Kad svane dan – i film i muzika

Kako su odjeknuli u meni film Gorana Paskaljevića i muzika Vlatka Stefanovskog u njemu

 

Sinoć sam gledao na TV-u Paskaljevićev film iz 2012. godine „Kad svane dan“. Zapravo poslednju njegovu trećinu (kasno sam uključio televizor). Ceo sam film posle morao da potražim na Jutjubu i odgledam deo koji nisam video.

Novo je veče a mene osećanja još uvek tresu. Koliko je to veliko delo i zašto je veliko, rekli su drugi, pozvaniji od mene kad su mu davali pozitivne kritike i delili mu nagrade. Neću o tome. Govoriću samo o svojim osećanjima, o onome što me je izmestilo, a izmestili su me muzika i ljudska ignorancija (ili na srpskom: potiskivanje, namerni zaborav, nipodaštavanje, nebriga, i to sve u jednom).

Ljudska ignorancija je bila i jedna od poruka filma. Sećanje na koncentracioni logor u šta su Nacisti pretvorili beogradsko „Staro sajmište“ 1941. i 1942. godine, poligon za vežbanje masovnog ubijanja ljudi izduvnim gasovima u „dušegupkama“, tone u zaborav, briše se iz srpskog kolektivnog pamćenja, malo namerno, a malo zbog urođene sklonosti srpskog čoveka ka potiskivanju crnog, sklonosti ka dečjem zaboravu, „pilećem pamćenju“ za ružne stvari. Neki od vajnih političara tek osvojene vlasti lupali su se u grudi i ne pitani davali obećanje da će preurediti „Staro sajmište“, pretvoriti ga u muzej holokausta, srpski „Jad Vašem“. Kad god neko od izraelskih zvaničnika, ili, kao u julu 2015. iz „Simon Vizentala“ dođe u Srbiju, ili poseti zvaničnike na vlasti, opet se malo predstavnici vlasti izlupaju po grudima, čak i formiraju komisiju koja će navodno obećanje da sprovede, isture nekog da par dana deklamuje obećanje i… na tome se sve završi. Do nove prilike za busanje u grudi. Ignorantni prema svemu osim sopstvene koristi, barem na taj način su mogli da vrate naklonost „belog sveta“ prema Srbiji i srpskom narodu. Umesto toga doveli su svoj narod dotle da se i ono malo sećanja na to ubogo, jedno od mnogih stratišta za Srbe, Jevreje i Cigane, izbriše iz sećanja življa ove zemlje. Kome je do sećanja i pravljenja muzeja kad se nema hleba da jede.

Hvala televiziji Srbije, što se bar ona setila ovog izuzetnog filma uoči Hanuke, praznika naroda izraelskog, jednog od mnogih praznika kojima Jevreji žele da sačuvaju svoje kolektivno pamćenje, za razliku od Srba koji su sve važne datume iz svoje stradalničke, pa i slavne istorije zaboravili, ili ih polako zaboravljaju. Srbi i Jevreji, sličniji su po svom višemilenijumskom stradalništvu od bilo koja dva druga naroda. Jedino se razlikuju u zaboravu. Jevreji nemaju „pileće pamćenje“. Zato toliko dugo i traju. A Srbi?

Nije samo veličanstvena režija Goranovog filma, veličanstvena je i muzika u njemu. Ona je sama film, govori možda i više nego film. Veliki Vlatko Stefanovski u nikad boljem izdanju, nikad bolje inspiracije. Evo, još i sad se ježim, još i sada cvile u meni ciganska ćemana dok gude očaj, tugu, jad svih generacija ubijanih, poniženih, a ponosnih. Treba čuti taj jauk, treba ga s vremena na vreme propustiti kroz dušu, ne zbog saosećanja, nego zbog pročišćenja, zbog opomene. Ljudska patnja je vanvremena i ne boli samo onog ko je proživljava, boli svakog ko ima dušu. A ćemana sviraju, cvile očaj, cvile beznađe, cvile molbu da se dno čovečje nečovečnosti nikad više ne ponovi. Lepo čujem krike ljudske, one koje su puštali osuđeni da ih nema, u sebi, jer dostojanstven narod dostojanstveno umire, gušen, razapinjan, streljan, spaljivan ili vešan, svejedno. Nije sve u veri. Da li se predati ili se boriti iako znaš da ti nema spasa? Srbi su uvek bili za borbu. Na tome su se i podelili sinovi Izrailja. Dok nisu oni koji su izabrali borbu vratili svom narod domovinu. Boriti se u svakom slučaju. Ali ne gaziti ljudsko dostojanstvo. Samilosni i na gubilištu i u pobedi. Ljudi.

A onda, u završnom činu, jauk ćemana preuzima orkestar. Bože, kakva je to tek nebeska muzika! Iz Pakla uzdiže te u Raj i biva ti posve jasno zašto Jevreji kad im je najteže pevaju, zašto igraju, zašto se prepuštaju muzici umesto da nariču. Veličanstvena muzika, vanvremena. Muzika lek. To je odgovor. Kadiš. Hvala ti Vlatko na daru koji si nam udelio. Verujem da će ti i naša sabraća u stradalništvu biti zahvalna i da će te slaviti najmanje jednako kao ja. Kadiš za upokojene prijatelja naših, iako neki među nama odbijaju da ih smatramo prijateljima već se klanjaju nekima drugim. Kadiš svima našima kojih više nema među živima. Svi smo mi jedna duša u mnogim telima, kako rekoše jevrejski sveti spisi. Nismo mi kao roditelji ti koji gradimo sutra za našu decu, mi im samo utiremo put, na njima je kako će graditi svoj svet i završavati, oplemenjivati ono što mi nismo stigli da dovršimo. Naši roditelji su i nama, njihovoj deci, utrli put da budemo dobri ljudi. Na nama kao deci naših roditelja je da damo svetlost našim roditeljima, pravo da se uzdignu u sećanju na još viši nivo, tako što ćemo produbljivati delo koje su započeli, tako što ćemo svojoj deci ostavljati u nasleđe da budu dobri ljudi. Kadiš koji je istovremeno i tuga i svetlost. Kadiš mrtvima za one žive. Kadiš i za nas same ako dozvolimo zlu da nas ophrva, da se ponovi, ako ćutimo i dozvolimo da nema toga ko će za nas uvećati svetlo. Ne dozvolimo tami da nadjača. Svetlosti je toliko oko nas. Beline saznanja, blistavosti stvaranja, plemenitosti. Ne dozvolimo da nam roditelje proguta tama, da su uzalud živeli. To je njihov amanet u nama. I naš za nas u našoj deci. Ne nastavljamo se mi kroz našu decu, nego ona uzdižu nas. Svetlost zauvek i uvek. Amin.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovaj osvrt na film Gorana Paskaljevića "Kad svane dan" i muziku Vlatka Stefanovskog u njemu objavljen je u časopisu "Srđanov vijenac" br. 11, književnom godišnjaku za 2024. Časopis zajedno izdaju JU Centar za kulturu Šamac i KPD Vaso Pelagić Pelagićevo. Ovaj broj je promovisan 11. jula 2025. u galeriji Centra za kulturu Šamac.