Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

Sajam 

 

Zira iz filma „Planeta majmuna“. Visoka, suva kao topola posle gromova, upalih očiju i dubokog crnila okolo. Činila je i radila sve što i drugi u kupeu, sa ciljem baš kao i drugi: da se pokaže, da se istakne, da u njihovim očima više znači.

Novi Sad je bio na vidiku. Prešli smo bili Dunav.

Suknja je nosila do kolena da bi zadovoljila tatu, nije se crtala da bi zadovoljila tatu, nije čupala obrve da bi zadovoljila tatu, sve za tatu i zbog tate. Tata joj nije pravio scene što ga ne sluša kad je zove da ode iz „tuđeg kupea“, jer „treba uskoro sići“, ali je zato svakih dvadesetak minuta otvarao vrata i ponavljao poziv. Uzalud, tata!

Pušila je samo kad se „ogrebe“, i to isključivo „kent“. Kosa joj je bila srednje duga, umašćena, farbana crvenom nijansom. Svaki pokret joj je bio ispunjen izveštačenim afektacijama. Duboko je bila ubeđena da baš njima skreće pažnju na sebe. Klatila se na zvuke muzike kao orangutan.

Lice joj je bilo špicasto. Imala je tanke usne – kao da joj je koža navučena na krastavac, pa na mestu usta zategnuta pukla. Išla je u sedmu beogradsku, četvrti razred. Putovala je sa ocem kod dede.

Novi Sad.

Zira se i dalje cerekala na svaki geg i svaku glupost petorice uspaljenih petlića.

Novi Sad očigledno nije stanica na koju je trebalo ona i njen tata „uskoro“ da siđu.

Pseta ne razlikuju kučke. Kučka je kučka, bila ona sa pedigreom, ili ona sa stratišta –  glavno da je kučka. Hteo sam da je pitam zašto uporno hoće to da bude kad je svojom glupošću i naivnošću predodređena sasvim za drugo. A i jednog od petlića sam hteo da pitam ume li da peva. Onako prćast i zalizan podsećao me je na Arsena. Crna kosa mu je bila u luku zalepljena preko čela. Očekivao sam svakog trenutka da će ustati, razapeti žicu iznad naših glava i započeti da hoda po njoj, baš kao i Arsen u jednom od svojih već zaboravljenih TV šoua, punom sličnih opsenarskih trikova, novogodišnjih valjda. Samo, previše mi je izgledao nespretan i krhak za to. A i falio mu je Arsenov frak, cilindar i mondenski štap.

Pušio je. Tuđi „kent“ i svoju „moravu“. Kad je palio upaljačem, činio je kao da deli karte, energično. Jedino što to nije radio po bontonu: „dami“ je palio pretposlednjoj (u kartanju nema kavaljerstva). Poslednjem se zadimila cigareta debelog milicionera.

Jasno mi je bilo zašto ima toliko delikvenata u našoj zemlji. Ovo je izgleda bio milicioner samo pred pretpostavljenima. Na svom radnom mestu, u vozu od Beograda do Novog Sada (stanuje u Novom Sadu), nije bio ništa drugo nego deo iste ove gomile nesvesti i kočoperne težnje za isticanjem: kao i ostali prepun tupave gluposti.

Legitimisao nas je po propisu, mislim što se tiče uzimanja lične karte, gledanja u crvenu knjigu sumnjivog sadržaja i traženja mog i Adžinog imena u njoj. Imena ostalom društvu iz kupea nije tražio u knjizi, mada je i njima, reda radi, pogledao lične karte. Posle legitimisanja, umesto da je produžio ka sledećem kupeu, ostao je kod nas, očigledno privučen, kao i prisutne lambe, mirisom ženke. Predstavu sa knjigom najverovatnije je i izveo da bi se pred njom pokazao. Mlad je bio i zelen kao grana, a prepun važnosti i nadutosti kao ugojeni vrabac sa „Zelene pijace“. Ostalo u njegovom ponašanju bilo je sve drugo samo ne dostojanstvo i odstojanje službenog lica. Sve u svemu jadan. Srećom, sišao je u Novom Sadu. Pušio je i on „kent“ (naravno, ne svoj) i sa momcima je jeo pomorandže (naravno, ne svoje). Hvalisao se poznavanjem rok i pop sastava, automobila, farmerica i svojih komšinica koje su kupovale kuće prodajući švercovanu robu. Raspitivao se za buvlju pijacu u Subotici i saznao da je najbolje ići tamo u petak. Smejao se i izmotavao kao da nije uniformisano lice, a kad smo ga Adža i ja upitali šta je u crvenoj knjizi, naglo se uozbiljio i strogim glasom nam odbrusio: „To je moja stvar!“

Vrbas.

Mršavac pored mene me je podsećao na brata planinarke iz Kruševca, Biške, sa elementima očne fizionomije Mićić Anđelke sa kojom sam se zabavljao na prvoj godini fakulteta. Impulsivan tip tek izniklih brka. Držao je „trandžu“ u krilima i svrdlao nam uši rok melodijama. Prisutni su padali u trans: cimali su glavu i klatili tela. Birao je samo stanice „na kojima nema Lepave i sličnih njoj“ („cajke“ su mladima tek kasnije ubrizgane). Glavni dasa za Beograđanku. Pred njim se najčešće kreveljila.

Sličan je bio i onaj momak do njega. Tipično gradsko derle mlađeg uzrasta, samouverenog izgleda i nastupa. Namerno se trudio da izgleda što uobraženije. Svejedno je bio dovoljno glup da mu na Kalemegdanu, mangupi, starim trikom sa šibicama, uzmu deset hiljada, a i dovoljno naivan da društvu u kupeu to poveri. Ali, kučka je kučka, ponekad upali i kad se hvališeš svojom glupošću.

Ličio mi je na mog komšiju Ćureta, samo što je Ćure bio tatina maza, a ovaj je očigledno bio mamina. Osim toga, Ćure nije mogao ni pet minuta da izdrži ozbiljno sa nekim da razgovara, a ovaj je „ozbiljno“ gađao flašama kroz prozor svetla u noći (dok me je „Arsen“ kriomice osmatrao i iščekivao moje reagovanje). A i Ćure je jednom toliko bio ganut lepotom devojke koja je ušla u autobus i sela do njega, da samo što nije zaplakao, a ovaj nije ni primećivao da „Zira“ nije devojka, a još manje da je lepa.

Mi u njihovom dobu, čini mi se, nismo bili baš takvi. Omladina se menja, makar generacije vremenski delilo samo pet-šest godina kao što je Adžu i mene delilo od njih. Recimo da je to normalno.

„Arsena“ sam pitao zna li da peva, ali je on „samo putovao sa ovim gilipterima“ i bio drugi razred gimnazije, a i brata je imao u armiji koji je tamo mašinbravar. Šteta, mogao je bar nečim da nas zabavi.

Ostali iz društva nisu bili od nekog značaja da se slikar perom njima pozabavi: bili su obični dečaci koji će, nadao sam se, jednog dana odrasti.

Sajam automobila u Beogradu sa koga se ovo društvo vraćalo, morao je izgleda da padne baš kad Adža i ja putujemo kod njega u Suboticu.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početne ove stranice sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 Priča "Sajam" je objavljena u knjizi "Gori lila uoči Ilina 2024" (Kulturno prosvetno društvo "Vaso Pelagić", Pelagićevo, 2024, str, 117-120). Knjiga je promovisana 20. jula 2024. godinena  na XVIII međunarodnom književnom saboru "Gori lila uoči Ilina" u Pelagićevu.