July 25, 2025

Prvi susret sa nonom

(iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

Moj prvi susret sa nonom, koliko se sećam, odigrao se krajem proleća 1934. godine. Sa majkom sam bio došao u Pulu da obiđem Egle, moju sestru, kojoj su u Puli operisali nekakvu žlezdu u preponi (nažuljila je cipela, od toga je dobila upalu, ali je žlezda u preponi ostala natečena i nakon što je žulj prošao – tako mi je mama objasnila – ni slutili nismo da je to kod Egle bilo samo uvežbavanje nevolje koja je tek dolazila). U to vreme smo već živeli u Doberdobu, a Doberdob je oko sto šezdeset kilometara daleko od Pule.

Tim našim dolaskom u Pulu otpočelo je moje „ratovanje“ sa nonom.

Sve vreme dok smo bili kod nje, nona Marija je nosila dugačku sivu haljinu zakopčanu do grla. Haljina je imala nešto svetlije sive karnere umesto kragne i duboke džepove sa strane ukrašene imitacijom dugmeta. Da joj haljina nije uvek bila besprekorno čista, pomislio bi da je nikad nije svlačila. Sem svrhe zašta domaćicama služe džepovi, nonini su imali još jednu, rekao bih glavnu svrhu: u njima je, nanizanu na alki, držala gomilu ključeva! Iako je živela sama, sve je za sobom zaključavala: kredence, natkazne, sve što je imalo bravu i što se dalo zaključati.

U to vreme vladao je mentalitet: ako ti u džepu zveckaju ključevi, ti si gazda. Što je ključeva više, veći si gazda.

Noni je zaključavanje bilo toliko prešlo u naviku, da je nastavila sa tegljenjem ključeva i zaključavanjem i posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji, kada takav mentalitet više nije postojao.

Za njenu maniju zaključavanja saznao sam bezmalo već prvog dana pošto smo doputovali.

Bio sam ogladneo. Valjda me je put iscrpeo, iako je majka nosila hranu i hranila me usput. Dok su njih dve u sobi čavrljale, ušao sam u kujnu i mašio se vrata noninog kredenca. Hteo sam da uzmem koru hleba iz njega. Kad, hoćeš, vrata se nisu dala otvoriti. Cimnuo sam dva-tri puta, onda se sa obe ruke uhvatio za ručku kako bih jače povukao. Uto je naišla nona – valjda je primetila da me nema u sobi sa njima pa pomislila da u kujni sigurno pravim neku štetu. Upitala me je šta to radim. Pristojnost je nalagala da se starijem uvek odgovori na pitanje. Objasnio sam da sam iz ormana hteo da uzmem parče hleba pošto sam gladan. Umesto da mi otvori orman, izvadi hleba i još ga sa nečim namaže: mašću, pekmezom – kao i svaka baka što bi uradila za svog unuka, nona mi je rekla:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^{^[1]} Klekni, sastavi ruke i kaži: „Nona, molim malo hleba!“

Tog trenutka kao da me je nešto ubolo. Umesto da uradim kako mi je rekla, odgovorio sam joj da tako nisam nikada molio ni mamu ni tatu pa, vala, neću ni nju.

Nona se na ovaj moj odgovor samo okrenula i izašla iz sobe. Očigledno se uvredila. Čuo sam je kako u susednoj sobi kaže majci:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Nina, što imaš nevaspitano dete! Njemu treba prut a ne hleba!

Majka je iz sobe odmah dotrčala u kujnu, malo me je grdila, ali me, začudo, nije istukla.

Osim ormana, od noninog stana se sećam jedino još njene spavaće sobe. Nad uzglavljem kreveta visila je poveća ikona. U njen masivni ram bio je ugrađen mehanizam koji me je hipnotički privlačio: kad se navije, iz njega je izlazila melodija.

Ovo nema veze sa pričom o noninom zaključavanju – ne znam zašto sam se te ikone i njenog mehanizma koji proizvodi muziku setio.

Na tako nešto, da neko zaključava sve za sobom, nisam bio navikao, jer u našem stanu držali smo sve otvoreno. Čak smo i u ulazna vrata retko kad stavljali ključ. Zaključavali smo ih jedino kad nismo bili tu. Jer moji roditelji su imali posebnu bravu, zvala se kučka Dijana.

U Puli smo boravili desetak dana. Nije isključeno da nije bilo još „sukoba“ sa nona Marijom: imao sam tada samo šest i po godina i bio sam u prvom razredu osnovne škole pa ne mogu baš svakog događaja da se setim.

[1] Ovo nije italijanski nego bizijak (bisiàc, ital. bisiacco), dijalekt venecijanskog jezika koji se govori u Bizijakariji području osam opština oko Monfalkona, a time i Doberdobu, tečinom selu. Leksika mu potiče uglavnom iz furlanskog i u manjoj meri iz slovenačkog jezika.

Tekst priče može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka koji vodi na ovu stranicu, odnosno na stranicu ovog bloga (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je objavljena u antlogiji "Gori lila uoči Ilina 2025", Kulturno umetničko društvo "Vasa Pelagić", Pelagićevo, 2025, str. 99-101