XXV likovno-pesnička kolonija ,,Kozniku u pohode“

 XXV likovno-pesnička kolonija

,,Kozniku u pohode“

 

Na dan Svetog Pantejlemona, 9. avgusta, leta gospodnjeg 2025. desio se bogougodan događaj. Združile se slikarske i poetske vile i vilenjaci i kolo nadahnuća zaplesali podno Jerininog grada, srednjevekovnog utvrđenja po imenu Koznik, koga u ono, tada od južnih vetrova strepeće vreme, podiže, nesigurno je ko, da li car Lazo, ili neko od njegovih velikaša.

Koznik se nalazi osam kilometara zapadno od Aleksandrovca i desetak kilometara severozapadno od Brusa. Podignut je u poslednjoj trećini XIV veka. Smešten je na obroncima Kopaonika, na nadmorskoj visini od 921 metar, odakle se, iznad reke Rasine kočoperi i dominira okolinom.

Prema legendi, utvrđenje je zidala Jerina, žena despota Đurađa Brankovića. Zbog svoje nepristupačnosti, stari i mladi, žene i deca, pa čak i koze su za njegovu gradnju materijal odozdo dovlačili. Upravo po tim kozama je i dobio ime koje sada nosi: Koznik.

Koznik se u istorijskim zapisima prvi put pominje u Lazarevoj povelji manastiru „Lavra svetog Atanasija“ na Svetoj Gori. U njoj piše da je Povelja doneta u “plemenitom gradu Kozniku”, 8. avgusta 1381. godine.

Kontura tvrđave prati konfiguraciju terena, pa je tako najveća dužina grada manja od 60 metara, a širina ne prelazi 45. Bedemi Koznika ojačani su kvadratnim kulama, razmeštenim na približno istom rastojanju. Na najvišoj tački grada, na sredini severnog bedema, podignuta je donžon kula. Danas najbolje očuvana, donžon kula je verovatno imala stambenu ulogu. Pored nje, Koznik je imao osam četvorostranih kvadratnih kula, čiji su temelji još vidljivi.

Arheološka istraživanja, koje je davno izvodio Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, pokazala su da je tvrđava Koznik u svom sastavu imala i crkvu manjih razmera, sa bogato oslikanim zidovima i sačuvanim arhitektonskim fragmentima. Ostaci ukrasne kamene plastike, karakteristične za Moravski stil, svedoče o tome da je pridvorna crkva bila izgrađena za vreme vladavine kneza Lazara.

Unutar same tvrđave pronađeni su ostaci cisterne sa četiri bunara, kojima se grad snabdevao vodom tokom opsadnog stanja i ratova vođenih na ovom prostoru. Ceo sistem je napravljen tako da skuplja i čuva atmosfersku vodu. Prilikom arheološkog otkrića u bunarima je pronađena bistra voda, što ide u prilog tome da je sistem snabdevanja funkcionisao i vekovima nakon izgradnje tvrđave.

Pouzdano se o Kozniku ništa ne zna, samo se nagađa. Pretpostavka je da je Koznik bio zamak kneza Lazara, njegovo utvrđeno pribežište, a da je tek kasnije postao sedište vlastelinstva „Rasina“, a njime gospodario Radič Postupović, velikaš i vojskovođa iz vremena despota Stefana Lazarevića i despota Đurađa Brankovića.

Turci prvi put zauzimaju Koznik 1427. godine. Nakon sklapanja srpsko-turskog mira 1444. godine Osmanlije su pored drugih utvrđenja despotu Đurađu Brankoviću vratile i Koznik. Onda ga opet zauzimaju da bi, nakon smrti sultana Murata II 1451. godine, njegov naslednik Mehmed II, despotu Đurađu vratio sultaniju Maru, oblasti Toplicu i Dubočicu, i teritorije oko Kruševca i Koznika. Sve te oblasti Osmanlije će ponovo zauzeti na jesen 1453. godine. Mirovnim ugovorom između sultana Mehmeda II i despota Đurađa sve teritorije južno od Zapadne Morave pripale su Osmanlijama.

Koznik je danas pod zaštitom republike Srbije kao spomenik kulture od velikog značaja, a o kakvom se značaju i zaštiti radi, vidi se po ruinama koje nagrizaju kisele kiše, a živice i kupine ih potkopavaju.

Kuriozitet koji oslikava našu narav je i to što je neko „pametan“, koji je ocrtavao granice opština, povukao među između opštine Aleksandrovac i opštine Brus po sred Koznika, tako da jedna od još koliko-toliko držećih kula pripada Aleksandrovcu, a druge dve su na teritoriji Brusa. Puno je još gluposti među nama. Jedna od itekako poražavajućih, barem za nas Kruševljane, jeste i ta da o istorijskom nasleđu na području Rasinskog okruga (kome je sedište Kruševac!), brigu vodi Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, umesto da vodi Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kruševca, koga Kruševac, voljom „pametnih“ moćnika, nema. Šta ćeš, Kruševac je oduvek imao poznate fudbalere, glumce i književnike, ali zato nikada političare kojima je Kruševac važan, a ne nešto drugo.

Čekaj, kud ja odoh, zar ovo nije trebalo da je članak u slavu upravo održane manifestacije podno Koznika? Opajajmo paučinu negativnih osećanja sa lica i srca. Gore smo otišli da se veselimo lepom danu, vetru što rashlađuje, i prijatnoj hladovini ispod koje su slikari razapeli svoje štafelaje ili, umesto štafelaja, na kolenima oslikavaju svoje vizije i sagledavanja. Misli su im opuštajuće, daleko od politike, vrag je odneo.

U malenoj koloniji slikara bilo je tri-četvrtine veka razmaka između najmlađih i najstarijih tananih ručica mladih i postarijih cura, Bilo je i žuljevitih muških pesnica naviklih na težački posao. Jeste da kičica nije motika ni mistrija, ali sa špaknom potpomognuta, umetničke je plodove u stanju da dâ, i davala je.

A kad umetnici zasedoše da uz rskave praseće i jagnjećih kožice, kupus salatu i odličnu papriku u sirćetu malo prezalogaje, pridružiše im se i umetnici pisanih reči. Dok je kamera zvrjala a mikrofondžija poput odžačara držao krznom uvijen mikrofon, skup je pozdravio direktor Centra za kulturu Brusa, Perica Jovanović, vrstan organizator, pun mladalačke energije kakva nam je itekako potrebna i sve je potrebnija. Za njim je, na zahtev učesnika, skup pozdravio osnivač ove kolonije, svojevremeno direktor izdavačke kuće „Bagdala“, kruševački pesnik i esejista, Ljubiša Bata Đidić. Njegovom pozdravu se pridružila Ana Atanasković, pisac romansiranih biografija istorijskih ličnosti, Lagunina „Zmajeva žena“, usto i negdašnja Kruševljanka. Posle njih prozvaše i mene. Izdeklamovah dve pesme iz svojih pesničkih knjiga „Nestanak struje“ i „Jabudakanija“, jednu o otkosima detinjstva, drugu veselu, o koleginici golih ramena i belih kolenca. Potom je i pesnik ovdašnji pročitao tri svoje pesme. Na žalost, njegovo ime ne znam, a čim budem saznao dopisaću ga ovde.

Divno to druženje beše. Sišli smo sa Koznika puna srca, a bogme i stomaka puna. Dole, u Brusu, dočeka nas trideset osam u hladu. Dobro te se, nakon šesnaest i po kilometra, popeh do našeg planinskog doma u Drenjaku na Kopaoniku pa se tamo ko čovek rashladih na trideset i četiri. 😊

Pesme koje sam na Kozniku deklamovao postaviću kasnije. 

© 2025 Branimir Perić