Srodne duše

 

Careva muka

  

Ne tako davno, u jednoj carevini bez mora, sa prelepim šumama i cvetnim livadama, bistrih potoka, reka i jezera, živeo je car koji više nije želeo da bude car. Maštao je da ostatak života provede ne misleći vi­še o carevini, već samo kuda sutra na jahanje, na koju životinju hajku da pokrene, koje predele carevine da obiđe koje je propustio da vidi dok je bio car, a što da ne i svoju caricu za ruku da uzme i da šetaju kad im se šeta. Ali, želja je bila jedno, a stvarnost sasvim drugo.

Car je imao dva sina. Presto je po pravu pripadao starijem od njih dvojice. Na carev očaj, carevanje nijednog od sinova nije privlačilo. Stariji se bio posvetio knjigama, proučavanju bilja, životinja i kamenja, sa umnim ljudima je umne razgovore vodio. Mlađi mu je bio potpuna suprotnost. Carevanje ni njega nije interesovalo. Samo je gledao kako će sa društvom da se provodi, cure da ljubi i po kafanama da lumpuje. Kralj je zaista bio na muci. Da ostari na prestolu, nije želeo. „Da bar sinovi hoće da se žene“, mislio je, „nego ih to jednako ne zanima. Obojicu je već prošlo vreme kad su im se vršnjaci ženili. Bar naslednika među unucima da sačekam“, jadao se svojoj carici. Svaki roditelj od malena zna kakva su mu deca. Znao je i car, a opet, pusta nada da će se bar jedan pameti uzeti, nije ga napuštala. Najžalije mu je bilo zbog starijeg. Bez obzira na to što mu je presto pripadao, smatrao ga je sposobnijim za carevanje od mlađeg. Zalud ih je dao u najbolje vojničke i učevne škole, zalud im je dovodio umne učitelje.

Pokušao je najpre sa starijim o svojoj želji da razgovara.

Svi su znali da je stariji „bez dlaka na jeziku“ – odmah kaže šta misli; to je i sad učinio. „Oče, što da se lažemo“, rekao je ocu. „Nisam ti ja za to, znaš dobro i sam. Prepusti presto mom bratu. Odričem se svog prava u njegovu korist. Ako me voliš, bolje ti meni sagradi u najvišoj kuli dvorca zvezdarnicu, zvezde iz nje da posmatram, a i za oglede da mi služi. Mene samo znanje interesuje, mudrost koja se u knjigama nalazi. Nećeš pogrešiti ako carevinu ostaviš mom bratu. Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“

Posle starijeg pozvao je car mlađeg sina. Mlađi ga je učtivo saslušao. Začudo, nije ga odbio! Shvata on oca, razume njegovu želju, shvata i brata. „U redu“, rekao je. „Prihvatam da te zamenim na prestolu, ali ne sada, oče, i ne skoro. Pusti me da još malo mladujem, da se izludim, a jednog dana, kad mi provod sa drugovima dosadi, obećavam, sešću u tu tvoju stolicu.“

Cara nimalo ovaj pristanak nije obradovao. „Treba da istrunem na tronu dok se taj ne umilostivi i zameni me“, jadao se. Obratio se svom savetniku, savet je tražio i od najumnijih glava carstva, svojim najbližim dvorjanima popeo se na glavu, carici takođe. Rešenje muci svojoj nikako nije nalazio. „A što ne bih mlađem bez njegovog znanja princezu neku na dvor doveo i time ga pred svršen čin stavio“, pade mu jednog dana na pamet. Setile su ga reči starijeg sina: „Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“ Otrčao je odmah da svoju ideju ispriča carici.

Carica nije bila oduševljena. „A što umesto mlađem, to ne uradiš starijem, on ti je naslednik?“, pitala je. „Valjda treba prvo stariji da se ženi“

Car je na to odmahnuo rukom. „Što me tako nešto pitaš kad znaš da nam se stariji za knjigu venčao. Ima li te devojke koja bi htela takvog osobenjaka za muža, a da joj želja nije jedino caricom da je zovu? Ako mi takvu nađeš, oženiću prvo njega.“

Naravno da takvu nije mogla naći, znala je carica i sama to. Suprug joj je u pravu.

Poslao je car izaslanike po svim znanim carevinama i kraljevinama, da mu se u njima, o carskim i kraljevskim kćerima stasalim za udaju, raspitaju. Raspitivali su se izaslanici, proveravali lepotu i osobenosti svake carske i kraljevske udavače, sliku su njihovu caru donosili, ali caru nijedna nije bila po volji, svakoj je manu našao: jedna mu je imala urokljive oči, druga bila previsoka, treća ružnjikava. „Kad je već tako da ne mogu da biram“, rekao je razočarano, „hajde bar carevinu o istom trošku da proširim. Iskoristiću ženidbu svog sina sa granicom na more da izađem. Red je da i moja carevina pomorska sila bude. Ona kraljevina na jugu koja se graniči sa nama, jeste da nema plodne zemlje, jeste da je sva u kršu, ali ima more. Luku ću izgraditi i moćnu mornaricu napraviti. Doušnici mi javljaju da podanici njenog kralja žive u bedi, riba im je jedina hrana. Nekoliko puta su se već dizali na bune zbog poreza koje im kralj nameće, jer nema drugog načina da popuni blagajnu. Vojsku što mu granice i njega samog čuva ne bi inače imao čime da plaća. Oberučke će prihvatiti moj predlog. Uz miraz kćeri pripojiće svoju kraljevinu mojoj carevini. Za uzvrat ću mu dati i dalje da kraljuje. Kćer mu nije ružna, nije ni previsoka ni preniska. Jeste da se i sa slike vidi da joj je nos do neba podignut, ali je to mala cena za ono što će nam carevina uz nju dobiti.“

I bi tako. Oženio je car svog mlađeg sina, više na silu nego milom, skratio mu momačke dane i carevinu mu predao.

Carević nije imao kud, ozbiljna je stvar carevanje. Uozbiljio se, prestao je kafane da posećuje i cure juri, a i princeza za koju ga je otac oženio, vrlo mu je brzo postala trudna.

Ipak, ne beše sve dobro i onako kako je stari car priželjkivao. Nova carica, snaja njegova, pokazalo se, nadobudna je jedna mladica, nos joj je zaista do neba bio podignut. Na onoj slici koju mu je iz njenog kraljevstva ono bio doneo izaslanik, slikar joj je uhvatio pravi lik; talentovan je taj slikar, nema sumnje: oko mu nije ni najmanje pogrešilo. Prezirna je bila prema svakome nižeg roda. Ta zaboga, ona je došla iz kraljevine koja deli istu kulturu sa dvorovima na zapadu! Zbog loše sudbine svog oca, morala je, iako dama, da se uda u ovu planinsku carevinu. Nikad se neće navići na njene podanike bez zapadnih manira. Nedostajali su joj raskoš i finoća kakve je imala na očevom dvoru. Stalno je nešto izmišljala. Od njenih gospodskih prohteva, najviše je muke imao dvorski dobavljač. Tražila je da joj odeću kupuje isključivo na zapadu, ogrtala se svilom i najfinijim tkaninama sa zapada, kitila se najskupljim nakitom kojeg su izrađivali draguljari, razume se, na zapadu. U svojoj umišljenosti išla je dotle da ni konja nije htela da jaše na način kako ih ovdašnje žene jašu. Naručila je drugačije sedlo, otmeno, damsko, u kakvom dame na zapadu jašu: obe su im noge na jednoj strani konjskih sapi, a ne, kao ove prostakuše, konja da opkoračuje. Nije htela da sluša konjušara koji joj je govorio da to nije pametno, u takvom sedlu nije stabilna, lako može sa konja pasti. Jahala je svakog dana, a kad nije jahala priređivala je balove i gozbe. Na gozbama su se služila najređa jela i iznosila najskuplja pića.

Stari se car hvatao za glavu, carska blagajna se ubrzano praznila. Zvao je svog sina i govorio mu da tu svoju „raspikuću“, kako zna i ume obuzda. Nastavi li ona ovako, neće se imati uskoro od čega vojska da plaća. „Ti znaš“, rekao je sinu, „čemu to onda vodi. Baciće na nas oko čak i slabije carevine, udružiće se, napašće nas i naše će se carstvo raspasti.“

Mladi car je pokušavao da urazumi svoju sve oholiju ženu. Pozivao se na njenu trudnoću, da to kako živi i šta radi nije dobro za bebu, nije dobro ni za njih dvoje, mogu ostati bez carevine.

Naduta carica je odbijala da ga sluša. U ljutini je treskala nogom kad god bi se o tome podenuo razgovor. „Zar ja nisam carica najmoćnijeg carstva?“, ciknula bi. „Ako jesam, carska blagajna za mene mora imati para! Tačka!“ U besu bi se okrenula i otišla do konjušnice. Uzjahala bi svoju ždrebicu i ljuta kao ris, svoj bes na jadnoj životinji iskaljivala. Mamuzala ju je u slabine i nagonila u besomučan trk.

Jednom je tako od cara, muža svog, razjarena izletela. Tolikim je besom zarivala mamuze u sirotu životinju da je ova od bola njiskala i poskakivala, na svaki je udarac trzala glavom, a pena joj je letela iz gubice na sve strane. Pred jednim jarkom udarac ju je toliko bio zaboleo, da se propela i u mesto ukopala. Od naglog zaustavljanja, više nego od propinjanja, carica nije mogla da se održi u sedlu onako nakrivo sedeći. Desilo se ono na šta ju je konjušar upozoravao – sletela je s konja i tresnula na zemlju.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.