Prozor s pogledom na nebo

 

Pišem ti sa autobuske stanice, iz autobusa, jednog pa drugog, sa dugih ulica punih opušaka i prljave hartije raznesene vetrom. Pišem ti sa svih onih mesta gde sam bio sâm i gde ću biti: sa terase okrenute prema reci, u redu gde mirišu viršle, pored kanti za đubre udubljen u uskotečnost, iz masnih govornica što bazde na pokvarene zube i zadah iz usta. Pišem ti i sa klupe u parku dok kraj mene prolaze mlade mame i vuku derane koje sve na ovom svetu interesuje: i zašto ruže više ne cvetaju, i zašto park nema krila pa da mogu malo da lete a ne samo da se tu šetaju, i šta će onom čiki onoliki brkovi, da nije on to stavio svilu od kukuruza pa je samo nagaravio, a sme li malo da ga čupne; zbog čega je nebo tako visoko i hoće li moći da ga dohvati kad poraste. Mama, njemu se piški, piški mu se, mama!...

Biti sam u ovoj samoći nije toliko strašno, ali biti sam tamo gde nikog ne poznaješ, čak ni prodavca novina na ulici, ni čistača cipela, ni onu staricu drhtave ruke što prosi, ni vozača autobusa besnog na sve semafore na ovom svetu i ko ih izmisli, ne poznaješ ni pekara kod koga svakog jutra kupuješ burek, iako si jednom u njemu našla parče cigle. Ovde nema ni jedne osobe koja bi ti mogla reći dobar dan. Pa i da te opsuje, onako prijateljski, da te pošalje u materinu, ako treba, i ćušku da ti da, i to ako treba, a ne samo da ovako naizgled ćuti i trpi dok ga slučajno gaziš u gužvi, kao da ti to hoćeš, kao da ti je posebno stalo do gaženja, pa te još posle prezrivo i sa omalovažavanjem gleda i merka. Ni malo te ne bi začudilo kad bi i nož njegov u pupak podmuklo zaboden osetila...

Sve je ovo san, odvratni, podli san, pokvaren kao girice iz dalmatinskog restorana dok pokušavaš uveče da ih jedeš. Otrovala bi se da nije vina. Dobro je što za snom dolazi java. Jedino u snu znam da nisam pa me to toliko i ne boli. Ne valja kad nakon lepog sanjaš ružno. Istina uvek voli da ujede. A najgore je što sam i u tom snu sâm. Jedino je tama sa mnom. Čak i kad zvezde počinju da gube svoj sjaj i stanu lagano da iščezavaju sa neba, meni ne sviće. Kad petlovi u celom svetu otkukurikuju kraj noći, ovde se ne čuju, ovde ih zapravo i nema.

Dok polako, bunovan, ali već rumen od reske jutarnje svežine, koračam ulicama, neprozirnim i mračnim, do pola ispunjenih maglom, a od pola smogom što se nečujno uvukao u pluća i truje mi i tako zatrovano telo, znam da si jedino ti kraj mene, skoro da mogu da osetim u nozdrvama onaj tanani miris poljskog cveća i sunca kako se širi iz tvoje rasturene kose usnule na mojim grudima. Mogu i da te pozovem ako hoću, da potrčim s tobom, da se smejemo, bacamo kamenčiće u vodu, da začikavamo foke i dovodimo do besnila papagaje u zoološkom vrtu, da teramo majmune da skiče i vreče kao da ih neko dere, i da klikćemo, da vrištimo presrećni, sve dok nas neka žena ne sretne na ulici i šokirana ne zapita: „Dečko, jesi li lud? Da te nešto ne boli?“

Probao sam marihuanu. Kažu da se posle nje čovek oseća divno, da tone u svet magičan i nestvaran, u kome mu je samo lepo i ništa ga ne tišti. Možda, rekoh, ali meni je od toga bilo muka i povraćao sam. Više je nikada neću probati. Droga je za one slabe duhom, ja moram da izdržim u ovoj pustoši i da čekam dok zauvek ne budeš došla. Jer čemu da je uzimam kad znam da to i ne bi bila ti, već samo jetka vizija tvog negdašnjeg, božanskog postojanja. Ovako bar verujem da je lakše, mada nije tako. Teško mi je neprestano da slutim tvoje postojanje kraj sebe a da tu ništa ne mogu, iako si skoro na dohvat ruke, jednim pokretom da te dodirnem, da te privučem i nikad, nikad ne ispustim. A onda, kad moje ruke polete u prazno, kad zagrle korpu za otpatke umesto tvog tela, kad se nasmejem govečetu sa reklame za supu: osetim užasnu gorčinu prevare i nedostižnosti, neku neodređenu bol, košmar nestalnosti u glavi. Kao da namah postajem svestan svega, vidim ovaj strani grad, njegove puste ulice mokre od jesenjeg pljuska, natrule plotove i mačke što cvile iz mračnih podruma punih vlage i pacova, vidim čudne, pomalo šašave ljude kako neprestano nekuda žure, kao da beže sami od sebe, poput mrava, na sve strane, sustižu se i prestižu, pentraju u autobuse i zadihani silaze već na sledećoj stanici. Posmatrao sam ih sa čuđenjem, iznenađen, nisam ni primetio da i sam počinjem da bežim.

Juče sam posetio zvezdarnicu. Želeo sam da mogu da te ugledam teleskopom kao, uostalom, i druge zvezde što se lako daju spaziti na nebu, treperave i daleke, da ti mahnem, da ti pošaljem poljubac, da te vidim kako sanjalački sklapaš oči i šapućeš kroz plave uvojke nežnije od dodira lahora spletenog u kosi. Zurio sam dugo, zanet i čaknut, ali sam samo uspeo da vidim sunce kako umače prste na zalasku u reci i kako se bljeska sjajno i mistično, poput dečjeg balona ispuštenog iz ruku što se podigao i čika dečake zakačen u krošnji, ili se pak nadmeno spustio dole te se ljuljuška na vodi i ceri pocrveneo i nadut. Zalazak je uvek lako videti, teže je sačekati svitanje: treba dugo da sediš budna i spremna i ne dozvoliš očima da te prevare, da se sklope i utonu u san baš onda kada sunce rudi. Sutra ću opet ići da ga gledam.

Odnekud čujem zvuk gitare, dalek, ali jasan. A možda to i nije gitara. Možda se to samo vetar igra sa lišćem i preludira po ogoljenim granama više moje glave. Hladno mi je. Pokušavam da se zagrejem misleći na tebe. Tako mi je zlo u ovoj samoći. Spopadne me jeza i neki nejasan strah, potmuo i divalj, a ako nije on, tu je zebnja. Učini mi se ponekad, dok lutam kroz ovu pustoš, da ga mogu izbeći, da mogu da ga prevarim, iako uzalud pokušava da me ščepa. Zato nikad i nisam na jednom mestu. Neprestano tumaram ulicama, bez cilja, bez smisla i povoda, hodam, ili trčim, vozim se u tramvaju sa njegovim zaglušujućim tandrkanjem, pa opet hodam, ili opet trčim. Tako iz dana u dan, iz časa u čas, bez prestanka. Noć je moje postojanje.

Tišina me ubija. Najviše mrzim praznike zbog nje. Kad nema ljudi u gradu, ona se razgoropadi, budi me još u praskozorje, zavlači se u svaki delić tela, u svaki nerv. Uzalud zatvaram uši da je ne bih čuo: neminovnost se ne može izbeći. Malopre sam došao u iskušenje da skočim s mosta samo da bih mogao čuti pljusak - bar nešto da čujem. Umalo nisam. Zatvorio sam oči i svi su putnici mislili da spavam. Ti si u beloj haljini sedela kraj mene, držala me za ruku i tiho zvala. Šta – rekao sam. I autobus krenu. 

 KRAJ

© Branimir Perić

Prozor s pogledom na nebo je napisan na osnovu pisma koje je autorov brat, Gradimir, pisao svojoj devojci dok je bio na studijama.

Priča je 1974. otkupljena na konkursu „Politike“, i objavljena u njoj u broju 21895 od 18.09.1974. godine. Nagradu (100.000 dinara) podelio sam sa bratom. 

 

„Prozor s pogledom na nebo“ je objavljena u zbirci priča „Alkazar“, autor Branimir Perić, Bagdala, Kruševac, 1980.