Osveta

 

Pričam ovo u grču. Noćne mȍre mi ugrožavaju zdravlje. Neispavan sam. Isti san me proganja već ko zna koliko noći zaredom. Tačnije: prethodni san se nastavlja novim. Sanjam ih kao da gledam serijal filmova koje sam skinuo sa interneta. Jedino što se ovaj serijal ne završava. Glumci su različiti, pozornica je različita, ali je radnja ista, samo se prilagođeno novoj pozornici priča. U jednom od sna sam video i svoju ulicu. Toliko je delovalo realistično da sam ustao i onako u pidžami, provirio kroz prozor da proverim ne dešava li se stvarno. Strah se duboko uvukao u mene. Hteo sam o tome da ostavim zapis ali me ruka nije slušala, toliko se tresla da je ispisivala žvrljotine. Ništa nije bolje bilo ni sa kucanjem. Pritiskao sam po nekoliko slova odjednom. Po ekranu su mi iskakale reči bez smisla. Sa pričanjem u mikrofon, već nekako ide, iako mi se grlo steglo. Onome ko me bude slušao, ovako promuklog glasa delovaću kao deda koji uveče, kad nestane struja, priča unucima priče strave i užasa da ih zabavi. Ili će pomisliti da sam popio previše pa bulaznim. Kako god bilo, ovo moram da isteram iz sebe, u protivnom ću poludeti. Shvatite moju priču kao upozorenje. Mada, bojim se da je kasno. Osećam, ovoga časa, negde u blizini, moje snoviđenje već počinje da se ostvaruje.

⁎⁎⁎

Retko drveće na padini brda šumelo je tiho i bacalo dugu senku na bujnu zelenu travu koja je odisala mirisom jutra. Trava je prosto mamila da se legne i valja po njoj. Nedaleko odatle, šćućurile su se bele kuće, negdašnje vikendice, sada sama periferija četvrtmilionskog grada.

Svakog dana šetao se tu jedan postariji čovek udišući duboko svežinu vetra koji je milovao pobrđa. Penjao se sa druge strane brda. Pomaljala mu se najpre glava, ramena, pa ostali deo tela. Njegove pomalo kose oči uvek su dobroćudno žmirkale, opijajući se kroz naočare lepotom okoline. Jedna ruka mu je obavezno počivala na leđima, a drugom je, izgleda nesvesno, neprestano gladio isturenu bradu.

U prvo vreme stanovnici kuća nisu obraćali pažnju na njega. Stanovnici kuća nisu ni na koga obraćali pažnju posebno. Za njih su svi ti šetači bili samo čudaci koji bi se iznenadno pojavili bežeći iz zagušljivog grada, privučeni lepotom pobrđa, a onda, rasterani psima, odlazili da se u strahu od pasa više u taj deo periferije ne vrate.

Ljudi uživaju da gledaju mučenje drugih ljudi od pamtiveka, počev od gladijatorskih borbi, surovih ratova, do današnjih dana. U svakom od nas škrguće klica sadizma. Kad se dvoje tuku, ima li toga kome nije zaigralo u grudima od uzbuđenja i nije prišao, makar krajičkom oka da uživa u prizoru koji se pred njim odigrava? Naravno da nema, kao što nema ni onog ko bi skočio da zavađene razdvoji. Čak i da se nađe, učinio bi to samo da i sam udeli koju ćušku.

Iz istog razloga, ljudi sa periferije nikada nisu ništa učinili kako bi sprečili pse da navaljuju na šetače. Naprotiv, čim bi začuli lavež, ostavljali bi svoje poslove i čičkali se po natrulim ogradama. Gledali su besomučni beg žrtava, njihova lica razvučena strahom, slušali vriske što bi svačije srce dirnuli samo ne njihovo. Neki od njih su svom ljubimcu plaćali i posebne treninge ne bi li bili još krvoločniji.

Nije se trebalo bojati da će brdo postati ozloglašeno i da će nestati žrtava. Čudaka koji beže iz grada uvek ima i uvek će ih biti. Kako drugačije zvati te šetače ako ne čudacima? Eto, na primer ovaj. Ne bi ga ni zapamtili da nije uporan: svakog dana dolazi. Znalo se, čim izgreje sunce, eto ga. Penje se uz brdo, ono isto niz koje posle beži sa psima za petama, iscepan, izujedan. Već iduće nedelje, opet je tu, zalečenih rana, vedar, u novom odelu, kao da mu se prethodnog puta ništa ružno nije desilo. Psi su ga jurili daleko iza brda, dugo se čuo njihov lavež, ali se on nije čuo.

⁎⁎⁎

Ali, šta se to zbiva sad?! Zar su se uzalud sakupili?! Pojavio se, trebalo je već smeh da počne, aplauz, gladijatorska borba, spektakl! Lavež je uvek najavljivao dobar početak, kao nekad „Ave, Cezare!“ Zaista, šta se zbiva?! Psi su zalajali kao što treba, poleteli su na stranca – i to kao što treba, a onda, eto, kao što ne treba, stali su kao ukopani. Više ni glasa nisu pustili. Podignute njuške piljili su u njega i dahtali isplaženog jezika.

Čudak je kao i obično držao jednu ruku na leđima, a drugom gladio bradu. Njegove pomalo kose oči dobroćudno su žmirkale posmatrajući kroz naočare do malopre razbesnele zveri. Trajalo je to nekoliko trenutaka, dok se nije, gladeći i dalje bradu, okrenuo i nastavio šetnju po brdu. Međutim, nije krenuo sam. Desilo se nešto što niko ni u najluđem snu nije mogao da zamisli. Psi su se poređali u kolonu i jedan iza drugog pošli za njim. Pritom su mahali repovima.

Stanovnici kuća su ostali bez glasa. Nisu mogli da veruju rođenim očima. „Reks! Garo! Tigre!“ povikali su za psima. Uzalud. Psi su nastavljali u koloni za čovekom, nemi i gluvi na dozivanja svojih gospodara. Repovi im nisu prestajali sa mahanjem.

⁎⁎⁎

Avetinjske kolona je napravila dva kruga po brdu, vratila se i ušla u dvorište prve kuće. Vlasnik ih je sačekao na pragu poluotvorenih usta. Prestravljen, nije mogao glas da pusti. Kolona se zaustavila i postrojila ispred njega kao kakav stroj za streljanje sastavljen od minijaturnih vojnika. Glave pasa bile su okrenute prema čudaku koji je gladio bradu.

Zavladala je sablasna tišina. Remetilo ju je samo dahtanje pasa isplaženih jezika.

Čudak se okrenuo domaćinu i zagledao mu se u strahom ispunjene oči.

„Koji je tvoj?“, upitao je piskavo.

Vlasnik je ćutao. Iz stroja istupi jedan od pasa. Drugi su se zbili i popunili njegovo mesto. Pas je napeo svoje mišiće i ispravio rep kao lovački pas kad nanjuše prepelicu. Ostali su učinili isto.

Vlasniku su se raširile oči. Instinktivno je stegao šake.

Ave, Cezare! Stranac je klimnu glavom.

Izdvojeni pas je jurnuo i u dva skoka se našao na svom vlasniku. Kidao ga je i cepao zubima ne puštajući ni zvuka iz sebe. Čulo se samo kako mu katkad škljocnu zubi kad promaše, ili prođu kroz nešto meko.

Vlasnik nije ni pokušavao da se brani, samo se valjao po prašini i jaukao. Više nesvesno nego svesno držao je obavijene ruke oko glave da zaštiti lice, šakama je pokrivao uši da mu ih pas ne odgrize. Onda se onesvestio.

Ave, Cezare! Pas je prestao da ga ujeda.

Stranac je još jednom klimnuo glavom. Psi iz streljačkog stroja su pojurili. Preskočili su onesvešćenog čoveka i uleteli u kuću. Pridružio im se vlasnikov pas. Lomili su i rušili sve pred sobom.

Iz okolnih kuća doprelo je užurbano kretanje i zapomaganje ljudi. Najbliži susedi su videli šta se dešava i dali se u beg. Za njima su krenuli i ostali stanovnici periferije. Bežali su bezglavo, nisu čekali da avetinjske kolona stigne i do njih.

Ave, Cezare! Morituri te salutant! Stranac se zadovoljno smešio.

Nije prošlo ni pola sata, svi vlasnici pasa su dobili svoje. Kuće su im bile demolirane i dvorišta izrovana.

Čudak je lagano izašao iz dvorišta poslednje kuće, popeo se nazad na kosu brda, a onda se niz brdo spustio istim putem kojim je došao. Bradu je i dalje gladio. Psi su ga u koloni nemo pratili.

Stanovnici periferije ga više nikada nisu videli, niti su videli svoje pse.

Ave, Cezare! Šetačima je ostalo brdo.

⁎⁎⁎

Vah je ugasio diktafon.

„Čudna priča! Ko bi rekao da je takav bio početak?“

„Da,“ složio se Au.

„Hajdemo da obavestimo Čudaka da smo ga našli!“

Vah je zalajao u znak odobravanja.

Izašli su iz kuće i brzim kasom pojurili niz ulicu. Vah je još jednom lanuo. Njegov lavež je višestruko odjeknuo pustim gradom. Lanuo je i Au i Vahovoj jeci pridružio svoju.

 

KRAJ

 Copyright © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ove pesme suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Osveta" objavljena je 26.12.2924. na sajtu KratkePriče.net pod žanrom "Kratke horor priče" i podžanrom „Čudna fikcija“