Godine 2010. nekadašnji novinar kruševačkog nedeljnika „Pobeda“ i „Radija Kruševac“, Marija Manojlović, koja je tokom svog radnog veka ostavila neizbrisivi trag u kulturi Kruševca, beležeći kulturne događaje Rasinskog okruga, vodila je sa mnom intervju sa namerom da ga ubaci u knjigu koju je o Kruševcu i kulturi Kruševca pisala. Jedno vreme se, posle odlaska u penziju bila izgubila sa radara javnosti. Mi mlađi smo je itekako pamtili jer je za nas, tek zakoračene u književnosti, bila svojevrsna mecena – nije bilo nedeljnog programa na Radio Kruševcu, koga je vodila, a da joj nismo bili gosti. Krajem 2009. mi se javila telefonom, a zatim su krenula naša dopisivanja mejlom. Prvo pitanje iz dogovorenog intervjua sa mnom došlo mi je u januaru 2010, drugo u februaru, a treće u martu. Imao sam zadataka da na svako, natenane i što detaljnije odgovorim. Međutim, nakon što sam joj poslao odgovor na treće pitanje, sa njene strane je nastupio neočekivani, ni sa čime najavljen muk. Marija, ili Mara kako su je njene kolege u redakciji zvale, ponovo je nestala sa radara. Slao sam joj mejlove, zvao telefonom broj sa koga mi se poslednji put javila, ali ona tamo više nije stanovala. Nakon trinaest godina otada, stigla mi je vest da je radar javnosti dragu Mariju opet uhvatio, ali ovoga puta prekasno. Januara 2023, njen sestrić je zatekao u njihovoj sobi u Vrnjačkoj Banji: radio je svirao a ona zauvek usnula.

Molim ovom prilikom njenog sestrića, bilo koga od njene familije, da pronađu rukopis knjige koju je Marija pisala i, bez obzira koliko je završena, da je objave. Znajući Mariju, to mora da je kao zemlja jaka knjiga. Šteta bi bilo da još jedno svedočanstvo o vremenu koga više nema, o dragom nam Kruševcu, ne bude dostupno Kruševljanima i nama, koji njenu podršku našem književnom stasavanju ne možemo nikad zaboraviti.

Evo, iz Marijinog intervjua, sva tri pomenuta Marijina pitanja i odgovori koje sam na njih dao.

 

Intervju Marije Manojlović sa Branimirom Perićem

 

Kad čuješ „Kruševac“, šta prvo pomisliš, vidiš ili osetiš?

Šta osećam kad pomislim ili vidim Kruševac? Osećam deo sebe, slatku tugu što se razliva grudima, čini me živim, grcavo srećnim, opuštenim kao što jedino dete može da bude opušteno na grudima majke. Kruševac je deo mog tela, od njega je moje tkivo nastalo, ćelije izatkane i sokovi ubrizgani koji me drže uspravnim, prkosnim, nežnim, milosrdnim prema drugima i nemilosrdnim prema sebi. Rodio sam se u njemu, rastao u njemu, udisao njegov vazduh i mirise cvetova sa njegovih livada, lipa, vrtova, pio vodu sa njegovih izvora, žvakao hleb od žita požnjevenog sa njegovih oranica, samlevenog u njegovim mlinovima, grizao povrće uzgajano na okolnim njivama i u baštama oko njegovih kuća, brstio voće sa komšijskih voćaka, dudova, vinograda, u slast jeo pečeno ili prženo meso od tovljenika iz obora mog dede i obora okolnih sela, staja, torova, ovaca i goveda napasanih po brdima i pašnjacima koji su ga okruživali, pio mleko iz vimena njegovih krava, opijao se ljubavlju sa usana njegovih devojaka, uz obraz prislanjao njihove dojke, cedio im sokove iz bedara, zanosio se od njihovih i njegovog mirisa, mirisa parkova u njemu i nas u njima, livada, Bagdale, Jastrepca, hladio se vodom Morave, Rasine, jastrebačkog i ćelijskog jezera; sve se to mešalo u meni u hranljivu kašu, životvornu, koja se u retortama prirode pretvarala u moje telo, moj duh, moj karakter; višak je otuda isticao u reči, bojio bele stranice mojim uzdasima, osmesima, vapajima, lutanjima, traženjima i nenalaženjima.

Šta osećam kad pomislim na Kruševac? Šta oseća čovek kad se iznenada, podstaknut ko zna čime, možda i ni sa čime, seti neke svoje davne ljubavi? Raspilavi se, razneži, eto to oseća i mrzi sve koji tog trenutka banu i razveju mu slatke slike.

Duh svoj spisateljski odgajao sam čitajući kao dete najbolje knjige koje su u to vreme postojale za omladinu na ovim prostorima. Bile su to knjige koje je štampala „Zora“ Zagreb. Tada su jezik njihov i jezik naš bili isti jezik, nisu se razlikovali, jedino tu i tamo poneka reč koja se govorila kod njih, a kod nas nije, kao i to što su pričali ijekavski i što su strana imena pisali u originalu. E upravo sam se u par reči, koje kod nas nisu postojale, a kod njih jesu, zaljubio i ta ljubav, nesmanjena, traje i danas. Navešću dve: „tvar“ i „splin“. I „tvar“ i „splin“ su mi se uvukle u dušu, osećao sam ih prosto fizički. „Tvar“ je na našem „materija, supstanca“, ali mnogo poetskije zvuči i mnogo više stane u reči „tvar“ nego kad kažeš suvoparno „materija“, ili, zamisli, „supstanca“. A „splin“, „splin“ u našem jeziku ne postoji, nema zamenu. Verovatno ne bi postojao ni u njihovom da ga nisu preuzeli ko zna kada u izgovornom obliku iz Engleskog, a Englezi iz latinskog, Latini iz grčkog, a Grci iz sanskrita. Splin na engleskom znači „slezena, jetra“, ali i „potištenost“, „melanholija“, „zlovolja“. U hrvatskom znači verovatno isto, nikad o tome nisam razmišljao, ali sam ga u svojoj glavi, u svom srcu preveo i osećao kao nešto bez težine, što ispunjava vazduh u sumrak, noću, prolazi kroz sve stvari, nije „tvar“, ali uprkos tome blago guši, pritiska grudi laganom tugom, setom, mada i neodređenom, potmulom radošću, onom za koju kažem da je „grcava“, ako radost uopšte može da bude potmula. Šta osetim kad pomislim na Kruševac? Upravo te dve hrvatske reči, tvar od koje sam sazdan i splin koji udišem umesto vazduha. Sad ti je sve jasno. 

Sećaš li se prve knjige koju si pročitao, prvog odlaska u gradsku biblioteku (gde je bila, kako je izgledala, mirisala), jesi li sa nekim podelio te trenutke ili si išao sam?

Biblioteka. Crkva kojoj sam se klanjao. U njoj je živeo jedini bog u koga sam verovao, bog nade, izazova, bog beskraja, nedokučivih prostranstava, uzbuđenja, zanosa, bog paralelnih svetova koji postoje mimo nas i uprkos nas, bog zavođenja i zavedenih, bog svih mogućih i nemogućih boja, zveckanja oružja, Amorovih strela, fijuka, šumova kojekakvih i svakakvih, bog cvrkuta, šaputanja, gugutanja, ali i škrguta, bog nemira, bog spokojstva, milih stvari i onih ružnih, klovnova i zasmejanih, u ljubav zanetih i odljubljenih, bog delirijuma, dalekih putovanja, plavih beskraja, visokih, dubokih, unutar sebe i van sebe, bog spokoja, a pre svega i iznad svega bog mirisa, mirisa hartije, koji opija, zanosi mnogo brže i trajnije nego vino. Ko ga se jednom svojski nadiše, nikad se više ne otrezni.Biblioteka. Moj prvi ulazak u biblioteku. Nikad im nisam oprostio što su to staro, svetlo zdanje srušili i hram knjiga preselili u onu betonsku, sterilnu zgradu, diku socrealizma, u kojoj i danas čamotinja.

Moj prvi ulazak u biblioteku. Bela zgrada na ćošku, prekoputa nekadašnje apoteke „Kedrović“ (ni za zgradu „Kedrovića“ im nikad neću oprostiti). Lek za telo i lek za dušu jedan prekoputa drugog. Naši stari su na sve mislili. Visoko prizemlje i sprat. Balkoni svuda okolo. Ulazilo se kroz zastakljena vrata na uglu. Gledala su preko spomenika kosovskim junacima, dijagonalno u „Luvr“ (ni za „Luvr“ teško da ću im ikad oprostiti). Ogromna aula, visoka. U auli, naspram ulaza, pult za uzimanje knjiga. Pod nogama crni olajni patos – najlepši miris mog detinjstva (u stvari, ja i ne znam da li je bio olajan, i da li je uopšte pod bio od patosa, ali grudima tako odgovora da pamte). Sasvim u desno, dugačke stepenice vode na galeriju sa knjigama. Galerija je iznad pulta, svuda naokolo po obodu aule. Možda sve i nije bilo tako, možda aula nije bila toliko „ogromna“ niti galerija smeštena iznad nje, ni tako visoko, a najmanje sam siguran da je bila „naokolo“. Nije mi zameriti, bio sam mali, a malom detetu se sve čini veliko i čudesno; posle, kad poraste, teško ga je razuveriti da, dok nije bio tu, niko nije intervenisao i menjao veličine bez njegovog znanja. Bila velika aula ili ne bila, bila visoka galerija ili ne, olajisan pod, pa čak i drvene stepenice iznad pulta koje vode na galeriju, moj detinji pogled na stvari – koji je uprkos svemu ostao u meni, dozvoljava mi da biblioteku i dalje na taj način vidim, i na tome sam mu zahvalan.

Priznajem, u duši mi nije baš neko osećanje da mi je ne znam kako lagodno dok je se sećam. Teško je objasniti otkud takav trun u duši. Ovamo biblioteku doživljavam kao svetilište, a prva crkva u koju sam kročio ne donosi mi radost kad pomislim na nju. U „novoj crkvi“ u „Domu sindikata“ (to je ona sterilna zgrada) već sam bio čest gost. Pokidale su se niti veze sa prvobitnim sećanjem koje su mogle da doprinesu odgonetanju takvog osećanja. Staro zdanje to sigurno ne zaslužuje. Ni svesni nismo koliko je sećanja u nama, i njima pobuđenih osećanja, kojima smo izgubili kopču sa prapočetkom. Zato se ovako i čudimo neopravdanom osećanju.

U stvari, kad je to bilo da sam prvi put ušao u biblioteku, zaista ne znam. Vetar godina je oduvao tragove da bih se po njima vratio unazad. Verovatno kad sam bio mali, mnogo mali. Možda čak beba, ili kasnije kad sam prohodao. Mama je bila ta koja me je unutra uvela. Dok nisam prohodao dovozila me je u dečjim kolicima (začudo, njih se sećam, bila su drvena, obojena u belo i plavo kao kredenac; u njima se posle vozio moj brat), a kad sam prohodao, držala me je za ruku, nije smela da me ispušta čak ni kad uđemo u biblioteku, jer sam u očima odraslih bio dosadno znatiželjno dete: stalno sam zastajkivao da nešto pogledam, ispitam, da se sa nečim oduševljavam. Mama je bila član biblioteke i iz nje je uzimala knjige. Bibliotekarke su bile njene drugarice ili bar poznanice. Igrale su se sa mnom, začikavale me, zabavljale dok mama bira knjige. Možda ih je ona tu i zaposlila. Jer mama je pre mog rođenja bila kadrovik, neko na položaju u Partiji, zadužen za nalaženje posla radničkoj klasi. Tuđa sreća. Čast, poštenje i odanost idealima Partije važniji su joj bili od svega; i od života. Zbog toga je njen otac bio inkasanta (čak su i tad postojala manje ponižavajuća i više ponižavajuća radna mesta) – naplaćivao je račune za đubre i vodu, umesto, kao drugi očevi važnih drugova i drugarica, da je dobio neko, drugu i drugarici primerenije mesto. Glavno da joj niko ne zameri i da daje primer drugima. Moja majka je pripadala vrsti koja je dobrovoljno napustila Raj, u znak saosećanja i nekakve unutrašnje potrebe da se nađe izgnanicima koje je razljućeni Bog iz Edena isterao i na patnje osudio. A deka je bio poslednji predsednik URS^[1]-ovih sindikata u Kruševcu pre nego što ih je vlada stare Jugoslavije ukinula (četiri meseca pred nemačku okupaciju), dakle imao je, po partijskim merilima, itekakve zasluge i opravdanja da bude nešto više od inkasanta, ali moja mama je bila kakva je bila.

Zaista ne umem da objasnim zašto mi je taj nejasni grč u grudima kad god ugledam u sećanju sebe kako sam prošao kroz zastakljena vrata i zakoračio u hol stare biblioteke. Oslobodio sam ga se tek kad je biblioteka preseljena na prvi sprat ledene zgrade „Doma sindikata“. Staru zgradu sam voleo, a nemam lepih sećanja vezanih za nju. Novu sam smatrao sve samo ne lepom, a uživao sam među rafovima knjiga u njoj. Paradoks. Život nam je sastavljen od samih suprotnosti. Verovatno nas ta neusklađenost i pokreće. Paradoks kao gorivna ćelija. Da nije suprotnosti bili bismo biljke, vezani za tle na kome nas je vetar sudbine kao semenke razbacao, čak i manje pokretni od biljaka.

A koja je bila prva knjiga koju sam iz te i takve biblioteke uzeo? Iz dubine sećanja dva prsta podiže slikovnica „Petrica Kerempuh“, prerađeno i za dečji uzrast priređeno, poetsko, kajkavsko i ko zna kakvo sve još ne delo Miroslava Krleže. Taman posla da nije bila na običan jezik prevedena, da je ostala u originalu i sa nazivom kakav joj je Krleža dao, „Balade Petrice Kerempuha“. Balade. Ni kajkavci teško da u njoj mogu šta razumeti, a kamo li deca, jer je Krleža u nju rime slagao skoro izmišljenim jezikom i dijalektom. Kao takvu, kritičarima ništa lakše nije bilo nego da je proglase za vrhunsko delo jugoslovenske književnosti i jedno od najboljih samog Krleže uopšte. Kritičari, em ne čitaju dela o kojima pišu, em u razvoju nisu odmakli dalje od deteta, inače ne bi u kritikama hvalili sebe i svoju „filozofsku mudrost“ više nego nesrećnog autora koga seciraju.

Posle je došla trilogija Josipa Vandota o alpskom pastirčetu, Kekecu, koji sa svojom drugaricom Mojcom i vernim psom uskače iz jedne zgode u zgodu. Naravno i to je bilo štampano kao slikovnica, srećom samo kao jedna, priređena za predškolski uzrast. Zamisli da su napravili tri slikovnice! Ko da čita tri knjige.

Nakon „Kekeca“, po pitanju knjiga i biblioteke imam rupu u sećanju. Sve dok rupu nisu veličanstveno popunile dve čitalačke dike i ponosa, bratu i meni do dana današnjeg najčitanije knjige. Bile su to „Bajke iz celoga sveta“ i „Dolaze nam laste“ Čika Jove Zmaja, obe izdate u biblioteci „Lastavica“, izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. U to vreme o odgajanju dece u Srbiji brinule su se izdavačke kuće van Srbije. Valjda je tako bilo i u drugim republikama Jugoslavije. Kad smo se mnogo godina kasnije selili iz roditeljskog doma, umalo da se brat i ja nismo posvađali zbog te dve knjige. Pala je ljutnja, ne mogu da krijem. Ja sam hteo da ponesem sa sobom „Bajke iz celoga sveta“, ali je i brat hteo – da je čita deci, izgovarao se. Hteo je doduše i „Čika Jovu“, ali se za njega nije toliko džapao. Druga se braća svađaju oko imanja, a nas dvojica smo se posvađali oko knjiga. Kao i kod imanja, i ovde su roditelji bili krivi. Roditelji su uvek krivi, i kad od tebe ispadne čovek, i kad ispadne nešto što nisu želeli da ispadne. Sve što se kupovalo i unosilo u našu kuću, bilo je zajedničko. Verovatno pod uticajem Rusa i njihovih kolhoza. A kad je sve zajedničko, nije ničije, svako nalazi prvenstva za sebe. Eto krvi. Srećom, brat i ja se nismo potukli, jer bi to bio prvi rat u istoriji zbog knjige! Ripli da ne veruje.

Tvrdnja da su „Petrica“ i „Kekec“ bile prve knjige koje su na moje ime uzete iz biblioteke, dolazi otud što se relativno jasno sećam njihove veličine i izgleda korica, mada za sadržaj u njima to ne mogu reći. Ali, baš dok ovo pišem, osećam i sumnju. Nešto se iz daljine buni i kazuje mi da se varam. Jer otkuda da tako jasno zvuče u meni i da se tako jasno sećam divnih stihova Brane Cvetkovića, „A vi ko ste, dragi goste?“, ili još zvučnijeg odgovora: „Mlad komarac tanka struka, takozvani Zuji Zuka“? Mora da je „Zunzarina palata“ bila moja prva pozajmljena knjiga, jer je nemamo u svojoj biblioteci ni mama, ni brat, ni ja, a ne sećam se da smo je ikad i imali. Ništa me drugo ne asocira na nju osim stihova koje tako jasno pamtim, kao i to što najednom osećam silnu potrebu da je ponovo nađem, da je što pre nađem i privijem na grudi, tu dragu, najmiliju knjigu mog detinjstva, na koju sam, o očaju, do ovog trenutka, eto, potpuno bio zaboravio! No, zahvaljujući internetu, evo, nalazim je! „Kreativni centar“, ko bi drugi! Hvala ti „Kreativni centru“ što si je se setio i ponovo, posle „sto godina“ dopustio da i nova deca u njoj uživaju (ako uopšte bude dece koja će u knjigama danas hteti da uživaju pored interneta – naše blagodeti i naše kôbi). Hvala i Simeonu Marinkoviću što je napravio „Kreativni centar“. Svi mi želimo da i druge oči, a naročito oči naše dece vide i u malome dožive ono što smo mi u njihovim godinama doživljavali, ako je moguće i da to dožive na što približniji način. Samo uporni zasluže spomenik, jer su realizovali svoju želju.

Iskreno, ne verujem da sam ijednu od svojih prvih knjiga sâm čitao: ni „Petricu“ ni „Kekeca“, a ni „Zunzarinu palatu“. Čitala mi ih je majka. Valjda njima i nije bila svrha da ih sâm čitam i da se sad sećam njihovog sadržaja posle toliko godina, nego namera majke da me na knjige navikne. Za razliku od njih, sadržaja prvih kupljenih knjiga, prilično se sećam: „Bajki iz celoga sveta“ i pesmi Čika Jove Zmaja. Ne zato što sam bio veći, niti zato što sam ih zaista čitao. I njih mi je najpre čitala majka. Najdublje nam se urezuju reči koje se izgovaraju, kad nam ih drugi govore, mnogo dublje nego kad tekst očima usvajamo. Ko zna koliko je puta sadržaj tih požutelih stranica iščitavan. Mora da smo i ja i brat bili majci dosadni kao stenice tražeći iznova i iznova da nam čita istu bajku. Naročito smo joj se penjali na glavu sa „Zapećkom Ivanjuškom“. Dobro, de, i sa „Baš-Čelikom“, ali je „Baš-čelik“ bila za naš detinji ukus previše dugačka bajka da bismo je sa strpljenjem odslušali do kraja. Majka mora da je zelenela od naših zahteva, ali je sve stojički podnosila. Kad imaš cilj ništa nije dovoljno mukotrpno da bi te odvratilo. Maltretirala je i ona nas. Terala nas je da ponavljamo kao papagaji „Lenjog Gašu“ (valjda da ne bismo bili lenji kao Gaša). I neke druge poučne pesme nas je terala da učimo napamet. Naročito nam je bila mrska: „Pre i posle jela treba ruke prati…“ Svakom je detetu mrska. Bilo je i drugih sličnih, vaspitnih maltretiranja i dosađivanja. Kad dublje razmislim, mora da se moj brat zato i borio da mu ostanu „Bajke…“, a ne Čika Jova Zmaj.

Prekidam. Neću dalje da kopam po sećanju, jer mi, evo, naviru i drugi stihovi, i druga jednako topla sećanja. Ne, sigurno je bilo i drugih prvih knjiga.  

Da lepo misliš, zatim govoriš i sklapaš sve to iz duše u rečenice, u knjige, ili prelivaš drugome u lice, ne može tek tako. Na stranu dar, ali ono što daje neko s kim si naročito voleo da pričaš dok si stasavao jeste nezaobilazno. Ko je tebi pričao najlepše priče? Čiji glas i danas možeš da čuješ?

Pitanje je jednostavno, ali odgovor nije. Jer svi očekuju da kažeš: „Deda mi je pričao priče, ko bi drugi!“ Svi istog časa, u gene nam od davnina još uvuklim se ubeđenjem, već prizovu pred očima onu čuvenu sliku iz čika Jovine pesme: „Uzʼo deda svog unuka, metô ga na krilo…“. Lepo te vide kako te deda posadio na krilo, kako se s vremena na vreme unosi u priču i zaboravlja, pa sa tom istom nogom, na kojoj se vrpolji njegov mezimac, pocupkuje: „Puc, ožeži... Nemci na mosʼ, a mi pod mosʼ... Saterasmo Turke u buljuke... Šljive rodile, a sneg do kolena...“

Ne, nijedan od mojih rođenih dedova nije bio taj koji je raspalio moju buduću književničku maštu. Jedan mi je deda živeo daleko, viđao sam ga jednom godišnje, a tad kad sam ga viđao nije bio sposoban da priča, jer je bio od sreće pijan što smo mu došli; samo je čučao sedeći na petama, gledao u nas i plakao. Od njega mi je ostalo jedino sećanje na miris tek pomuženog i prokuvanog mleka, jedno od onih očajnih sećanja koje nas muči celog života potrebom da isti osećaj ponovimo. Na žalost, kao što to uvek biva sa najjačim osećajima koje je detinjstvo utisnulo u naše pamćenje bez mogućnosti brisanja – „nikad više, milo moje, nikad više, gotovo je“. Izumrle su krave koje takvo mleko daju, a ni kruška više ne baca hlad onakav kakav je bacala dok sam pod njom sedeo na visokoj stolici, za takođe visokim stolom, ja maleni švrća i srkutao to mleko nezaboravnog mirisa. „Nikad više, milo moje…“

Drugi deda je pa bio stalno pijan da bi nekad bio dovoljno trezan i mogao da mi priča priče. U to vreme, sve dede su stalno bile pijane, a sve babe prosipale za njima kletve kad u kafanu pođu. Jedino se sećam dve priče koje mi je pričao, jedna je bila o tome kako ga je kraj Morave jurila zmija i kako se spasao bacivši svoju kapu ispred nje, u koju se zmija umotala i prestala da ga juri, a druga je priča bila o tome kako se opet spasao, ali ovoga puta da ne zaglavi preko Albanije: prevario je svog oca i rekao mu da nastavi sa vojskom, očas će ga stići, samo da kupi dva somuna, a čim je zamakao za ćoše, klisnuo preko prvog plota. Te priče su suviše bile tanke da bi me podstakle na neko iole zanimljivo pisanje. Od njih, tačnije od ove druge, dobio sam jedino potrebu da pokušam da uđem u trag svom, na putu preko Albanije nestalom pradedi. Satima sam na Zejtinliku iščitavao imena poginulih, smrznutih, umrlih od boleščija, gladi, ili na drugi način otrgnutih od sveta živih, u uzaludnom pokušaju da među njima nađem nekog sa pradedinim prezimenom i imenom, Đukić Jeremija. Sem bukvice koju je neki pradedin drug doneo po povratku kući mojoj prababi, od mog pradede ništa drugo nije ostalo. Možda je prababi priča i ispričana, ali je ona nije prenela svojoj deci, a možda je priča bila škakljiva, naljutila prababu, možda neki moj rođak sad hoda Grčkom, Italijom, Afrikom. Ko zna… Gle, a ja rekoh da mi dedine priče nisu književničku maštu raspirivale! Nikad ne reci nikad, govorila je moja majka.

Dođosmo i do nje, moje majke. Majka je bila ta koja mi je priče pričala. Od oca nije bilo vajde. On je zarađivao za hleba. Ali te priče koje mi je ona pričala samo su krivile moja sopstvena sećanja. Zapravo više ne znam šta su moja izvorna sećanja, a šta su slike majčinih priča koje su se u njih uselile i izmenile ih. Ne znam da li se to sećam onog što sam stvarno doživeo, ili se sećam onog što mi je majka pričala. Ne mogu da razlučim čija sećanja borave u mojoj glavi, čija osećanja preživljavam dok ih se sećam, svoja ili majčina. To što mi je majka pričala nisu bile priče koje raspaljuju maštu, koje prave od nepismenog pismenog, od dečaka koji ne ume da kaže „r“, pisca kome teku reči, a mašte valjaju vode osećanja i pretvaraju ih siline kazivanja. Bile su to samo priče o detinjstvu, smešnim i ne smešnim događajima, zgodama i nezgodama u kojima sam bio glavni akter. Nisu ni imale drugu svrhu sen da spreče zaborav iz tog doba na nas dvoje, mene i moju majku, i još ponekog usput, brata, oca. Uostalom, svi roditelji pričaju deci takve priče, nebrojeno ih puta ponavljaju pred svima, deci postaju dosadne, dojade im, beže od roditelja, tetki, strina, baba i deda samo da izbegnu ponovno i ponovno, isto pričajuće maltretiranje. Protiv čijeg se to zaborava roditelji bore, svog ili sebe u dečijem?

U stvari, tvoje pitanje „ko je tebi pričao najlepše priče“ radije bih izmenio i postavio ga drugačije: „Koje su to ličnosti čije je postojanje i delanje najviše doprinelo da se moja književnička mašta raspali, a sa plamenovima pohrli moć da mi reči vrcaju u visine?“ Mnogo je ljudi koji zaslužuju da ih pomenem tim povodom. Ali dve zvezde sjaje nad svima njima, prate me od detinjstva. Jedan je deda Rade, kome i nije ime Rade, nego Branislav, a Rade nadimak, ali sam to tek saznao kad je umro, kad sam mu video umrlicu pričvršćenu rajsnadlama za tarabe. Drugi je moj teča. Prvi mi je raspalio žeđ za dogodovštinama, avanturama. Njemu treba da zahvalim što nikada nisam prestao da budem dete, što sam kao dete neprestano osećao dosadu ako se ne krećem, ako ne putujem, ako se ništa ne dešava. Drugi mi je maštu naučio da se pretače u reči.

Deda Rade je bio muž sestre mog rođenog dede (onog koga je jurila zmija i koji se bekstvom spasao smrti u Albaniji). Bio je zaista deda, star, neobrijan, sede brade i sede kose, naborana lica, ižvakane kože na vratu, pijan stalno kao i sve dede tog vremena. Nije bio deda samo kad se sa nama decom igrao. A igrao se svakog dana. Nije bio tad ni pijan ni star. Učio nas je svakojakim đavolijama i igrama. Naročito je voleo sa nama da se igra lopova i žandara. Nije nam pričao priče. Nije imalo potrebe da ih priča. Svaki trenutak sa njim bila je priča. Ne moraš da slušaš priče da bi postao pisac. Nisu reči jedine te koje proizvode reči. Proizvode ih i dela. Dela koja raspaljuju maštu. I oživljavaju dete u tebi.

Za razliku od deda Radeta, moj teča je pričao priče. Doduše, kao decu nas je zabavljao i na drugi način, ali za ovu priliku, važne su njegove priče. Teča je bio zvezda za sebe. Bolje reći, moja najveća zvezda, najsjajnija zvezda mog detinjstva pa i čitavog života. Zvezda bez mana, zvezda koja isijava samo vrline. Od njegovih priča vrtelo mi se u glavi. Kao kad gledaš film koji te upije svog, u koga se zaneseš – satima posle ne možeš da ga izbrišeš iz glave i da ga se oslobodiš. O teči sam napisao roman. Zapravo, u roman sam pretočio njegove priče. O deda Radetu nisam napisao roman, verovatno ga neću ni napisati. Napisao sam samo jednu pesmu, „Pernata zmija“. U njoj sam ga uporedio sa bogom indijanaca Južne Amerike, Ketsalkoatlom. A roman o teči ćeš, nadam se, uskoro čitati. Fali mi još par glava da ga završim. Ali se i bez njih bojim da je predugačak. Već ima preko četiri stotine strana. Možda bi trebalo da ga podelim u tomove? Teča to svakako zaslužuje. Njegov život teško da je samo za jednu knjigu. Moj teča Italijan. Ernesto Putinja. Decu privlače samo neobičnosti. Obične stvari su za obične ljude, za odrasle. Deci treba podstrek, podsticaj da porastu. Deca rastu kroz maštu. Kroz predele koje nisu videli, kroz ljude koje nikad neće sresti, tuđe heroje, tuđe mangupe, tuđe vragolije. Nikad se dete ne može da zadiše toliko od trčanja kao što se zadiše i raskolači oči dok sluša hipnotičke priče starijih. Još i ako ima sreće da mu je taj stariji stranac kao moj teča, da mu pričanjem dočarava predele neobične, daleke, koje bujna dečja mašta još dodatno boji… Eh, mašto, Pegaz je suviše obična životinja da bih i ja na njemu leteo. Meni treba nešto jače, luđe. To luđe teča mi je dao. I racconti di mio zio. La storia eroica di Ernesto Putigna. Ili Ernest, kako su ga svi u Kruševcu zvali. Talijan. Moj teča.

KRAJ

© Branimir Perić

---

^[1] Ujedinjeni radnički sindikati

Tekst intervjua može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka koji vodi na ovu stranicu, odnosno na stranicu ovog bloga (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.