O prijateljstvu upitnome

Deljenje prvo

Juče sam se sporečkao sa jednim svojim prijateljem dopisujući se preko mreže. Nije mi prvi put, a vala ni poslednji. Jedino što treba imati meru dokle ići u sporečkavanju i sa kim se sporečkavaš, jer sa prijateljima koji vam nisu bliski, a nisu ni drugovi, sporečkavaju se samo oni kojima treba pomoć.

Neko će se već uhvatiti za razlikovanje prijatelja od druga u ovoj mojoj raspravi sa samim sobom; pošto je pročita, neće odoleti da me ne potkači bar malo – iskoristiće i tu priliku da istakne svoj ego. Iskreno, volim takvome da čačnem u ego. Uživam u jeci kad mu ego zabruji, posebno u rečenicama koje sav nadahnut misli „da mi je sručio“. Ako me jeka njegovog ega dublje dotakne, ako pogodi frekvenciju moje rezonance, eto mi inspiracije da mu odgovorim i od njegovog i ostalih odgovora izatkam esej. Uostalom ja i ne krijem da mi je ego veći od Mont Everesta.

Zašto razlikujem prijatelja od druga? Prosto zato što prijatelj nije isto što i drug. I sa jednim i sa drugim imaš relativno blizak odnos, možeš da im kažeš šta misliš, šta osećaš, pri čemu drugu to saopštavaš bez bojazni da će ti u nekoj prilici izvrnuti reči, zloupotrebiti, pred drugim te njima ismevati, ili se zbog rečenog naljutiti.

Drugarstvo je dublje od prijateljstva, odanije, iskrenije. Drug te u svemu razume, podržava, od tebe mu ne preti opasnost, zna da si do sitnica odan, iskren, zajedno ste rasli, sazrevali, zajedno školu učili; poverenje i vera su vam dobijali na visini i težini kako ste se sami izduživali i debljali. Ako ti se neka ženska svidi, drug, bez obzira što je i sam zainteresovan za nju, prepustiće ti prvenstvo ako si se prvi izjasnio; pozajmiće ti svoj najdraži duks, rajf za kosu, patike, konzolu za video igre, jedan krug na bicikli; pozajmiće ti novac i zaboraviti da ti ga je pozajmio, neće ga neprestano bockati nešto iznutra i podsećati ga da mu pozajmljeno nisi vratio, jer ćeš mu, zna on, kad tad vratiti, ako ne novcem, onda nekom vrednom stvari, čak vrednijom od pozajmice; ili uslugom. Drugu pričinjava zadovoljstvo što ti se u pravom trenutku našao, što se žrtvovao za tebe; ispunjava ga zadovoljstvom sama pomisao da ćeš zbog njegovog dara biti srećan.

Kad je prijatelj u pitanju, tu već mora postojati doza opreza. Prijatelj ti prestaje da bude prijatelj onog trenutka kad vam se interesi sukobe, bez obzira što vam je odnos dotada bio isti kao kod drugarstva. Čim se suparništvo, ljubomora jave, gotovo je sa drugovanjem. Bilo da je to zbog uspešnijeg poslovnog poteza nekog od vas, bilo što ste bacili oko na istu žensku, bilo što si nagrađen od šefa a on nije, bilo što je rekao nešto što te kosnulo (a od druga te ne bi kosnulo), bilo zato što mu žena kljucne nešto protiv tebe i usadi mu crv sumnje (ili tvoja u tebe, svejedno). Bilo šta u tebi ili njemu može da izazove zavist, nepoverenje, želju za nadmetanjem.

Drugarstvo, ono pravo, iskreno, jedino postoji dok smo klinci. Drug u odeljenju, komšija iz kuće do tvoje, iz tvog ili susednog ulaza, član bande tvoje ulice, zgrade, dečko ili cura sa kojom na velikom odmoru skačeš preko lastiha, igraš klikere, razmenjuješ samolepljive sličice, kolega sa folklora, sa hora, iz fudbalskog, karate ili teniskog kluba, planinarskog podmlatka… svako od njih će ti biti drug, iskren i odan dok ste klinci, dok vam je odnos bezazlen, dok vam je igra jedina okupacija, dok vas drugi hrani, odeva… Dok ne uđete u pubertet i postanete jedan drugom suparnici, jeleni koji se bodu rogovima oko prevlasti za dostup košutama… Možete i po ulasku u pubertet da budete drugovi, ali se drugarstvo osipa, sve je manje istinskih drugova, onih koji ni u čemu ne zavide jedan drugom, spremnih da se za druga posvađaju, žrtvuju, pa i pobiju. Kako godine idu, drugovi postaju prijatelji, iako ih i dalje zovemo drugovima (ali sve češće drugarima – jer drugar i prijatelj su sinonimi, različiti nazivi za isti pojam).

Kad ti je odnos sa drugom nepromenjen kao kad ste bili klinci, a u duši te počeo da nervira zbog nečega što mu ne želiš reći kako ga ne bi povredio, da li ste i dalje drugovi? Ako ti „skine“ žensku iako zna koliko si za nju zagrejan, da li ste i dalje drugovi? Možda i jeste, ali ako se jedva suzdržiš da mu ne razbiješ nos, ako ne uzvratiš, onda si zasigurno postao (ili već bio) pičkica u duši, a on loš čovek.

Svaki odnos između dvoje (koji nije ljubavni), drugarstvo je samo dotle dok je neisključivo, nesebično, odano, požrtvovano. Sve drugo, što podrazumeva makar i najblaži vid tolerancije, nije više drugarstvo već prijateljstvo. Sa drugom se znaš i da posvađaš, ali ste, kad prođe vrelina, kad para iz vas ispari, opet drugovi, opet delite čokoladu, iste patike, smejete se istim cakama, imate isti ukus za muziku, filmove, cure. Sa prijateljem kad se posvađaš, više niste prijatelji.

Mnogo više snage treba za prijateljstvo nego za drugarstvo. Čim moraš da se siliš da prijatelju zbog nečega gledaš kroz prste, pređeš preko nečega – to nikako ne može da je drugarstvo. Zato prijateljstva lako pucaju, a kad puknu ne sastavljaju se; postajete samo poznanici, kolege na poslu, komšije koje se pozdrave ili ne pozdrave kad prođu jedan pored drugog.

Prijateljstvo nalikuje ljubavnom odnosu, liči na brak. Jednom kad se ljubavni odnos poremeti, kad jedno od ljubavnika, ili bračnih drugova razočara zbog nečeg ili u nečemu onog drugog, kad ljubav preraste u netrpeljivost, kad je simbioza dalje neodrživa – pokidana veza se više ne sastavlja, ljubavni odnos prelazi (najčešće) u svoju suprotnost, kopaju se rovovi, puca iz teškog oružja, gruvaju haubice. Jednako je tako i sa prijateljstvom. Od prijatelja ne napravi ponovo prijatelja, sem neiskrenog. Dobiješ u većini slučajeva najljućeg neprijatelja, okorelog suparnika, nekog od koga moraš da se čuvaš da te iza ćoška ne sačeka njegova podmetnuta noga, ili batinaš koga je unajmio. Zato se prijateljstvo mora da neguje. Ne poklonima, naravno, nego iskrenim odnosom, otvorenošću koja ne ugrožava ni jednog ni drugog; naravno ograničenom, jer samo se lud poverava u svemu i do kraja nekome – upravo zbog one opasnosti koja može da nastupi ako ti prijatelj prestane da bude prijatelj, a u braku supružnik prestane da bude bračni drug. (Doduše, u braku se ne otvaramo do kraja iz drugog razloga – ako nekog toliko volimo da bi ga naše otvaranje moglo da povredi, na vreme se  treba ugristi za jezik. Međutim, pitanje je koliko je i najdublja ljubav iskrena ako voleći moramo da mislimo?)

Očigledno prijateljstvo je skopčano sa gutanjem. Nešto moraš da progutaš što ti zasmeta kod, ili od strane prijatelja. Takođe moraš i da „cinculiraš“, odmeravaš težinu svojih reči, rečenica, postupaka. Prijateljstvo mora da se neguje čak i time što mu sve ne otkrivaš, po cenu da si sebe opteretio grižom savesti. Drugarstva takve žrtve ne traži, jer je detinje čisto, iskreno i nije zavidno.

Srećni su oni koji su i u godinama nakon puberteta zadržali bar nekog druga iz detinjstva, ili su bili takve sreće da stvore nove. Kad životno doba krene da klizi silaznom putanjom, kad više ne strepimo za posao, kad više nemamo potrebe da se bodemo rogovima ili džilitamo kao napaljeni pastuvi, „kad ruke toliko onemoćaju da se sablja preko one stvari više ne da slomiti“, kad možemo da se ispičkaramo samo zbog izgubljene partije tablića, šaha, ili što neki politički kreten koga simpatišemo nije istovremeno simpatija i druga, već nam drug ceni i glasa za onu drugu političku nakazu i lažljivca… prilika je da se ponovo steknu drugovi; nemamo na čemu više jedan drugom da zavidimo, nemamo potrebe da se nadmećemo, dokazujemo, u jednakoj smo izvesnosti koja ispred nas ne pokazuje sutra, a iza nas svetli uspomenama.

 

Deljenje drugo

Neverovatno lako je sporečkati se bilo sa kime preko društvenih mreža. Ljudi su slobodniji kad ne gledaju u lice svog sagovornika. Komunicirajući porukama, čine to kao da sa druge strane nije živo ljudsko biće, sa svim osećanjima karakterističnim za ljudsko biće, biće živaca „lakih na obaraču“, istanjenih strahovima usađenim ko zna kroz koju muku, ili pogubljenih suptilnim dejstvom medija. Kad gledaš čoveka u lice čitaš mu mimiku, pokrete, čitaš mu iz očiju, svoje reči prilagođavaš situaciji, biraš ih, odmeravaš, meriš na kantar, mnoge i gutaš. Suzdržavanje u živoj komunikaciji je pravilo, ne izuzetak. Mnogo je lakše lajati kad te onaj sa druge strane ne vidi.

Komunikacija preko telefona, iako onoga sa kojim komuniciraš ne vidiš, ne razlikuje se mnogo od komunikacije sa sagovornikom sa kojim stojiš, šetaš ili sediš, sa kojim pričaš gledajući se u oči. Pričanje preko telefona je takođe uživo komunikacija. Jeste da se ne vidite očima, ali se „gledate“ ušima! Jednako paziš šta ćeš reći, osluškuješ intonaciju glasa sagovornika, način na koji ti se obraća, loviš mu poštapalice, uzdahe. Kroz intonaciju i prateće zvukove se čita između redova, kao kad gledaš film snimljen na jeziku koga dobro poznaješ i istovremeno čitaš titl: primećuješ sve gde je prevodilac omanuo ili namerno menjao dijalog.

Drugačije je to od onoga kad pričamo sami sa sobom ispred ogledala. Zapravo, mali broj nas priča sam sa sobom. Takvo pričanje je rezervisano za skrenute, one koji su se otkačili, kojima su popustili živci; kao i za glumce kad vežbaju ulogu. Dobro, de, svi smo mi u živim komunikacijama pomalo glumci, ali za razliku od pravih glumaca ne pričamo unapred naučeni tekst, već improvizujemo, prilagođavamo ga situaciji, oblikujemo, smišljamo na licu mesta. Glumci smo jedino u tome što svesno ili nesvesno krijemo prava ili bar duboka osećanja. Nekad to činimo iz pijeteta prema sagovorniku, nekad iz sopstvene koristi, skrivenog nauma, ili što nam je u srži da sebe uzdižemo, hvalimo, predstavljamo kakvi nismo, kakvi bismo želeli da smo u situaciji koju opisujemo sagovorniku, u koju se sa svom strašću Narcisa unosimo.

Potrebe da glumimo uglavnom nema kad se dopisujemo. Zato su pisma – ona negdanja, pisana rukom prijatelja ili prijateljice, prijatelju ili prijateljici – bila iskrenija od komunikacije uživo. Nije nam pri pisanju bilo potrebno da glumimo niti da se brzo sakrivamo, blefiramo, ili povlačimo kao što to činimo u živom razgovoru kad nas protivnik navuče na tanak led (ili se sami navučemo).

Komunikacija porukama preko „mreže“ nije komunikacija uživo, već komunikacija sa zadrškom. Niko te ne juri odmah da pošalješ odgovor. Niko i ne očekuje da ga odmah dobije. Možeš da se foliraš kako si bio u nekom poslu, drugo nešto radio pa si tek sad video poruku i na nju odgovaraš; za to vreme možeš natenane da sastaviš savršen odgovor, da mu ništa ne manjka, da iskazuje upravo tvoje najdublje, pa i najiskrenije misli; imaš dovoljno vremena da izglancaš rečenice i svoje misli u njima, sasvim dovoljno da ispraviš greške i sebe pre nego što klikneš na „šalji“; a i tad, ako ti sine da si nešto napisao što nije trebalo, nešto što te predstavlja onako kako nisi hteo, što te ruži, imaš koliko-toliko fore da obrišeš svoju poruku; naravno pošto se usput pomoliš bogu ako si vernik, ili položiš sve karte na nadu da ti sagovornik u međuvremenu nije poruku već otvorio i počeo da je čita; mada i tada možeš da se izvučeš, da se čudiš „kako to?“, da kažeš da se verovatno „nešto pokarabasilo“, reči pa i rečenice su ti se iz nekog razloga izmešale pa ispalo ono što nisi hteo da kažeš; na kraju krajeva sve možeš da svališ na aplikaciju preko koje komuniciraš (aplikacije za to i postoje, da se okrive).

Da, mnogo je više iskrenosti bilo u pismima dok su se pisala rukom i čekala danima (nekad i nedeljama), daleko više nego u porukama koje razmenjujemo preko „mreže“. Nema te osobe koja je iskrena preko „mreže“, ili bar iskrena do kraja. Čak ni mladi svojim seckanim porukama (od kojih matori lude). Pitanje je koliko su iskreni dok im palčevi onako lete po tastaturi mobilnog ko gladni bumbari. Ne malo šizimo supruga i ja kad dobijamo poruke od dece. Umesto da sastave celu misao, da je pročitaju pre klika, isprave šta im se ne sviđa, seckaju poruke u delove i šalju svaki rezanac posebno. Mada su i neki „stariji“ prijatelji tako počeli da čine – videli od dece. Odmah znamo da se to oni javljaju kad nam iz mobilnog stane da iskače učestano, u nepravilnim razmacima „cin, cin, cin“. Reklo bi se da ne promišljaju unapred svoje rečenice; seju ih kao nekad što su seljaci rukom sejali žito; rasipaju ih u neujednačenim količinama, onoliko gusto koliko zahvate šakom i onoliko ravnomerno koliko ruka ponovi istovetan potez prethodnom zamahu (a vetar u tom času ne dune i ne razveje im zrna tamo gde je već palo prethodno zrnevlje).

Mladi istresaju svoje iseckane rečenice jer su nervozni, bez strpljenja, istresaju ih kao mi što smo nekad, jednako nervozni, kvasili trotoar nadošlom vodom iz usta dok smo, poređani duž korzoa kao uspaljeni lambovi, „šacovali“ cure, koje su nam pred obalavljenim njuškama promicale zavrtelim zadnjicama, držeći se podruku. Ili su mladi postali savršenija bića nego što smo mi u njihovim godinama bili? Možda se sad i muški novih generacija rađaju sa sposobnošću paralelnog procesiranja kakvom se od nastanka čoveka žene rađaju? Ko zna šta još drugo rade dok kuckaju poruke? Zato im poruke deluju nedovršene, bez interpunkcije, često bez početka i kraja rečenice; liče na iščupanu misao pljusnutu na ekran, poput naše pljuvačke nekad, štrcnute na trotoar.

Ipak, brzina kojom pišu, učestalost kojom seckaju poruke, vodi jednom drugom zaključku: mladi su mnogo iskreniji u svojim porukama od nas koji ih ne šaljemo dok nismo potpuno zadovoljni onim što smo napisali. Ispada da smo samo mi iz srednjih generacija neiskreni u pisanju, za razliku od naših predaka koji su rukom pisali pisma i naše dece koja svoje misli neposredno sručuju u tastaturu!

 

Deljenje treće 

Konačno evo i sporečkavanja sa mojim prijateljem koje je izbilo čep na buretu brojanja do deset i izlilo ovo moje podugačko promišljanje o drugarstvu i prijateljstvu. Zapazili ste, nadam se, da sam se još na samom početku, u prvoj rečenici ogradio i prijatelja nazvao prijateljem? Razliku između prijateljstva i drugarstva objasnio sam u prvom delu rasprave.

Poruke koje razmenjujemo preko mreže obično su slike ili spotovi; cilj im je da nasmeju ili uplaše onog kome ih šaljemo. Uglavnom idu u krajnjost, ništa između, jer jedino ekstremi pobuđuju pažnju. Ako te ne zainteresuju iz prve, onda nisu ekstremi i neminovno se pitaš (ne shvataš) zašto ti je tako nešto uopšte poslato. U poruke tog tipa ne računam sličice bajne prirode, cvetiće, spotove sa životinjama ili najlepšom na svetu decom („vidi kakvo je, da ga pojedeš“); takve poruke i prilozi zaslužuju posebnu raspravu (uz obavezno učešće psihijatra ili bar kliničkog psihologa).

Tek, u jednoj poruci stiže mi od prijatelja slika nekog počivšeg, riđeg Azovca, koji je, onako ćelave (a gde nije ćelav brijane), velike, lubeničaste glave, izdaleka podsećao na tog mog prijatelja. Jeste da je bio prekrižen crvenim, kako na ruskim portalima označavaju naciste skinute sa spiska živih, ali je stajao u istoj nonšalant pozi, sa rukama u džepovima, koju najčešće zauzme moj prijatelj kad sa nekim razgovara a hoće da se pokaže veći nego što jeste; goleme, tamne naočare za sunce, mračili su mu pogled, a povijeni mustaši, dodatno požuteli od dimljenja duvana, savijali se oko uglova usana; da nisu žuti pomislio bi da ih nosi Meksikanac, plaćenik, kome je ledeni, ukrajinski vetar, brišući preko žitnih polja oduvao sombrero; „krasila ga je“ trockijevska, jareća bradica: pristajala mu je uz okruglo lice „ko kokoški sisa“, jer trockijevske bradice priliče ispijenim, tuberanskim facama, a ne nagojenim džakovima u koje se svašta trpa; sem što mu je na majci uvučenoj u pantalone stajao uštampan znak hitlerovske eses divizije, jakna, patike i pantalone sa srebrnom šnalom su mu bili gotovo istovetni sa odećom koju je nosio moj prijatelj kad smo se jesenas poslednji put videli. Šta drugo Srbin da uradi u tom slučaju, nego da se našali rečenicom: „Dobro si se kamuflirao sa brkovima, bradicom i sunčanim očalama – jedva sam te poznao!“ – računajući da će prijatelj, kao što je normalno, shvatiti to kao zajebanciju i jednako odgovoriti.

Srbima je sve inspiracija za zbijanje šale. Ne postoje momenti koji ih ne inspirišu – čak ni najteži. U najtežim kao da dobijaju posebnu inspiraciju, nešto ih iznutra bocne, podstakne na razvaljivanje od smeha. Tad prave najgorče i najbolje viceve. Čak i nad grobom u kome nekog sahranjuju, pa i dok pop pokojnika opevava i okolo smudi tamjanom, umeju da izbace vic; ne retko i da se nad otvorenim odrom pokojnika zapiju i doskočice u njegovu slavu zapevaju. Kad su nesreće, elementarne nepogode, kataklizme, vedrinom i smehom se ogrću kao neprobojnim plaštom. Plašt od smeha im na neki volšeban način spašava duh od potonuća, uzdiže ga, čeliči, pomaže da prebrode najteže situacije. Strahote prošlosti kroz koje su tokom istorije prolazili kao nijedan drugi narod, iživljavanje svakojakih zavojevača (i sopstvene vlastele), dovelo je vremenom do toga da im se genetska struktura promeni i učini ih prkosnijima i otpornijima od drugih manje istočnih i manje drevnih naroda. Otkriće tu haploidnu grupu uskoro, uveren sam. Pokazaće se da je zezanje na sopstveni račun upravo najbitniji deo te genetske izmene. Drugi narodi i druge civilizacije teško tako nešto mogu da razumeju. Čak ni moj prijatelj, kao što će se videti, nije razumeo, čim je mogla da ga pogodi ovakva rečenica koja nijednog Srbina ne bi odvela u krivo zaključivanje jer bi je shvatio kao šalu i spremno na nju uzvratio kontra šalom. Ali, šta ćeš, priroda je nepredvidiva. Dešava se da i genetska mutacija dobije mutaciju. Izrodi svuda postoje, pa i među našim prijateljima. Saglasno onom što sam istrabunjao u prvom delu ove rasprave, nema mi druge nego da progutam knedlu i pravim se da me prijatelj nije svojim istrčavanjem šutnuo u cevanicu, ako ne želim da se otprijateljim sa njim, a ne želim.

Umesto kontra šale, sručio mi je salvu ljutnje kao odgovor. Kakvi salvu! Bujicu podivljalog potoka koji valja blato sa planine. „Meni to nije nimalo smešno!“, bila je prva rečenica koju je svojim potokom izvaljao. A onda su se sručile druge da objasne prvu. Blata koliko hoćeš. Samo je još falilo perje, onako uvaljanom od blata, po meni da polepi.

Potpuno si, prijatelju moj, otišao u e-fe! Kao da nisi među nama rođen, kao da si izrod. Koliko puta si se i sam zezao na tuđi račun, pravio šale. Po tuđoj zadnjici ne boli. Dobro, dobro, vodio si računa da ne preteraš. Pa zar se posle toliko godina od kad gazimo isti asfalt nisi srodio sa činjenicom da se mi, urođenici sa ovih prostora, sprdamo sa svim i svačim, i da nam, valjda zato što smo urođenici, ništa nije sveto? Gde nestaše oni mangupi čije si mi šale prepričavao, za koje si se hvalio da si se u detinjstvu sa njima družio, a kasnije, kao odrastao, prijateljevao? Ispariše iz tvog sećanja i oni i duh mangupa koji su u tebi ostavili (ako su ga zaista ostavili). Pričali smo viceve jedni o drugima i o Titu kad se najmanje smelo, zar se ne sećaš? Nije tvoja mesna zajednica bila drugačija od moje. U našoj smo pričali viceve o logorašima u Aušvicu i Hitleru koji ih obilazi, iako nije bilo skoro nijedne porodice najbližih prijatelja i članova najuže familije mojih roditelja a da bar neko iz njih nije bio u Aušvicu, u kojem drugom nacističkom logoru, ili bar u zarobljeništvu u Nemačkoj, Norveškoj... Jedino se moja majka gnušala takvih viceva, ali je ona po prirodi bila krutih stavova, držala se principa i po cenu sopstvene sreće; takvo njeno ponašanje me i dan danas pogađa, kao što me pogađa i tvoje kad me ovakvim potočnim muljem pljusneš. Niko nije srećan ko se ne smeje, a najmanje je srećan onaj ko ne ume da se šali na svoj račun. Hvala svevišnjem tvorcu moje psihe, ja sam takvih nazora operisan; nikada se ne mogu pomiriti sa zabidženošću, posebno ne onom koja nema osnova, koja bez razloga i zle namere raspali munjom prijatelja. Mogu da te razumem ali ti nikada neću za tako nešto napisati opravdanje. Širina je potrebna da bi se drugi razumeli, mnogo velika širina; još veća da u šalama ne vidiš zlu nameru.

Na žalost, moj se prijatelj na tom prvom blatnom izlivu ne zaustavi. Uzvraćaj koji mu poslah još ga više pogodi. „Slušaj!“, dreknuo je. „I ja se zajebavam maksimalno, ali imam crvene linije! Porediti me sa fašistom, malo je mnogo. I moji rođaci su bili u Aušvicu, i to ne bilo koji: najbliži! Pitaj me koliko se njih vratilo! Ne ljutim se na tebe, samo ti skrećem pažnju!“

Ej! Skreće mi pažnju! Pa time kao da si mi prst zabio u oko! Otkazaše mi prijateljske kočnice: morao sam ko Kremenko nogama da kočim da me nizbrdica ne bi ponela i odnela sasvim. Zaboravi na to skretanje pažnje, zaurlah sad ja (u sebi; nisam stavio uzvičnik). Nemam nameru da mi život bude napeta struna i neprestana strepnja da li će nekome njen zuj da zasmeta. Ako ti živiš sa avetima u sebi i izviruješ iza svakog ćoška strepeći napad na svoju personu i njene avete, ne usađuj te strahove, gorčinu i okorelosti meni. Ja te primam kakav jesi, primi i ti drugog, srećniji ćeš daleko biti. Svi mi imamo svoje mane i dobre osobine, ali je najveća nesreća naturati ih drugome, terati svet da ti se prilagođava, umesto da se opustiš. Nikako ti ne želim da živiš u grču, zato i ne shvatam zašto ti to meni želiš?

Istrugah đonove kočeći, a moj prijatelj nogama još dodatno pogura svoja kamena kola. Ovde nije stvar grča već lepog vaspitanja, napisa mi i osta živ. Pre nego što šaljem nešto, razmislim da li ću nekoga time povrediti, veli. Svako drugo ponašanje je bahaćenje seljačine koji gleda samo sebe i smatra da je opušten. Udarac ispod pazuha.

Na silu zaustavih Kremenkova bolid i izađoh da se izduvam (pošto se slegla prašina od kočenja). Tvoj je problem, odgovorih mu, ako si operisan od humora, a time i od iskrenih osećanja, ne moj. Jebeš ti takvo druženje ako sagovorniku treba da titraš jajca i paziš da ga slučajno jače za njih ne stegneš. Drugari su oni koji se nikada na svog prijatelja ne uvrede, ma šta ovaj rekao; znaju da ih drugar ne bi povredio jer nema mutnog u njemu. Uvrede se samo oni kojima misao ne svetli, a i savest im je upitna. Duboko razmisli o ovome što sam ti napisao. Ili nemoj uopšte. Ne treba da mi se izviniš ako shvatiš poentu moje poruku, jer drugar se ne izvinjava drugaru – ovaj to razume bez izvinjenja.

Sad je bio red na prijatelja da prikoči svoj pretpotopsko vozilo, ali je to uradio tako da me je u kočenju polio benzinom. Srećom pa u Kremenkovo doba šibica još nije bila izmišljena (mada nije ni benzin). Rekao sam da se ne ljutim – dovoljno te poznajem, veli prijatelj; sa zadovoljstvom je izlio još jednu kantu benzina po meni i gleda u nebo hoće li da sevne. Ali, kad si već u fazonu, ispričaj mi neki vic o klanju u Jasenovcu, ili o streljanju đaka u Kragujevcu. Humor nema granice, a?

Matira me načisto. Ko klinac kad popije šalu na svoj račun i ljut na sebe ne zna šta da odgovori, zavrnuh rukave da se bijem; rastršavih i kosu da izgledam strašnije. Šta je? Ponestalo ti materijala za „Šarli Ebdo“ pa se hvataš za onu stvar? – uzvratih mu otrovno. Moj prijatelj ostade na visini, na daleko većoj nego ja sa ovakvim svojim „umnom“ dosetkom. Kao da mi nudi partiju revanša, reče samo jednu rečenicu: „Surdo fabulam narras – gluvom pričaš priču“. E, Horacije, Horacije, zar i ti, sine Brute! Brže bolje se zavukoh u svoj kameni auto i dadoh nogama gas da ga stignem. To ja upravo tebi htedoh da napišem, odgovorih mu kad postigoh brzinu. Njegoš je pisao: „Zaludu oči onima koji vide, a zaludu vide“ (malo sam izmenio Njegoševe reči kako me ne bi opet polio crvenom bojom svoje žalosne crte). Isto ovo Njegoševo za slepe važi i za gluve kod ušiju koje im čuju pročitane reči, alʼ zaluda čuju. Ne samo da je gluva osoba, nego se još zavukla u gluvu sobu. Nije gluva samo ona soba koja upija zvuke pa ih ne čuješ, već je gluva i ona u kojoj odbijaš da ih čuješ.

Nije mi odgovorio. Da li je shvatio, ne znam. Posle smo razmenjivali druge poruke oko kojih se nismo sporečkavali. Od tog našeg šiljokuranskog naskakanja, više se nisam pazio da li mu titram ili ne titram. A nije ni on. Kod razumnih osoba sukob se (nekad) rešava razumevanjem. Ili te sukob toliko iscrpi da više prestaneš da osećaš udarce; otupiš.

Tako to biva kad ne daš na se, a ne želiš da poniziš prijatelja, staviš ga poda se i zgaziš kao muvu. Ili ne dozvoljavaš sebi da njime opoganiš pod i svoje cipele. S druge strane, kad ti je stalo do prijateljstva, a desi ti se da si zgazio muvu, uzmi krpu, obriši fleke pa lepkom zalepi muvi otkinute noge i rupu na trbuhu u koju si vratio ispala creva. To ne ide ako si gadljiv. Da smo bili drugovi a ne drugari, prijatelji, ne bi nam se ni desilo da vozimo kamena auta i kočimo petama, ili da uz vrisak skačemo na najbližu stolicu podignute suknje kao mlada kad ugleda miša. Veličina drugarstva leži u neprimećivanju miša. Gricne on i u drugarstvu, ali gricne samo rubove venčanice koja vas spaja. U rupičastom vezu na porubima venčanice drugarstva pa i pravog prijateljstva, rupa od grica se ne primećuje.

KRAЈ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.