Greška

Čovek je naopako biće, polazim od sebe. Svestan sam da je ta mlada lastavica odletela iz mojih ruku. Okružila se bila nevidljivom barijerom u koju sam se bespomoćno zaletao kao noćni leptir u upaljenu sijalicu. Leptir za sijalicu misli da je sjaj sunca. Ja nisam mislio ništa. Zaletao sam se opsednuto. Njeno već zrelo telo, njene plave oči, pogled ispod nakrenute glave, bili su za mene sjaj jači od sijalice, plamen koji bukti i mene leptira prlji. Istovremeno, tinjalo je u njoj neugašeno detinjstvo. Bila je neiskvarena, čista dušica, mlada kožica koju život još nije izgrebao kandžama. Ta dvojnost me je opčinjavala.

Znam da sam je izgubio, ali se u meni sve protivi. Utroba mi se okreće, klobuča, stišće me iznutra. Od pomisli na nju stomak me boli. Da mi je uspelo da joj probijem barijeru samo za trenutak, uveren sam, sijalica me ne bi oprljila, ni sveća, ni oganj – bila bi sva moja i nikad ničija više.

Nikako da se pomirim sa tim da neću biti taj u koga će se zaljubiti. Ne mogu a da ne pomislim da će moja lastavica, koliko sutra prhnuti uvis i nekoj protuvi, tamo gde se vratila, uleteti u ralje. Zavoleo sam to neiskvareno biće, ćure što ništa ne zna, pa bih i sa ove daljine da je zaštitim. Vreme ne leči, vreme truje. Strašno boli sujeta.

Nije mi jasno gde sam pogrešio. To nikada i nije jasno. Možda u tome što sam pomislio da tek iznikla stabljika može da ponese plod?

Bila je zaista dete. Dete u ženi. Kad mi se opirala detinje se branila: „Moje drugarice znaju šta je ljubav. Za mene je to suviše rano.“

Ne zaboravljam one koje su mi značile. Znam da neću ni nju. Sećaću je se više nego drugih devojaka. Sećaću se tog četrnaestogodišnjeg deteta što dođe kao pupoljak, a mojom krivicom, tamo gde se vratila, bez mene počinje da cveta i insekte mirisom privlači. Razgnevim se od same pomisli. Podsvesno sam je svojim pritiskanjem na behar naveo: ”Mala moja, nije ti rano – nisi više devojčica, nisi ni devojka, žena si i te kako!” Reči su te koje oblikuju. Trag im ostaje urezan čak i kad se ne upamte.

KRAJ

© Branimir Perić

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је ски, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

 

Danas mi se izgleda naljutila drugarica. Imam ja više njih sa kojima se zadevam, ali ni sa jednom sa toliko dubokim ugrizima da smo se prosto navukli na griženje – kad ga nema duže, sami ugrize tražimo. Izujedasmo se sinoć preko četa. Meni toliko prijalo da ne odolih pa jutros, onako još neumiven, naređah stihove i poslah joj. Kad ono, umesto propisnim ujedom da uzvrati, ona mi napisa poduži traktat u kome mi se zahvaljuje što je novu reč naučila. A rečenice u traktatu nekako hladne, severne. Jeste da mi piše iz Nemačke, ali mene nešto unutar srca žacnu da neću imati s kim da se toliko do krvi ujedam ako ona od mene ode. Zato vas molim za mišljenje. Pročitajte ovu pesmu koju joj poslah pa mi recite ima li tu ičega uvredljivog (sem priznanja da smo isti)? Da, možda je uvredilo što pred nama razgolitih istinu, a možda i nije. Možda se i nije uvredila već to samo moja zebnja severa. A i kakvo mi je to drugarstvo ako se na druga uvrediš. Nije pravo, zar ne? Ne, ne prihvatam da se uvredila, ne prihvatam ni da nam drugarstvo nije pravo – to se samo meni, valjda od hladnoće njene Nemačke, nešto danas srce više steglo. Pomagajte!

Šuntanje

Volela se dva šuntavca
u šuntavoj Šuntaviji
a ljubav je takvih šunta
od štovanja pa do bunta
 
Čas se grizli čas dičili
štipali se pa cičili
poželela draga dragom
da poljubac vrati šljagom
 
Kad se šunta zašuntavi
od šuntanja zabalavi
tad šuntanju nema kraja
od ljubavi do belaja
 
Bez šuntanja nisu živi
jer šunta se šunti divi
šunta šuntu šuntom diže
šuntanjem joj rane liže
 
A kad nisu u blizini
pišu šunti u daljini
šuntavcima dalj ne smeta
šunt je nikad bez dometa
 
Šunta šuntu vazda ište
od šuntanja da se bište
kad šuntavac nije blizu
koga drugog da ugrizu
 
 
© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je ski, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Prvi susret sa nonom

(iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

 

Moj prvi susret sa nonom, koliko se sećam, odigrao se krajem proleća 1934. godine. Sa majkom sam bio došao u Pulu da obiđem Egle, moju sestru, kojoj su u Puli operisali nekakvu žlezdu u preponi (nažuljila je cipela, od toga je dobila upalu, ali je žlezda u preponi ostala natečena i nakon što je žulj prošao – tako mi je mama objasnila – ni slutili nismo da je to kod Egle bilo samo uvežbavanje nevolje koja je tek dolazila). U to vreme smo već živeli u Doberdobu, a Doberdob je oko sto šezdeset kilometara daleko od Pule.

Tim našim dolaskom u Pulu otpočelo je moje „ratovanje“ sa nonom.

Sve vreme dok smo bili kod nje, nona Marija je nosila dugačku sivu haljinu zakopčanu do grla. Haljina je imala nešto svetlije sive karnere umesto kragne i duboke džepove sa strane ukrašene imitacijom dugmeta. Da joj haljina nije uvek bila besprekorno čista, pomislio bi da je nikad nije svlačila. Sem svrhe zašta domaćicama služe džepovi, nonini su imali još jednu, rekao bih glavnu svrhu: u njima je, nanizanu na alki, držala gomilu ključeva! Iako je živela sama, sve je za sobom zaključavala: kredence, natkazne, sve što je imalo bravu i što se dalo zaključati.

U to vreme vladao je mentalitet: ako ti u džepu zveckaju ključevi, ti si gazda. Što je ključeva više, veći si gazda.

Noni je zaključavanje bilo toliko prešlo u naviku, da je nastavila sa tegljenjem ključeva i zaključavanjem i posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji, kada takav mentalitet više nije postojao.

Za njenu maniju zaključavanja saznao sam bezmalo već prvog dana pošto smo doputovali.

Bio sam ogladneo. Valjda me je put iscrpeo, iako je majka nosila hranu i hranila me usput. Dok su njih dve u sobi čavrljale, ušao sam u kujnu i mašio se vrata noninog kredenca. Hteo sam da uzmem koru hleba iz njega. Kad, hoćeš, vrata se nisu dala otvoriti. Cimnuo sam dva-tri puta, onda se sa obe ruke uhvatio za ručku kako bih jače povukao. Uto je naišla nona – valjda je primetila da me nema u sobi sa njima pa pomislila da u kujni sigurno pravim neku štetu. Upitala me je šta to radim. Pristojnost je nalagala da se starijem uvek odgovori na pitanje. Objasnio sam da sam iz ormana hteo da uzmem parče hleba pošto sam gladan. Umesto da mi otvori orman, izvadi hleba i još ga sa nečim namaže: mašću, pekmezom – kao i svaka baka što bi uradila za svog unuka, nona mi je rekla:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Klekni, sastavi ruke i kaži: „Nona, molim malo hleba!“

Tog trenutka kao da me je nešto ubolo. Umesto da uradim kako mi je rekla, odgovorio sam joj da tako nisam nikada molio ni mamu ni tatu pa, vala, neću ni nju.

Nona se na ovaj moj odgovor samo okrenula i izašla iz sobe. Očigledno se uvredila. Čuo sam je kako u susednoj sobi kaže majci:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Nina, što imaš nevaspitano dete! Njemu treba prut a ne hleba!

Majka je iz sobe odmah dotrčala u kujnu, malo me je grdila, ali me, začudo, nije istukla.

Osim ormana, od noninog stana se sećam jedino još njene spavaće sobe. Nad uzglavljem kreveta visila je poveća ikona. U njen masivni ram bio je ugrađen mehanizam koji me je hipnotički privlačio: kad se navije, iz njega je izlazila melodija.

Ovo nema veze sa pričom o noninom zaključavanju – ne znam zašto sam se te ikone i njenog mehanizma koji proizvodi muziku setio.

Na tako nešto, da neko zaključava sve za sobom, nisam bio navikao, jer u našem stanu držali smo sve otvoreno. Čak smo i u ulazna vrata retko kad stavljali ključ. Zaključavali smo ih jedino kad nismo bili tu. Jer moji roditelji su imali posebnu bravu, zvala se kučka Dijana.

U Puli smo boravili desetak dana. Nije isključeno da nije bilo još „sukoba“ sa nona Marijom: imao sam tada samo šest i po godina i bio sam u prvom razredu osnovne škole pa ne mogu baš svakog događaja da se setim.

 © Branimir Perić

---

[1] Ovo nije italijanski nego bizijak (bisiàc, ital. bisiacco), dijalekt venecijanskog jezika koji se govori u Bizijakariji području osam opština oko Monfalkona, a time i Doberdobu, tečinom selu. Leksika mu potiče uglavnom iz furlanskog i u manjoj meri iz slovenačkog jezika.

---

Tekst priče može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka koji vodi na ovu stranicu, odnosno na stranicu ovog bloga (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je objavljena u antlogiji "Gori lila uoči Ilina 2025", Kulturno umetničko društvo "Vasa Pelagić", Pelagićevo, 2025, str. 99-101

 

Kad svane dan – i film i muzika

Kako su odjeknuli u meni film Gorana Paskaljevića i muzika Vlatka Stefanovskog u njemu

 

Sinoć sam gledao na TV-u Paskaljevićev film iz 2012. godine „Kad svane dan“. Zapravo poslednju njegovu trećinu (kasno sam uključio televizor). Ceo sam film posle morao da potražim na Jutjubu i odgledam deo koji nisam video.

Novo je veče a mene osećanja još uvek tresu. Koliko je to veliko delo i zašto je veliko, rekli su drugi, pozvaniji od mene kad su mu davali pozitivne kritike i delili mu nagrade. Neću o tome. Govoriću samo o svojim osećanjima, o onome što me je izmestilo, a izmestili su me muzika i ljudska ignorancija (ili na srpskom: potiskivanje, namerni zaborav, nipodaštavanje, nebriga, i to sve u jednom).

Ljudska ignorancija je bila i jedna od poruka filma. Sećanje na koncentracioni logor u šta su Nacisti pretvorili beogradsko „Staro sajmište“ 1941. i 1942. godine, poligon za vežbanje masovnog ubijanja ljudi izduvnim gasovima u „dušegupkama“, tone u zaborav, briše se iz srpskog kolektivnog pamćenja, malo namerno, a malo zbog urođene sklonosti srpskog čoveka ka potiskivanju crnog, sklonosti ka dečjem zaboravu, „pilećem pamćenju“ za ružne stvari. Neki od vajnih političara tek osvojene vlasti lupali su se u grudi i ne pitani davali obećanje da će preurediti „Staro sajmište“, pretvoriti ga u muzej holokausta, srpski „Jad Vašem“. Kad god neko od izraelskih zvaničnika, ili, kao u julu 2015. iz „Simon Vizentala“ dođe u Srbiju, ili poseti zvaničnike na vlasti, opet se malo predstavnici vlasti izlupaju po grudima, čak i formiraju komisiju koja će navodno obećanje da sprovede, isture nekog da par dana deklamuje obećanje i… na tome se sve završi. Do nove prilike za busanje u grudi. Ignorantni prema svemu osim sopstvene koristi, barem na taj način su mogli da vrate naklonost „belog sveta“ prema Srbiji i srpskom narodu. Umesto toga doveli su svoj narod dotle da se i ono malo sećanja na to ubogo, jedno od mnogih stratišta za Srbe, Jevreje i Cigane, izbriše iz sećanja življa ove zemlje. Kome je do sećanja i pravljenja muzeja kad se nema hleba da jede.

Hvala televiziji Srbije, što se bar ona setila ovog izuzetnog filma uoči Hanuke, praznika naroda izraelskog, jednog od mnogih praznika kojima Jevreji žele da sačuvaju svoje kolektivno pamćenje, za razliku od Srba koji su sve važne datume iz svoje stradalničke, pa i slavne istorije zaboravili, ili ih polako zaboravljaju. Srbi i Jevreji, sličniji su po svom višemilenijumskom stradalništvu od bilo koja dva druga naroda. Jedino se razlikuju u zaboravu. Jevreji nemaju „pileće pamćenje“. Zato toliko dugo i traju. A Srbi?

Nije samo veličanstvena režija Goranovog filma, veličanstvena je i muzika u njemu. Ona je sama film, govori možda i više nego film. Veliki Vlatko Stefanovski u nikad boljem izdanju, nikad bolje inspiracije. Evo, još i sad se ježim, još i sada cvile u meni ciganska ćemana dok gude očaj, tugu, jad svih generacija ubijanih, poniženih, a ponosnih. Treba čuti taj jauk, treba ga s vremena na vreme propustiti kroz dušu, ne zbog saosećanja, nego zbog pročišćenja, zbog opomene. Ljudska patnja je vanvremena i ne boli samo onog ko je proživljava, boli svakog ko ima dušu. A ćemana sviraju, cvile očaj, cvile beznađe, cvile molbu da se dno čovečje nečovečnosti nikad više ne ponovi. Lepo čujem krike ljudske, one koje su puštali osuđeni da ih nema, u sebi, jer dostojanstven narod dostojanstveno umire, gušen, razapinjan, streljan, spaljivan ili vešan, svejedno. Nije sve u veri. Da li se predati ili se boriti iako znaš da ti nema spasa? Srbi su uvek bili za borbu. Na tome su se i podelili sinovi Izrailja. Dok nisu oni koji su izabrali borbu vratili svom narod domovinu. Boriti se u svakom slučaju. Ali ne gaziti ljudsko dostojanstvo. Samilosni i na gubilištu i u pobedi. Ljudi.

A onda, u završnom činu, jauk ćemana preuzima orkestar. Bože, kakva je to tek nebeska muzika! Iz Pakla uzdiže te u Raj i biva ti posve jasno zašto Jevreji kad im je najteže pevaju, zašto igraju, zašto se prepuštaju muzici umesto da nariču. Veličanstvena muzika, vanvremena. Muzika lek. To je odgovor. Kadiš. Hvala ti Vlatko na daru koji si nam udelio. Verujem da će ti i naša sabraća u stradalništvu biti zahvalna i da će te slaviti najmanje jednako kao ja. Kadiš za upokojene prijatelja naših, iako neki među nama odbijaju da ih smatramo prijateljima već se klanjaju nekima drugim. Kadiš svima našima kojih više nema među živima. Svi smo mi jedna duša u mnogim telima, kako rekoše jevrejski sveti spisi. Nismo mi kao roditelji ti koji gradimo sutra za našu decu, mi im samo utiremo put, na njima je kako će graditi svoj svet i završavati, oplemenjivati ono što mi nismo stigli da dovršimo. Naši roditelji su i nama, njihovoj deci, utrli put da budemo dobri ljudi. Na nama kao deci naših roditelja je da damo svetlost našim roditeljima, pravo da se uzdignu u sećanju na još viši nivo, tako što ćemo produbljivati delo koje su započeli, tako što ćemo svojoj deci ostavljati u nasleđe da budu dobri ljudi. Kadiš koji je istovremeno i tuga i svetlost. Kadiš mrtvima za one žive. Kadiš i za nas same ako dozvolimo zlu da nas ophrva, da se ponovi, ako ćutimo i dozvolimo da nema toga ko će za nas uvećati svetlo. Ne dozvolimo tami da nadjača. Svetlosti je toliko oko nas. Beline saznanja, blistavosti stvaranja, plemenitosti. Ne dozvolimo da nam roditelje proguta tama, da su uzalud živeli. To je njihov amanet u nama. I naš za nas u našoj deci. Ne nastavljamo se mi kroz našu decu, nego ona uzdižu nas. Svetlost zauvek i uvek. Amin.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovaj osvrt na film Gorana Paskaljevića "Kad svane dan" i muziku Vlatka Stefanovskog u njemu objavljen je u časopisu "Srđanov vijenac" br. 11, književnom godišnjaku za 2024. Časopis zajedno izdaju JU Centar za kulturu Šamac i KPD Vaso Pelagić Pelagićevo. Ovaj broj je promovisan 11. jula 2025. u galeriji Centra za kulturu Šamac.

Kučka Džesika i prizivanje detinjstva

 

  

Kučka Džesika i prizivanje detinjstva

 

„Perići, pošta!“ doziva poštar ispod terase. „Otkud ti, čika poštare? Nije te odavno bilo?“ „Potpišite, moliću fino, ovde! Ništa ne treba da platite, sve je plaćeno!“ Divno je kad ne mora da se plati, a još divnije kad ti poštar donese knjigu tešku pola kilograma u kojoj je objavljeno i nešto tvoje! Dvojezična antologija na srpskom i nemačkom, tvrdih korica i sa belom vrpcom za obeležavanje (umalo vrpci da se zamerim da je ne pomenem). Knjiga je debela čitavih 536 strana! Podseti me na „Anatomski atlas“, udžbenik sa druge godine medicine mog brata, sa kojim smo budili kučku Džesiku kad nam u sred noći hrkanjem ne dâ da spavamo. Najslađe joj je bilo da nam hrče ispred vrata. Srećom pa se u to vreme nije noću jurilo u ve-ce. Kakvo bi to saplitanje, gaženje i cviljenje bilo dok je opkoračujemo. Buldog, ljubimica naše gazdarice Nade, a Nada naša ljubimica, naročito kad nam ušeta u kombinezonu u sobu. Otvorimo "Anatomski atlas", odškrinemo vrata pa ga iznad Džesike naglo sklopimo. Dobra neka kuca, s obzirom da joj je pasmina krvoločna. Ni da zareži, ni da nas krvoločno pogleda. Da sam ja kučka Džesika i da mi dva obešenjaka prekinu san taman dok lovim zeca i u snu galopiram šapama, pocepao bih im makar pidžame, ako ne i nešto više od toga. Sirotica, samo nas tužno pogleda i spusti ponovo glavu na šape.

No, zašto se baš kučke Džesike setih u ovom času? Valjda zato što se dvojezična antologija koju držim u ruci zove "Probudi detinjstvo u sebi" / "Vecke das  Kind in dir". Dobro, de, ako ćemo mak na konac, nije sećanje Džesike baš sećanje detinjstva, već prisećanje malo starijeg doba. Ali i studentsko doba je neka vrsta detinjstva. Sve čega se sa setom sećamo – ono kad nam se toplina razlije grudima – sećanje je na detinjstvo. Sve je detinjstvo u odnosu na sadašnji trenutak u kome živimo, čitava naša prošlost.

Antologiju "Probudi detinjstvo u sebi" sastavila је i sa zastupljenih jezika u njoj na nemački i srpski prevela književnica Dragica Šreder (Dragica Schröder) koja živi i stvara u Hildenu, Nemačka. Izdavanje su finansirali nemačka banka Šparkase (Sparkasse) i Jugoslovensko/nemačko kulturno društvo Hilden e. V. (Jugoslawisch/Deutsche Kulturverein Hilden e. V.). U knjizi je zastupljeno 86 autora sa Balkana i ostatka Evrope, a među njima, na stranama 52-55, Dragica je uvrstila i moju kratku priču za decu „Harmonija“, kako njen srpski original, tako i prevod. Priču možete pročitati klikom na link:
https://branimirperic.blogspot.com/2024/06/blog-post.html 

© 2024 Branimir Perić 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ova kratka priča objavljena je na stranama 82 i 83 u dvojezičnoj antologiji "Čarolija i magija pisane reči" ("Zauber und magie des geschriben wortes") na srpskom i nemačkom jeziku. Izdavač: Kostolac : Klub ljubitelja knjige "Majdan" = Klub der Buchliebhaber "Majdan", 2025. Priču je prevela na nemački Dragica Šreder (Dragica Schröder), koja je i priređivač antologije.