Dah u ogledalu Branimira Perića

 

Pred nama je rukopis čudesne zbirke pripovedaka Branimira Perića, sa naslovom Duh u ogledalu . Slobodno možemo reći da je taj dah u autoru i njegovim pričama, umesto u ogledalu. Zbirka ima dvadesetak pripovedaka koje su razvrstane u dva dela: Kroz koprenu i Sjaj u tami. I naslov zbirke i njenih delova izuzetno su funkcionalni jer suštinski najavljuju sadržaje koje pokrivaju. Slično je i sa dva mota ispod naslova njenih delova. U prvom delu Perićeve zbirke su poetične, rastužujuće, lirske slike detinjstva, a u drugom složeno i duboko zahvatanje u svet odrastanja i odraslih. U prvima je svet koji je nestao, a u drugima ponorni svet u kome živimo.

Pripovedanje i opisivanje unutrašnjih preživljavanja su njegova dva osnovna Perićeva oblikovna postupka. Njegova proza nije i bez dijaloga, ali ih autor štedro i funkcionalno koristi.

Prozu Branimira Perića znamo od prvih njegovih objavljenih priča naučne fantastike u časopisima i zbornicima, do ove zrele realističke i mističke proze. Budući da je ovo muška proza, princip ženskog je njeno, pre svega, emotivno, ali i motivaciono i značenjsko žarište. Kako pisac ironično kaže, „sve su lutke ženskog roda“. U prvom delu motivi i likovi ženskog su romantičarski uzvišeni i plemeniti, a u drugom delu mistični, da ne kažemo prokleti. Čitaocu se mogu svideti ili ne svideti ovakve Perićeve prozne realizacije principa ženskog, ali mu se ne može poreći filigranska realizacija tih motiva. Većina priča su jednostavne i pitke toliko da se identifikujemo sa naratorovim doživljajima sećanja na detinjstvo i mladost, osećanjima odanosti i predanosti do uzdisanja. Na drugoj strani, susrećemo se sa motivima, slikama i stilskim i značenjskim realizacijama koji su izuzetno složeni, ponorni i mistični, ponekad ironični pa i cinični da ih neki čitaoci neće moći ni shvatiti ni prihvatiti. Možemo autoru zameriti za pesimističku, pa i tragičnu metafizičku osećajnost, retku morbidnost u opisima samo ponekih događaja, ali ne više nego što ćemo pohvaliti metafizički sloj njegovih priča, duboku misaonost, humornost i uzvišenost u njima. Sudbina je to svakog pisca i sveta njihovih književnih tekstova, jer se oni, manje-više, dugo otkrivaju pred svojim čitaocima, ali mi koji ih čitamo moramo imati na umu da i sebi zamerimo bar onoliko koliko autoru i njegovom delu jer ih uvek iz subjektivnog ugla gledamo. Mnogima se neće svideti poneka cinična aluzija, retki morbidni opis ili, na prvi pogled, sadistički postupak u nekim od ovih priča, ali moramo biti intelektualno pošteni i pronicljivi da uvidimo da oni nikada nisu motivisani suviše stvarnim i naturalnim egzibicionizmom, nego inspirativnim, metaforičnim i simboličnim razlozima slikanja među javom i međ’ snom. Uz to, ovi mračni tonovi nikada nisu bez doze humora, više dobroćudnog nego ciničnog i crnog. Sve svoje, kako realističke reminiscencije iz detinjstva, tako i mistične porive života u kom se ostvarujemo, ovaj maštoviti pripovedač humorno je porinuo u svoju metafizičku osećajnost podnošenja i istrajavanje u svom i našem guravom životu izneverenih očekivanja. Tek mu to savremeni čitalac njegove proze ne sme zameriti jer i sam živi u crnohumornim društvima i civilizaciji koje su nas sve izranjavali, začadili a mnoge i masovno poubijali. Iz istih razloga razumećemo i njegove latentne frustracije i bezverje.

Originalnost i darovitost pripovedača Perića ogleda se, kako u izboru tema i motiva u njegovim pričama, još više u njihovom stilskom oblikovanju. Pravi je majstor u paralelnom slikanju sličnih i kontrasnih zbivanja u preživljavanju ličnosti u svojoj prozi i nenadmašno uspelom pretapanju, prelamanju i pomeranju prostora u više ravni i vremena u više sfera. Tako nešto sretao sam samo kod slikarskih majstora, poput njegove sugrađanke Nene Rajković ili jermenskog slikara Paravona Mirzojana. Perić slika sekvence događaja uspešnije rečima nego što to filmska kamera čini smenjivanjem kadrova. Izuzetno je precizan u opisima, istančan u estetskom nijansiranju. Njegove priče su uspešno građene slaganjem složenih mozaika sekvencama raznovrsnih boja i oblika koje se objedinjuju u jedan višeznačni simbol (Bez hrabrosti, Dva citata, Drukanje, Moram da ti liznem oči, Najzad je stigla Ana, Žrtva...). Kratka priča Bez hrabrosti čini mi se da je dobar obrazac ovog žanra: savršen opis procesnog gradiranja unutrašnjeg preživljavanja junaka, ravna psiho-portretu Andrićevog Đerzeleza, nenadmašnog junaka koji sve može i sve pobeđuje, a Zemka mu izmiče poput leluja njenih oblina u ljuljašci pred njegovim očima. Jer, put do žena ne vodi pravo da je ubereš kao jabuku, nego cik-cak putanjom. Ova priča završava se originalnim, punoznačnim misaonim simbolom: „Crv zajedljivosti voli da se sladi“ i funkcionalnom poentom: „Nikada ne reci nikada“, kao otvoreno delo koje traži da ga čitalac dokreira.

Perićevi likovi kao da se takmiče „ko će više lepote u šake da stisne“. Inače je za njega najbitniji osećaj, draž, izazov i nadražaj svih čula, naročito prstiju i u pisanju i u milovanju. Privlači ga sve mistično, posebno misterija tela. Asocijacije ga prebacuju iz jednog prostora i vremena u drugo pa su česta paralelna postojanja dve stvarnosti u njegovim pričama (priča u priči) i ono maestralno pomeranje prostora i stanja duše, pređašnje i sadašnje.

Jezik zbirke Dah u ogledalu je bogat i razbokoren: od kondenzovanih starih srpskih izraza do reči ere kompjutera i veštačke inteligencije. Tu su i njegova neobična, originalna poređenja: „kljuca vazduh kao golub“, „diše iseckano kao da krade vazduh“, „kolone knjiga poput nadgrobnih spomenika, gde se stislo toliko bogova i bednika u isto vreme“... Za njima u neobičnosti i originalnosti ne zaostaju brojne aluzije, alegorije, metafore i simboli. Perićevu prozu čine poetičnom i ritmičnom i funkcionalna ponavljanja, rečenica, lajtmotiva, višestrukih paralelizama i poenti.

Konteplativne čitaoce zadovoljiće i posebno misaono-značenski sloj njegovih priča. Biće dovoljno samo da navedemo nekoliko Perićevih misli koje dodiruju univerzalne istine da nam ne biste verovali samo na reč:

-         Môre su privilegija odraslih;

-         Koliko toga još gube odrasli zato što nisu deca;

-         Izmislio sam svet da bih u njemu mogao da živim;

-         Sećanje je podvala sopstvene duše;

-         Ne čitaju se reči, slutnje se čitaju;

-         Izazov je samo dok se magija dešava;

-         Kopiranjem samo poništavamo sebe;

-         Život je kratak, ali je nada silovita;

-         Samo je mislima dopušteno da vrište;

-         Između strepnje i panike tanak je sloj;

-         Bože, zašto je Suncu na svakom zalasku potrebno da se tako brzo kreće;

-         Svoje postojanje primećujemo jedino kad se u drugima oslikavamo;

-         Misli koje se roje teško je prevesti u mirovanje…

Samo da ovu misaonost isejavaju Perićeve priče iz svog prebogato metafizičkog sloja, cenili bismo ga kao zrelog i mudrog pisca. Rečju, zbirka priča Dah u ogledalu Branimira Perića dobro je koncipirana i struktuirana proza darovitog pripovedača. Od sveg srca je preporučujemo za objavljivanje i čitanje.

 Radomir Baturan,

Barselona 1. novembra 2024.