Godine 2010. nekadašnji novinar kruševačkog nedeljnika „Pobeda“ i „Radija Kruševac“, Marija Manojlović, koja je tokom svog radnog veka ostavila neizbrisivi trag u kulturi Kruševca, beležeći kulturne događaje Rasinskog okruga, vodila je sa mnom intervju sa namerom da ga ubaci u knjigu koju je o Kruševcu i kulturi Kruševca pisala. Jedno vreme se, posle odlaska u penziju bila izgubila sa radara javnosti. Mi mlađi smo je itekako pamtili jer je za nas, tek zakoračene u književnosti, bila svojevrsna mecena – nije bilo nedeljnog programa na Radio Kruševcu, koga je vodila, a da joj nismo bili gosti. Krajem 2009. mi se javila telefonom, a zatim su krenula naša dopisivanja mejlom. Prvo pitanje iz dogovorenog intervjua sa mnom došlo mi je u januaru 2010, drugo u februaru, a treće u martu. Imao sam zadataka da na svako, natenane i što detaljnije odgovorim. Međutim, nakon što sam joj poslao odgovor na treće pitanje, sa njene strane je nastupio neočekivani, ni sa čime najavljen muk. Marija, ili Mara kako su je njene kolege u redakciji zvale, ponovo je nestala sa radara. Slao sam joj mejlove, zvao telefonom broj sa koga mi se poslednji put javila, ali ona tamo više nije stanovala. Nakon trinaest godina otada, stigla mi je vest da je radar javnosti dragu Mariju opet uhvatio, ali ovoga puta prekasno. Januara 2023, njen sestrić je zatekao u njihovoj sobi u Vrnjačkoj Banji: radio je svirao a ona zauvek usnula.

Molim ovom prilikom njenog sestrića, bilo koga od njene familije, da pronađu rukopis knjige koju je Marija pisala i, bez obzira koliko je završena, da je objave. Znajući Mariju, to mora da je kao zemlja jaka knjiga. Šteta bi bilo da još jedno svedočanstvo o vremenu koga više nema, o dragom nam Kruševcu, ne bude dostupno Kruševljanima i nama, koji njenu podršku našem književnom stasavanju ne možemo nikad zaboraviti.

Evo, iz Marijinog intervjua, sva tri pomenuta Marijina pitanja i odgovori koje sam na njih dao.

 

Intervju Marije Manojlović sa Branimirom Perićem

 

Kad čuješ „Kruševac“, šta prvo pomisliš, vidiš ili osetiš?

Šta osećam kad pomislim ili vidim Kruševac? Osećam deo sebe, slatku tugu što se razliva grudima, čini me živim, grcavo srećnim, opuštenim kao što jedino dete može da bude opušteno na grudima majke. Kruševac je deo mog tela, od njega je moje tkivo nastalo, ćelije izatkane i sokovi ubrizgani koji me drže uspravnim, prkosnim, nežnim, milosrdnim prema drugima i nemilosrdnim prema sebi. Rodio sam se u njemu, rastao u njemu, udisao njegov vazduh i mirise cvetova sa njegovih livada, lipa, vrtova, pio vodu sa njegovih izvora, žvakao hleb od žita požnjevenog sa njegovih oranica, samlevenog u njegovim mlinovima, grizao povrće uzgajano na okolnim njivama i u baštama oko njegovih kuća, brstio voće sa komšijskih voćaka, dudova, vinograda, u slast jeo pečeno ili prženo meso od tovljenika iz obora mog dede i obora okolnih sela, staja, torova, ovaca i goveda napasanih po brdima i pašnjacima koji su ga okruživali, pio mleko iz vimena njegovih krava, opijao se ljubavlju sa usana njegovih devojaka, uz obraz prislanjao njihove dojke, cedio im sokove iz bedara, zanosio se od njihovih i njegovog mirisa, mirisa parkova u njemu i nas u njima, livada, Bagdale, Jastrepca, hladio se vodom Morave, Rasine, jastrebačkog i ćelijskog jezera; sve se to mešalo u meni u hranljivu kašu, životvornu, koja se u retortama prirode pretvarala u moje telo, moj duh, moj karakter; višak je otuda isticao u reči, bojio bele stranice mojim uzdasima, osmesima, vapajima, lutanjima, traženjima i nenalaženjima.

Šta osećam kad pomislim na Kruševac? Šta oseća čovek kad se iznenada, podstaknut ko zna čime, možda i ni sa čime, seti neke svoje davne ljubavi? Raspilavi se, razneži, eto to oseća i mrzi sve koji tog trenutka banu i razveju mu slatke slike.

Duh svoj spisateljski odgajao sam čitajući kao dete najbolje knjige koje su u to vreme postojale za omladinu na ovim prostorima. Bile su to knjige koje je štampala „Zora“ Zagreb. Tada su jezik njihov i jezik naš bili isti jezik, nisu se razlikovali, jedino tu i tamo poneka reč koja se govorila kod njih, a kod nas nije, kao i to što su pričali ijekavski i što su strana imena pisali u originalu. E upravo sam se u par reči, koje kod nas nisu postojale, a kod njih jesu, zaljubio i ta ljubav, nesmanjena, traje i danas. Navešću dve: „tvar“ i „splin“. I „tvar“ i „splin“ su mi se uvukle u dušu, osećao sam ih prosto fizički. „Tvar“ je na našem „materija, supstanca“, ali mnogo poetskije zvuči i mnogo više stane u reči „tvar“ nego kad kažeš suvoparno „materija“, ili, zamisli, „supstanca“. A „splin“, „splin“ u našem jeziku ne postoji, nema zamenu. Verovatno ne bi postojao ni u njihovom da ga nisu preuzeli ko zna kada u izgovornom obliku iz Engleskog, a Englezi iz latinskog, Latini iz grčkog, a Grci iz sanskrita. Splin na engleskom znači „slezena, jetra“, ali i „potištenost“, „melanholija“, „zlovolja“. U hrvatskom znači verovatno isto, nikad o tome nisam razmišljao, ali sam ga u svojoj glavi, u svom srcu preveo i osećao kao nešto bez težine, što ispunjava vazduh u sumrak, noću, prolazi kroz sve stvari, nije „tvar“, ali uprkos tome blago guši, pritiska grudi laganom tugom, setom, mada i neodređenom, potmulom radošću, onom za koju kažem da je „grcava“, ako radost uopšte može da bude potmula. Šta osetim kad pomislim na Kruševac? Upravo te dve hrvatske reči, tvar od koje sam sazdan i splin koji udišem umesto vazduha. Sad ti je sve jasno. 

Sećaš li se prve knjige koju si pročitao, prvog odlaska u gradsku biblioteku (gde je bila, kako je izgledala, mirisala), jesi li sa nekim podelio te trenutke ili si išao sam?

Biblioteka. Crkva kojoj sam se klanjao. U njoj je živeo jedini bog u koga sam verovao, bog nade, izazova, bog beskraja, nedokučivih prostranstava, uzbuđenja, zanosa, bog paralelnih svetova koji postoje mimo nas i uprkos nas, bog zavođenja i zavedenih, bog svih mogućih i nemogućih boja, zveckanja oružja, Amorovih strela, fijuka, šumova kojekakvih i svakakvih, bog cvrkuta, šaputanja, gugutanja, ali i škrguta, bog nemira, bog spokojstva, milih stvari i onih ružnih, klovnova i zasmejanih, u ljubav zanetih i odljubljenih, bog delirijuma, dalekih putovanja, plavih beskraja, visokih, dubokih, unutar sebe i van sebe, bog spokoja, a pre svega i iznad svega bog mirisa, mirisa hartije, koji opija, zanosi mnogo brže i trajnije nego vino. Ko ga se jednom svojski nadiše, nikad se više ne otrezni.Biblioteka. Moj prvi ulazak u biblioteku. Nikad im nisam oprostio što su to staro, svetlo zdanje srušili i hram knjiga preselili u onu betonsku, sterilnu zgradu, diku socrealizma, u kojoj i danas čamotinja.

Moj prvi ulazak u biblioteku. Bela zgrada na ćošku, prekoputa nekadašnje apoteke „Kedrović“ (ni za zgradu „Kedrovića“ im nikad neću oprostiti). Lek za telo i lek za dušu jedan prekoputa drugog. Naši stari su na sve mislili. Visoko prizemlje i sprat. Balkoni svuda okolo. Ulazilo se kroz zastakljena vrata na uglu. Gledala su preko spomenika kosovskim junacima, dijagonalno u „Luvr“ (ni za „Luvr“ teško da ću im ikad oprostiti). Ogromna aula, visoka. U auli, naspram ulaza, pult za uzimanje knjiga. Pod nogama crni olajni patos – najlepši miris mog detinjstva (u stvari, ja i ne znam da li je bio olajan, i da li je uopšte pod bio od patosa, ali grudima tako odgovora da pamte). Sasvim u desno, dugačke stepenice vode na galeriju sa knjigama. Galerija je iznad pulta, svuda naokolo po obodu aule. Možda sve i nije bilo tako, možda aula nije bila toliko „ogromna“ niti galerija smeštena iznad nje, ni tako visoko, a najmanje sam siguran da je bila „naokolo“. Nije mi zameriti, bio sam mali, a malom detetu se sve čini veliko i čudesno; posle, kad poraste, teško ga je razuveriti da, dok nije bio tu, niko nije intervenisao i menjao veličine bez njegovog znanja. Bila velika aula ili ne bila, bila visoka galerija ili ne, olajisan pod, pa čak i drvene stepenice iznad pulta koje vode na galeriju, moj detinji pogled na stvari – koji je uprkos svemu ostao u meni, dozvoljava mi da biblioteku i dalje na taj način vidim, i na tome sam mu zahvalan.

Priznajem, u duši mi nije baš neko osećanje da mi je ne znam kako lagodno dok je se sećam. Teško je objasniti otkud takav trun u duši. Ovamo biblioteku doživljavam kao svetilište, a prva crkva u koju sam kročio ne donosi mi radost kad pomislim na nju. U „novoj crkvi“ u „Domu sindikata“ (to je ona sterilna zgrada) već sam bio čest gost. Pokidale su se niti veze sa prvobitnim sećanjem koje su mogle da doprinesu odgonetanju takvog osećanja. Staro zdanje to sigurno ne zaslužuje. Ni svesni nismo koliko je sećanja u nama, i njima pobuđenih osećanja, kojima smo izgubili kopču sa prapočetkom. Zato se ovako i čudimo neopravdanom osećanju.

U stvari, kad je to bilo da sam prvi put ušao u biblioteku, zaista ne znam. Vetar godina je oduvao tragove da bih se po njima vratio unazad. Verovatno kad sam bio mali, mnogo mali. Možda čak beba, ili kasnije kad sam prohodao. Mama je bila ta koja me je unutra uvela. Dok nisam prohodao dovozila me je u dečjim kolicima (začudo, njih se sećam, bila su drvena, obojena u belo i plavo kao kredenac; u njima se posle vozio moj brat), a kad sam prohodao, držala me je za ruku, nije smela da me ispušta čak ni kad uđemo u biblioteku, jer sam u očima odraslih bio dosadno znatiželjno dete: stalno sam zastajkivao da nešto pogledam, ispitam, da se sa nečim oduševljavam. Mama je bila član biblioteke i iz nje je uzimala knjige. Bibliotekarke su bile njene drugarice ili bar poznanice. Igrale su se sa mnom, začikavale me, zabavljale dok mama bira knjige. Možda ih je ona tu i zaposlila. Jer mama je pre mog rođenja bila kadrovik, neko na položaju u Partiji, zadužen za nalaženje posla radničkoj klasi. Tuđa sreća. Čast, poštenje i odanost idealima Partije važniji su joj bili od svega; i od života. Zbog toga je njen otac bio inkasanta (čak su i tad postojala manje ponižavajuća i više ponižavajuća radna mesta) – naplaćivao je račune za đubre i vodu, umesto, kao drugi očevi važnih drugova i drugarica, da je dobio neko, drugu i drugarici primerenije mesto. Glavno da joj niko ne zameri i da daje primer drugima. Moja majka je pripadala vrsti koja je dobrovoljno napustila Raj, u znak saosećanja i nekakve unutrašnje potrebe da se nađe izgnanicima koje je razljućeni Bog iz Edena isterao i na patnje osudio. A deka je bio poslednji predsednik URS^[1]-ovih sindikata u Kruševcu pre nego što ih je vlada stare Jugoslavije ukinula (četiri meseca pred nemačku okupaciju), dakle imao je, po partijskim merilima, itekakve zasluge i opravdanja da bude nešto više od inkasanta, ali moja mama je bila kakva je bila.

Zaista ne umem da objasnim zašto mi je taj nejasni grč u grudima kad god ugledam u sećanju sebe kako sam prošao kroz zastakljena vrata i zakoračio u hol stare biblioteke. Oslobodio sam ga se tek kad je biblioteka preseljena na prvi sprat ledene zgrade „Doma sindikata“. Staru zgradu sam voleo, a nemam lepih sećanja vezanih za nju. Novu sam smatrao sve samo ne lepom, a uživao sam među rafovima knjiga u njoj. Paradoks. Život nam je sastavljen od samih suprotnosti. Verovatno nas ta neusklađenost i pokreće. Paradoks kao gorivna ćelija. Da nije suprotnosti bili bismo biljke, vezani za tle na kome nas je vetar sudbine kao semenke razbacao, čak i manje pokretni od biljaka.

A koja je bila prva knjiga koju sam iz te i takve biblioteke uzeo? Iz dubine sećanja dva prsta podiže slikovnica „Petrica Kerempuh“, prerađeno i za dečji uzrast priređeno, poetsko, kajkavsko i ko zna kakvo sve još ne delo Miroslava Krleže. Taman posla da nije bila na običan jezik prevedena, da je ostala u originalu i sa nazivom kakav joj je Krleža dao, „Balade Petrice Kerempuha“. Balade. Ni kajkavci teško da u njoj mogu šta razumeti, a kamo li deca, jer je Krleža u nju rime slagao skoro izmišljenim jezikom i dijalektom. Kao takvu, kritičarima ništa lakše nije bilo nego da je proglase za vrhunsko delo jugoslovenske književnosti i jedno od najboljih samog Krleže uopšte. Kritičari, em ne čitaju dela o kojima pišu, em u razvoju nisu odmakli dalje od deteta, inače ne bi u kritikama hvalili sebe i svoju „filozofsku mudrost“ više nego nesrećnog autora koga seciraju.

Posle je došla trilogija Josipa Vandota o alpskom pastirčetu, Kekecu, koji sa svojom drugaricom Mojcom i vernim psom uskače iz jedne zgode u zgodu. Naravno i to je bilo štampano kao slikovnica, srećom samo kao jedna, priređena za predškolski uzrast. Zamisli da su napravili tri slikovnice! Ko da čita tri knjige.

Nakon „Kekeca“, po pitanju knjiga i biblioteke imam rupu u sećanju. Sve dok rupu nisu veličanstveno popunile dve čitalačke dike i ponosa, bratu i meni do dana današnjeg najčitanije knjige. Bile su to „Bajke iz celoga sveta“ i „Dolaze nam laste“ Čika Jove Zmaja, obe izdate u biblioteci „Lastavica“, izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. U to vreme o odgajanju dece u Srbiji brinule su se izdavačke kuće van Srbije. Valjda je tako bilo i u drugim republikama Jugoslavije. Kad smo se mnogo godina kasnije selili iz roditeljskog doma, umalo da se brat i ja nismo posvađali zbog te dve knjige. Pala je ljutnja, ne mogu da krijem. Ja sam hteo da ponesem sa sobom „Bajke iz celoga sveta“, ali je i brat hteo – da je čita deci, izgovarao se. Hteo je doduše i „Čika Jovu“, ali se za njega nije toliko džapao. Druga se braća svađaju oko imanja, a nas dvojica smo se posvađali oko knjiga. Kao i kod imanja, i ovde su roditelji bili krivi. Roditelji su uvek krivi, i kad od tebe ispadne čovek, i kad ispadne nešto što nisu želeli da ispadne. Sve što se kupovalo i unosilo u našu kuću, bilo je zajedničko. Verovatno pod uticajem Rusa i njihovih kolhoza. A kad je sve zajedničko, nije ničije, svako nalazi prvenstva za sebe. Eto krvi. Srećom, brat i ja se nismo potukli, jer bi to bio prvi rat u istoriji zbog knjige! Ripli da ne veruje.

Tvrdnja da su „Petrica“ i „Kekec“ bile prve knjige koje su na moje ime uzete iz biblioteke, dolazi otud što se relativno jasno sećam njihove veličine i izgleda korica, mada za sadržaj u njima to ne mogu reći. Ali, baš dok ovo pišem, osećam i sumnju. Nešto se iz daljine buni i kazuje mi da se varam. Jer otkuda da tako jasno zvuče u meni i da se tako jasno sećam divnih stihova Brane Cvetkovića, „A vi ko ste, dragi goste?“, ili još zvučnijeg odgovora: „Mlad komarac tanka struka, takozvani Zuji Zuka“? Mora da je „Zunzarina palata“ bila moja prva pozajmljena knjiga, jer je nemamo u svojoj biblioteci ni mama, ni brat, ni ja, a ne sećam se da smo je ikad i imali. Ništa me drugo ne asocira na nju osim stihova koje tako jasno pamtim, kao i to što najednom osećam silnu potrebu da je ponovo nađem, da je što pre nađem i privijem na grudi, tu dragu, najmiliju knjigu mog detinjstva, na koju sam, o očaju, do ovog trenutka, eto, potpuno bio zaboravio! No, zahvaljujući internetu, evo, nalazim je! „Kreativni centar“, ko bi drugi! Hvala ti „Kreativni centru“ što si je se setio i ponovo, posle „sto godina“ dopustio da i nova deca u njoj uživaju (ako uopšte bude dece koja će u knjigama danas hteti da uživaju pored interneta – naše blagodeti i naše kôbi). Hvala i Simeonu Marinkoviću što je napravio „Kreativni centar“. Svi mi želimo da i druge oči, a naročito oči naše dece vide i u malome dožive ono što smo mi u njihovim godinama doživljavali, ako je moguće i da to dožive na što približniji način. Samo uporni zasluže spomenik, jer su realizovali svoju želju.

Iskreno, ne verujem da sam ijednu od svojih prvih knjiga sâm čitao: ni „Petricu“ ni „Kekeca“, a ni „Zunzarinu palatu“. Čitala mi ih je majka. Valjda njima i nije bila svrha da ih sâm čitam i da se sad sećam njihovog sadržaja posle toliko godina, nego namera majke da me na knjige navikne. Za razliku od njih, sadržaja prvih kupljenih knjiga, prilično se sećam: „Bajki iz celoga sveta“ i pesmi Čika Jove Zmaja. Ne zato što sam bio veći, niti zato što sam ih zaista čitao. I njih mi je najpre čitala majka. Najdublje nam se urezuju reči koje se izgovaraju, kad nam ih drugi govore, mnogo dublje nego kad tekst očima usvajamo. Ko zna koliko je puta sadržaj tih požutelih stranica iščitavan. Mora da smo i ja i brat bili majci dosadni kao stenice tražeći iznova i iznova da nam čita istu bajku. Naročito smo joj se penjali na glavu sa „Zapećkom Ivanjuškom“. Dobro, de, i sa „Baš-Čelikom“, ali je „Baš-čelik“ bila za naš detinji ukus previše dugačka bajka da bismo je sa strpljenjem odslušali do kraja. Majka mora da je zelenela od naših zahteva, ali je sve stojički podnosila. Kad imaš cilj ništa nije dovoljno mukotrpno da bi te odvratilo. Maltretirala je i ona nas. Terala nas je da ponavljamo kao papagaji „Lenjog Gašu“ (valjda da ne bismo bili lenji kao Gaša). I neke druge poučne pesme nas je terala da učimo napamet. Naročito nam je bila mrska: „Pre i posle jela treba ruke prati…“ Svakom je detetu mrska. Bilo je i drugih sličnih, vaspitnih maltretiranja i dosađivanja. Kad dublje razmislim, mora da se moj brat zato i borio da mu ostanu „Bajke…“, a ne Čika Jova Zmaj.

Prekidam. Neću dalje da kopam po sećanju, jer mi, evo, naviru i drugi stihovi, i druga jednako topla sećanja. Ne, sigurno je bilo i drugih prvih knjiga.  

Da lepo misliš, zatim govoriš i sklapaš sve to iz duše u rečenice, u knjige, ili prelivaš drugome u lice, ne može tek tako. Na stranu dar, ali ono što daje neko s kim si naročito voleo da pričaš dok si stasavao jeste nezaobilazno. Ko je tebi pričao najlepše priče? Čiji glas i danas možeš da čuješ?

Pitanje je jednostavno, ali odgovor nije. Jer svi očekuju da kažeš: „Deda mi je pričao priče, ko bi drugi!“ Svi istog časa, u gene nam od davnina još uvuklim se ubeđenjem, već prizovu pred očima onu čuvenu sliku iz čika Jovine pesme: „Uzʼo deda svog unuka, metô ga na krilo…“. Lepo te vide kako te deda posadio na krilo, kako se s vremena na vreme unosi u priču i zaboravlja, pa sa tom istom nogom, na kojoj se vrpolji njegov mezimac, pocupkuje: „Puc, ožeži... Nemci na mosʼ, a mi pod mosʼ... Saterasmo Turke u buljuke... Šljive rodile, a sneg do kolena...“

Ne, nijedan od mojih rođenih dedova nije bio taj koji je raspalio moju buduću književničku maštu. Jedan mi je deda živeo daleko, viđao sam ga jednom godišnje, a tad kad sam ga viđao nije bio sposoban da priča, jer je bio od sreće pijan što smo mu došli; samo je čučao sedeći na petama, gledao u nas i plakao. Od njega mi je ostalo jedino sećanje na miris tek pomuženog i prokuvanog mleka, jedno od onih očajnih sećanja koje nas muči celog života potrebom da isti osećaj ponovimo. Na žalost, kao što to uvek biva sa najjačim osećajima koje je detinjstvo utisnulo u naše pamćenje bez mogućnosti brisanja – „nikad više, milo moje, nikad više, gotovo je“. Izumrle su krave koje takvo mleko daju, a ni kruška više ne baca hlad onakav kakav je bacala dok sam pod njom sedeo na visokoj stolici, za takođe visokim stolom, ja maleni švrća i srkutao to mleko nezaboravnog mirisa. „Nikad više, milo moje…“

Drugi deda je pa bio stalno pijan da bi nekad bio dovoljno trezan i mogao da mi priča priče. U to vreme, sve dede su stalno bile pijane, a sve babe prosipale za njima kletve kad u kafanu pođu. Jedino se sećam dve priče koje mi je pričao, jedna je bila o tome kako ga je kraj Morave jurila zmija i kako se spasao bacivši svoju kapu ispred nje, u koju se zmija umotala i prestala da ga juri, a druga je priča bila o tome kako se opet spasao, ali ovoga puta da ne zaglavi preko Albanije: prevario je svog oca i rekao mu da nastavi sa vojskom, očas će ga stići, samo da kupi dva somuna, a čim je zamakao za ćoše, klisnuo preko prvog plota. Te priče su suviše bile tanke da bi me podstakle na neko iole zanimljivo pisanje. Od njih, tačnije od ove druge, dobio sam jedino potrebu da pokušam da uđem u trag svom, na putu preko Albanije nestalom pradedi. Satima sam na Zejtinliku iščitavao imena poginulih, smrznutih, umrlih od boleščija, gladi, ili na drugi način otrgnutih od sveta živih, u uzaludnom pokušaju da među njima nađem nekog sa pradedinim prezimenom i imenom, Đukić Jeremija. Sem bukvice koju je neki pradedin drug doneo po povratku kući mojoj prababi, od mog pradede ništa drugo nije ostalo. Možda je prababi priča i ispričana, ali je ona nije prenela svojoj deci, a možda je priča bila škakljiva, naljutila prababu, možda neki moj rođak sad hoda Grčkom, Italijom, Afrikom. Ko zna… Gle, a ja rekoh da mi dedine priče nisu književničku maštu raspirivale! Nikad ne reci nikad, govorila je moja majka.

Dođosmo i do nje, moje majke. Majka je bila ta koja mi je priče pričala. Od oca nije bilo vajde. On je zarađivao za hleba. Ali te priče koje mi je ona pričala samo su krivile moja sopstvena sećanja. Zapravo više ne znam šta su moja izvorna sećanja, a šta su slike majčinih priča koje su se u njih uselile i izmenile ih. Ne znam da li se to sećam onog što sam stvarno doživeo, ili se sećam onog što mi je majka pričala. Ne mogu da razlučim čija sećanja borave u mojoj glavi, čija osećanja preživljavam dok ih se sećam, svoja ili majčina. To što mi je majka pričala nisu bile priče koje raspaljuju maštu, koje prave od nepismenog pismenog, od dečaka koji ne ume da kaže „r“, pisca kome teku reči, a mašte valjaju vode osećanja i pretvaraju ih siline kazivanja. Bile su to samo priče o detinjstvu, smešnim i ne smešnim događajima, zgodama i nezgodama u kojima sam bio glavni akter. Nisu ni imale drugu svrhu sen da spreče zaborav iz tog doba na nas dvoje, mene i moju majku, i još ponekog usput, brata, oca. Uostalom, svi roditelji pričaju deci takve priče, nebrojeno ih puta ponavljaju pred svima, deci postaju dosadne, dojade im, beže od roditelja, tetki, strina, baba i deda samo da izbegnu ponovno i ponovno, isto pričajuće maltretiranje. Protiv čijeg se to zaborava roditelji bore, svog ili sebe u dečijem?

U stvari, tvoje pitanje „ko je tebi pričao najlepše priče“ radije bih izmenio i postavio ga drugačije: „Koje su to ličnosti čije je postojanje i delanje najviše doprinelo da se moja književnička mašta raspali, a sa plamenovima pohrli moć da mi reči vrcaju u visine?“ Mnogo je ljudi koji zaslužuju da ih pomenem tim povodom. Ali dve zvezde sjaje nad svima njima, prate me od detinjstva. Jedan je deda Rade, kome i nije ime Rade, nego Branislav, a Rade nadimak, ali sam to tek saznao kad je umro, kad sam mu video umrlicu pričvršćenu rajsnadlama za tarabe. Drugi je moj teča. Prvi mi je raspalio žeđ za dogodovštinama, avanturama. Njemu treba da zahvalim što nikada nisam prestao da budem dete, što sam kao dete neprestano osećao dosadu ako se ne krećem, ako ne putujem, ako se ništa ne dešava. Drugi mi je maštu naučio da se pretače u reči.

Deda Rade je bio muž sestre mog rođenog dede (onog koga je jurila zmija i koji se bekstvom spasao smrti u Albaniji). Bio je zaista deda, star, neobrijan, sede brade i sede kose, naborana lica, ižvakane kože na vratu, pijan stalno kao i sve dede tog vremena. Nije bio deda samo kad se sa nama decom igrao. A igrao se svakog dana. Nije bio tad ni pijan ni star. Učio nas je svakojakim đavolijama i igrama. Naročito je voleo sa nama da se igra lopova i žandara. Nije nam pričao priče. Nije imalo potrebe da ih priča. Svaki trenutak sa njim bila je priča. Ne moraš da slušaš priče da bi postao pisac. Nisu reči jedine te koje proizvode reči. Proizvode ih i dela. Dela koja raspaljuju maštu. I oživljavaju dete u tebi.

Za razliku od deda Radeta, moj teča je pričao priče. Doduše, kao decu nas je zabavljao i na drugi način, ali za ovu priliku, važne su njegove priče. Teča je bio zvezda za sebe. Bolje reći, moja najveća zvezda, najsjajnija zvezda mog detinjstva pa i čitavog života. Zvezda bez mana, zvezda koja isijava samo vrline. Od njegovih priča vrtelo mi se u glavi. Kao kad gledaš film koji te upije svog, u koga se zaneseš – satima posle ne možeš da ga izbrišeš iz glave i da ga se oslobodiš. O teči sam napisao roman. Zapravo, u roman sam pretočio njegove priče. O deda Radetu nisam napisao roman, verovatno ga neću ni napisati. Napisao sam samo jednu pesmu, „Pernata zmija“. U njoj sam ga uporedio sa bogom indijanaca Južne Amerike, Ketsalkoatlom. A roman o teči ćeš, nadam se, uskoro čitati. Fali mi još par glava da ga završim. Ali se i bez njih bojim da je predugačak. Već ima preko četiri stotine strana. Možda bi trebalo da ga podelim u tomove? Teča to svakako zaslužuje. Njegov život teško da je samo za jednu knjigu. Moj teča Italijan. Ernesto Putinja. Decu privlače samo neobičnosti. Obične stvari su za obične ljude, za odrasle. Deci treba podstrek, podsticaj da porastu. Deca rastu kroz maštu. Kroz predele koje nisu videli, kroz ljude koje nikad neće sresti, tuđe heroje, tuđe mangupe, tuđe vragolije. Nikad se dete ne može da zadiše toliko od trčanja kao što se zadiše i raskolači oči dok sluša hipnotičke priče starijih. Još i ako ima sreće da mu je taj stariji stranac kao moj teča, da mu pričanjem dočarava predele neobične, daleke, koje bujna dečja mašta još dodatno boji… Eh, mašto, Pegaz je suviše obična životinja da bih i ja na njemu leteo. Meni treba nešto jače, luđe. To luđe teča mi je dao. I racconti di mio zio. La storia eroica di Ernesto Putigna. Ili Ernest, kako su ga svi u Kruševcu zvali. Talijan. Moj teča.

KRAJ

© Branimir Perić

---

^[1] Ujedinjeni radnički sindikati

Intervju u "Politici" sa autorom knjige "Dah u ogledalu"

INTERVJU: BRANIMIR PERIĆ, pisac

Biblioteka je crkva u koju se kunem

 

Danas se namnožilo toliko pisaca i spisateljica – svaka duša koja se dohvatila interneta i društvenih mreža, kroz kuckanje koještarija, prikazuje se svojim „obožavateljima” i topi se kad dobije lajk

(Foto lična arhiva)

Branimira Perića prvi put sam sreo i upoznao ovlaš tek, kurtoazno, u rano proleće 1998, u sali za projekcije „Morava filma”, na jednom od tajanstvenih punktova u tad još bajkovitom, mističnom prolazu između Obilićevog venca i Knez Mihailove, gde su pisac i njegov tadašnji izdavač, beogradska „Narodna knjiga”, predstavljali Perićev romansijerski prvenac – „Crtež Biber Janoša”. Dve decenije kasnije nastavio sam da pratim njegov književni rad posredstvom društvenih mreža, a krajem prošle i početkom ove godine usledio je pravi stvaralački cunami ovog Kruševljanina rođenog 1951. godine. Takoreći u dahu, u zajedničkom poduhvatu iza kojeg stoje izdavačka kuća „Suza Dream” i „Književni klub 21”, čitaoce su zapahnule tri Perićeve zbirke pesama, „Nestanak struje”, „Duga” i „Jabudakanija”, a za njima i izvanredna knjiga pripovedaka „Dah u ogledalu”.

– Kad se moja poslovna karijera završila, a završila se tako što sam presekao i rekao „zbogom” svima koji su me zvali da i dalje direktorujem i savetujem, seo sam za kompjuter, i eto... Izašle četiri knjige u kratkom roku. Pišem stalno. Imam još tri dela spremna za štampu – kaže na početku razgovora za „Politiku” Branimir Perić, koji se na srpskoj i, tad, jugoslovenskoj sceni prvi put pojavio 1980. s pripovedačkom zbirkom „Alkazar”.

Pripovetka „Vreme”, jedna od sijaset upečatljivih u zbirci „Dah u ogledalu”, počinje rečenicom: „Jutros u pet umrlo je moje detinjstvo.” Odlazak prvo babe, a onda i dede ostavio je tu snažnu verbalnu sliku. Ali šta vi danas mislite i osećate: da li je vaše detinjstvo ikad zaista umrlo ili ste do dana današnjeg ostali dete?

Moja misao, ono što me pokreće i opredeljuje sastavljeno je od suprotnosti. Dešavalo se, pre nego što sam pošao u osnovnu školu, da me zateknu u krevetu uplakanog. „Šta je, Braco, bilo? Nešto si ružno sanjao?” Jednom sam se zacenio od plača što je vasiona beskrajna, a ja nikada neću uspeti da stignem do njenog kraja. Drugi put je zacenjivanje bilo zbog pomisli da sve umire, da ćemo i ja i svi moji jednog dana prestati da postojimo. S takvim saznanjima nisam mogao da se pomirim. Eto, kao dete već sam imao odraslog Branimira u sebi. Godine koje su dolazile, činile su posle obrnuto: u meni je sazrevao odrasli Branimir, a Braca nije bledeo. Za večita vremena u odraslom se ugnezdio onaj nestašni i nesređeni dečak koji je plakao u krevetu zbog filozofskih pitanja. Odgovor je jednostavan, ali objašnjenje nije: nikada iz mene nisu iščilela detinja osećanja i suprotnosti koji su me kao odraslog vezali za onog klinca kakav sam bio. Kob je to, i sreća.

Biblioteka vas, kako pišete u priči „Dva citata”, podseća na crkvu i ovako je definišete: „Jedino svetište gde se stislo toliko bogova i toliko bednika u isto vreme.” Koja je i gde je granica između tih bibliotečkih bogova i tih bibliotečkih bednika?

Ta sintagma o bogovima i bednicima u bibliotekama odnosi se na sve one uboge dušice koje i dalje pohode biblioteke tražeći utehu u čitanju, a podsvesno traže odgovore na vapaj svojih razočaranih bića. Bogovi iz rafova imaju odgovore, skrivene, koji se čitanjem pronalaze. Nažalost, broj ubogih iz dana u dan je sve veći, ali ubogi (bolje reći uboge – jer ONE su mahom čitaoci) u sve manjem broju zalaze u tišinu i svetost biblioteke. Umesto njih, koji čitanjem knjiga iskaju odgovore, sve je više očajnika i beznadežnih koji pune crkve. U biblioteci je sveti mir, a u crkvi žamor. Između ostalog, zato je biblioteka crkva u koju se kunem.

Osim toga, bolno je saznanje da se danas namnožilo toliko pisaca i spisateljica. Svaka duša koja se dohvatila interneta i društvenih mreža našla je Meku gde će se sama sebi moliti. Kroz kuckanje koještarija, najčešće pesmica, svojim se „obožavateljima” prikazuje, i topi se kad dobije lajk, a naročito „uzvišene” komentare tipa „Bravo, draga!”, „Svaka čast!”, „Predivno!”, „Obožavam te!” Što se biblioteka pak tiče, najveća je žalost to što se one pune knjigama „dokazanih” i „zaslužnih” autora.

Spektakularna pripovetka „Roki Holandija” navodi me na pitanje: je li to priča koja je nadahnuta nekom konkretnom ličnošću? Ili je, može biti, autobiografska? I, generalno, šta mislite o statusu pisca kao potencijalno omražene osobe, čoveka kojeg se drugi plaše jer ih može odati, razotkriti u svojim pisanijama? Je li se iko ikad naljutio na vas?

Roki Holandija sam ja, Roki Holandija smo svi mi koji se očajno borimo za uspeh, prepoznavanje, obožavanje, mesto pod suncem. Makar i ne bili među najsjajnijim zvezdama, želimo da nas na nebu prepoznaju, da nas, iako sićušnog sjaja, pravi zaljubljenici mogu odabrati za svoju zvezdu. Goni nas potreba da budemo voljeni.

Bez obzira na to što ličnosti i događaji u mom pisanju mogu da naliče na stvarne, stvarnih ličnosti i događaja u njemu – nema, sve je plod moje mašte. Stvarna su jedino moja osećanja u koja uvijam događaje i ličnosti o kojima pišem. Oni koji me znaju, od detinjstva do danas, svi bez razlike, traže u mom pisanju sebe ili druge koje smo zajedno znali; mnogi su uvereni da su se opisani događaji zaista desili i da su oni u njima. Niko me se nikad nije plašio kao pisca da ću razotkriti ono što je bilo između nas ili da ću ih „nagrditi” pišući. Desilo mi se ipak jednom da mi se bliska prijateljica zbog nečeg što sam napisao i objavio toliko naljutila da je prestala da govori sa mnom. Ali pre toga sam se naljutio bio ja, do bola, do besa. Oprostio sam joj što je, pišući svoje knjige, kopirala moj stil, čak išla do te drskosti da kompletne delove mojih rukopisa ubacuje u svoje knjige kao svoje. Osim nje, jednom se na mene naljutila i moja majka, zbog priče „Vreme”, u kojoj na svoj način opisujem odlazak na večni počinak moje nane, njene majke. Moja majka je bila ta kojoj sam prvo čitao ono što napišem. Sada je to moja supruga. Nama muškarcima žene su zamena za majke. Zato ih toliko nerviramo.

„Čudne li ljubavi”, pišete u pripoveci, „najzad je stigla Ana”, uz antičku paralelu: „U vremena stara tako su se voleli bogovi.” Ima li književnosti bez ljubavi? Ima li uopšte umetnosti bez ljubavi?

Svaka književnost u kojoj nema ljubavi – sterilna je. U vreme dok sam pisao uglavnom naučnu fantastiku, čitao sam savete jednog velikog SF pisca drugim SF piscima. Rekao je da treba nastojati na svakoj strani da se ubaci neki miris. Bez mirisa pisanje nije živo. Toga, sa mirisom, otada, nastojim da se držim, zaista pali. Jednako tako kako miris oživljava štivo, živim ga čini i ljubav. Ljubav je sveprožimajuća. Ne mislim tu na apstrakcije o ljubavi prema rodnoj grudi, naciji, prirodi, putovanjima. Mislim na ljubav između muškarca i žene. Ne mora to biti čulna ljubav, ali onaj splin ljubavni koji provejava, koji struji, koji se uvlači u bilo, u nozdrve kao miris onog pisca – nema dobre književnosti bez toga.

Kako doživljavate svoj književni put koji ste prešli i prelazite kao pisac? Ko prati čiji ritam: Perić pisac Perića čoveka ili Perić čovek Perića pisca?

Po profesiji niti sam inženjer, niti informatičar, niti direktor – po profesiji sam pisac. Prvo sam postao pisac. Da bih mogao da pišem, morao sam da imam zaradu koja će mi obezbediti iole pristojan život. Istovremeno sam hodao po dva paralelna puta. Jedan mi je obezbeđivao telesnu egzistenciju, a drugi duhovnu. Oduvek je, dakle, bio samo Perić pisac, sve ostalo su bili bleskovi i odblesci u drugim dimenzijama i drugim svetovima.

Intervju je objavljen u dnevnom listu "Politika", (utorak, 24.06.2025.), rubrika „Kultura“ - Intervju sa piscem, Branimirom Perićem, vodio Vladimir D. Janković

 

Beseda o tri knjige poezije Radomira Baturana

 Predstavljanje opusa Radomira Baturana u kruševačkoj biblioteci

19. juni 2025. u 18³⁰

Baturan i ja se znamo još od kraja sedamdesetih. Zajedno smo osnovali Književnu omladinu Kruševca, popularni KOK, zajedno smo u dvorištu njegove tašte pročešljavali kulturna zbivanja, njegovu i moju prozu. Pred svoju porodičnu seobu u Kanadu napisao je recenziju za moj roman. A za sve to vreme nisam imao pojma da piše i poeziju! Zatečen sam bio kad sam video da mu je prva zbirka pesama, „Niti nade“,  objavljena deset godinu po našem upoznavanju!

 

NITI NADE (Bagdala, Kruševac, 1987)

Malo je supruga koje imaju tu čast da im suprug, pisac, ne samo posvetom, nego i uvodnom pesmom, posveti zbirku pesama i još, svoju izabranicu, kroz pesmu izjednači sa uzdrhtalom brezom a, nama, čitaocima se ispovedi da je ona i izvor i ušće njegove sreće. 

Čitajući ovu zbirku tek mu sad verujem kad je rekao da i on i ja samo svojim ženama možemo da zahvalimo što smo opstali i pisci postali, jer druge nas, ovakve, nakrivo nasađene, bandoglave, ne bi trpele, a još manje bodrile da uspemo na putu kojim smo krenuli.

Kroz svoje pesme sabrane u ovoj knjizi Baturan kratkim stihovim slika ono što se između žene i muškarca dešava u dodirima i nedodirima, čežnjama i vapajima, bliskosti, rastancima pa ponovnim susretima. Ne samo da slika, nego i kao da kamerom snima.

U sledećih pet stihova iz pesme SUSRET, sastavljenih od pet glagola, njegova pesnička kamera snima ljubavni čin:

Uzdisati
vriskati
drhtati
jecati
i stati.

Pesnički nagon je iz Baturana stihove počeo da istiskuje još tamo gde je stasavao, gde je školu učio, pa gde je vojsku služio i na klupama u parku prve kose devojačke mrsio. Te ranije pesme su izražajne, idilične u opisu rodnog kraja, seoskog ambijenta, livada, šuma i kamena, kao i ambijenta grada u kome je studirao. Nîti su to koje ga trajno vezuju za rodnu grudu, proživljenu mladost, za sve one nikad iščilele slike iz sećanja. 

Ume Radomir i kafanske pesme da peva kad ga ljubav izneveri. Dobro bi bar nekoj od tih pesama došle note. Naročito onima u kojima peva da u čaši gasi sveću svoje ljubavne sreće. Pesma ga iz poraza ostavljenosti vadi. Trezni ga od mamurluka izneverene ljubavi. Iako sa gorčinom, on se miri sa sudbinom, prihvata stvarnost, kao u pesmi POMIRENЈE.

Bura je prošla. Očaj bjesomučni.
Zamijeni mrtvilo, beživotnost neka.
U trbušini puko mjehur žučni
i nema više šta da se čeka.

Nadalje u knjizi pràvi otklon od ljubavi, postaje prorok, biblijski zaodenut očajem u šta se čovek pretvorio. Čitajući njegov SUMRAK, video sam ga u crnoj mantiji, neobrijanog, neočešljanog, očajnog: sa visoke hridi, iznad sveg čovečanstva, sa velikim krstom dignutim iznad glave, upućuje kletve otrežnjenja čoveku. Očajan je Baturan zbog ljudskog posrnuća pa u SUMRAKU kaže:

I život ostavlja
tragove
kojim se traga
za čovjekom.

Rade se u svojim stihovanim preispitivanjima zna da poigra rečima. U pesmi MI LЈUDI, misli prelama i od svake reči pravi stih. Misaon je to stih, razumljiv, a bolan, kao i Baturanova žuč zbog ovdašnjeg čoveka što je bolna:

Ljubav
i klica
Djeca
i radost
Igra
i suza
Budućnost
i nada
Srljanje
i pad
Čovjek
i rad
Polet
i slad
Ljubav
i žudnja
Nada
i kad se strada
Patnja
i kad se voli
Zavist
i kad smo ljudi
Mi ljudi
Da li smo?

U poslednjem ciklusu, Baturan se ponovo vraća svom rodnom kraju, ponovo postaje impresionista – slika stihovima kao u pesmi BRDA: 

Sjedim na kršu. U kamenjaru.
Priroda svira serenadu u molu.
Vjetrine pušu. Ovce bleje.
Kukavica kuka.
Obronci Maglića u sjeni,
Išarani snijegom.
Vučevo u tami.
Samo moja brda obasjana suncem,
Oivičena borjem strašnog kanjona.
Čekaju veče
Požudno žderući sunce.

Kao i svi što za rodnom grudom bol bolujemo, ni Baturan, posle toliko godina od kad je ispod drvenog krova roditeljske kuće u svet otišao, sa odlaskom se nije pomirio, a ni sa sobom. Napuštena kuća mu simbolizuje zemlju. U pesmi POD STARIM KROVOM peva: 

U kovitlac vjetar vije.
Javor bije o krov stare kuće.
Noć odmakla. Sve što živi snije.
Samo bolnik u odbolu bdije.

Očajan je Baturan zbog svega u šta se sve pretvorilo i čovek sam sebe izneverio. Na kraju svoje zbirke u pesmi SKIK ne ispušta krik, neko skik, a zna se ko skiči – samo životinja u stupici:

Skiči, narode moj,
Skiku je sviko tvoj poj,
Skiku junačkom,
Od torbarske glave
Do Ćele-kule
Od skika sa koca
Do muka Šumarica.
 
Skiči, narode moj,
Kad ti zapreću ognjište.
Zubom zakolji.
Skiči za život bolji
Od skika do skika...

 

DAMARICE (Prometej, Novi Sad, 2014)

Za razliku od prve knjige, ova knjiga je pisana ekavicom, što je i razumljivo, jer pesnik, od doseljenja u Kruševac do njenog izdavanja već 40 godina živi među ekavcima.

Knjigu počinje definicijama: poezije, pesme i lepote. Po njemu, pod lepotom su krila poezije. U pesmi PESMA kaže: 

Pesma je duša moja
Pesmoštovče brate
Prelivena u dušu tvoju
Ritmom zvukom reči srca

U ciklusu SA MORAVE, u kome sam očekivao da ću naći lirske motive smiraja koje pogled na Moravu donosi, pesnik na njenoj obali ne nalazi spokoj, toliko ga rane rastočene države, gramzivih i prodanih duša bole. U pesmi MOJA JE ZEMLЈA ĆUP-FIRMA BILA, zemlju poredi sa glinenim ćupom: 

Moja je zemlja ćup-firma bila
Puna dukata medom zalivenih
Iz koje ruku vadio nije narečeni
Belosvetski mangup drumovnik
Moreplovac i zrakoplovac nesvrstanih
A ćupo-firmolomac u našoj kući crnoj

Pritiska ga beznađe, očajan je zbog rasparčane zemlje i bratoubilačkog rata i rastočenja koje je u svakom od tih parčadi nastavilo da buja, pa u pesmi PRZNINA BEZNAĐA ovako peva: 

Ide rat
Popucale niti nade
A beznađe zacarilo
Siromaštvo ponizilo
I nebo se prolomilo
Niču partijice ko pečurke

U poemi MRAK JUŽNIH SLOVENA, već nariče: 

Nepravda se stonozila
Laž se sablaznila
Beznađe se stomnožilo
Praznina se stovampirila
Mrak se stomračio 

U pesmi DAMARICE ZLA po kojoj je zbirka nazvana, do kletve je očajan, obraća se utemeljivačima našeg etnosa: 

U snu su mi zakucale
damarice zla
Biju u teme
u potiljak
u slepo oko
Biju u srce
Damarice
 
Zemljo moja drevna
Grade moj stoni
Nebesnice
Lazarice
sevaju li damarice stare
 
Podvižnici
Kosovski junaci
potomci vam sad gube Kosovo
i kninsko i ravno
bole li vas damarice nove
 
Svetlosti Svetosti
Kneže
Lavro
Otačastvo
kuriri najnoviji
potkopavaju vam temelje stare
Peku li vas damarice zla

U ciklusu SA MOTAVE, iako u Kanadi, Baturan se mislima vraća svom rodnom kraju i rodnoj kući, ali i nepresušnoj boli rastakanje zemlje i ljudi u njoj, zlu koje narodu ovom dušmani donose.

Kuća mu opet simbolizuje zemlju. Svoju rodnu kuću u pesmi KUĆO MOJA ORONULA ovako oplakuje: 

Kućo moja oronula
Noćas sam te sanjao
 
Tvoj južni zid puko
s obe strane
uzduž ćošnika
 
Samo što kucnuh
staračkim štapom
on veselnik sruši se na me
 
I više oka ne sklopih
od nemira i bola
u duši
 
Jedva iz noći izađoh

Vrhunac pesnikovo očajanje dostiže u poemi NAS SVUDA UBIJAJU: 

Nas svuda ubijaju
u balkanskim podvizima
povedosmo i susede
u slobodu
a oni nas optužiše
slobodom ih porobismo

Neka Baturan nije ništa drugo napisao, samo ova antiteza „slobodom nas porobiše“ dovoljna je da mu obezbedi oltar među pesnicima, misliocima.

U ciklusu SAMOMRZITELЈI pesnika bole rasejanja, laži i poklonstvo strancima kojima je narod izdan.

Pritvorne vođe
pritvorni popovi
pritvorne sudije
 
A narod pust
a narod gladan
i go i bos
 
Pritvornost i laž
pritvornost i strah
pritvornost i očaj
 
A narod prevaren
a narod uplašen
porobljen i proteran

Pa u pesmi SRAMOTNICI POSLEDNЈI dodaje: 

Dok ambasadori tuđi i špijuni
Otadžbinom vršljaju i vladaju
Bogate se i žderu muku narodnu
Sramotnici poslednji

U ciklusu TIŠINA I LARMA Baturan sučeljava dve antipode stanja ljudskog bića: s jedne strane svakidašnjeg čoveka, podanika i vlastodršca, a sa druge čoveka koji je pronašao sebe u sebi, svoj unutrašnji mir. Dubokoumna je Baturanova strofa u pesmi ISIHISTA kojom definiše isihistu, čoveka smirenosti, dosegnute nirvane: 

Silazi u istihiju biti
Pa tek onda delati
Menja sebe a ne svet
Sve drugo je utopija

A onda Baturan čovek, ne Baturan pesnik, dodaje na kraju te pesme strofu koja definiše i njega samoga:

Bori se duhovno i telesno
Neprestano i neizvesno
Protiv strasti razdrtosti
Za slobodu ličnog čina

Iz poslednjeg ciklusa ISKON izdvojio bih samo jednu pesmu, čisto da sa njome prodrmam moje učmalo pričanje, a i vas. Reč je o pesmi DVA NOBELOVCA ZA DVE SISE: 

Ponesoh dva nobelovca
za raspust da pročitam
Al sretoh Cicmilušu
u dolovima pivskim
 
Sedosmo da se odmorimo
među dokolenima belim
Na jednog Nobela njena
na drugog polovina moja
 
Cicmiluša uzdiše
od umora il iskona
A sise nabrekle igraju
pred grčom stuba čovečjeg
 
Da ne polete u nebesa
uhvatih obe sise
Povaljasmo dokolen
niz stranu cvetnu
u strasti još cvetnijoj
 
Sve do gomile na dnu doline
dokotrljasmo se u klupku
Ona za zovom iskona žene
Ja za stubom čovečjim i sisama
 
Jureći za sisama u dolovima pivskim
Zaboravih nobelovce svetske

Eto, ume Baturan i životodavne pesme da peva, ne samo one što guše a služe mu da se nakupljene gorčine oslobađa.

 

LELUJI (Prometej, Novi Sad, 2025)

Posle 11 godina od DAMARICA, ovo je Baturanova treća zbirka. Knjigu je podelio na sedam pevanja, ispod naslova svakog je podnaslov preuzet ili uobličen iz uvodne dve pesme LELUJI i LELUJANЈE koje su ujedno i okosnica zbirke.

Kroz ovu zbirku Baturan nastoji, što je, uostalom, i kroz sva svoja pisanja nastojao, da nađe mir u sebi i sa sobom. To kazuje poslednjom strofom LELUJA:

Leluja duša u čoveku,
leluja čovek u magli
i traži Boga u svemu,
ište Mir i Slobodu.

Baturan se igra sa ritmom, što se najbolje vidi u njegovoj pesmi ČOVEK I NEČOVEK: 

Niti sam ja
niti si ti
niti smo svi
iznikli u čoveka
il' nečoveka
 
Samo sam ja
samo si ti
samo smo svi
postali jagnjad
il' vučine.

Baturan piše i molitvu, ali ne uspeva da se uzdrži, da i kroz nju nedostojnima i neljudima ne lupi packu.

Retko u kojoj njegovoj pesmi da ne provejavaju duboka osećanja prema rodnoj grudi, našem etnosu, jeziku i pismu. Pesmama protestuje, upozorava, poziva na otrežnjenje. Pati zbog dekadencije, otupelosti duha koji nas je vekovima vodio da se borimo za očuvanje svojeg i sebe na svome. Pati zbog predaje, poniznosti, zbog onog što smo postali, a nikad bili nismo. Poziva na otrežnjenje, kao u pesmi NARODE MOJ: 

Narode moj, ne daj svoje njive,
livade, vinograde i voćnjake,
podzemne vode i nadzemne šume.
 
Narode moj, ne daj svoje oči
i krvotoke:
jezera, reke i potoke.
Ne daj svoje istočnike,
zemlju, vodu i vazduh.

Očajan je zbog opustelih sela, veštačkih jezera koja su progutala livade i oranice, zbog svih onih mesta gde smo bili a više nas nema. Pesma MLINIŠTE to najbolje ilustruje: 

Kuća još ima,
praznih,
i štala,
razvaljenih.
Nema ni ljudi,
ni blaga,
domaćinskog
 
Sve je izumrlo:
i odjek sekire iz Omara,
i oštrenje kose sa Urvenika,
i bleka i rika sa bunara.

Čitav splet pesama je ispleo o napuštenim selima svog zavičaja. Svu bol svoju pesničku u taj splet je utkao.

Kao i svi koje je odvukla tuđina pati za zemljom pradedovskom. Ovde mu je ostala Morava, tamo ga je sačekala Motava. Reke obe a ne razlikuju se samo u jednom slovu. Pesma SA MORAVE I MOTAVE to upečatljivo kazuje: 

Sa Morave i Motave
damarica stalno bije
sa Morave rođenije
sa motave tuđenije.
 
Oj Moravo Nilu zasađeni
Oj Motavo kampu zaleđeni
dve ste guje sa dva kontinenta
zasvrdlane u dno duše moje.

[...]

Oj Moravo Nilu zasađeni
Oj Motavo kampu zaleđeni
Sve prebrodih il premostih
al nemogah uzdah među vama.

Odvučen u tuđinu, dočekuje penziju, vraća se u Srbiju, leta tu provodi. Žena u Kanadi ostanula, deca se po svetu rasula, unuci sa njima. Sam bez njih, a pre svega bez voljene, pesmom ZAŠTO ŽIVIMO ODVOJENO, O DRAGANA doziva je i prebacuje joj:

Zašto živimo odvojeno,
o dragana,
u starosti,
ti u Kanadi, ja u Srbiji?
 
Deca su nam u Evropi,
poskitana i odrođena.
Zašto živimo odvojeno,
o dragana?
 
Zima je i u sred leta
bez tebe
odvojenom i usamljenom.
Zašto živimo odvojeno,
o dragana?

Poslednje pevanje u knjizi posvećuje svojim potomcima, dvojici unuka i trima unučicama. Svakom deki-pesniku, unučići su najlepše pesme koje je ispevao. Odlomak koji sledi je iz pesme MOJIM BLIZANCIMA: 

A Neca, vragolanko,
govori i kada ćuti,
pogledom ptica
kad se raskoprca.
 
Anđelčića dva
na dedinim rukama
prstiće zapliću
u dedinu bradu i nadu.

 

UMESTO ZAKLЈUČKA

U svakoj od ove tri knjige Radomir je upravo ono što je oduvek i bio: čovek koji voli svoju zemlju i svoj narod i koji bi sve dao da tom narodu bude bolje i da među drugim narodima konačno zauzme mesto koje mu pripada. Da se ne bi sam borio, posejao je po svetu svoje potomke, a oni će se dalje rasejavati i ljubav njegovu prenositi. Ako bude sreće, neki će se i ovde naseliti i putevima svog dede krenuti. 

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na stranicu sa koje je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje teksta ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 Prozor s pogledom na nebo

 

Pišem ti sa autobuske stanice, iz autobusa, jednog pa drugog, sa dugih ulica punih opušaka i prljave hartije raznesene vetrom. Pišem ti sa svih onih mesta gde sam bio sâm i gde ću biti: sa terase okrenute prema reci, u redu gde mirišu viršle, pored kanti za đubre udubljen u uskotečnost, iz masnih govornica što bazde na pokvarene zube i zadah iz usta. Pišem ti i sa klupe u parku dok kraj mene prolaze mlade mame i vuku derane koje sve na ovom svetu interesuje: i zašto ruže više ne cvetaju, i zašto park nema krila pa da mogu malo da lete a ne samo da se tu šetaju, i šta će onom čiki onoliki brkovi, da nije on to stavio svilu od kukuruza pa je samo nagaravio, a sme li malo da ga čupne; zbog čega je nebo tako visoko i hoće li moći da ga dohvati kad poraste. Mama, njemu se piški, piški mu se, mama!...

Biti sam u ovoj samoći nije toliko strašno, ali biti sam tamo gde nikog ne poznaješ, čak ni prodavca novina na ulici, ni čistača cipela, ni onu staricu drhtave ruke što prosi, ni vozača autobusa besnog na sve semafore na ovom svetu i ko ih izmisli, ne poznaješ ni pekara kod koga svakog jutra kupuješ burek, iako si jednom u njemu našla parče cigle. Ovde nema ni jedne osobe koja bi ti mogla reći dobar dan. Pa i da te opsuje, onako prijateljski, da te pošalje u materinu, ako treba, i ćušku da ti da, i to ako treba, a ne samo da ovako naizgled ćuti i trpi dok ga slučajno gaziš u gužvi, kao da ti to hoćeš, kao da ti je posebno stalo do gaženja, pa te još posle prezrivo i sa omalovažavanjem gleda i merka. Ni malo te ne bi začudilo kad bi i nož njegov u pupak podmuklo zaboden osetila...

Sve je ovo san, odvratni, podli san, pokvaren kao girice iz dalmatinskog restorana dok pokušavaš uveče da ih jedeš. Otrovala bi se da nije vina. Dobro je što za snom dolazi java. Jedino u snu znam da nisam pa me to toliko i ne boli. Ne valja kad nakon lepog sanjaš ružno. Istina uvek voli da ujede. A najgore je što sam i u tom snu sâm. Jedino je tama sa mnom. Čak i kad zvezde počinju da gube svoj sjaj i stanu lagano da iščezavaju sa neba, meni ne sviće. Kad petlovi u celom svetu otkukurikuju kraj noći, ovde se ne čuju, ovde ih zapravo i nema.

Dok polako, bunovan, ali već rumen od reske jutarnje svežine, koračam ulicama, neprozirnim i mračnim, do pola ispunjenih maglom, a od pola smogom što se nečujno uvukao u pluća i truje mi i tako zatrovano telo, znam da si jedino ti kraj mene, skoro da mogu da osetim u nozdrvama onaj tanani miris poljskog cveća i sunca kako se širi iz tvoje rasturene kose usnule na mojim grudima. Mogu i da te pozovem ako hoću, da potrčim s tobom, da se smejemo, bacamo kamenčiće u vodu, da začikavamo foke i dovodimo do besnila papagaje u zoološkom vrtu, da teramo majmune da skiče i vreče kao da ih neko dere, i da klikćemo, da vrištimo presrećni, sve dok nas neka žena ne sretne na ulici i šokirana ne zapita: „Dečko, jesi li lud? Da te nešto ne boli?“

Probao sam marihuanu. Kažu da se posle nje čovek oseća divno, da tone u svet magičan i nestvaran, u kome mu je samo lepo i ništa ga ne tišti. Možda, rekoh, ali meni je od toga bilo muka i povraćao sam. Više je nikada neću probati. Droga je za one slabe duhom, ja moram da izdržim u ovoj pustoši i da čekam dok zauvek ne budeš došla. Jer čemu da je uzimam kad znam da to i ne bi bila ti, već samo jetka vizija tvog negdašnjeg, božanskog postojanja. Ovako bar verujem da je lakše, mada nije tako. Teško mi je neprestano da slutim tvoje postojanje kraj sebe a da tu ništa ne mogu, iako si skoro na dohvat ruke, jednim pokretom da te dodirnem, da te privučem i nikad, nikad ne ispustim. A onda, kad moje ruke polete u prazno, kad zagrle korpu za otpatke umesto tvog tela, kad se nasmejem govečetu sa reklame za supu: osetim užasnu gorčinu prevare i nedostižnosti, neku neodređenu bol, košmar nestalnosti u glavi. Kao da namah postajem svestan svega, vidim ovaj strani grad, njegove puste ulice mokre od jesenjeg pljuska, natrule plotove i mačke što cvile iz mračnih podruma punih vlage i pacova, vidim čudne, pomalo šašave ljude kako neprestano nekuda žure, kao da beže sami od sebe, poput mrava, na sve strane, sustižu se i prestižu, pentraju u autobuse i zadihani silaze već na sledećoj stanici. Posmatrao sam ih sa čuđenjem, iznenađen, nisam ni primetio da i sam počinjem da bežim.

Juče sam posetio zvezdarnicu. Želeo sam da mogu da te ugledam teleskopom kao, uostalom, i druge zvezde što se lako daju spaziti na nebu, treperave i daleke, da ti mahnem, da ti pošaljem poljubac, da te vidim kako sanjalački sklapaš oči i šapućeš kroz plave uvojke nežnije od dodira lahora spletenog u kosi. Zurio sam dugo, zanet i čaknut, ali sam samo uspeo da vidim sunce kako umače prste na zalasku u reci i kako se bljeska sjajno i mistično, poput dečjeg balona ispuštenog iz ruku što se podigao i čika dečake zakačen u krošnji, ili se pak nadmeno spustio dole te se ljuljuška na vodi i ceri pocrveneo i nadut. Zalazak je uvek lako videti, teže je sačekati svitanje: treba dugo da sediš budna i spremna i ne dozvoliš očima da te prevare, da se sklope i utonu u san baš onda kada sunce rudi. Sutra ću opet ići da ga gledam.

Odnekud čujem zvuk gitare, dalek, ali jasan. A možda to i nije gitara. Možda se to samo vetar igra sa lišćem i preludira po ogoljenim granama više moje glave. Hladno mi je. Pokušavam da se zagrejem misleći na tebe. Tako mi je zlo u ovoj samoći. Spopadne me jeza i neki nejasan strah, potmuo i divalj, a ako nije on, tu je zebnja. Učini mi se ponekad, dok lutam kroz ovu pustoš, da ga mogu izbeći, da mogu da ga prevarim, iako uzalud pokušava da me ščepa. Zato nikad i nisam na jednom mestu. Neprestano tumaram ulicama, bez cilja, bez smisla i povoda, hodam, ili trčim, vozim se u tramvaju sa njegovim zaglušujućim tandrkanjem, pa opet hodam, ili opet trčim. Tako iz dana u dan, iz časa u čas, bez prestanka. Noć je moje postojanje.

Tišina me ubija. Najviše mrzim praznike zbog nje. Kad nema ljudi u gradu, ona se razgoropadi, budi me još u praskozorje, zavlači se u svaki delić tela, u svaki nerv. Uzalud zatvaram uši da je ne bih čuo: neminovnost se ne može izbeći. Malopre sam došao u iskušenje da skočim s mosta samo da bih mogao čuti pljusak - bar nešto da čujem. Umalo nisam. Zatvorio sam oči i svi su putnici mislili da spavam. Ti si u beloj haljini sedela kraj mene, držala me za ruku i tiho zvala. Šta – rekao sam. I autobus krenu. 

 KRAJ

© Branimir Perić

Prozor s pogledom na nebo je napisan na osnovu pisma koje je autorov brat, Gradimir, pisao svojoj devojci dok je bio na studijama.

Priča je 1974. otkupljena na konkursu „Politike“, i objavljena u njoj u broju 21895 od 18.09.1974. godine. Nagradu (100.000 dinara) podelio sam sa bratom. 

 

„Prozor s pogledom na nebo“ je objavljena u zbirci priča „Alkazar“, autor Branimir Perić, Bagdala, Kruševac, 1980. 

 

Vest Kulturnog centra Kruševac o promociji knjige „Dah u ogledalu“ B Perića

 

PREDSTAVLJENE ČETIRI NOVE KNJIGE BRANIMIRA PERIĆA

 

U Beloj sali Kulturnog centra predstavljene su četiri nove knjige autora Branimira Perića: DAH U OGLEDALU, pripovetke i knjige poezije DUGA, NESTANAK STRUJE i JABUDAKANIJA.

Autor , inače poreklom Kruševljanin, osnivač Književne omladine koja je započela svoje postojanje baš u zgradi tadašnjeg Doma omladine, a današnjeg Kulturnog centra, priredio je prisutnima u sali celovit program sastavljen od čitanja delova iz knjiga, videoprezentacije i prisećanja na vreme i događanja koji su obeležili njegovo uzrastanje kao pisca... Uz to, reč o knjizi DAH U OGLEDALU imao je recenzent dr Radomir Baturan. Urednik i voditelj programa je Jelena Protić Petronijević.

 

 

 

 

O neukalupljenima

 

Sve je više neukalupljenih. Doduše oduvek ih je bilo. Broj im je moguće isti, ali ih, zbog društvenih mreža, sada češće primećujemo. Kuraž im, iza virtuelnog štita, daje osećaj sigurnosti u usamljeničkom isukivanju mača. Velika je stvar biti zaštićen svemogućim štitom fizičkog nedodira: vitlanje mačem je tvoja sloboda. U svakom trenutku možeš da obrišeš komentar na svoje objave onih koji ti idu na živce, ili da ostavljače komentara iz kruga svojih virtuelnih pratilaca zauvek odstraniš blokom, kao što je Braca Duška Radovića obrisao lava koji stoji na tri noge, sluša na tri uva i gleda sa tri oka (nije te briga što si, sa stanovišta obrisanih, upravo ti taj tronogi, trouhi i trooki, ne lav, nego šugava mačka).

S obzirom na toliko bujanje i umnožavanje neukalupljenih, koje nam ovo vreme sve obilatije daruje, pitam se sve više i sve češće, zašto se neukalupljeni, kad ih je već toliko, ne ukalupe sa drugim neukalupljenima i ne stvore sopstveno, ne ostrvo, nego kontinent neukalupljenih? Tolika nabujala brojnost im pruža šansu da sad oni postanu ti koji, upravo zahvaljujući virtuelnosti društvenih mreža, mogu druge da išutiraju iz svog kalupa, ovoga puta kalupa neukalupljenosti, ili da ih dovedu dotle da se sami, neukalupljeni u neukalupljenost, sa kontinenta neukalupljenosti iskalupe?

Pitanje je samo da li su u stanju neukalupljeni uopšte, sa ijednim drugim neukalupljenim, fizički, u stvarnom svetu, ne u virtuelnom, da se ukalupe, da se slože kao lego kockice, kao slagalice od ne više samo nekoliko elemenata, nego sve brojnijih?

A šta ako neukalupljeni mazohistički uživaju u patnji izopštenosti i radije biraju kuknjavu nad samim sobom (ma kako nas uveravali da to nije kuknjava, nego rika pobede)? Možda im se bezopasnije čini po njih same, da se radije opredeljuju za lažno ubeđivanje drugih da su, sada, tako sami, bez Sanča Panse, eto baš srećni? Zar nije veća pobeda i glasnija rika ako druge prevariš da si deo kalupa, a u sebi nastaviš da ričeš i teraš po svome? Da znam, za to je potrebna baš velika snaga i pred drugima držanje mača zakopčanog u korice. Zbog toga bi osećao sebe u sebi prljavo, kažeš. Posmatraj kroz drugačiju vizuru: osećaj to kao svoju nadmoć, osećaj kao pobedu. Time što te drugi smatraju da si deo kalupa, nek ti nadme grudi. Nema ukalupljivanja dok malčice ne očukaš sopstvene rogove. Ni sa neukalupljenima se nećeš ukalupiti bez tog, barem malog očukavanja.

Sad ćeš me pitati, a zašto mi uopšte treba da se ukalupljujem? Pa, bez drugih ljudi se ne može živeti – i usamljeno drvo komunicira sa drugim usamljenim drvetima: preko spora, razmenom mirisa, dodirom žilica. „Najsrećniji sam kad sam sâm, ali dok sam među drugima“, napisao sam odavno u jednoj od svojih pripovedaka i tad sam bio najiskreniji prema sebi. Biti sam a istovremeno biti među drugima, lek je i spas, veruj mi.

© 2025 Branimir Perić