Spoznaj sebe

 
Imati  pa nemati
Voleti a ne preboleti
Trpeti samo trpeti
Patiti nikad ne vratiti
Čemu i dokle uzmaci kleti
Ko se to meni u meni sveti
 
Dokle kroz suze lažan smeh
Dokle da pevam kad plačem uglas
Radost nijedna ne skriva bol
Zar samoćom da plaćam ceh
 
I čemu mene kad nemam vas
Pogrešno pitam, pitaću bolje
Čemu vas kad u vama nema mene
Gade mi se i moje i vaše uspomene
 
Nebo se verom ne stvara samo
Davanjem bez uzimanja ne prikriva jad
Ni stvaranjem bez duše sakriva pad
Duša i delo, vera i telo tek vode tamo
 
Spoznaj sebe poje od pamtiveka žreci
Spoznaj sebe i znaćeš zašto
Isto vino u svih bogova vri
A niko da kaže kako, ćute i sveci
 
Zašto nas s greškom stvoritelj sazda
Ne želim da znam već zašto ga nema
I zašto baš meni ova anatema
Svom telu i duši sami smo gazda
 
 
© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovo je deveta pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

---

Pesma je objavljena u knjizi pesama Branimira Perića, "Nestanak struje", KK21, Smederevska Palanka i Suza Dream, Brzeće, 2024.

---

 

 

  

Tombola nežna

 

„Tombe la neige“ (tomb la než – pada sneg), pevao je na francuskom belgijsko-italijanski pevač, Salvatore Adamo, a mi to klinci čuli, bolje reći „prevodili“ u jedino što nam imalo smisla, „tombola nežna“, jer očevi su nam se u kafanama i adaptiranim salama mesnih zajednica celo popodne i do naveče kockali jedinom u to vreme od države dozvoljenom kockom – tombolom (ne računajući loto, sportsku prognozu i kupovinu lozova), dok je kroz otvorena vrata, da privuče što više lakovernih (svaka država živi od lakovernih, uglavnom), dopirao ozvučenjem pojačan glas objavljivača izvučenih brojeva. Kako nam ono „než“ ništa nije značilo, njega smo prevodili sa „nežna“, da bi se slagalo po rodu sa tombolom (nismo mi još bili mučeni u školama gramatikom – to nam je naprosto maternji jezik nalagao da slažemo pa i meni sada). Tako ispade „tombola nežna“. Pa i danas, posle toliko godina od detinjstva, ne mogu a da Adama ne čujem kako plače: „tombola nežna“.

„Tombola nežna“. Prvi sneg ove godine! Prizor, sa slika očaravajući. Još više kad gledaš kroz zadihtovan prozor kako pada, dok ti iza leđa u kući pucketa vesela vatrica. Napolju hladno, zavija severac, razvejava pale pahulje, lepi ih po prozoru, a ti to ne osećaš, tebi u duši toplo, milina neka kroz tebe struji, „tombola nežna“ kao u pesmi.

Ali kad si u autu, a sneg se ne šali nego hvata zalet bez uzimanja vazduha i sve suludije rasprskava po šoferšajbni izmet nevidljivih ptica sa nebesa… To već nije „tombola nežna“. Tombola možda, ali nežna nimalo.

Vraćamo se iz grada u naš vilajet na planini. „Tombola nežna“ se ne šali. Pahulje sve krupnije. Brisači još malo pa će početi da ih slažu sa leve i desne strane šoferšajbne i da ih lupaju po beloj zadnjici ko nevaljalo derište… Džaba ga brisači lupaju. Nevaljalo nebesko, belo dete, ne plače, ne plače iz inata, nego mu, u inat nama koji smo u autu, inat sve bujniji – sad nas već odozgo bombarduje golemim babinim jarcima. Kvasi najpre njima asfalt, a na moj užas, evo ga, sve više pokriva srednju traku puta (onih sa strane nema, štedeli putari). Debela zavesa babinih jarčeva osvetljenih farovima već me dovedi dotle da, ko moja tašta, hvatam sebe kako duvam kroz šoferšajbnu, ne bi li moj duv kroz zavesu put prokrčio, makar nešto ispred da vidim… I o ovome onaj peva?! To li mu je ta nežna tombola?!

Evo ga! sad pakuje po putu jedan preko drugog jarce u nepregledan tepih, najpre u vodom natopljenu vatu, a onda tepih prekriva belinom – da te zavara da pomisliš da ispod nije voda… Đavola nežna tombola!

Vraćamo se autom iz Kruševca. Vijuga put uz brdo, kosinu uvrće i isteže, a svetla vilajeta našeg jošte nema. Odavno prođosmo Radmanovo. Prođe i ona sklepotina za prodaju meda i raznih „zdravih“ proizvoda seljačkim rukama zgotovljenih, na kojoj piše, „Kod pilota“. Nežna tombola, majke ti?! Dva kilometra sa neprestano upaljenim upozorenjem na proklizavanje i a-be-es-om koji, kao da plugom ore kamenje? Baš nežna, nema šta!

Kola mile, brzina druga. A-be-es poludeo – ne gasi se. Zabada u asfalt, čini se, čelične kuke kroz onaj santimetar beline povrh dva-tri santimetra natopljene vate. Mokri mi se. Još i to! Jebʼla vas nežno ta tombola! Kad sledeći put budem čuo tu tužbalicu, počeću da urlam ne bih li je svojim glasom nadjačao samo da je ne čujem!

Na putu nigde nikog već poodavna. Nema drugog ludaka koji po ovom kijametu vozi. Samo čekam kad više ni a-be-es neće pomoći. A mi visoko u planini.

Kola se zanose u krivinama. Plug a-be-es-a poskakuje – ispod vate verujem varnice sevaju uprkos vodi. Naizgled sam hladan kao špricer – da ne uplašim gospu. Ona, ko da je vozim sankama, ko da to autom klizim po livadi – ništa ne primećuje! Svetli joj ekran mobilnog, bulji u njega, nešto prevrće, tipka poruke. U grudima i stomaku mi se sve steglo, bubnje mi slepoočnice: em me jarci nerviraju, em me ta svetla sa njenog sokoćala koja hvatam krajičkom oka dodatno lude i pritisak mi dižu. Cupkam u sedištu, stežem butine, grčim prste u cipelama – što da se smirim, da me ne nerviraju svetla mobilnog i gospa koja van mobilnog ništa ne primećuje, što da zavaram bešiku kako se i moje gaće ne bi pretvorile u natopljeni pamuk i žmrćkanjem pridružile vati pod točkovima.

U stvari, iskreno, čuvam se da ne pokažem gospi koliko je strašno to što mi je strašno. Bolje što ništa ne primećuje. Ženski strah je parališući. Ima dvostruki udar. Prvi udar njih žene dovodi u ono stanje kad se od komarca vidi magarac. Umesto babinih jarčeva videla bi lavinu koja se obrušava na nas, a mokrina vate po kojoj gaze točkovi naličila bi joj da nam je auto uleteo u reku. Čekićanje a-be-es-a tek bi je dokosurilo: bila bi ubeđena da nam se to u najmanju ruku otkačio auspuh pa tandrče po drumu (ako se to već nisu točkovi odšrafili i samo što nisu otpali pa oni tandrču). Drugi udar je povratni udar koji bi mene lupio. Ženska panika je jedina panika koja se ne zaustavlja na njima, već kao najopakija zaraza skače na sve oko njih, a najpre na muževe. Zapravo, ne znaš da li te to više zvekne po glavi ženina panika (pošto, po ženskoj definiciji, ti u glavi nemaš ništa – panika u njoj nađe rezonantnu kutiju pa, lupajući u praznini tvoje šupljine od zida do zida, još više se od jeke praznine prepadne, sama sebi drukne paniku), ili ti je od toga što je nju uhvatila panika, a tebe to nervira pa do te mere pobesniš da bi samog sebe izujedao od muke. Jeste li videli nekad na autoputu da pored vas projure sa dvesta na sat neka kola koja baš i nisu besna? Znajte da je u njima pomahnitali muž koga je žena dovela u stanje iz koga su mu samo dva leka: da gas nagazi do daske, ili nju da pregazi, ali pošto ga je mama vaspitala da se ženska deca ne gaze (nogama), bira prvu, viteškiju soluciju.

I tako, štiteći ženu a posredno sebe, doškrguta me moj a-be-es do žutih svetala ispred našeg vilajeta. Od prokletih babinih jarčeva ga ne prepoznah (vlastito naselje ne prepoznah!). Tek kad ga, orući prednjim točkovima drum, a zadnjim po natopljenoj vati igrajući sitnu preperevku prođoh, prepoznadoh ga po jelama oko parkinga. Srećom nikog ne bi na drumu pa uspeh oštro da smotam, pripomognut proklizavanjem zadnjeg dela (baš onako kako sam naučio iz emisije za vozače, „SAT“, na TV-u). Uđoh na pomoćni drum uzanog parkinga našeg carstva odozgore, umesto odozdole gde se ulazi. Srećom shvatih na vreme da je to naš parking, inače bih vozio sve do Brzeća.

Moja ti gospa diže glavu sa mobilnog tek kad mi se u tom veštom okretu zaneše kola i kad je lupila glavom u staklo. „Šta, već smo stigli?!“ Tek tada vide koliko je sneg napadao.

Ostalo mi je još samo da auto nekako uparkiram zabadajući ga u grane jela, od napadalog mokrog snega pognule po putu. Treba mesta za prolaz napraviti još nekom ako je lud kao ja. Još uvek ne mogu da se opasuljim da sneg na planini na kraju novembra može da te iznenadi! A samo smo na devetsto trideset metara nadmorske visine! Ha! Nek se sneg nadalje nežni i kocka na tomboli, ali kad mi nismo na putu.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

  

 

 

Sažmeni kalendar za šesti april

 

6. april 1867.

K

nez  Mihajlo Obrenović preuzeo ključeve od turskog Ali-Riza paše. Srbija simbolično postaje ponovo, posle bezmalo četiristo godina, samostalna država. Izdajnička, od samog postanka odnarođena vlast ne obeleži ovaj datum. Umesto slave i proslave, sluganstvom gorim od poltronstva, podanički služeći našem najvećem neprijatelju (daleko većem od nas samih), svojski je produžila da nas prodaje. Ne stižući ni da othukne, udarnički je prionula još žešće da nam briše prošlost i sećanje na zlopaćenje, sakaćenje, satiranje, koje nam njeni mengelski mudodršci, nastrani zlotvori, vekovima unazad činjaše, paleći se na naše njive, gorje i utrobe naše, ko mi na ženskinje.

 

6. april 1941.

D

anas se navršava osamdeset godina od onog dana kad nam, oni koji se prse gordim Albionom, praoci gornje Amerike, najveći ratni huškači, rasisti i veći fašisti od fašista, bleskastima kakvi smo, namestiše radnju i izvedoše nas na ulice da, ko svaki šiljokurani, pokazujemo izdaleka zube i srednjeprsje tamo nekom Hići (koga je majka češljala s desna u levo), a sve u inat jedinom pametnom iz dinastije svinjogojaca koji nas je kažu voleo i hteo da očuva kao mnogoljudnu naciju međ najmnogoljudnejšima u Jevropi. Pa naravno ondak što se Hića razbesneo i od jarosti bale na sve strane balio. „Zar oni na koje se palila roda našeg najveća carica i njihovo podnotrbje obožavala? Zar oni koji nâs, onakʼu silu udesiše za vrbicu pre dvajes godina i razbucaše nam najveću carevinu ko čipkane gaće ženske? Mamu da im njinu tamo njinu! Sravnite ih sa zemljom! Raskomadajte! Ako im pupak pismenosti i kulture ne zadimite i u karavešticu ne pretvorite, ako im luftvafe onoliku biblioteku promaše – ne izlazite mi na oči! Uslikaću vas u svoje akvarele kao olinjale mačke, ne ko vukove ponos crne šume! M'rš na posao!“

Osamdeset godina je otad prošlo. Izdajnička nam vlast ne obeleži zemljom taj dan stradanja našeg. Tako gazde narediše, unuci i unuke skovača štita albionskog. Sledeći naum dedova svojih, plaćaju odnarođene obilato i u mengele im muda drže. Da se mengele ne bi stegle, odnarođeni ne obeležiše ni ostale datume istorije naše koje imadosmo od kad se popeše na vlast. Niti će. A kako se narod ne bi dosetio pa datume sam počeo da proslavlja, i usput shvatio koju mu radnju rade, neprestano mu zamazuju oči izmišljenim skandalima, navlače ga, sladostrasno u mozak tucaju. Tako se i desi da se desetlećima, skandalima i tračevima opijana, potpuno izdresirana masa, kličući im užagrenim očima, zaneta u njihove besmisli ko u špagete vesterne, ni ovog datuma ne seti. Zaborav nije samo predigra nestajanja, zaborav je sâmo nestajanje. 

 

6. april 1945.

P

artizani oslobodili Sarajevo od nemačkog okupatora. Tog dana je u Sarajevu poginuo moj prezimenjak, legendarni Valter, čuvajući električnu centralu koju su, oni sa izduženom potkovicom na čelu, hteli da unište. Za šta smo ginuli, pita se još poneka živa starina. Njihovi se potomci više ne pitaju. Ne pitaju se oni ni za šta. Sve manje i imaju čime. A što se tiče Valtera, njega se više slabo ko seća. Sećamo se jedino glumca Bate Živojinovića koji ga je na platnu oživeo. A ni njega nećemo uskoro više. Jedino ako ga se Kinezi ne nastave da sećaju. Za razliku od nas, oni se svojih legendi sećaju. 

 

6. april 1973.

U

 Beogradu otvorena nova zgrada Narodne biblioteke Srbije. Temelji stare zgrade, spaljene zapaljivim bombama nemačkih luftvafa trideset i dve godine pre toga, ostaše pored do današnjih dana. Zarastaju u mahovinu i korov. Stanovnici okolnih kuća i novih zgrada nisu više oni stanovnici koji preživeše bombardovanje 1941. Nisu ni oni koji preživeše još gore bombardovanje tri godine kasnije, kad nam neljudi i zlotvori (sinovi Albiona, ko bi drugi), razoriše sve ono što luftvafe ne uspeše četrdeset prve. Teško da se iko više seća od čega su ti temelji. Prigrlismo svoje zlotvore kao da nam je ondašnji požar spalio i sećanje. Zlotvori postaše naši hranioci. Hrane nas onim što se ne jede. Hranom koja se guta. Sipa direktno u mozak. Sa kojim ciljem ne znamo. Istopila nam se po tom pitanju i slutnja. Bitno da hrane ima. I da grokćemo.

 

6. april 1992.

I

sti zlotvori koji nahuškaše Hiću na nas četrdeset prve, proglasiše na ovaj dan nezavisnost Bosne i Hercegovine. Na isti kad nam je Hića poslao luftvafe. Slučajno isti? Moguće. Istog dana sledbenici polumeseca ubiše nevinog svata na pravoslavnoj svadbi u Sarajevu. Poteče krv koja nam oboji reke i jame zatrpa telesima. Ljudi se u zveri gore od zveri izmetnuše. Stare rane od pre pola veka se još nisu zacelile, niti novi izdanci zamenili sve posečene starine, zemlja nam se ponovo prekri usirenom krvi i ponovo, po ko zna koji put u istoriji rastoči. Oni koji se sa sise zajedničke nam majke skinuše i mleko njeno pljunuše, svojski upreše albionovom gornjoameričkom otpatku da dokazuju svoju samoniklost. I sebe.

Nemcima je takođe albionov otpadak (ne samo našim odnarođenima) držao muda u mengele. Koju godinu kasnije „nevoljno“ se umešaše i oni. U zapadnijima od nas, žigosanim izduženom potkovicom, raspališe plam „Bljeska“ i „Oluje“. Ode naša Juga a nas prekri veličanstveni mrak demokratije koji nam donese dostojanstvo poniženja: zdravu glad i veseli odlazak mladih na kuluk kod onih koji nam svo to blagostanje prirediše. Albion je ostvarivao svoj cilj. Svima je to bilo jasno. Jedino nama nije. Još uvek.

 

6. april 2001.

H

aški tribunal predao domaćim izdajnicima koje je oktobarskim prevratom doveo na vlast, nalog za hapšenje Slobodana Miloševića. Datum kada je to učinio takođe je „slučajno“ odabran. Svaki novi datum poništava sećanje na onaj prošli. Poslednji diktator Evrope (zar?) uskoro će kao sužanj biti sproveden od strane domaćih izdajnika i izručen pobedniku, pošto je prethodno izdan od sopstvenih drugova (čudno?). Šamar našem narodu. Jedan od mnogih. A dopustiš li jedan, svaki naredni sve manje smatraš šamarom.

 

6. april 2020.

U

mro je moj tata. Držao se do kraja grčevito svoje vere u  vlast (a svakoj je bezgranično verovao), kao što se grčevito držao za život. Poživeo bi on još koju godinu da nije bilo pandemije koja mu je ograničila kretanje na ono malo kvadrata u kući: dvorištance ispred kuće i terasu sa koje je hranio pse. Glasao bi i dalje za vlast da je doživeo nove izbore. Naučen veštini preživljavanja još od malih nogu, kad ga je otac sa pet godina dao u sluge da gazdama čuva guske i svinje, pa koju godinu kasnije poslao preko društva „Privrednik“, najpre kod vojvođanskog Švabe na krojački zanat, a pošto se opirao učenju nemačkog (bio ko i ja vrlo muzikalan: strani mu jezici prosto pevali u ušima), poslao ga da izuči obućarski zanat kod uglednog Kruševljanina, Luke Ivanovića (od pravljenja obuće se u to vreme lepo živelo: zanatlije su bile gazde). Ali Luku, koji ga je posinio, đavo terao da predvodi ilegalni pokret i šiljak u nos nabija okupatoru. Kad je 1942. pokret provaljen, a Luka u zatvoru od batina umro, ostao moj tata siroče. Posle rata, od siročeta, preko komandira milicije, studija prava u Nišu, postade sekretar pekarske industrije „Branko Perišić“, pa sekretar „Komercijalne banke Kruševac“, pa zamenik direktora „Jugobanke Kruševac“, pa ode u penziju. A za sve to vreme dosledan sebi i svojim idealima. Ne uspeva to svakom. Neko je dosledan iz straha, neko zbog čvrstine karaktera. Granica je tanka. Ako je i ima. Hrabri su možda hrabri jer hrabrošću prikrivaju strah? Možda.

 

6. mart 2021.

O

stali smo bez naše Šubare, našeg tigrastog mačka. Da ne bih ponovo o tome pisao i ponovo pisanjem tugu ranjavao, pročitajte o Šubarinom odlasku u večna lovišta u mom tekstu objavljenom na ovom blogu šestog marta 2021. pod naslovom: "Izgubili smo Šubaru".

 

6. april 2021.

B

ela maca, moja ljubimica, donela na svet četvoro mladih, tigrasto prugasta na svog tatu Šubaru. Prvo je izašlo ono koje je bilo po trbuhu belo na mamu, a poslednji, muškarčić, „pljunuti“ tata. Zato je i uginuo. Zatekao sam ga pokraj mace, predano okupanog njenim lizovima, ali hladnog. Nije se bunila kad sam ga uzeo u šaku i odneo da zakopam iznad uzglavlja njegovog tate. Samo me je u oči gledala. Ne i svoje mrtvorođenče. Ono više nije živo i nije više bilo predmet njene pažnje. Ostala su joj tri za majčinska osećanja. Za prvorotkinju, koja jedva da je napunila šest meseci, prava je retkost da joj prežive mačići; a rode ih dva, najviše tri. Jeste da se prvi mačići u vodu bacaju, ali ja ni osu, kad mi uleti u sobu, ne ubijam, nego joj pokažem put kuda da se vrati. Konačno je red bio da se iz sažetih datuma izrodi i nešto lepo, makar ne ljudsko. Ljudska su samo osećanja. A red je i da ta osećanja više nisu gorčina, izdajstvo, odrođavanje, niti išta slično, neljudsko, što već vekovima planetom seje podmukli albion. Albion sa grba našeg tobožnjeg dušebrižnika je lav, divlja mačka. Zver je albion sveta, a bela maca naš albion. Zver albion voli samo sebe, a naša maca albion voli nas. Zver albion lovi iz zadovoljstva, naš albion lovi kad je gladan. Pravi miševi su lovina našeg albiona, a mi smo miševi podmuklog albiona. I ne samo mi. Perfidni albion sve vidi kao miševe. Zato mi nikad neće biti jasno zašto ga samo mi zovemo „gordi albion“, kad mu ceo svet tepa „podmukli (perfidni, dvolični)“. O tome nigde nećete naći objašnjenje. Sećanje na to imenovanje nestalo je iz našeg pamćenja ko što je nestalo sećanje na bitne datume naše prošlosti. Tačnije: koji su nam bili bitni.

  

KRAJ

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je tekst skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

 

 

Lutka

 

Moja drugarica Marina večeras je tužna. Neko je na Fejsbuk postavio sliku lutke na krevetu pa su je sećanja ophrvala. Setila se svojih lutaka. Dve velike. Drugovala je sa njima i samovala. Marina je bila jedinica. Nije imala ni brata ni sestru niti drugu decu u komšiluku sa kojima bi se igrala i oko igračaka svađala. Uprkos samoći, sreća joj je ispunjavala detinjstvo. Setila se bake, majke, ujaka i drugih dragih osoba u kući. Niko joj kao lutke i ti rođeni nije lepšim bojama bojio detinjstvo. Od tog sećanja na sreću postade tužna, baš tužna.

Tako nešto neću nikada uspeti da shvatim. Kao i Marinina i moja su sećanja na detinjstvo u bojama sreće, ali ja nisam zbog tih sećanja tužan. Možda malo setan, setan sa osmehom, ali tužan nikako. Ako je i čega bilo za tugu, izbrisao sam. Tačnije, sva takva sećanja obrisao je moj zaštitnik: podsvest. Podsvest bdije nad očuvanjem nevinosti moje detinje duše. I, uopšte, bdije nada mnom da se zbog sećanja ne rastačem, ne jedem, ne gušim. Samo žene imaju sposobnost da im tuga potisne srećne dane. Umesto sreće plivaju im po talasima sećanja tikve i krpice ružnih uspomena. Što su starije, sećanjima se pridružuju oblaci crnila koja izbacuje neka upaničena sipa u odbrani, ni sama ne znajući od čega se brani. Zato se za muškarce kaže da su večita deca.

Marini je sećanje na lutke okovalo tugom srce, a u meni su, njena tugovanka i slike na Fejsbuku, na kojima grli lutke, izazvali suprotna osećanja – raskrinuli su mi prošlost i pustili iz nje da me zapljusnu sećanja na našu lutku. Da, i mi smo imali lutku, moj brat i ja. Samo se vi smejte i namigujte kad vas ne gledam! Ne stidim se toga, a verujem ni brat.

Bila je to najlepša lutka na svetu.

Celo popodne sam prevrtao internet da pronađem neku koja liči na nju. Gledao sam i inostrane sajtove. Nailazio na slične, ali nijedna nije bila tako lepa i tako draga kao ona.

Da ne bude zabune, naša lutka nije bila od porcelana, ni od ne znam kakvog skupocenog materijala. Bila je obična, plastična lutka od one tanke, ali čvrste plastike koja se ne ugiba pod pritiskom (barem ne kad je stiskaju dečji prsti). Jedino su joj cipelice bile od mekše plastike.

Imala je plave okice koje se ne zaklapaju. Odakle god da je pogledaš, posmatrala te je budno tim svojim plavetnilima.

U to vreme mogle su da se kupe i lutke kojima se sklapaju oči kad se polože na leđa, pa i one skuplje koje kažu „mama“. Naša sestra od tetke je imala jednu takvu.

Kmečanje sestrine lutke nam je u početku bilo interesantno. Posle smo je obarali na leđa samo da se pravimo važni pred gostima.

Našu lutku, naravno, nismo nosili kod sestre. Zasenila bi lepotom njenu pa bi nam sestra bila tužna. A ni mama nam ne bi dozvolila.

Kosa joj je bila plava, ali ne blajhana kakve su obično kose plavokosih lutki, već prirodno plava. Mama joj je bila sašila haljinicu od nekog mehurastog, roze, skoro providnog materijala, u koji su bili utisnuti ružini cvetovi. (Nek mi oproste devojke, ne znam kako se taj materijal zove.) Od istog materijala joj je sašila i maramu. Kosa joj je napred ljupko izvirivala ispod marame, a pozadi slobodno padala. Sa maramom nam je izgledala još lepša. Kao Ruskinjica iz ilustrovanih bajki. Baš smo je voleli.

Ne, stvarno nije za čuđenje i podsmevanje tolika naša privrženost njoj. Mama nam je namerno usađivala ljubav prema lutkama. Učila nas je da budemo nežni u ophođenju sa njima. Ako to naučite sa vašom lutkom, govorila je, bićete nežni i prema pravim, živim lutkama, jer devojke su lutke koje traže pažnju i zaštitu.

Učila nas je kako da je presvlačimo a da joj pritom previše ne krivimo noge: osetljive su, lako se mogu otkinuti. Presvlačili smo joj gaćice kad se „upiški“ i oblačili „čistu“ haljinicu (da, imala ih je više, ne samo onu od materijala kome ne znam ime).

Mama nam je pokazivala kako da je češljamo. Ne smete biti grubi, upozorila nas je. Ako lutki prebrzo provlačite češalj kroz kosu, ili joj se kosa zamrsila pa je silom ispravljate, možete joj iščupati vlasi iz korena. Lutku će to boleti, plakaće, a onda će nam ostati ćelava – nova joj kosa neće izrasti.

Sve je kod naše mame imalo svoju svrhu, sve je bilo putokaz za sutra, nauk za buduća vremena kad budemo postali ljudi, kad se budemo susreli sa pravim devojkama, kad nas pravi život presretne a nje, naše majke više ne bude da nas vežba.

Učila nas je i drugim veštinama, ne samo da se brinemo o lutki. Kako se kuva, kako se štrika, šije, čarape peru, briše prašina, glača parket, namešta krevet… Nije bilo kućnog posla kojem nas naš životni „kouč“ nije doveo do nauka. Za sve to vreme mi smo bili njene lutke. Pa i kad smo dovoljno porasli da je u kućnim poslovima „odmenimo“.

Devojčice se igraju sa lutkama jer se kroz igru sa njima spremaju za sutra: kad budu postale majke da se o svojoj deci jednako brinu. Kad se dete rodi, kad beba dođe u kuću, to im se „znanje“ vrati pa se spremnije hvataju u koštac sa istinskim problemima. Bebe postaju njihove lutke, stvarne lutke, žive.

Sve su lutke uglavnom ženskog roda. Majke na isti način tretiraju svoju novorođenčad, bez obzira da li je beba dečak ili devojčica. Za mame je beba uvek ženska lutka, ista kao ona sa kojom su se kao male igrale. Udubite se i pažljivije posmatrajte mlade mame. Naročito se to zapaža po kosici bebe. Kako dete raste, mame puštaju i kosicu da raste. Oči tatama su u stanju da iskopaju pokuša li da je štricne.

Takva je bila i moja mama.

Rodio sam se prvo ja, njena prva lutka. Kao prvorođenče u familiji bio sam najvoljeniji, pa su i mamu voleli. Mnogo što šta su joj zbog toga praštali. Jedino tata nije.

Zahvaljujući meni mama se vratila u detinjstvo i ponovo postala devojčica. Otud je vadila sva znanja u vezi beba koje joj je njena majka preko lutki usadila. Oko beba joj nisu bili potrebni pomagači.

Ljubav prema lutkama je u njoj oživela.

Pustila je da mi poraste duga, kovrdžava kosa. Na sve strane su mi strčale antene i poigravali uvojci. Sa kakvim je samo uživanjem prala kosicu svojoj lutki, mirišljavom vodicom je ispirala, pa je trljala sve dok bebi uši ne pocrvene. Uzalud se otac bunio i hteo da me vodi kod „Bupca“ na šišanje. Uzalud je larmao i ljut odlazio u banku popodne da radi, samo da ne gleda kako mu od sina pravi „seka Persu“. Svaki se otac jednako ponaša (sem ako se ženi ne obraća sa „maco“). Nisi muško ako ne lupiš pesnicom o sto, ne tresneš za sobom vratima, ako svog sina ne vaspitavaš da bude muško, da juri za loptom i ženama, a ne da mi se tu licka i picka.

Kovrdže što su meni rasle nisu bile ništa u poređenju sa gustinom grive mog brata. Loknica do loknice. Uživanje za mamu ne mogu vam reći kakvo! Nije imao ni godinu dana, kosa mu je bila duga do ramena, sva izuvrćkana. A kad je pustio prvi korak i prvi put sâm zakoračio preko praga u dvorište, spazio ga je Sibinov pevac. Iz zatrke je skočio na njega i kljucnuo ga posred nosa. Malo da je gađao levo, ili desno, imao bih sada ćoravog brata.

Siroti pevac. Sibin, naš gazda, koji nam je iznajmljivao kućerak, bez razmišljanja mu je zavrnuo šiju. Dohvatio ga je čim se na prvi direk od ograde popeo da pobednički zakukuriče. Zar on da bude tako nespretan! Umesto tolikih lokni što se klincu ispred nosa klate, da pogodi nos! Zato li te hranim i koke ti podvodim!

Niko od podstanara nije voleo Sibina. Sibin je tukao svoju ženu. Ovom šijom je sebi tek zapečatio sudbinu.

Otada, od tog kljuca, moj brat ima devijaciju nosa: ne može da uvuče olovku u levu nozdrvu dublje od polovine.

To skakanje pevca tata je jedva dočekao. Poveo me je sa sobom na službeni put na Zlatibor. Tamo me je odveo u prvu berbernicu i dao da me ošišaju do glave. I brata bi poveo, nego je bio suviše mali.

Sirota majka, koliko je samo plakala kad me je videla! Danima ocu nije mogla da oprosti. Kakvi danima, čini mi se dok je bila živa.

Šta ćeš, uzvraćao je otac. Eto ti drugo dete, igraj se sa njim. Dok i njega ne povedem na službeni put.

Meni je kosa brzo izrasla, a brat nije bio te sreće da i njega tata povede na službeni put. Tata se bio dogovorio sa Bupcem, berberinom: onog trenutka kad brat kroči u njegovu berbernicu, da ga ščepaju i, dok ga Bubac zamajava, čika Živa, Bupčev brat da mu fikne makar najveće uvojke.

Bupčeva berbernica se nalazila prekoputa zgrade u koju smo se doselili ubrzo posle „službenog putovanja“.

Brata od malena mesto nije držalo. Vazda je lunjarao, svuda se zavlačio. Nije prezao ni u okolne radnje da uleti, posebno u igri „Nemci i partizani“ kad je malo poodrastao.

Bupčeva berbernica se nalazila tik do bašte hotela „Pariz“ odakle je igra kretala. Bila je bogom dana za sakrivanje. Ko u igri uleti unutra i sklupča se u stolici za šišanje, spolja ga niko nije mogao da vidi.

Tako je lija i dolijala, a mama ostala bez svoje druge lutke. Nije onda ni čudo što je svoje žive lutke koje joj je muž oduzeo, zamenila kupovnom.

Već smo bili porasli, i ja i brat završili fakultet, oboje se i zaposlili. Tu maminu zamensku lutku, koja je postala naša lutka, još uvek smo u roditeljskom domu imali. Sedela je raširenih nogu, čas na ormanu, čas na maminoj mašini za šivenje, čas na električnoj peći – kako joj je gde u kom trenutku bilo zgodnije. Još uvek je nosila onu istu haljinicu od materijala kome ne znam ime koju joj je mama sašila i one iste bele cipelice. Jednako je bila lepa kao onog dana kad ju je mama unela u kuću. Jednako nas je pratila svojim plavim okama po stanu. Jednako smo je uzimali u ruke, ljubili je, popravljali joj falte na haljini i vraćali nazad na orman da nas dalje odozgo prati.

Ne da mi je bilo krivo kad sam joj lastikom probušio čelo!

Tog leta smo imali pravu najezdu muva. Spremala se kiša pa su muve bežale unutra. Lastikom, na jednom kraju vezanim u čvor, nišanio bih muvu koja sleti i razmrskavao je. Kakvi muhotepci! Nema boljeg i preciznijeg oružja za obračun sa muvama od lastika! Niti većeg zadovoljstva od onog zvuka kad je čvor tresne! A ova je baš bila našla na čelo naše lutke da stane.

Koliko sam bio očajan, nemam reči da opišem. Jeo sam se danima.

Mama ništa nije rekla. Moja gospa bi jednako tako reagovala. Jedino bi možda, pomirena sa sudbinom, izustila: „Od tebe bolje nisam ni očekivala!“. Dugo bi posle patila i nečujno u kupatilu plakala. Ili kad u kući ostane sama.

Lutku sa ormana nisam sklonio. Ostavio sam je da stoji na mestu zločina, da me tako probušena stalno podseća da pazim da svojim postupcima neko drugo drago biće sutra ne povredim. Pamet za nauk.

Kad sam se oženio i iz roditeljske kuće se iselio, a u nju se uselila supruga mog brata, lutka je ostala kod njih. Gde je sad ne znam. Verovatno je završila u vojničkom sanduku mog tate, gde su obično završavale naše dečje igračke kad ih pokvarimo, ili ih prerastemo. A možda ju je moja snaja, u nekom nadahnuću čišćenja i sređivanja kuće, zajedno sa sandukom izbacila ispred dvorišta da je cigani ili đubretari, ko pre naiđe, odnesu? Moraću brata da pitam.

Jureći po internetu imali negde slične lutke, pročitao sam da oštećene plastične igračke mogu da se poprave. Pronašao sam i film o tome. Makar zbog majke, ako ne zbog brata i sebe, voleo bih da naša lutka ponovo bude kakva je bila pre onog sletanja mušice na njeno čelo.

Ili je ipak bolje da je ostavim sa rupom?

Strah me je, ako je zakrpim, neće imati više šta da me upozorava kad mušica bude sletela na neku njenu posestrimu.

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pripovetka je objavljena u knjizi "Dah u ogledalu", autor Branimir Perić, izdavači "Suza Dream" i "KK21", Kruševac, mart 2024, str. 99-106 

 

 

Skijanje po magli i zastava

Rešili, nas dva brata, da obeležimo prvi topliji dan zime na Kopaoniku i da se iskijamo za sve pare. A ono, cvrc. Kazni nas priroda što nismo juče skijali kad je sunce progrejalo: zavi nas takvom magluštinom da se na snegu nisu videli ni brazde koje ostavljaju prokleti daskari i loši skijaši ni džombe ni tu i tamo obrijana staza ispod koje se tamni kamenje. Od martovskih čari osunčanog skijališta, od one prelepe zastave boja, videsmo samo maglu.

Moj brat je sve vreme vrteo glavom (to jest, vrteo bi da je mogao od kacige). Kako to da ga izneveri, a nikada do sada nije, „Mauntin-forkast“, njegova planinska biblija u koju se kune i na osnovu čije je vremenske prognoze planirao planinarske pohode? Malo-malo pa uzdahne: „A rekli su da će celog dana biti sunce!“, a onda na svoj račun dodaje: „Da, ima sunca, ali gore iznad magle, na dve i po hiljade metara.“

Srećom pa su sa strane staza bili četinari, inače ne bismo znali „gde je ovde levo“, gde je gore, gde dole, a da ne pričam što bi neko sklon „vrtigu“ mogao i da povraća kad bi mu se zavrtelo u glavi usled gubitka osećaja ravnoteže, jer skije klize – ne koračaš, nemaš pojma da li se krećeš ili ne, a oči nemaju za šta da se uhvate i učvrste ravnotežu. Ako niste znali, tri čula formiraju osećaj ravnoteže: senzor u unutrašnjem uhu koji reaguje na kretanje (a pošto na skijama kliziš, taj senzor kaže da miruješ), senzor u tabanima koji oseća gde gaziš (a pošto su ti noge ufalšovane u pancerice sa ko šaka debelom podlogom ispod tabana, što od pancerica što od vezova, što od skija, taj senzor takođe kaže da miruješ) i senzor u očima koji prati prolazeće predmete (a taj senzor vidi samo maglu pa i on potvrđuje da miruješ).

Jedina korist od tolike magle bi ta što, da sam bez nje ugledao onako izrovane staze (zbog plus temperature sneg je bio mokar), i da sam video džombe u koje su se staze pretvorile (i na minus temperaturama staza „Duboka“ poslovično izgleda ko da su se veprovi po njoj valjali – a tako su danas izgledale i druge staze), udronjʼo bih se od straha da se ne polomim, sav bih se stego ko pileća noga pre nego što je domaćica nožem recne, odvoji joj batak od karabataka i spusti u tavu da se pohuje.

Ček, ček, sad mi sinu! Ima li Kopaonik svoju zastavu? A skijalište? Zašto ta zastava ne bi imala baš kombinaciju preovlađujućih boja osunčanog Kopaonika – modro plava, bela, tamno zelena?! Modro plavo nebo, beli sneg, tamno zeleni četinari. Zastavu sa tim i tako poređanim bojama, ako Gugl ne laže, nema ni jedna zemlja na svetu ni grad ni pokrajina (ima, doduše Baškirija u Rusiji, ali joj u belom polju čuči neki simbol – znači nema; a onog što je predložio da zastava Novog Zelanda bude baš ovakva, nateraćemo da povuče predlog).

Stavljam na glasanje. Ko je za to da skijalište na Kopaoniku dobije ovakvu zastavu? Ili sam Kopaonik? Ili bar Nacionalni park? A mogla bi to da bude i zastava svih naših skijališta? Mada, ako neko od onih sa vrha vidi ovaj predlog, kako ih bog dao „pametne“ (i gramzive), iskoristiće ideju i pretvoriti nam sve planine u Zlatibor!

KRAJ

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

The Little Drummer Boy
by Marion Saumarez (1885–1978), 1930,
from St John's Residential Home, Guernsey

  

Tatara tatara ta

 

Tatara tatara tatara ta
Daje se velikom i malom na znanje
Rodilo se juče belo usijanje
 
To vam obznanjujem ja dobošar Luka
Jedan je ništa dva doboša su buka
 
Kada mlekce ne bude više pila
I u dobošara stasa Mila
 
Od jutra do sutra čuće vam se lupa
Fali će vam s glave kosa da se čupa
 
Tatara tatara tatara ta
Daje se velikom i malom na znanje
Rodilo se juče belo usijanje

 
© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili u celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesmu "Tatara tatara ta" autor je napisao u čast rođenja, Mile, kćeri njegove bratanice.

 

 

 

Ulica broj pet 

 

Neka bude žensko
i nek joj je ime
Izabel,
rekle su gospe
belih obraza
i smežuranih ruku.
 
I rodila se Izabel
na svratištu drugom
ispod žutog brega
sva mokra i topla
i vrištanju sklona
rodila se Izabel.
 
I raslo je dete
ispod modrih njiva
kupale je zvezde
i ljubile srne
umivala jutra
i njihale noći
na svratištu drugom
ulice broj pet.
 
Prošlo je otad
nebrojeno voda
izbledelih zora
i nemira ptica
ustreptali let.
 
Sluškinje su uvek
sa njom vazda bile
dvorile je brižno
dvorile smerno
da hirove njene
ne zaledi led.
 
A jednoga dana
gospe su opet
kao nekad davno
iz dalekog sveta
svuda što mu ime
dojahale konjem
na prahu od inja.
 
Šta,
zgranuše se dive
napudrana lica
ruku bez mira,
zar vaša Izabel
bez svoje Izabel,
zaboga,
još nije?
 
I zalajaše kuce
ispod žutog brega
i zvezda se neka
otkinula mada
vreme joj nije
samo da bi prste svoje
gospodske i zlatne
okvasila barom
ulice broj pet.
 
I uz vrisak neki
kao da se tuže,
šta li,
zalajaše kuce
drumovima belim.
 
Prašina se digla
i prekrila nebo.
 
A tamo na brdu
ispod modrih njiva,
sva mokra i topla
i vrištanju sklona,
rodila se nova
Izabel.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

  

 

Jutros u svitanje rodila se Mila

 
Jutros u svitanje rodila se Mila
Okama ne stiže da zaseni dan
Ni plačom ptice u prhut da vine
 
Oko nje toplina
Paperje mamina stiska
Sa više boja od sunca u rosi
Nežniji od svile i kadife skupa
 
Tata, bratić vrakčić
Tetke, bake, deke, strine
Gvire
Kuce utihnjuju
Kapija ne cvili
Čekaju dan
 
U boksovima do nje
Okrugle glave ćute
Slute
Dok ona spava
Siska i njopka
U curu raste
Manire već stiču
Celov da joj ištu
Sutra je već sutra
 
 
Sve to samo u jednu reč stane
Što se mili
Grli i uzdiše
Kada suza suzu od radosti briše
Reč velika ko tata
Topao zagrljaj brata
Dublja od svemira
Šira od pogleda
Bezgranična
Ljubav
 

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranice ovog sajta odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Tebi je ovo ne znam koji

 

Tebi je ovo ne znam koji
koliko ih je bilo i koliko će ih biti
zavidan nek broji
 
Ko vino su ti pitko
što više zriju
vladarska su više
vodica carska
 
Zlato našeg života
stremljenja
ljubavnog drhta i stignuća
ne rastvaraju
 
Dragulje stvaraju
rajske dvore
slavuju lug
pčelama zuj
spokojstvu naj
 
Što ih više pijemo
manje pijani
više opijeni mi smo
 
Što ih više ima
tražimo se šire
spleteni
prepleteni
htenja puni
spoznaje
pregnuća
 
Sa godinama tvojim
godine naše
planinski se buče
dižu ih fontane volje
vodoskoci sanja
morem beskraja puče
 
Sve vode želja mojih
ka vodama tvojim hrle
odavna
 
U vodici se carskoj grle
snovi naši i sade naše
 
Cvrkut im i kliktaje čujem
bruje
da te imam
da me imaš
da se imamo sada dok je svesti bure
dok damari u nama jedno drugo
umesto repova svojih jure
i sustižu.

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta sa koje je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma "Tebi je ovo ne znam koji" objavljena je u knjizi "Duga - zanete pesme", autor Branimir Perić, izdavači KK21 i Suza Dream, str. 55-56

Pesmu je autor napisao svojoj supruzi, Vesni, za njen rođendan.

  

 

Tragovi  

 

Konačno, tačno posle meseca dana, sunce se ponovo probilo kroz krošnje drveća na vrhu brda i dodirnulo nam dvore. Izašli smo iz polarnog kruga tame i ponovo ušli u polarni krug hladnoće. Znalo se to po noći, kad su najednom zablistale zvezde i dukat od belog zlata zaplovio nebom. Jutro je osvanulo sa minus jedanaest na našem prozoru, što je značilo da ga je bilo najmanje minus trinaest u voćnjaku, a dole kraj potoka verovatno i niže.

Mesec dana ovde sve utone u zimski, mračni san, lednom jezom okovan. Prkose mu jedino voćke tankih grana – kroz njih sneg samo proveje i zaluda pokušava da se za nešto uhvati – samo se u rakljama zadržava. Te sreće nisu borovi i jele i ostalo gorostasno bilje: grane im se svile do tla, pritisnute snegom ničice, srastaju sa zemljom. Nije ni ostalo drveće bolje sreće: pucaju im grane pod teškim, višednevnim teretom, lome se, krše sa visina, zarivaju u belinu i iz nje samo izvrnutim kracima strče – crne se do novog vejanja, ili čekaju otopljenje da prilegnu.

Zato srce toliko igra kada sunašcu uspe da krošnje na brdu razgrne i po našoj terasi izlije svetlinu. Drhti ti sve u grudima od pogleda na taj granjem prepleteni sjaj. Ne trebaju ti krila da poletiš: tvoji unutrašnji leptirići na sve strane prhte, drhte grlom, damaraju, uspinju ti se do lica, navlače mu osmeh, milinu, vrisnuo bi od života. Jedva čekam dan kad će se sunce podići toliko da nam i u sobu bane.

~ ~ ~

Tri dana je pre toga vejalo kao ludo, a onda je treće noći prestalo. Sneg je bio dubok do kolena. Veče bez vetra. Mir beskrajni, bez zvuka, čak se ni škripa snega pod nogama ne čuje: toliko je napadao da škrip obuće potpuno prigušuje. Da nije šuma planinskog potoka podno našeg voćnjaka, bila bi to prava nirvana. A i ovako je.

Žuto ulično svetlo sve obasjava. Kao u san da smo utonuli. Držimo se za ruke dok koračamo, pa zastanemo i, zaneti, nesvesno se pribijamo jedno uz drugo i ko zna koliko puta do kraja staze zagrlimo, stegnemo, stegnemo i ljubimo jedno drugom usne, ne hajući što nam se na hladnoći posle poljubaca mrznu. Bajka. Ušetali smo u bajku.

~ ~ ~

Vraćamo se prema svetlu. Prebacam ruku preko njenog ramena, a ona me svojom obuhvatila oko pasa. Stišćem je pod navalom sreće: da je mače koskice bi joj od grcaja moje dragosti popucale. Ona se od mog stiska topi, koristi ruku kojom me je obmotala da se uz mene još čvršće privije. Odjednom kao da sam u Peckoj ulici pre trideset i tri godine. Isto su se ovako odozgo žutela svetla: naša prva zima od kad smo se uselili u tek završenu kuću. Isto je bila nirvana, beskrajna tišina. Sneg je nečujno vejao. Velike kao perje pahulje lelujaju pre nego što se spuste na zemlju ili nama na lice. Ni daška vetra. Ni automobila na ulicama. Samo mi s rukom u ruci. Ne idemo nikuda. S ciljem koračamo bez cilja. Mladi, tek uzeti. Najlepša noć naše zajedničke mladosti.

Podsećam je na to veče i kažem da sam presrećan što me ovaj prizor sada, bez obzira što ne veje, vraća u tu našu prvu, bračnu, snežnu šetnju. Ona obično, kad budim uspomene, doda neku svoju, prokomentariše, ubaci fragment svog sećanja, ili prepravlja moja; začudo, sada ćuti. Ne sećaš se, pitam, zatečen. Zar žensko koje zna da ti ponovi svaki delić zajedničkog života, prijatnog ili neprijatnog svejedno, čak i onoga što je onog dana kad te upoznala sanjala, sad takvog nečega da se ne seća?! Zar se ne sećaš kako smo bili navukli preko očiju kapuljače naših trokaraca i kako nam je bilo toplo kao da nije bila zima – ja uporan, navalio, na silu bih da joj sećanje vratim. Ona ćuti. Znači zaista se ne seća pa ne odgovara da me ne povredi? Prevrćem sve svoje nestašluke tih dana u svesti i pokušavam bar jednog da se setim, jer samo zbog toga ako je taj dan prebrisala. Nema nestašluka. Ili se moja savest uortačila sa njenim prebrisavanjem? A onda mi spasonosna misao vrati radost: žene sve mogu da zaborave, ali muške nestašluke nikada i do kraj života ti ih nabijaju na nos. Znači, nije bilo nestašluka! I ženama se dešava da poneko sećanje zaborave, jednako kao što i muškarcima njihova vetre.

Pade mi kamen sa srca. Ponovo je privukoh k sebi. Prepričah joj svaki detalj te nezaboravne sekvence iz filma svog sećanja. Voleo bih da se takvih još ko zna koliko šetnji ponovi, ko zna koliko istih ovakvih večeri koje na našu prvu sećaju. Hoćemo li i sutra ovako da prošetamo, pitam. Ona klima glavom i trepće svojim crnim okama koje pod svetlom ulične lampe sjaje sjajnije od zvezda. Moje drage zvezdice. Snega nikad nema kad je veliki minus, znam, ali bih voleo da i sada, kao onda pre trideset i tri godine tiho veje, dodajem. Ponovićemo ovo, je l' da, ponavljam dosadno kao dosadno dete koje svoju majku po stoti put pita istu stvar. Biće sigurno i neko veče kad će kao onda lelujati pahulje i lepiti nam se za zažarena lica.

~ ~ ~

Sutradan sam krenuo u brda sam. Jutro je osvanulo sa debelim minusom. Ali je zato dan bio prozračan. Valjda se i vetar smrzao od tolikog mraza: celog dana nije pirnuo, ni najvišu granu nije zanjihao. Dok sam zabadao noge u sneg sunce mi je grejalo leđa, a napred nos cureo od hladnoće. Moja draga nije pošla –  mace ne vole veliki mraz – ostala je da se greje uz toplu pećku. I bolje što nije: vratila bi se posle tri koraka. Ni meni se nije išlo po tolikom mrazu, ali mi je dala podstrek sama pomisao da bi mi se, kada budemo išli zajedno, već kod trećeg koraka od dubokog snega zamorila. Moram da joj prokrčim put kroz sneg i sledećeg dana ponovo, po istim stopama da ga utabam kako ne bi propadala, kojom nesrećom iskrivila nogu, ili se prostrla koliko je duga, a posle bih ja bio kriv što sam je naterao da krene, plus što bi joj buldožer trebao da je iz snega vadi pa bih i za to bio kriv. Smejem se bez osmeha zamišljajući tu scenu i grabim uz kosinu. Pružam kraće korake nego što ih inače pružam, jer je moja draga malena, koraci su joj kao devojčice, kratki. Skraćujem korak još više kako strmina raste, a kad se smanjuje pružam ih za pola njenih stopala duže. Izvlačim noge iz smeta i spuštam ih vertikalno odozgo, a onda rupama ivice brižljivo zaravnjujem da joj sneg ne bi u gojzerice upadao kad ih bude iz mojih stopa vadila. Dugogodišnje planinarsko iskustvo. Ali kad su žene u pitanju uzaludno. One i najbrižnijim pregnućima nađu manu.

~ ~ ~

Izađoh na prvu zaravan. Preda mnom beskrajna belina. Ni naznaka da se iko ovuda skoro peo. Samo tu i tamo zaravnjeni smetovi, zaobljene ivice nasutog snega duž poleglog žbunja i u sneg zagnjurene grane trnove ružice i drugog granatog rastinja. Od mraza šipurci poprimili gnjilu boju, a nepojedene trnjine se crne isušene vetrom. Idem do stene za arlaukanje. Sinčić bratanice moje male i ja tako smo nazvali stenu na koju sam ga naučio da se vere, a kad se popne, kao Tarzan odozgo da arlauče. Poslaću mu njenu fotografiju.

Iza stene jedva se naziru tragovi neke živuljke. Ovuda je protrčala kad je sneg već jenjavao. Zaravnio ih vetar. Prvi znaci života u beloj pustinji. Svaka zverka voli za sobom da ostavi trag po kome će je potomci slediti i pamtiti. Ulaže svoj napor da bi njima sutra bilo lakše hodanje i uspinjanje.

Nikad nisam voleo da idem putem po kome je neko već koračao. Biram staze bez otisaka, bez tragova, da moji budu prvi, da se vide, da se ljudi čude i dive. Kad za sobom ne ostavljamo trag, kao da nismo živeli. Živi smo jedino ako nas po tragovima slede. Lakše je ići kad ti neko utaba stazu. Ne mučiš se da je prtiš. Umesto toga nađi zadovoljstvo u proširivanju utabanih. Pusti ludama kao što sam ja neka nove prte.

Hiljadu staza da je ispred mene, ja ću ići između njih. A kad nema ni jedne, kao sada što ih nema, krčiću ih za onog koga volim. Za najvoljenije se krče najlepše staze. Ma koliko sneg bio dubok, ma koliko bilo hladno, osećanje sreće što ti se voljeno biće neće mučiti, dovoljno je da planine pregazim.

~ ~ ~

Moje voljeno biće ni sledećeg dana nije pošlo. Ostala je da kuva pasulj. Ne može sad zaboga da prekine kad je počela. Šta li će sledećeg dana smisliti već se pitam. Nema veze. Bar ću stazu bolje da joj utabam. Gazim zato po otiscima svojih peta jer se pobojah da će joj i moj skraćeni korak biti predugačak, pa će morati da se isteže i s naporom ukoračuje u moje ugažaje. U povratku sam se juče po istim stopama vraćao, a i danas ću, da budu što ugaženije i manje oštrih ivica. Brinem ja za svoju dragu i kad ona misli da ne brinem.

~ ~ ~

Na vrhu proplanka novi tragovi zverinja: debele šape seoskih pasa puštenih sa lanca (ne verujem da su vukovi – vukovi silaze do ovih visina jedino kad oštre zime predugo traju), a tu su i sitne, skakućuće, zečje, i kratke, lisičje, što liče na mačje. Jedino ptičjih nema: za njih je još previše mrazno da po snegu troprste utiskuju. Na ovoj visini nema tragova ni veverica, još manje puhova, a ni miševi se još nisu iz rupa svojih kroz sneg probili (mada ih, zajedničke mace našeg naselja, ispod snega lako pronalaze: svuda oko naselja preoranom zemljom i lišćem sneg ofarbaše).

~ ~ ~

Treći dan je jednako sunčan, ali za razliku od prva dva, prvi gvir sunca iznad brda probudio je vetar. Kako je dan odmicao sve više se pojačavao.

Moja draga stala da se oblači za šetnju. Od žena me odavna više ništa ne čudi. Kad se muškarcu hoće, njima se neće, a kad njemu ni do čega nije, njima se baš tad hoće. Hteo ne hteo moradoh i po vetru u šetnju.

Pod nogama već gacavo dok ne stigosmo do uspona uz brdo. Ovde moju malenu čeka staza već spremna: tragovi moji za nju u prethodna dva dana utabani. Naravno, našla im je manu, za razliku od vetra koji joj ne smeta. Kad se zajapuri skine kapu da rashladi glavu, a kad vetar jače dune navlači je preko ušiju.

Dođosmo gore i do stene za arlaukanje. Da nije moja ljubljena prestala da gunđa, skočio bih na stenu i, majmuna, ne Tarzana odozgo izigravao. Okolo se sve šareni od tragova: toliko ih je da više i ne znam čiji su – sve jedan preko drugog, ukrštaju se, motaju, prepliću sa mojima od juče. Vidi se da su mi i stope njušili, tu i tamo se i popiškili. Pseća sorta! Nevaljalci neopevani! Otkud im samo toliko piše da svaki žbun prskaju. Da, piša su njihovi tragovi. Svako ima svoj način kako tragove ostavlja i postojanje obeležava. Neki tragovi traju, drugi ne, neki mirišu, a neki smrde. Putevi postanja i trajanja su raznoliki. Moji su tragovi napisane reči. Prtim ih i za sebe i za svoju ljubljenu. I za svoje čitaoce. Takve tragove proleće ne topi. Za razliku od onih u snegu. Dok se budemo vratili, podno brda će uveliko ojužiti. Koliko će se dugo naši tragovi na brdu zadržati, znaćemo kad se budemo ponovo peli.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.