Ulica broj pet 

 

Neka bude žensko
i nek joj je ime
Izabel,
rekle su gospe
belih obraza
i smežuranih ruku.
 
I rodila se Izabel
na svratištu drugom
ispod žutog brega
sva mokra i topla
i vrištanju sklona
rodila se Izabel.
 
I raslo je dete
ispod modrih njiva
kupale je zvezde
i ljubile srne
umivala jutra
i njihale noći
na svratištu drugom
ulice broj pet.
 
Prošlo je otad
nebrojeno voda
izbledelih zora
i nemira ptica
ustreptali let.
 
Sluškinje su uvek
sa njom vazda bile
dvorile je brižno
dvorile smerno
da hirove njene
ne zaledi led.
 
A jednoga dana
gospe su opet
kao nekad davno
iz dalekog sveta
svuda što mu ime
dojahale konjem
na prahu od inja.
 
Šta,
zgranuše se dive
napudrana lica
ruku bez mira,
zar vaša Izabel
bez svoje Izabel,
zaboga,
još nije?
 
I zalajaše kuce
ispod žutog brega
i zvezda se neka
otkinula mada
vreme joj nije
samo da bi prste svoje
gospodske i zlatne
okvasila barom
ulice broj pet.
 
I uz vrisak neki
kao da se tuže,
šta li,
zalajaše kuce
drumovima belim.
 
Prašina se digla
i prekrila nebo.
 
A tamo na brdu
ispod modrih njiva,
sva mokra i topla
i vrištanju sklona,
rodila se nova
Izabel.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.