Magarac zagrizao pogrešan plast
Sinoć,
dok se decembar najžešće razduvavao po Beogradu, desilo mi se nešto što mi se
nije desilo još od onih blentavih godinama kad mi je krv, pokrenuta hormonima,
šumela toliko uzavrelo, da je pojedine odrednice, ne znano zašto, u mojoj glavi
prevrtala i na pogrešna mesta postavljala. Nekoliko puta se dešavalo da sam,
lepršav od uzbuđenja, devojkama zakazivao randevu na jednoj adresi,
a čekao ih zbog isprevrtanih odrednica na drugoj. Na toj drugoj
adresi bih se posle premeštao sa jedne na drugu nogu, cepteo od ljutnje i
istovremeno bivao zabrinut što je nema. Natrči li na mene, tako
iznerviranog i strepećeg, neka druga cura, u trenu bih zaboravljao teskobu zbog
„nedolaska“ prve. Zabalavio bih, uši bi mi se upalile – jer to su bile te
godine kad, bez obzira što si „osiguran“, trepćeš na svaku koja pored tebe
proleti i za oko ti zapadne – ubacio bih se u napadačko-osvajački mod, bale bi
mi počele da spiraju teskobu jeda i neizvesnosti što zakazane nema i taman kad
bih se već, u napadačkoj akciji, kao pauk ustremio na novu leptiricu, taman kad
bi mi njeno cimanje i dublje u mrežu zapetljavanje počelo da maskira pomisao na
još malo pa obrisanu leptiricu sa prave adrese – isprevrtane odrednice u glavi
bi mi se najednom, pitaj boga kojim hormonom zvrcnute, posložile nazad, svaka
na svoje mesto. Vrelina bi mi jurnula u glavu, a znoj za njom. Kao teg od pet
kila, na grudi bi mi se sručilo saznanje – pa ja sam to na pogrešnom
mestu! Krv, kao da joj nije bilo dosta oznojavanja, ponovo bi mi jurnula u
glavu, ovoga puta još vrelija – uši bi mi gorele: u ogledalu bi se moglo videti
kako im plamenovi po obodu palacaju. Kao magarcu između dva plasta
sena, krenuli bi da me glockaju, s jedne strane neprijatnost, očaj, sramota,
što se leptirica na pravoj adresi, čekajući me, mrzne i prstiće krši misleći da
sam je ispalio, a sa druge, na ovu, na pogrešnoj adresi – šta da radim kad sam
takav, bale bi mi i dalje curile i to obilato: đa bi da otrčim na mesto gde je
trebalo da sam, đa bi da se ne odlepljujem od leptirice na adresi na kojoj sam.
Upravo
se sinoć, tako nešto slično sa mnom ponovo zbilo.
Jedva
sam ubedio svoju venčanu gospu da, po onom zimnom vetru, ipak pođe sa mnom na
književno veče na koje sam pozvan, ne bi li me uslikala dok čitam humoresku
objavljenu u časopisu koji se tom prilikom promoviše, pa da se sa tim slikama,
posle, na društvenim mrežama šepurim. Iako su žene mačke i jeza ih hvata na
pomisao da na hladnoći treba šapice da ispruže i ledenom vetru,
krznašce na tršavljenje prepuste – u njima je ljubav prema svom
čoveku ipak jača od režanja.
Okasnili
smo u startu. Prošlo je već bilo pet, a sa Banjice treba do šest stići u centar
grada gde se književno veče održava (uvek isto prebacivanje, bez pobednika: ko
se od nas dvoje nije spremio na vreme – oguglali smo već). Prvo smo na
stanici cupkali od nervoze da li će trola uopšte doći, a onda sam ja malo
šetao od nervoze u krugu, jer nemamo pojma da li će se trola uopšte uspeti da
probije do centra. Posle će nam trebati još peške da idemo do mesta gde se
održava književno veče.
Ipak
smo na vreme stigli. Srećom i nesrećom. Književno veče je
počelo. Čudno je meni nešto: nikog ne prepoznajem (mi se iz sveta
književnosti uglavnom poznajemo, iako se pravimo da se nismo ugledali). Još
gore, ne znam ko su oni što su zaseli za sto ispred malobrojne publike. Vidim
tamo najavljivača – knjigoizdavača, profesorku – knjigotumača
i nekog dugokosog, tanušne bradice, pesnik očigledno. Prislonim
usta uz gospino uvo i šapnem: „Bojim se da smo na pogrešnoj književnoj večeri.“ Umesto
časopisa u kome mi je humoreska objavljena, predstavljala se pesnička knjiga i
to prva, ovog dugokosog, tankobradog rok-pesnika i ujedno, kako od
profesorke knjigotumača saznajemo, skladatelja, liričara, pevača i
svirača na gitari, sve skupa. Dobro da nije i bubnjeve doneo i činele
uzicom za pete vezane. Iz narečenog zaključujemo da su ga ubedili da
tekstove sa svog muzičkog albuma, kao i ostale koje je u pauzi sviranja
zapisivao, objavi kao pesničku knjigu. Šta će, čovek, kud će, morao je da
posluša, posebno profesorku, koja nas je, inače, udavila pričanjem do kraja
književne večeri (a i ona šta će, kud će, kad voli da priča). Roker-pesnik
jedva da je od nje uspevao rečenicu da sklopi.
Krišom
zavirujem u mobilni. Bog te! Stvarno smo promašili adresu! Prava je nekoliko
blokova dalje! Kako mi se to desilo kad sve proveravam dva puta? Okasneli
hormoni, očigledno. I šta sad? Ne ide da izađemo. Polazim od toga kako bih
se osećao da sam na mestu ovog pesnika. Kud si došao, sedi, sramota je da
čoveku izađeš u sred predstavljanja knjige. Nikome to ne bih učinio.
Sve
vreme rokerove promocije cupkam, pojedoh se od jeda i nervoze kao mladi mesec.
Đa bi da poslušam noge, đa bi da ispoštujem čoveka (isto ono „đa“ kao u
hormonalno vreme). Cura kojoj sam se obećao, ko zna ne smrzava li se pet
blokova dalje na vetrušini. Sirotica me čeka na pravoj adresi i od tuge vene.
Profesorku
nije briga što se ja žderem, samo veze, reči joj ne presušuju. Rečenica joj
sustiže rečenicu. Umesto četrdeset i pet minuta, potraja rokerova promocija sat
i po. Uzvrteo se i sam roker. Taman da se voditelj knjigoizdavač zahvali,
profesorka doda još nešto, taman da se voditelj knjigoizdavač zahvali,
profesorka doda još nešto i ovoga puta traži od rokera da to i odsvira na
gitari. Imaš li ti ženo kuću? Čeka li te tamo neko? Makar ribice u akvarijumu
da ih nahraniš, kuče da ga prošetaš?
Da
sam ciljano došao na ovo pesničko i pomalo muzičko veče, pa da se udubim i
uživam, nego, misao o grešnoj mi duši zbog izneverene cure na pravoj adresi, ne
posustaje da kola u meni ni trenutka, gricka i gricka, red ona iznutra, red
profesorka spolja.
Ustade
na kraju voditelj knjigoizdavač i ne vraća se ponovo da sedne – profesorka
i njemu dokipela. Zaustio da se publici zahvali. Ustasmo moja gospa i ja, ko
velimo, kraj je. Džaba. Profesorki se ne ustaje, muzičara-pesnika bi još sa
jednom numerom da maltretirne. Dokipelo izgleda i samom muzičaru, iako ju je
svo vreme bog zna kako uvažavao i u ruku celivao. Ustade i on. Na to, hvala
bogu, počeše da se dižu i ostali posetioci. Gospa i ja jedva dočekali – bež,
prvi zaglavismo na vrata. Trčimo na ono mesto gde je trebalo sa namerenom
književnom curom da se nađem, ko velim puno ih je pozvala na randevu pa će
književno veče može-biti potrajati i duže od sat i po, sačekaće me.
Vetar
piči li piči, nama pravo u lice. Gospa grize leden vazduh, zadihana, jedva
diše, trčkara za mnom. Držim je za ručicu, bolje reći vučem je za ručicu.
Probismo se nekako preko svih semafora i uz Zmaj Jovinu dodahtasmo do
biblioteke. Kasno. Vidimo sa ulice prostor u prizemlju u kome mi je cura
randevu bila zakazala. Portir ljubazan, otvara nam prostoriju, svetla u njoj
upaljena, prostorija podgrejana, a sedišta prazna. Ljuta cura, otišla s drugim.
Srećom,
moja gospa, i pored sveg maltretiranja koje sam joj priredio, nije bila ljuta,
iako znam da bi me najradije u cevanicu šutnula. Materinski nagon. Bi joj žao
mene što se zbog hormona pojedoh kao pomenuti mladi mesec. Brižne su nam
voljene gospe, bog da ih poživi.
©
2025 Branimir Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to
isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i
prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet,
(2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i
objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i
objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje
autorskih prava.
