da je podetinjio“, upoznaju me i kao bajkopisca. Kako to, pitaju se znatiželjni, a zluradi uzvikuju: „Gle, svaštara!“ Za zluradosti zluradih ne hajem, ali prvima dugujem objašnjenje, barem onima koji me lično ne poznaju pa stoga i ne znaju za moju najizražajniju karakternu crtu – znatiželju, moć kojom me mami sve što je novo, neistraženo. neispitano, sve što ne znam ili još nisam dotakao, iskusio.

Dakle, otkud to da sam se oprobao i kao bajkopisac? Stvar je vezana za vijuge mozga. Mog mozga.

Bio sam i ja, kao i vi, prvo „tabula raza“. Beba ko svaka beba, pa klinac ko svaki klinac. Vijuge su se razvijale kako je priroda opredelila. Ni brojnije ni krivudavije nego u drugih. Tri su počele da se ističu, tri podebele, ugojene, razgranate. Zovem ih vijugama mašte. Neko ima samo jednu takvu, kod mene ih je tri.

Za razvoj druge po redu zaslužne su bajke, ne moje bajke. Ali, ne žurimo.

Prvu vijugu mašte kod mene su stvorile, nećete verovati, "bapske priče". Mada su i "bapske priče" neka vrsta bajki.

Mene i mog brata su čuvale naša nana i baba Draga, nanina prijateljica kod koje smo stanovali. Satima su njih dve sedele, ispijale kafu i pretresale dnevne i noćne događaje našeg, u to vreme malog, nekad prestonog grada. Negde oko podne pridruživale su im se druge babe. Blago nama deci, bilo ih je koliko hoćeš u komšiluku. Umačući šećernu kocku u kafu, sladile se, pa kafom gorčile. Zabavljale su se pričanjem „novosti“ koje su jedna drugoj prenosile. (Da su bile književni kritičari, kakvi bi to samo eseji o piscima i njihovim delima bili!) Nisu se zadovoljavale samo prostim prepričavanjem, već su svoje priče dosoljavale, po potrebi čas zagrobnim, čas nadnaravnim elementima. Pretvarale su ih u priče koje dižu kosu na glavi, kakve danas zovemo hororom. Na mene nisu obraćale pažnju, mislile su da sam suviše mali da bih išta razumeo (brat je u to vreme još bio beba). Nisu primećivali kako pod stolom, između njihovih nogu, strižem ušima i ćulim ih da uhvatim svaku reč i razumem o čemu pričaju, posebno kad „poverljivo“ utišaju glas, da ih neko kroz otvoren prozor iz dvorišta ne čuje (a napolju su bile samo koke i jedan navalentni pevac).

Mene njihove priče, ma kako bile strašne, nisu mogle da uplaše. Slične smo i mi klinci prepričavali. Privilegija koju smo imali da stanujemo do samog groblja, podrazumevala je da se grobljanskih priča, a time ni bapskih nismo plašili, niti nas je groblje zastrašivalo.

Bapske i grobljanske priče bile su najbolje đubrivo za rast i vijuganje moje prve debele vijuge.

Iako je brat još bio beba, majka nam je kupila dve knjige da nam budu zajedničke. Nacrtaj mi sliku kojom bih ilustrovao bajku koju pišem: na slici se vidi konj i jedan mladić u ritama. mladić ulazi konju u jedno uvo, a na drugo izlazi kao prelepi princ. Bolovala je od istog sindroma „zajedništva“ kao i moj otac, što je, ne jednom se pokazalo, pogubno za decu. Izvor je svih kasnijih bratskih i sestrinskih svađa i nadmudrivanja čije je zajedničko više jednog nego drugog, odnosno manje zajedničko. Srećom moj brat i ja smo preživeli, iako se oko +tih prvih knjiga i dan danas sporimo ko će koju uzeti da bude samo njegova. No to je već druga tema, o njoj sam već pisao, a možda ću jednom ponovo.

Jedna od knjiga je bila „Pesme čika Jove Zmaja“, a druga „Bajke iz celog sveta“, obe iz čuvene edicije „Lastavica“, izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. Pesme čika Jove sam već skoro sve znao, jer mi ih je majka svakodnevno recitovala. Lenji Gaša, mi je bio dosadio, a ono pre i posle jela pranje ruku imalo je na mene suprotno dejstvo. Duboko verujem da se jednako tako prima kod svakog deteta.

„Bajke iz celoga sveta“ bile su već nešto drugo. Ličile su na bapske priče, a opet bile su šarenije, bogatije bojama događanja. Vijuge u mojoj glavi počele su da niču i da se migolje, naročito ona debela – druga po redu vijuga mašte. Imao sam utisak, kroz uši će mi izaći, slušajući mamu dok nam bajku po bajku iz te čarobne knjige čita. Čoveče, koliko treba da je mašte u tebi pa da zamisliš kako to Zapećko Ivanjuška uđe konju na jedno uvo, umije se i opere, onda uđe u drugo i u njemu obuče najsvečanije odelo, da bi kao princ, za koga ne zna niko iz kog je carstva, učestvovao na turniru osvajanja prstena i sa prstenom ruke carske kćeri.

Zahvaljujući toj knjizi naučio sam da čitam i pre polaska u školu, samo da mogu bajke sam iz nje da čitam a ne da zavisim od maminog slobodnog vremena.

Nedugo potom majka me je upisala u biblioteku. To je bio kritičan trenutak za razvoj moje treće, možda i najdeblje vijuge mašte. Ta treća vijuga je bila glavni „krivac“ što sam postao ne samo pasionirani čitač SF-a i bajki, nego i njihov pisac.

Nije bilo nijedne SF knjige u biblioteci i nijedne knjige bajki koju nisam pročitao. U nedostatku slatkiša, počeo sam da čitam šta prvo dohvatim (dečje knjige sam odavno bio prevazišao pa sam ih preskakao). Još u osnovnoj školi progutao sam sve knjige Karl Maja, a onda prešao na ozbiljnije štivo. Progutao sam sabrana dela Lajoša Zilahija, prešao na Turgenjeva, Maksima Gorkog, načeo Hesea, Remarka, Golsvordija, a kad je mama kupila prvih sto knjiga edicije „Reč i misao“ (one knjige crvenih korica, koje staju u malo veći džep), kuljanje vijuga mašte preraslo je u užarenu lavu koja se slivala niz moju ruku i pretakala u prva književna dela. Mašta je usisavala knjige, hranila se nezasito i bujala, bujala; zrnevlje pročitanog je u mlincima vijuga mlela u najfinije brašno a od brašna bubreo hleb mog pisanja.

Kao što vidite, posle toliko godina, moja mašta očigledno nema nameru da posustane: juri mi iz vijuga niz ruke, pa i sada dok ovo kuckam. Zahvaljujući njoj sve postaje bajka, a ja u bajci Zapećko Ivanjuška koji više nema potrebe da ulazi u jedno pa u drugo uvo svog konja kako bi zasenio carevu kćer. Careve kćeri sad čitaju moje bajke, zasenjuju se same. Uz njih zaseni se i poneki od carević. A ja, ja se topim i sve se nadam da carević neće biti ljubomoran zbog svih tih lepotica koje moje pisanje očarava i začarava. Jednako se tako nadam da nećeš biti ljubomoran ni ti koji ovo sada čitaš?

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.