Beseda o tri knjige poezije Radomira Baturana

 Predstavljanje opusa Radomira Baturana u kruševačkoj biblioteci

19. juni 2025. u 18³⁰

Baturan i ja se znamo još od kraja sedamdesetih. Zajedno smo osnovali Književnu omladinu Kruševca, popularni KOK, zajedno smo u dvorištu njegove tašte pročešljavali kulturna zbivanja, njegovu i moju prozu. Pred svoju porodičnu seobu u Kanadu napisao je recenziju za moj roman. A za sve to vreme nisam imao pojma da piše i poeziju! Zatečen sam bio kad sam video da mu je prva zbirka pesama, „Niti nade“,  objavljena deset godinu po našem upoznavanju!

 

NITI NADE (Bagdala, Kruševac, 1987)

Malo je supruga koje imaju tu čast da im suprug, pisac, ne samo posvetom, nego i uvodnom pesmom, posveti zbirku pesama i još, svoju izabranicu, kroz pesmu izjednači sa uzdrhtalom brezom a, nama, čitaocima se ispovedi da je ona i izvor i ušće njegove sreće. 

Čitajući ovu zbirku tek mu sad verujem kad je rekao da i on i ja samo svojim ženama možemo da zahvalimo što smo opstali i pisci postali, jer druge nas, ovakve, nakrivo nasađene, bandoglave, ne bi trpele, a još manje bodrile da uspemo na putu kojim smo krenuli.

Kroz svoje pesme sabrane u ovoj knjizi Baturan kratkim stihovim slika ono što se između žene i muškarca dešava u dodirima i nedodirima, čežnjama i vapajima, bliskosti, rastancima pa ponovnim susretima. Ne samo da slika, nego i kao da kamerom snima.

U sledećih pet stihova iz pesme SUSRET, sastavljenih od pet glagola, njegova pesnička kamera snima ljubavni čin:

Uzdisati
vriskati
drhtati
jecati
i stati.

Pesnički nagon je iz Baturana stihove počeo da istiskuje još tamo gde je stasavao, gde je školu učio, pa gde je vojsku služio i na klupama u parku prve kose devojačke mrsio. Te ranije pesme su izražajne, idilične u opisu rodnog kraja, seoskog ambijenta, livada, šuma i kamena, kao i ambijenta grada u kome je studirao. Nîti su to koje ga trajno vezuju za rodnu grudu, proživljenu mladost, za sve one nikad iščilele slike iz sećanja. 

Ume Radomir i kafanske pesme da peva kad ga ljubav izneveri. Dobro bi bar nekoj od tih pesama došle note. Naročito onima u kojima peva da u čaši gasi sveću svoje ljubavne sreće. Pesma ga iz poraza ostavljenosti vadi. Trezni ga od mamurluka izneverene ljubavi. Iako sa gorčinom, on se miri sa sudbinom, prihvata stvarnost, kao u pesmi POMIRENЈE.

Bura je prošla. Očaj bjesomučni.
Zamijeni mrtvilo, beživotnost neka.
U trbušini puko mjehur žučni
i nema više šta da se čeka.

Nadalje u knjizi pràvi otklon od ljubavi, postaje prorok, biblijski zaodenut očajem u šta se čovek pretvorio. Čitajući njegov SUMRAK, video sam ga u crnoj mantiji, neobrijanog, neočešljanog, očajnog: sa visoke hridi, iznad sveg čovečanstva, sa velikim krstom dignutim iznad glave, upućuje kletve otrežnjenja čoveku. Očajan je Baturan zbog ljudskog posrnuća pa u SUMRAKU kaže:

I život ostavlja
tragove
kojim se traga
za čovjekom.

Rade se u svojim stihovanim preispitivanjima zna da poigra rečima. U pesmi MI LЈUDI, misli prelama i od svake reči pravi stih. Misaon je to stih, razumljiv, a bolan, kao i Baturanova žuč zbog ovdašnjeg čoveka što je bolna:

Ljubav
i klica
Djeca
i radost
Igra
i suza
Budućnost
i nada
Srljanje
i pad
Čovjek
i rad
Polet
i slad
Ljubav
i žudnja
Nada
i kad se strada
Patnja
i kad se voli
Zavist
i kad smo ljudi
Mi ljudi
Da li smo?

U poslednjem ciklusu, Baturan se ponovo vraća svom rodnom kraju, ponovo postaje impresionista – slika stihovima kao u pesmi BRDA: 

Sjedim na kršu. U kamenjaru.
Priroda svira serenadu u molu.
Vjetrine pušu. Ovce bleje.
Kukavica kuka.
Obronci Maglića u sjeni,
Išarani snijegom.
Vučevo u tami.
Samo moja brda obasjana suncem,
Oivičena borjem strašnog kanjona.
Čekaju veče
Požudno žderući sunce.

Kao i svi što za rodnom grudom bol bolujemo, ni Baturan, posle toliko godina od kad je ispod drvenog krova roditeljske kuće u svet otišao, sa odlaskom se nije pomirio, a ni sa sobom. Napuštena kuća mu simbolizuje zemlju. U pesmi POD STARIM KROVOM peva: 

U kovitlac vjetar vije.
Javor bije o krov stare kuće.
Noć odmakla. Sve što živi snije.
Samo bolnik u odbolu bdije.

Očajan je Baturan zbog svega u šta se sve pretvorilo i čovek sam sebe izneverio. Na kraju svoje zbirke u pesmi SKIK ne ispušta krik, neko skik, a zna se ko skiči – samo životinja u stupici:

Skiči, narode moj,
Skiku je sviko tvoj poj,
Skiku junačkom,
Od torbarske glave
Do Ćele-kule
Od skika sa koca
Do muka Šumarica.
 
Skiči, narode moj,
Kad ti zapreću ognjište.
Zubom zakolji.
Skiči za život bolji
Od skika do skika...

 

DAMARICE (Prometej, Novi Sad, 2014)

Za razliku od prve knjige, ova knjiga je pisana ekavicom, što je i razumljivo, jer pesnik, od doseljenja u Kruševac do njenog izdavanja već 40 godina živi među ekavcima.

Knjigu počinje definicijama: poezije, pesme i lepote. Po njemu, pod lepotom su krila poezije. U pesmi PESMA kaže: 

Pesma je duša moja
Pesmoštovče brate
Prelivena u dušu tvoju
Ritmom zvukom reči srca

U ciklusu SA MORAVE, u kome sam očekivao da ću naći lirske motive smiraja koje pogled na Moravu donosi, pesnik na njenoj obali ne nalazi spokoj, toliko ga rane rastočene države, gramzivih i prodanih duša bole. U pesmi MOJA JE ZEMLЈA ĆUP-FIRMA BILA, zemlju poredi sa glinenim ćupom: 

Moja je zemlja ćup-firma bila
Puna dukata medom zalivenih
Iz koje ruku vadio nije narečeni
Belosvetski mangup drumovnik
Moreplovac i zrakoplovac nesvrstanih
A ćupo-firmolomac u našoj kući crnoj

Pritiska ga beznađe, očajan je zbog rasparčane zemlje i bratoubilačkog rata i rastočenja koje je u svakom od tih parčadi nastavilo da buja, pa u pesmi PRZNINA BEZNAĐA ovako peva: 

Ide rat
Popucale niti nade
A beznađe zacarilo
Siromaštvo ponizilo
I nebo se prolomilo
Niču partijice ko pečurke

U poemi MRAK JUŽNIH SLOVENA, već nariče: 

Nepravda se stonozila
Laž se sablaznila
Beznađe se stomnožilo
Praznina se stovampirila
Mrak se stomračio 

U pesmi DAMARICE ZLA po kojoj je zbirka nazvana, do kletve je očajan, obraća se utemeljivačima našeg etnosa: 

U snu su mi zakucale
damarice zla
Biju u teme
u potiljak
u slepo oko
Biju u srce
Damarice
 
Zemljo moja drevna
Grade moj stoni
Nebesnice
Lazarice
sevaju li damarice stare
 
Podvižnici
Kosovski junaci
potomci vam sad gube Kosovo
i kninsko i ravno
bole li vas damarice nove
 
Svetlosti Svetosti
Kneže
Lavro
Otačastvo
kuriri najnoviji
potkopavaju vam temelje stare
Peku li vas damarice zla

U ciklusu SA MOTAVE, iako u Kanadi, Baturan se mislima vraća svom rodnom kraju i rodnoj kući, ali i nepresušnoj boli rastakanje zemlje i ljudi u njoj, zlu koje narodu ovom dušmani donose.

Kuća mu opet simbolizuje zemlju. Svoju rodnu kuću u pesmi KUĆO MOJA ORONULA ovako oplakuje: 

Kućo moja oronula
Noćas sam te sanjao
 
Tvoj južni zid puko
s obe strane
uzduž ćošnika
 
Samo što kucnuh
staračkim štapom
on veselnik sruši se na me
 
I više oka ne sklopih
od nemira i bola
u duši
 
Jedva iz noći izađoh

Vrhunac pesnikovo očajanje dostiže u poemi NAS SVUDA UBIJAJU: 

Nas svuda ubijaju
u balkanskim podvizima
povedosmo i susede
u slobodu
a oni nas optužiše
slobodom ih porobismo

Neka Baturan nije ništa drugo napisao, samo ova antiteza „slobodom nas porobiše“ dovoljna je da mu obezbedi oltar među pesnicima, misliocima.

U ciklusu SAMOMRZITELЈI pesnika bole rasejanja, laži i poklonstvo strancima kojima je narod izdan.

Pritvorne vođe
pritvorni popovi
pritvorne sudije
 
A narod pust
a narod gladan
i go i bos
 
Pritvornost i laž
pritvornost i strah
pritvornost i očaj
 
A narod prevaren
a narod uplašen
porobljen i proteran

Pa u pesmi SRAMOTNICI POSLEDNЈI dodaje: 

Dok ambasadori tuđi i špijuni
Otadžbinom vršljaju i vladaju
Bogate se i žderu muku narodnu
Sramotnici poslednji

U ciklusu TIŠINA I LARMA Baturan sučeljava dve antipode stanja ljudskog bića: s jedne strane svakidašnjeg čoveka, podanika i vlastodršca, a sa druge čoveka koji je pronašao sebe u sebi, svoj unutrašnji mir. Dubokoumna je Baturanova strofa u pesmi ISIHISTA kojom definiše isihistu, čoveka smirenosti, dosegnute nirvane: 

Silazi u istihiju biti
Pa tek onda delati
Menja sebe a ne svet
Sve drugo je utopija

A onda Baturan čovek, ne Baturan pesnik, dodaje na kraju te pesme strofu koja definiše i njega samoga:

Bori se duhovno i telesno
Neprestano i neizvesno
Protiv strasti razdrtosti
Za slobodu ličnog čina

Iz poslednjeg ciklusa ISKON izdvojio bih samo jednu pesmu, čisto da sa njome prodrmam moje učmalo pričanje, a i vas. Reč je o pesmi DVA NOBELOVCA ZA DVE SISE: 

Ponesoh dva nobelovca
za raspust da pročitam
Al sretoh Cicmilušu
u dolovima pivskim
 
Sedosmo da se odmorimo
među dokolenima belim
Na jednog Nobela njena
na drugog polovina moja
 
Cicmiluša uzdiše
od umora il iskona
A sise nabrekle igraju
pred grčom stuba čovečjeg
 
Da ne polete u nebesa
uhvatih obe sise
Povaljasmo dokolen
niz stranu cvetnu
u strasti još cvetnijoj
 
Sve do gomile na dnu doline
dokotrljasmo se u klupku
Ona za zovom iskona žene
Ja za stubom čovečjim i sisama
 
Jureći za sisama u dolovima pivskim
Zaboravih nobelovce svetske

Eto, ume Baturan i životodavne pesme da peva, ne samo one što guše a služe mu da se nakupljene gorčine oslobađa.

 

LELUJI (Prometej, Novi Sad, 2025)

Posle 11 godina od DAMARICA, ovo je Baturanova treća zbirka. Knjigu je podelio na sedam pevanja, ispod naslova svakog je podnaslov preuzet ili uobličen iz uvodne dve pesme LELUJI i LELUJANЈE koje su ujedno i okosnica zbirke.

Kroz ovu zbirku Baturan nastoji, što je, uostalom, i kroz sva svoja pisanja nastojao, da nađe mir u sebi i sa sobom. To kazuje poslednjom strofom LELUJA:

Leluja duša u čoveku,
leluja čovek u magli
i traži Boga u svemu,
ište Mir i Slobodu.

Baturan se igra sa ritmom, što se najbolje vidi u njegovoj pesmi ČOVEK I NEČOVEK: 

Niti sam ja
niti si ti
niti smo svi
iznikli u čoveka
il' nečoveka
 
Samo sam ja
samo si ti
samo smo svi
postali jagnjad
il' vučine.

Baturan piše i molitvu, ali ne uspeva da se uzdrži, da i kroz nju nedostojnima i neljudima ne lupi packu.

Retko u kojoj njegovoj pesmi da ne provejavaju duboka osećanja prema rodnoj grudi, našem etnosu, jeziku i pismu. Pesmama protestuje, upozorava, poziva na otrežnjenje. Pati zbog dekadencije, otupelosti duha koji nas je vekovima vodio da se borimo za očuvanje svojeg i sebe na svome. Pati zbog predaje, poniznosti, zbog onog što smo postali, a nikad bili nismo. Poziva na otrežnjenje, kao u pesmi NARODE MOJ: 

Narode moj, ne daj svoje njive,
livade, vinograde i voćnjake,
podzemne vode i nadzemne šume.
 
Narode moj, ne daj svoje oči
i krvotoke:
jezera, reke i potoke.
Ne daj svoje istočnike,
zemlju, vodu i vazduh.

Očajan je zbog opustelih sela, veštačkih jezera koja su progutala livade i oranice, zbog svih onih mesta gde smo bili a više nas nema. Pesma MLINIŠTE to najbolje ilustruje: 

Kuća još ima,
praznih,
i štala,
razvaljenih.
Nema ni ljudi,
ni blaga,
domaćinskog
 
Sve je izumrlo:
i odjek sekire iz Omara,
i oštrenje kose sa Urvenika,
i bleka i rika sa bunara.

Čitav splet pesama je ispleo o napuštenim selima svog zavičaja. Svu bol svoju pesničku u taj splet je utkao.

Kao i svi koje je odvukla tuđina pati za zemljom pradedovskom. Ovde mu je ostala Morava, tamo ga je sačekala Motava. Reke obe a ne razlikuju se samo u jednom slovu. Pesma SA MORAVE I MOTAVE to upečatljivo kazuje: 

Sa Morave i Motave
damarica stalno bije
sa Morave rođenije
sa motave tuđenije.
 
Oj Moravo Nilu zasađeni
Oj Motavo kampu zaleđeni
dve ste guje sa dva kontinenta
zasvrdlane u dno duše moje.

[...]

Oj Moravo Nilu zasađeni
Oj Motavo kampu zaleđeni
Sve prebrodih il premostih
al nemogah uzdah među vama.

Odvučen u tuđinu, dočekuje penziju, vraća se u Srbiju, leta tu provodi. Žena u Kanadi ostanula, deca se po svetu rasula, unuci sa njima. Sam bez njih, a pre svega bez voljene, pesmom ZAŠTO ŽIVIMO ODVOJENO, O DRAGANA doziva je i prebacuje joj:

Zašto živimo odvojeno,
o dragana,
u starosti,
ti u Kanadi, ja u Srbiji?
 
Deca su nam u Evropi,
poskitana i odrođena.
Zašto živimo odvojeno,
o dragana?
 
Zima je i u sred leta
bez tebe
odvojenom i usamljenom.
Zašto živimo odvojeno,
o dragana?

Poslednje pevanje u knjizi posvećuje svojim potomcima, dvojici unuka i trima unučicama. Svakom deki-pesniku, unučići su najlepše pesme koje je ispevao. Odlomak koji sledi je iz pesme MOJIM BLIZANCIMA: 

A Neca, vragolanko,
govori i kada ćuti,
pogledom ptica
kad se raskoprca.
 
Anđelčića dva
na dedinim rukama
prstiće zapliću
u dedinu bradu i nadu.

 

UMESTO ZAKLЈUČKA

U svakoj od ove tri knjige Radomir je upravo ono što je oduvek i bio: čovek koji voli svoju zemlju i svoj narod i koji bi sve dao da tom narodu bude bolje i da među drugim narodima konačno zauzme mesto koje mu pripada. Da se ne bi sam borio, posejao je po svetu svoje potomke, a oni će se dalje rasejavati i ljubav njegovu prenositi. Ako bude sreće, neki će se i ovde naseliti i putevima svog dede krenuti. 

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na stranicu sa koje je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje teksta ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.