O neukalupljenima

 

Sve je više neukalupljenih. Doduše oduvek ih je bilo. Broj im je moguće isti, ali ih, zbog društvenih mreža, sada češće primećujemo. Kuraž im, iza virtuelnog štita, daje osećaj sigurnosti u usamljeničkom isukivanju mača. Velika je stvar biti zaštićen svemogućim štitom fizičkog nedodira: vitlanje mačem je tvoja sloboda. U svakom trenutku možeš da obrišeš komentar na svoje objave onih koji ti idu na živce, ili da ostavljače komentara iz kruga svojih virtuelnih pratilaca zauvek odstraniš blokom, kao što je Braca Duška Radovića obrisao lava koji stoji na tri noge, sluša na tri uva i gleda sa tri oka (nije te briga što si, sa stanovišta obrisanih, upravo ti taj tronogi, trouhi i trooki, ne lav, nego šugava mačka).

S obzirom na toliko bujanje i umnožavanje neukalupljenih, koje nam ovo vreme sve obilatije daruje, pitam se sve više i sve češće, zašto se neukalupljeni, kad ih je već toliko, ne ukalupe sa drugim neukalupljenima i ne stvore sopstveno, ne ostrvo, nego kontinent neukalupljenih? Tolika nabujala brojnost im pruža šansu da sad oni postanu ti koji, upravo zahvaljujući virtuelnosti društvenih mreža, mogu druge da išutiraju iz svog kalupa, ovoga puta kalupa neukalupljenosti, ili da ih dovedu dotle da se sami, neukalupljeni u neukalupljenost, sa kontinenta neukalupljenosti iskalupe?

Pitanje je samo da li su u stanju neukalupljeni uopšte, sa ijednim drugim neukalupljenim, fizički, u stvarnom svetu, ne u virtuelnom, da se ukalupe, da se slože kao lego kockice, kao slagalice od ne više samo nekoliko elemenata, nego sve brojnijih?

A šta ako neukalupljeni mazohistički uživaju u patnji izopštenosti i radije biraju kuknjavu nad samim sobom (ma kako nas uveravali da to nije kuknjava, nego rika pobede)? Možda im se bezopasnije čini po njih same, da se radije opredeljuju za lažno ubeđivanje drugih da su, sada, tako sami, bez Sanča Panse, eto baš srećni? Zar nije veća pobeda i glasnija rika ako druge prevariš da si deo kalupa, a u sebi nastaviš da ričeš i teraš po svome? Da znam, za to je potrebna baš velika snaga i pred drugima držanje mača zakopčanog u korice. Zbog toga bi osećao sebe u sebi prljavo, kažeš. Posmatraj kroz drugačiju vizuru: osećaj to kao svoju nadmoć, osećaj kao pobedu. Time što te drugi smatraju da si deo kalupa, nek ti nadme grudi. Nema ukalupljivanja dok malčice ne očukaš sopstvene rogove. Ni sa neukalupljenima se nećeš ukalupiti bez tog, barem malog očukavanja.

Sad ćeš me pitati, a zašto mi uopšte treba da se ukalupljujem? Pa, bez drugih ljudi se ne može živeti – i usamljeno drvo komunicira sa drugim usamljenim drvetima: preko spora, razmenom mirisa, dodirom žilica. „Najsrećniji sam kad sam sâm, ali dok sam među drugima“, napisao sam odavno u jednoj od svojih pripovedaka i tad sam bio najiskreniji prema sebi. Biti sam a istovremeno biti među drugima, lek je i spas, veruj mi.

© 2025 Branimir Perić