Nona Marija se pokajala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

 

Sutradan pošto se majka porodila sa Edijem (Eddy), otac je morao na posao. Za izostanak nekoliko dana uzastopce, a ne biti sam bolestan, dobijao se otkaz. Majka je ostala sama sa malom decom i tek rođenom bebom. Meni je bilo jedanaest godina, dovoljno da shvatim koliko je iznemogla. Tata je na vreme pisao njenoj majci, nona Mariji, poslao joj bio i telegram, ali ona nije došla. Ljuta je bila na oca. Izbacio je bio iz kuće kad mu je rekla da je dete njenog sina sin direktora i da ga zato ne tera da joj glanca cipele kao što je mene svakodnevno terala. Ljutina je bila jača od ljubavi prema vlastitoj kćeri i majčinskog nagona da joj se nađe oko porođaja.

Onako izmučena višednevnim porođajem, majka je ustala iz kreveta i rekla mi da naložim vatru i stavim dosta vode da se greje. Zahvatio sam nekoliko puta vodu iz cisterne i napunio sudove koje mi je rekla. Dok se voda grejala, iz spavaće sobe sam izneo u dvorište gomilu krvavih čaršava i drugog rublja.

Zamotana u nekoliko šalova majka je počela prati. Pralo se tada sa daskom. Daska se stavi u korito, nasloni se na stomak, a onda se rublje preko rebraste površine daske sapunja i trlja. Prosto. Samo što te posle danima bole i krsta i ruke.

– Mama dame che mi lavo! Mama, daj da ja perem! – molio sam je.

Na moje cviljenje odgovarala je ćutanjem. Prala je i plakala.

U neko doba čuo sam topot konjskih kopita. Pogledao sam preko zida koji je ograđivao naše dvorište. Fijaker!

– Forsi xe la Nona! Možda je nona! – rekao sam s nadom majci.

Kao da me nije čula. Nije ni glavu podigla. Prala je i dalje sa ono malo snage što je još imala u sebi. Jedino što su joj suze još jače tekle.

Fijaker je stao ispred naše kapije. Iz njega je sišla nona. Bila je obučena u tamno-sivu haljinu. Imala je i šeširić na glavi.

Fijakerista je ovoga puta skinuo samo jedan kofer. Isplatila ga je i ušla u dvorište. Kad je videla majku kako pere, potrčala je.

– Ninice, moja! – uzviknula je s mešavinom prekora, saosećajnosti i pokajanja. Još mi i danas odzvanjaju u ušima te njene reči, jedine dve koje je ikad izgovorila na hrvatskom. Od ta tri osećanja smešanih u njenom uzviku, ne znam koji je trebalo da bude iskren. Želim da verujem da su bila sva tri, jer ipak, rodila je tu ćerku: majka koja rodi ne može da ne oseća brigu za svoje dete. A ta njena ćerka je u tom trenutku upravo uvijala jedan od čaršava i cedila ga. Podigla je svoje izmučeno i isplakano lice, podigla pogled prema njoj i jedva čujnim glasom rekla:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ako se ne udaljite odalamiću vas ovim da ćete odleteti tamo odakle ste došli! Gde ste bili kad sam vas zvala, kad sam vapila: „Majko, dođite, pomognite mi!“

Ali nona nije ustuknula. Uhvatila je čaršav, bokom je počela da je gura i potiskuje od daske. Onako iznemogla, majka nije imala snagu da joj se odupre. Uzeo sam je za ruku. Plačući zajedno sa njom, odveo sam je u sobu i pomogao joj da legne u krevet.

Nona Marija je napolju nastavila da pere a ja sam se vratio i nastavio da zahvatam i donosim vodu.

Pre njenog dolaska, zbog toga što majka nije mogla sama, nekoliko dana nisam odlazio u školu. Opravdao sam to uverenjem koje je nabavio otac, ne znam ni od koga ni kako.

Uveče, kad se otac vratio s posla i ugledao u kući nonu, lice mu je dobilo takav izraz kao da je video avet.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Šta tražite ovde? Gde ste bili dok vas je ćerka zvala?…“ – izlio je iz sebe svu ogorčenost koja mu se nakupila. Glas mu je prosto režao od ljutine.

Kad je čula oca, a naročito takav njegov glas, majka je ustala i molila ga da se smiri.

Začudo, ovoga puta, za razliku od prethodnih kad digne nos, nona niti je šta rekla, niti je otišla da se zaključa u moju sobicu iz koje me izbace dok je ovde.

Sve se, srećom, završilo samo na tome. Nona je ostala, a tata se nadalje trudio sa njom da ima što manje posla. Život se polako vraćao u normalu. Izuzev nekoliko puta kad sam stizao iz škole. Mada, kad je nona u pitanju, i to je bila „normala“. Počevši od kapije do ulaznih vrata zaticao sam „postrojeno“ neoprano posuđe: tanjir, kašike, kutlaču, šerpu, viljuške, lonac, itd. Ne mogu da tvrdim da je „postrojavanje“ bilo baš tim redom, ali znalo se da sam ja taj koji je morao sve to da pokupi, odnese u sudoperu i opere. Majka se još oporavljala od porođaja pa smo je svi u kući, koliko god nam je to dopuštala, štedeli. Iako je nona bila tu, nastavio sam da obavljam glavninu kućnih poslova umesto majke, kao i pre noninog dolaska, uključujući i pranje sudova. Noni nije palo na pamet da me u nečemu bar odmeni.

To sa „postrojavanjem“ prljavih sudova, počelo je da se dešava kad se majka bila dovoljno oporavila da je mogla na duže da boravi van kuće. Najčešće kad je išla u prodavnicu, ili da nabere naramak suvaraka za šporet, ili subotom u Monfalkon da sačeka oca kako bi u gradu pokupovali što im je potrebno (tata je subotom primao platu; tad je radio do trinaest časova). Za to vreme su sa nonom u kući ostajali trogodišnja Ester, tek rođeni Edi i, nikako ne mogu da se setim da li i Egle, ili je u to vreme bila u sanatorijumu. Dešavalo bi se to ko zna dokle da se nisam požalio roditeljima. Onda je prestalo.

Nona se kod nas zadržala do iza Nove godine. Od nas je otišla, kao što je to uvek činila, malo u Goricu kod sina, odatle se vraćala vozom za Trst, a od Trsta brodom u Pulu. 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:

Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić 

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča".

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 34-36

 

Nona Marija je nestala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teče“)

 

Desilo se jednom da je nona Marija nestala. Bila je u to vreme već prevalila osamdesetu godinu.

Mamina i tatina kuća je bila pravi „azilum pekatorum“ (latinski: asylum peccatorum: utočište grešnika). Kome god da ustreba smeštaj, srce moje majke, široko kao more, uvek bi se sažalilo.

Te 1960. godine, kod mojih se sa svojom šestomesečnom ćerkom privremeno preselila Olga Damjani. Olgi nije bilo prvi put da je u „azilumu pekatorumu“ moje majke. Imala je petnaest godina kad je iz Montone u Istri, trbuhom za kruhom sišla u Pulu i odsela kod svoje rodice, u kući do mojih roditelja. Kad se rodica odselila, ostala je bez smeštaja. Moja majka se, naravno, sažalila i primila je u kuću. U kući su je svi zavoleli. Ostala je par godina dok nije pronašla muža i preselila se nedaleko od mojih. Rodila je kćer. Kad je detetu bilo šest meseci, muž je napustio. Ponovo se našla na ulici, ovoga puta sa bebom u naručju, bez sredstava za život. Gde će drugde nego nazad u „azilum pekatorum“ moje majke. Za stradalnike je u njemu uvek bilo mesta. To što ne bude dovoljno za ovdašnje, nije važno. Kad je u kući beba i velika kuća postaje tesna.

Tiskali su se moji tako u kući sa Olgom i njenom bebom danima, dok jednom mama i tata nisu upitali mog najmlađeg brata, Enija, da li bi išao da spava kod none. Nonina kuća se nalazila u dnu vrta, pedesetak metara daleko. Živela je sama. Iako joj je kuća bila mala, više kućerak, moglo se u njoj naći kakvog-takvog prostora za spavanje, za razliku od „azilum pekatoruma“ mojih roditelja.

Svake večeri, Enio je odlazio noninoj kući, a ujutru, kad sunce dobro odskoči i glad ga probudi, ustajao je i, nazad, istim putem kroz vrt, utrčavao majki u kujnu.

Sa dolaskom bebe u „azilum pekatorum“, nona je prilično proredila svoje dolaske mojima. Sama je kuvala i hranila se, moji joj po tom pitanju nisu bili potrebni.

Prošlo je dosta vremena od njenog poslednjeg obilaska „aziluma“. Sasvim dovoljno da moji primete da je već dugo nije bilo.

Jednog jutra, još onako krmeljivog, mama i tata su upitali Enija za nonino zdravlje. Enio je slegnuo ramenima. Kako bi to on mogao znati? Viđaš li ti nju uopšte? Ne. Pa, kad si je poslednji put video? Nikada je nije video. Kad dođe da legne ona je već legla, a kad ustane, ona je već ustala. Tako mesecima. Po mraku je nemoguće da je vidi – nona nema struju.

Moji su se zabrinuli. Otišli su do none. Nisu je zatekli. Čekali su je do podneva. Od podneva su se dali u poteru. Tražili su je najpre po bližoj, a onda i po daljoj okolini. Raspitivali su se kod suseda, piljara, prodavaca kikirikija i mandola na rivi. Gde je sve nisu tražili. Kao da je u zemlju bila propala. Preturali su joj i po stvarima ne bi li otkrili kud je mogla otići. U stolu su joj našli pasoš. Znači, nije otputovala u inostranstvo. Miliciji su prijavili njen nestanak.

Prošlo je sedam dana u brizi i neizvesnosti. Svašta su pomišljali. Jednog jutra – iznenađenje: eto ti none na kapiji. Sasvim normalna, odmorna, ništa joj ne fali.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Pa gde ste dosad bili, mama?! – zaskočila je moja majka.

– Iero in ospedal. U bolnici – odgovorila je nona sasvim opušteno, kao da se to, da nestaje, dešava svakog dana.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Kako, u bolnicu, kad smo Vas i tamo tražili?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! E, vi ste tražili Mariju Načinović, a ja sam se prijavila sa devojačkim prezimenom, Marija Vlačić!

– Perché? Zašto?! – zbuniše se moji.

– Per farve dispeto! Vama iz inata! – dobacila im je preko ramena nona. Provukla se između majke i oca i otišla u svoju kućicu.

Tipična nona. Do kraja je ostala ista.

 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:
Montona (Montona d'Istria) je italijanski naziv za istarsko mesto Motovun.
Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 31-33

 

 

Silom poštar ili kako sam postao štrajkbreher

 

Silom poštar

ili kako sam postao štrajkbreher

Ovoga puta nisam čuo dragog čika poštara pod prozorom kako doziva: „Perići! Pošta!“ Umesto njegovog veselog glasa, zazvrja mi kućevni telefon. „Ovde upravnik pošte, dobar dan!“, preseče me preko pola. Da se čika poštaru nije nešto desilo kad me upravnik lično zove?! Nikako da se otresem onih vremena kad su nam iz pošte samo tužne vesti stizale. Telegram nam je bio najmrskija stvar, nikom ga nismo želeli. Il' ti je neko blizak „otputovao“, ili ti je stigao poziv za vojsku. Kako obrneš, oba su da ti se stegne grlo. Srećom pa telegrami izumreše. Tužne vesti se sad na drugi način saopštavaju, osavremenili smo se. Umesto da ti čika poštar na motorčetu donese telegram, za one najrođenije cimnu te mobilnim bližnji (ako ih imaš, ili daljnji, ako bližnjih nemaš); za one koji ti nisu najrođeniji bipnu ti i bližnji i daljnji elektronsku poruku, a za one koji ti nisu ništa, a na neki način su ti značili ( „selebriti“ uglavnom), zatrpaju te „novostima“ preko društvenih mreža i prijatelji i neprijatelji (u stara dobra vremena u te svrhe koristile su se bandere). Eto zato isključujem mobilni sa mreže kad pođem da spavam. Nek umire noću kome se umire i nek je budan onaj kome se ne spava. Sebično?

„Ne nije mu se ništa desilo,“ umiruje me upravnik. „Samo je sa ostalim poštarima u štrajku. Ovih dana kolje za pastrmu pa nije zgodno onako masnih ruku da raznosi pismiće. Štrajk mu došô ko poručen. Nije morao da uzima slobodne dane niti da otvara bolovanje. Dvadeset deveti novembar, tradicionalni svinjokolj, samo što nije – deset dana gore dole ne znače mnogo (sem svinjama). Biće čvaraka za sve. Nego, ako biste bili tako ljubazni, upalite kola i dođite do pošte da podignete pošiljku – evo je kod mene na stolu, stigla je Postekspresom. I ponesite trista dinara za poštarinu.“

Iz Sokobanje su mi još pre dve nedelje javili da su mi poslali pošiljku. Znači zato je putovala toliko dugo! Štrajkuju i sokobanjske čike poštari. Mora da je poslovodstvo Pošte unajmilo štrajkbrehere kad se i nama ovde u planini dokotrljao Postekspres. Samo su pričekali da se nakupi dovoljno pismića i paketa za ovamo, što manje štrajkbrehera da plate. Sa ovim štrajkom koji već podosta traje nije im lako. Nije ni našem upravniku lako. Sve sad mora sam: da je u pošti i da raznosi pismiće istovremeno. Duplikatore nauka još nije izmislila sam sebi da bude blizanac. Uostalom gde si ti video upravnika da radi. Ne ide, brate. Razumem ga potpuno. Zato upregni one kojima su pošiljke upućene, nek rade umesto tebe (to jest umesto poštara koji pastrmi) – nema ti druge.

Hajte molim vas, šta ste me odmah napali! Ne kudim ja našeg upravnika. Duševan je to čovek. Eto, ponudio se da mi doturi tu pošiljku čak do benzinske pumpe na izlazu iz sela da ne pešačim do pošte. Da podelimo posao, veli, pumpa ti je taman na pola puta. Kaže, sa' će mu pauza (kuća mu je prekoputa pumpe), pa kad već ide na doručak (a doručkuje kod kuće), toliko može da mi učini. Fala ti, upravniče, ki bratu. Ne mô mi se baš toliko sekiraš. Kad već palim kola za taj kilometar, upaliću ih i za dva do pošte, samo ti na miru jedi, ne dô bog da te i trba zaboli. Kad posle doručka vidiš da se nešto u plamenu zaustavlja pred tvoju poštu, znaćeš da sam stigao. Bolje da tebi izgori pošta, jer ako plane pumpa, budem li sa upaljenim kolima, kako si mi preporučio, otišao do nje po svoju pošiljku – izgore nam pola sela.

Kola se ipak ne pale tako lako. Sačekah jedan sat – toliko sam računao da će upravniku biti dovoljno da pojede doručak što mu je mama spremila – pa odoh do pošte da donesem sebi pošiljku.

„A, ti li si taj štrajkbreher!“ sačekaše me ispred pošte dva namrgođena poštara (koji ne kolju svinju). Uplaših se sad stvarno za svoja kola. Mora da su gledali prenos preko Tik-Toka kako njihove kolege iz Beograda razgovaraju sa predstavnicima vlade pa se i oni napalili – zavrću rukave.

Srećom osmehnuše se. „Šta si se udronjô! Znamo da ni tebi kao penzioneru nije lako. Mi čekali dvadeset godina da nam dođe do grla, a vi, penzosi, šta vi čekate? Barem vi ne mora da strahujete od štrajkbrehera! Nema tog štrajkbrehera koji bi za vašu crkavicu breherovao.“

Stvarno, imaju ljudi pravo. Kao penzioneri nismo ti ni za štrajkovanje. Ali zato možemo da budemo štrajkbreheri, što se iz priloženog vidi. Ko nije uz vlast neka topi mast.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Humoreska "Silom poštar", objavljena je u časopisu "Književne vertikale" broj 33/34,  godina XII, maj-decembar 2024, Udruženje nezavisnih pisaca Srbije, Beograd, mart 2025

Pošto, do kog si dna pala!

  

Pošto, do kog si dna pala!

  

Poslao sam u petak iz Brzeća preporučenu pošiljku sa knjigama prijateljici koja stanuje na Zvezdari (Beograd). Sva radosna javlja mi juče (ponedeljak), videla je u aplikaciji Pošte („Praćenje pošiljke“) da je pošiljka na dostavi. Čeka ona, čekam ja. Prođe podne, prođe vreme ručka, dođe popodne, pade i veče, a od prijateljice nema abera da su joj knjige stigle. Ček da pogledam status pre nego što je pozovem i ne ukorim je zbog neuviđavnosti što mi nije javila da joj je pošiljka stigla. Otvorim Poštinu aplikaciju, kad ono, imam šta da vidim, umalo me šlog nije strefio. Protrljam oči, stavim džozluke da jasnije vidim. Ne, ne varam se. U rubrici Status (pošiljke) piše „Vraćena (Adresa nepoznata)“. Kako, bre, nepoznata?! Počinjem da kuvam. Jedva sam sačekao jutro da pozovem upravnika pošte u Brzeću za savet šta da radim. Srećom, čovek razuman, ima iskustva sa ovakvima kao što sam ja. Umirio me. Kaže, nek prijateljica ode do svoje pošte, daće joj pošiljku. Javim ja prijateljici. Opet čekam. Nema je da se javi. Da li je otišla ili nije? U zlo doba eto ti poruke od nje. Otišla je, ali se bez pošiljke vratila. U pošti su joj rekli da je pošiljka već uveliko u postupku vraćanja pošiljaocu (postupak je pokrenut još juče!), ništa se ne može učiniti. Sad ne samo da sam prokuvao, nego sam i ospice dobio. Ne mogu da verujem! Zar je to ona Pošta u kojoj sam bezmalo dvadeset godina s ponosom radio? Ona Pošta koja je bila primer svim firmama u zemlji po uređenosti, ustrojstvu procesa, procedurama koje su strogo poštovane, klijentima koji su joj bili na prvom mestu?! Zar je to ona ista Pošta koja je smatrala svojom čašću da nađe načina da uruči pošiljku i kad na njoj nema adrese, ne samo ako je pogrešna?! Poslao brat moje gospe sa mora razglednicu svojoj drugarici u Kragujevac, ali joj nije znao adresu. Umesto adrese na razglednici napisao: „Čika poštare, ne znam adresu, znam samo broj telefona. Molim te uruči joj razglednicu!“ I, gle, drugarica dobila razglednicu. To je bila Pošta! A sada, a danas, mrzelo poštara da nosi paket sa četiri knjige, lakše mu bilo da na pošiljci napiše „Adresa nepoznata“. Čak i da nije tako bilo, da je prosuo kafu preko adrese pa adresa ostala toliko umrljana da više nije mogla da se pročita, u aplikaciji u kojoj se vode preporučene pošiljke mogao je da vidi ulicu i broj. Ako nije on, mogao je kontrolor koji raspoređuje i kontroliše poštare, pa i sam upravnik pošte kad je poštar u poštu pošiljku vratio neuručenu. Pošiljka u pošti u Brzeću nije mogla biti primljena kao preporučena ako joj se u aplikaciju Pošte ne unesu ispravna ulica i broj – aplikacija bi je odbila, ne bi joj dodelila kod po kome sam joj pratio status. Nije mi za poštarinu koju ću morati ponovo da platim kad mi se knjige budu vratile (ako se vrate), to me ne boli. Boli me saznanje u kakvu nam se jadnicu Pošta pretvorila, nečovečnu, bez predusretljivosti i osećaja za čoveka, bez želje da se klijentu izađe u susret, da se oseti uvaženim i poštovanim, da i dalje može da se kune u jedinu instituciju u koju se još mogao da zakune. Sve smo uništili, sami sebe pre svega. Umesto da budemo bolji, tražimo krivca u drugome. Znam šta će se desiti ako ovo iko od nadležnih u Pošti bude pročitao: naći će stotinu obrazloženja i izgovora – takvi smo postali – samo neće priznati da nam je i Pošta postala bezosećajna!

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

O kupovini preko interneta 

Ja, koji sam uvek bio okrenut budućnosti, počeo sam da se plašim otuđenosti koju nam budućnost donosi. Strašno stiže i do nas galopom. Trgovine se zatvaraju, ljudi ostaju bez posla, a mi, koji smo do skora uživali u obilaženju prodavnica, hipermarketa, velikih robnih kuća, pa i onih malih, butika, dućana, bakalnica, sve više počinjemo da naručujemo preko Interneta, zavaljeni u fotelju, iskrivljene kičme, atrofiranih mišića, omutaveli. Jedinu ljudsku reč koju izustimo je ono kad pozdravimo raznosač naručene robe koji nam zakuca na vrata. A ni toga uskoro neće biti. Robu će nam donositi dronovi, spuštati je na terasu, ili čak uletati u sobu kroz otvoren prozor. Polagaće nam je kraj proklete fotelje, na dohvat ruke, da se ni tu ne pomučimo kad kupljeno podižemo. Svakom kupovinom preko Interneta, armija nas degenerisanih lenjivaca, generisaće armiju onih drugih, otpuštenih s posla, budućih socijalnih slučajeva, beskućnika, koji neće imati više od čega da žive, jer neće biti nas, živih mušterija, koje im dolaze na noge i uživo od njih pazare. A onda će armiju beskućnika smeniti armija onih koji iz fotelje kupuju, jer će foteljašima opadati kupovna moć, plate će im biti sve tanje, penzije će se topiti, ili će oni koji su ih do tada novcem pomagali to prestati da čine, pošto ni sami sebe neće imati od čega da se prehranjuju. Tako sve dublje, dok se čitav sistem ne uruši i ne bude više ni foteljaša, ni kupovine preko interneta, a ni samog interneta, dok svi ne postanemo armija gladnih beskućnika koja tumara ulicama i prevrće prazne kontejnere, dok se ne vratimo u prvobitnu zajednicu, životinjsko carstvo preživljavanja i borbe za opstanak,  dok ostaci čovečanstva ne krenu u novi početak, evoluciju, ponovno uzdizanje, robovlasničko društvo, feudalizam, do nove industrijske revolucije, još novije tehnološke i ponovnog urušavanja sistema. To ja zovem curiculum vitae čovečanstva. To je naš generički si-vi, a ne ono što lažemo kratkoročno uz molbu za zaposlenje. Circulus vitiosus – začarani krug od koga mi se kosa diže na glavi.

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Mikro esej "O kupovini preko interneta" objavljen je u knjizi "Zbornik meditacije" u izdanju Kreativne radionice Balkan, Beograd, mart 2025, strane 34-35.